Категорија: Дневник

Када је почетком јула 1992. ФИФА одлучила да организацију последњег Светског првенства у двадесетом столећу додели Француској – званично због заслуга Жила Римеа, незванично ради смиривања све већих друштвених тензија у тој земљи – никоме у Југославији више није било до фудбала.

Заједничка држава увелико се распа(да)ла, а оно што је од ње остало и понело назив Савезна Република Југославија постаје предмет строгих санкција.

Резолуцијом 757 Савета безбедности Организације уједињених нација земља је претпоследњег мајског дана потпуно изопштена из свих токова – тринаест чланица овог тела гласало је у корист међународног остракизма, само су Кина и Зимбабве остали уздржани – што су међу првима на својој кожи осетили фудбалери.

Пет дана касније ФИФА и УЕФА одлучују да се доследно придржавају политичке одлуке, што је довело до тога да „Плави“ буду избачени са Европског првенства у Шведској.

Такав поступак имаће далекосежне последице: другопласирана екипа Данске отишла је у суседну земљу и остварила највећи успех освајањем златне медаље (истина, без прве звезде Михаела Лаудрупа који је због сукоба са селектором одбио да игра, мада ће овдашња јавност веровати како играч Барселоне није желео до трона Старог континента на непоштен начин), врло добро селектирани тимови Црвене звезде и Партизана бивају принуђени да продају највеће асове и уместо борбе за европске трофеје играју „ТВ лигу шампиона“ широм СРЈ, док сама репрезентација све до 23. децембра 1994. и дуела са Бразилом у Порто Алегреу не игра чак ни пријатељске утакмице.

Национални тим тако неће наступити ни у квалификацијама за СП у САД 1994. односно ЕП 1996. у Енглеској.

Политика је по завршетку оружаног сукоба у Босни и Херцеговини најзад попустила пред фудбалом, па се наша репрезентација најзад нашла на путу ка Француској. Нимало лаком.

Против аутсајдера са Фарских острва (3:1 и 8:1) и Малте (6:0 и 5:0) није било никаквих проблема, оба пута савладан је и актуелни европски вицепрвак Чешка (1:0 и 2:1), али се неочекивани реми са Словацима у Братислави (1:1), уз само један освојен бод из двомеча са старим ривалима Шпанцима (0:2 и 1:1), испречио на путу ка првој позицији.

Југославију је на жребу за бараж погледала срећа када су куглице одлучиле да њен супарник буде Мађарска. Северни суседи у последњем колу квалификација гостовали су Финској, директном ривалу за друго место од кога су имали један бод вишка. Домаћин води све до 91. минута, када неспретном реакцијом и аутоголом Тепија Моиланена мађарски тим осваја бод вредан доигравања за завршни турнир. Ипак, била је то само бледа сенка некадашње „Лаке коњице“ и убедљиво најслабија екипа против које смо могли играти (избегнути су, примера ради, Италијани и Хрвати).

У Будимпешти (1:7) и Београду (5:0) голеада за испраћај на велико такмичење.

Велика очекивања нису донела и велике резултате. Против слабијих ривала победе су остварене (само) минималним резултатом, захваљујући умешности дефанзиваца: Иранцима је пресудио Синиша Михајловић из слободног ударца, а Американцима Слободан Комљеновић после једног одбитка из прекида. Несумњиво најбољи наступ виђен је у другом колу. Сат времена доминације момака у плавим дресовима крунисали су погоци Предрага Мијатовића и Драгана Стојковића. Центаршут првог навео је немачког голмана Кепкеа да истрчи и нехотице промаши лопту; други се просто нашао на правом месту у право време: Ковачевић убацује оштру лопту, чувар мреже „Панцера“ несмотрено је испушта из руку и омогућује Пиксију да постане (за сада) једини играч нашег тима који се уписао међу стрелце на два различита СП.

Број изгледних прилика по Југославију био је толики да се Немачкој смешила катастрофа.

А онда, као да су два тима у самој завршници одлучила да оправдају стереотипе који их прате – једни играју до краја, други губе добијено.

Снажан ударац Михаела Тарната из слободњака Михајловић скреће у сопствену мрежу. Оливер Бироф, две године раније херој нације у финалу ЕП, главом доноси изједначење (2:2).

Меч је обележио и Михин дуел са Јенсом Јеремисом. На уношење у фацу пргави леви бек нашег тима одговара ни мање ни више него пљувањем у уста противничком играчу. Касније ће се правдати како га је овај неодољиво подсећао на Немце из филмова са тематиком из Другог светског рата, уз опаску како му је „само фалио СС шлем.“

Захваљујући слабијој гол-разлици завршили смо као други и за ривала у осмини финала добили Холандију. Игра поново није била на нивоу, па су „Лале“ на полувреме отишле са голом вишка који је постигао Денис Бергкамп.

Предах је очигледно пријао нашем тиму који за мање од десет минута умало долази до потпуног преокрета. Дефанзивац Комљеновић поново се добро сналази у офанзиви и после Пиксијевог центаршута на другу стативу смешта лопту иза Ван дер Сарових леђа. Груба игра Холанђана убрзо долази до изражаја када Стам фаулира Југовића у казненом простору. Шпанац Аранда без оклевања показује на белу тачку.

Човек који је месец дана раније донео Лигу шампиона мадридском Реалу после 32 године, баца читаву нацију у очај. Мијатовић снажним ударцем погађа пречку и нехотице враћа ствари на старо. Југославија наставља са безидејном игром која само пуком срећом није кажњена пре 90. минута у коме питање победника решава Едгар Давидс снажним ударцем ван шеснаестерца.

Да је побеђена Немачка, играли бисмо са селекцијом Мексика. Затим би комедијант случај удесио да у борби за полуфинале идемо на мегдан Хрватима.

Многи су сањали пречку из Тулуза, неки сусрет бивших саиграча у Лиону, али је болна и вероватно најближа истини чињеница да су водеће звезде нашег тима своје снове могле остварити на такмичењима у првој половини те деценије, са којих су, ни криви ни дужни, били суспендовани.

Овако, поделили су судбину својих суграђана којима је сурови сплет околности наменио улогу изгубљене генерације.

Квалификације за први Мундијал у овом веку биле су очајне. Током првог дела квалификација побеђени су само Луксембург (2:0) и Фарска острва (0:6), против Швајцарске и Словеније оба пута било је по 1:1 уз примљене голове у завршници меча. Руси су нам узели меру у Београду (0:1) и бод у Москви (1:1). Нада да можемо макар до баража почела је да тиња захваљујући тријумфу у Берну (1:2), али свега четири дана касније нови реми са Словенцима (1:1) гаси све математичке шансе за одлазак на Далеки исток.

Током квалификационог циклуса промењена су чак три селектора, мада га је крају заправо привела комисија Бошков-Савићевић-Ћурковић. Катастрофално вођење екипе сликовито је показао меч са Русима, када селектор Милован Ђорић покушава да стигне резултатски заостатак мењајући нападаче везистима…

Нове неуспешне квалификације, овога пута за ЕП 2004, навеле су челнике савеза да на место селектора врате Илију Петковића, човека који је започео пут ка Јапану и Јужној Кореји 2002, али га је самоиницијативно прекинуо прихватањем понуде из Шангаја.

Државна заједница Србија и Црна Гора нашла се у групи са изразитим фаворитом Шпанијом, незгодном Босном и Херцеговином, те Белгијом, Литванијом и Сан Марином од којих се није много очекивало.

Догодио се успех.

Захваљујући чињеници да је екипа за преко 900 минута игре остала непоражена и примила један једини гол, и то на гостовању Шпанији (1:1), многи су „Плаве“ видели као потенцијално изненађење идућег лета у Немачкој.

Са друге стране, еуфорична јавност као да није примећивала како је само Сан Марино примио више од два гола (0:3 и 5:0), те да прво место није обезбеђено искључиво захваљујући нашим добрим резултатима, него и киксевима Шпаније која није савладала БиХ (оба пута 1:1, на домаћем терену „Фурија“ је изједначила тек у позној надокнади времена), чак ни Литванију у гостима (0:0). Да су од те три неочекивано лоше утакмице добили макар две, Шпанци би завршили као први.

Срећа нам је окренула леђа већ крајем 2005. године. На жребу смо као најлошије рангирани тим из Европе били смештени у посебан шешир који је за ривале доносио Аргентину, Бразил или Мексико. Када је „Гаучосима“ придружена Холандија, џелат са претходна два такмичења (1998. и 2000), шансе за одлазак у нокаут фазу постале су значајно мање. „Група смрти“ употпуњена је Обалом Слоноваче, дебитантом на чијем је челу био Дидије Дрогба.

Повреда Мирка Вучинића дала је селектору могућност да позове замену и Петковић се одлучио да екипи прикључи сина Душана који се ипак повлачи након новинарских притисака. Тим путује у Немачку са играчем мање и веома нарушеном атмосфером.

Уводни сусрет одигран је у Лајпцигу и решен већ после петнаестак минута игре поготком вихорног Арјена Робена који користи пропуст до тада непогрешиве одбране. Пролазак даље зависио је од исхода меча са Аргентином. Уместо било какве борбе, виђено је понижавање нашег тима у Гелзенкирхену, почашћеног са чак шест погодака. Медији поспрдно Илију Петковића, до тада популарног Петка, крштавају као „Шестка“. Са афричким тимом играло се за част и после првог дела меча деловало је како ће она бити одбрањена, захваљујући головима Николе Жигића и Саше Илића. Но, поклоњени пенали услед двоструког „рукомета“ Милана Дудића унутар властитог казненог простора и распад игре доносе још један пораз (3:2).

Завршили смо као последњи од 32 учесника, једини са двоцифреним бројем примљених голова.

Химна „Хеј Словени“ последњи пут интонирана је у Минхену 21. јуна 2006. године. Омражена до те мере да су јој звиждали сопствени грађани. Сви осим Ивана Ергића.

Представљала је непостојећу државу пошто су се Србија и Црна Гора раздружиле референдумском вољом 21. маја. Данима пре утакмице са „Лалама“ биле су то две независне државе.

Јединствен пример у историји Мундијала.

Пут ка Јужној Африци био је фуриозан. Предвођени Радомиром Антићем, играчи су обезбедили први наступ самосталне Србије међу најбољим светским репрезентацијама. Иза нас остала је Француска, истини за вољу не тако убедљива као претходних година, сасвим солидни учесници ЕП 2008. Аустрија и Румунија, те отписане Литванија и Фарска острва. Поверење нације било је на историјском максимуму и поново се на таласима еуфорије много очекивало.

Историјска једанаесторка која се у црвено-плаво-белој опреми нашла на стадиону Лофтус Версфелд против Гане била је: Владимир Стојковић – Бранислав Ивановић, Немања Видић, Александар Луковић, Александар Коларов – Милош Красић, Дејан Станковић, Ненад Милијаш, Милан Јовановић – Марко Пантелић, Никола Жигић.

Солидна партија остаје у сенци играња руком Здравка Кузмановића. Гањани користе поклон и победом од 1:0 упућују наш тим да се против моћне Немачке бори за осмину финала.

Унапред прежаљени, „Орлови“ долазе до великог тријумфа историјским поготком Милана Јовановића, на крилима одбрањеног пенала Владимира Стојковића.

Идеална прилика пропуштена је против Аустралије. Прво полувреме одиграно врхунски, али су недостајали голови. Почетак другог кошмаран: Кејхил и Холман доносе два гола предности прежаљеним „Кенгурима“. Марко Пантелић даје гол и поставља коначан резултат (1:2), који је можда могао бити другачији да се уругвајски судија Ларионда одлучио да Кејхилово играње руком санкционише пеналом за Србију.

Срећа није била на нашој страни.

После пропуштеног Мундијала у Бразилу 2014, делом захваљујући јаким конкурентима у виду Белгије и Хрватске, делом и чудним одлукама селектора Синише Михајловића, тим се поново нашао на смотри најбољих у Русији.

Колико је претходна квалификациона група била јака, толико се нова није одликовала изразитим фаворитом, пошто су главни супарници били Аустрија, Велс и Ирска, екипе приближног квалитета.

Предвођени Славољубом Муслином завршили смо на првој позицији, али то није било довољно да он сачува посао до наредног лета. Смењен је под никада до краја објашњеним околностима, иако се у јавности помињао само разлог непозивања Сергеја Милинковић-Савића у национални тим.

Замена је пронађена у лику његовог помоћника Младена Крстајића коме је то био деби на месту шефа стручног штаба.

Популарни Крле стартовао је победом над Костариком (1:0), потом у трилер утакмици изгубио од Швајцарске (1:2), након преокрета режираног од стране играча албанског порекла, Гранит Џака и Џердан Шаћири, а коме су кумовале лоше одлуке самог селектора. Последњи меч против Бразила завршен је поразом (0:2), уз коначан утисак да је нада унапред била изгубљена.

Србија је тако наставила низ пуких учешћа на Мундијалима и није прекинула сан о осмини финала дуг преко две деценије.

Једноставно је био синоним за глумца, што потврђује чињеница да је српски глумац са највише одиграних улога. Играјући у партизанским вестерн филмовима, Бата је стекао огромну популарност у народу, у чијим је очима стављен знак једнакости између њега као филмског и као стварног ратног јунака.

            Чудо Космаја

            У Кораћици, подно Космаја, 5. јуна 1933. године рођен је Велимир Живојиновић. Био је треће и најмлађе дете судског извршитеља Драгољуба и домаћице Тиосаве. Одрастајући поред две старије сестре, Велимир је у породици имао најповлашћенији положај. Сестре које су биле његова највећа подршка од самог почетка, дале су му надимак по ком ће постати заувек упамћен – Бата. Из Кораћице се преселио у Београд, на Врачар, где су му родитељи добили службу. Међутим, безбрижно детињство Бате Живојиновића на Црвеном крсту прекинуће Други светски рат. Све пошасти које доноси рат, Бата је осетио на својој кожи, као и милиони грађана Југославије.

            Међутим, ратне године су прошле, те је Бата имао срећу да његов глумачки таленат открије режисерка Соја Јовановић. На њен позив се придружио Академском позоришту у Београду, где је био испрва сценски радник и статиста. То је пресудно утицало да се определи за глумачки позив. Након средњих глумачких школа у Новом Саду и Нишу, пробао је да упише Позоришну академију у Београду. Пошто је одбијен, радио је разноразне послове све док 1954. из трећег покушаја није примљен. Брзо је почео да игра у Београдском драмском позоришту, али поред многих значајних имена није успео да се истакне. То ће допринети да се окрене филму, чиме ће југословенска и српска кинематографија добити свог најпродуктивнијег глумца.

            Бата и његов пут од „Песме са Кумбаре“ до „Валтера“

            Филмски деби је остварио 1955. године у филму „Песма са Кумбаре“ редитеља Радоша Новаковића. Глумачким умећем, изгледом који привлачи пажњу и специфичним гласом, врло брзо се наметнуо као неко чији телефон окрећу сви режисери у Југославији. Врло брзо је остварио сарадњу са режисером Вељком Булајићем у „Влаку без возног реда“ и „Рату“. Баш у то време, оженио се својом великом љубављу, Јулијаном – Лулом, која ће им родити сина Миљка и ћерку Јелену. Поред приватног живота, успехе је бележио и на филмском платну; шездесетих се намеће као главна звезда партизанских филмова. Иако су са историјског аспекта махом пропаганда, кинематографски су заиста били на високом нивоу. Бата Живојиновић је био заслужан за њихове успехе, играјући подједнако добро главне и споредне улоге, позитивце и негатице.

            Најзначајнија остварења тог периода јесу филмови „Козара“, „Три“, „Мост“, „Битка на Неретви“, „Валтер брани Сарајево“, „Сутјеска“, „Врхови Зеленгоре“ и „Повратак отписаних“. У већини њих је играо главне улоге, најчешће у тандему са Борисом Дворником или Љубишом Самарџићем. Посебну популарност донео му је филм „Валтер брани Сарајево“ Хајрудина Чибе Крвавца, која се проширила и на Кину. Постоји анегдота да је милион кинеских добровољаца било спремно да дође у бомбардовану Србију због Бате Живојиновића. Као неко ко је „са сто метака убио хиљаду Немаца“, стекао је повлашћен третман како од народа, тако и од државе.

            Бата Живојиновић у „црном таласу“ и комедијама

            Поред партизанских вестерна, Бата Живојиновић се опробао и у филмовима „црног таласа“, најчешће у улогама негативаца. Плодну сарадњу остварио је са Александром Сашом Петровићем. Играјући Мирту Класера у „Скупљачима перја“ и Коровјева у „Мајстору и Маргарити“ добија две Златне арене у Пули. Такође, сарађивао је и са Живојином Павловићем у филмовима „Повратак“ и „Хајка“, са Јованом Живковићем у „И бог створи кафанску певачицу“ и Миком Антићем у „Доручку са ђаволом“.

            Након „Партизанске ескадриле“, који је био његов последњи велики партизански филм, Бата прави заокрет у својој каријери. Окретање комедији многи филмски критичари су објаснили његовом жељом да пародира самог себе. Прву такву улогу је остварио као Пуфта у „Шестој брзини“, односно „Причама из мајсторске радионице“. Затим су уследила остварења „Мој тата на одређено време“, „Балкан експрес“, „У раљама живота“, „Тесна кожа“, „Како је пропао рокенрол“, „Бољи живот“, „Луде године“, „Хајде да се волимо“ и „Ћао инспекторе“. И поред фокусирања на комедију, играо је у низу озбиљних пројеката као што су „Доротеј“, „Игмански марш“, „Крај рата“, „Вук Караџић“, „Брисани простор“ и „Бој на Косову“.

            Бата као глумац и политичар

            Деведесете године су донеле распад СФР Југославије, а самим тим и распад многих пријатељстава. Пријатељство између Бате Живојиновића и Бориса Дворника било је веома познато у јавности, те је распад истог имао очигледну симболику. На изборима 1990. године, Бата је као кандидат Милошевићевог СПС-а постао народни посланик. Иако је био међу људима који су позивали на мир, Дворник га је оптужио да позива на убијање Хрвата. Када су се 2006. измирили, Дворник је све назвао „неспоразумом“, што потврђује Батину сумњу да је Дворник 1991. био изманипулисан. Бата је за посланика биран још четири пута: 1992, 1993, 1997. и 2000. године. Био је председник Комисије за представке и жалбе Народне Скупштине од 1992. године до 2000. године. У септембру 2002. је био кандидат СПС-а за председника на поништеним изборима, при чему је заузео шесто место.

            Иако политички ангажован, Бата је наставио да ређа добре улоге. Његов ауторитет у народу и СПС-у омогућио је заштиту филмовима чији су аутори били махом Батини политички противници. Тај ауторитет се посебно истакао приликом снимања филма „Лепа села лепо горе“, које се одигравало на самој ратној линији. Његово присуство је пружало осећај сигурности како филмској екипи, тако и тамошњем становништву. У том филму забележио је једну од својих најбољих улога. Сцена у којој је као Гвозден изговорио „Да се не љубимо“, сматра се једном од најбољих у историји наше кинематографије. Такође, учествовао је и у првом кинематографском пројекту Републике Српске, као Петар у серији „Голи живот“. Остаће упамћен и као Аранђел у непревазиђеним „Срећним људима“, као и у филмовима „Птице које не полете“ и „Лајање на звезде“.

            „Да се не љубимо“

            Након 2000. године, Бата је упркос годинама и здравственим проблемима наставио да снима. Улога је било мање него раније, биле су мање захтевне али ипак запажене. Последњу велику улогу одиграо је као Станислав у култном филму „Мртав ладан“, у ком је бриљирао са Милорадом Мандићем Мандом. Међутим, здравље га је све више мучило и Бата је 17. октобра 2006. године преживео срчани удар. Три године касније је имао гангрену коју је санирао на Куби, да би му се повратила на снимању филма „Лед“. После можданог удара претрпљеног 4. јула 2012. године, опорављао се у Селтерс Бањи код Младеновца. Преминуо је од последица више болести 22. маја 2016. године, у 83. години живота у болници Свети Сава у Београду. Сахрањен је 26. маја 2016. године, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

            Иза себе је оставио преко 400 филмских и телевизијских улога, те је до данас остао најпродуктивнији југословенски и српски глумац. Поред тога, освојио је и бројне награде, а велики број његових филмова спада у антологијске. Подједнако добро је играо позитивце и негативце, главне и споредне улоге, у филмовима свих жанрова. У његову част, екипа „Државног посла“ снимила је једну од својих најбољих епизода, у којој је стала читава његова каријера. Реплике које је за собом оставио као Пуфта, Гвозден, Боки, Мацола, Аранђел и Трокрилни, вечно ће остати у сећању публике.

У последњих двадесетак година створен је мит о опсади Сарајева, што истини никако не одговара. Сарајево је било подељени град, где су Муслимани започели рат убиствима српских цивила и војника ЈНА.

            „Некад падне надвојвода, некад стари сват“

            Ратни рецепт из Словеније и Хрватске се почетком 1992. године почео примењивати и у Босни и Херцеговини. У овој југословенској републици је ситуација била најкомпликованија. То је била Југославија у малом. Међунационална нетрпељивост која је дуго гурана под тепих, почетком деведесетих је потпуно избила на површину. Та нетрпељивост се претворила у буре барута, у које су стране силе убациле шибицу. Током 1991. вођени су преговори да Босна и Херцеговина остане у Југославији под веома повољним околностима. Ради избегавања рата у БиХ, у фебруару 1992. је одржана конференција у Лисабону, која је резултовала чувеним планом португалског дипломате Жозеа Кутиљера. Представници сва три народа постигли су споразум 18. марта 1992. године. Међутим, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, Алија Изетбеговић одустаје од потписа и креће ратним путем ка „јединственој“ БиХ.

Паралелно са преговорима, расписан је референдум о независности Босне и Херцеговине за 1. март 1992. године. Иако су представници Српске републике Босне и Херцеговине најавили бојкот, референдум је ипак одржан. Тог дана, испред цркве на Башчаршији убијен је у свадбеној поворци стари сват Никола Гардовић. Предратни криминалац, Рамиз Делалић Ћело, уместо казне је добио место команданта једне од потоњих бригада Армије БиХ. То је била прва жртва рата у БиХ, а у граду је завладао страх. Комшија са којим се делило добро и зло могао је бити највећи крвник. Иако је референдум био нерегуларан услед бојкота српског народа, Уједињене нације су одлучиле 6. априла да признају БиХ. То што је два дана раније Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију, њих много није погађало.

Добровољачка – страдање које се могло избећи

Сарајево је пре рата било симбол „братства и јединства“, чему сведочи прво место у бројности мешовитих бракова. Језгро града махом су чинили Муслимани, док су периферна и околна планинска подручја насељавали Срби. Према попису из 1991. Срба је било 157 000, те је по томе Сарајево било одмах иза Београда и Новог Сада. Сарајево је било центар 2. војне области Југословенске народне армије. Зграда Команде се налазила у Добровољачкој улици, између муслиманских насеља Бистрик и Башчаршија. Муслиманско становништво је све више испољавало мржњу према војсци, па се из војних објеката излазило само по потреби. Два војника убијена су 20. априла у кафићу преко пута зграде Команде, из чиста мира. Мржња је кулминирала у ноћи између 22. и 23. априла када су муслиманске паравојне формације извршиле напад на Команду 2. војне области. Напад је стао под претњом бомбардовања града.

Према договору, ЈНА се из БиХ требала повући до 19. маја, и то се односило на њене припаднике рођене изван БиХ. Генерал Милутин Кукањац је пре овог напада започео измештање снага ЈНА из Сарајева, како се не би поновиле ситуације из Словеније и Хрватске. У Лукавици и на Палама су измештене две трећине снага, док је преостала трећина обезбеђивала Команду, Дом армије, Војну болницу и Школски центар. Како се транспорт све теже одвијао због блокада, старешине су пожуривале Кукањца да извуче преостале снаге. Он је то окарактерисао као кукавички и малодушан потез, и одбио. Тако је преостале припаднике ЈНА, махом Србе, довео у веома опасну ситуацију. Око њих се стварао обруч новоформираних паравојних формација попут Патриотске лиге и Зелених беретки, као и Територијалне одбране и МУП-а БиХ.

„Зато сам ја ту да се то не догоди“

На Команду 2. војне области и Дом армије 2. маја у подне започет је снажан напад. Напад је текао са свих стана, а његови предводиоци били су махом бивши криминалци попут Јуке Празине, Рамиза Делалића и Исмета Бајрамовића. По објектима ЈНА је пуцано из најразличитијег наоружања, укључујући снајпере и експлозивна средства. Малобројни припадници ЈНА били су блокирани, искључена им је струја, вода и телефон, а беху и без хране. Кукањац наређује да се помогне војницима у Дому армије. Иако је то значило самоубиство, две групе у борбеним возилима су страдале извршавајући наређење. У покушају да помогне није успела ни група диверзаната из Војне болнице, која се сутра ујутру предала. Такође, нападнуто је возило са храном, а возач и официр су убијени. Напад је изненада престао у 20 часова и читава ноћ била је мирна.

Разлог томе јесте привођење Алије Изетбеговића на сарајевском аеродрому, који се са пратњом враћао из Лисабона. Након обустављања напада, Алија се следећег дана, 3. маја, са пратњом и генералом УНПРОФОР-а, Луисом Мекензијем, упутио ка Команди. Иако је напад прекинут, блокада није обустављена. Уследили су преговори око пуштања Алије Изетбеговића, као и око евакуације Команде, пуштања заробљених, извлачења мртвих и рањених. У време преговора, потпуковник Ратко Каталина донео је извештај о пресретнутим разговорима муслиманских команданата. Извештај је јасно указивао да Муслимани планирају да нападну колону ЈНА. Алија Изетбеговић је на то одговорио: „Зато сам ја ту да се то не догоди“. Генерал Кукањац је више веровао Алији, осведоченом преваранту, него својим безбедњацима. Након мукотрпних преговора договорено је извлачење свих војних и грађанских лица, заједно са оружјем и техником. Безбедност су гарантовале Европска заједница и снаге УН-а у Сарајеву.

Случај „Добровољачка“

Кратке припреме за извлачење завршене су око 18 часова. Добровољачка улица убрзо је била испуњена колоном возила. На челу се налазило возило УНПРОФОР-а са генералом Мекензијем, а иза њега су у истом возилу били генерал Кукањац и Изетбеговић. Добровољачка улица је водила даље ка Скендерији, а успут је колона два пута заустављана што је будило сумњу у срећан крај. Интервенцијом Изетбеговића, колона је пропуштена даље ка Грбавици. На Скендерији је испуњен услов УН-а да се Изетбеговић пусти ка Председништву и да генерал Кукањац пређе у возило на челу. Наставило се даље и код моста Врбања је установљено да је колона пресечана. У тројкама и десетинама, карактеристичним за сарајевско подземље, Муслимани су отворили ватру на колону, а потом изводили преживеле војнике из возила. Свлачили су их до паса, а потом им наредили да легну. Они који су се успротивили, били су ликвидирани дум-дум мецима.

Након што су добили информацију да је из Лукавице упућена борбена група, Добровољачка улица остала је без људи, пуна изрешетаних возила. Заробљеници су пребачени са друге стране Миљацке, уз добацивање „нана“ које су позивале на њихово убијање. Они су потом одведени у логор, а појединци су вођени као трофеји по барикадама, где су их Муслимани малтретирали. Посредством генерала Мекензија извршена је размена, те су рањеници и заробљеници из Добровољачке улице коначно напустили Сарајево. Случај „Добровољачка“ обухвата све страдале припаднике ЈНА у периоду априла и маја 1992. године. Њихов број износи 42 официра и војника, док је у самој Добровољачкој улици убијено 9 људи, укључујући и једну жену.

Добровољачка – злочин без казне

Када се Алија Изетбеговић 2. маја вратио из Лисабона, на сарајевском аеродрому га није сачекао нико од сарадника или „плавих шлемова“. Разлог томе јесте што је Алија тог дана потписао споразум у Лисабону који је разбеснео исламске фундаменталисте у његовом окружењеу. Они су свој бес искалили нападом на војне објекте, а потајно су се надали одмазди над Алијом. Иако је при успостављању везе са својима безочно слагао да је заробљен, према њему се понашало сасвим коректно. При том, његови сарадници нису ни знали да је Алија на наговор Цимермана одустао од споразума. Добровољачка улица данас носи име Хамдије Крешевљаковића, а сам догађај се 2. маја међу Бошњацима слави као „Дан одбране Сарајева и БиХ“.

Идејни творац овог масакра био је Ејуп Ганић, заменик Алије Изетбеговића. Поред њега су истакнуту улогу имали и Хасан Ефендић, Јусуф Пушина, Јован Дивјак, Драган Викић и Заим Бацковић. Нико од наведених није одговарао за злочине над војницима који никога нису нападали и који су се мирно повлачили. Ништа нису променили бројни докази, као ни то што су се неки од наведених јавно хвалили учешћем у овом злочину. Такође, велику одговорност за овај трагичан догађај сноси и генерал Кукањац који је оклевао са потпуним извлачењем. Упорно је игнорисао упозоравајуће извештаје и насупрот томе је више веровао Изетбеговићу, да би после одговорност пребацивао на војни врх у Београду. Сарајевске власти до данас спречавају било какво обележавање злочина на месту где се он догодио. Тиме показују свој однос према суживоту свих народа у БиХ, као и према истини над којом желе монопол. Република Српска овај злочин обележава 3. маја сваке године на Војничком гробљу у Миљевићима.

Када је бројчано и технички надмоћнији непријатељ напао караулу Кошаре, на путу су му стајали најбољи синови које је наша отаџбина тада имала. И то је можда кључни разлог успешне одбране овог дела границе. Потпоручник Предраг Леовац, један од Обилића последњег Косовског боја, свој млади живот је несебично дао зарад слободе наше отаџбине.

            Предраг Леовац, пљеваљски понос

            Предраг Леовац је рођен 20. децембра 1975. године у Пљевљима, од оца Мила и мајке Милице. Још као дете је испољавао особине због којих ће касније бити изузетно поштован и вољен међу колегама и војницима. У родним Пљевљима је завршио основну школу и гимназију; као одличан ђак и спортиста, Пеђа је био дете за пример и понос својих родитеља. Од малена је показивао интересовање за војнички позив, па је након гимназије уписао Војну академију у Београду, смер пешадија. Паралелно са студијама, Пеђа Леовац се активно бавио спортом. Трчао је Београдски маратон и полумаратон, али се највише истицао у борилачким вештинама. Учећи од Љубомира Врачаревића, Леовац је постао мајстор реалног аикида. Као један од најперспективнијих питомаца, Пеђа Леовац завршава Војну академију 1998. године.

Потпоручник Предраг Леовац

            Према сведочењу Предрага Булића, Пеђиног класића и нераздвојног друга, њихова жеља је била да након школовања буду упућени на Космет. Иако су знали шта се у јужној српској покрајини спрема, њихова жеља ће бити остварена. Са чином потпоручника, Предраг Леовац добија распоред у Приштинском корпусу, 125. моторизована бригада, 53. гранични батаљон Војске Југославије. Постављен је за командира нтервентног вода на караули Ћафа Прушит. Успео је да се наметно као врло одважан и способан млади официр. За веома кратко време је успео да се упозна са тереном читавог граничног подручја. Због својих година, карактера, способности и непосредног односа, младим војницима на редовном одслужењу војног рока уливао је осећај сигурности и поверења. Када су шиптарски терористи започели сукобе на југословенско-албанској граници, значај Леовчевог карактера и способности ће се најбоље показати.

Јачи и од рана

            Током 1998. године, на Косову и Метохији су шиптарски терористи подигли оружану побуну. Читава југословенско-албанска граница је била изложена жестоким борбама услед масовних покушаја терориста да убаце људство и наоружање на Косово и Метохију. На Свету Петку, 27. октобра 1998. године, Пеђа Леовац је био у редовној патроли дуж границе. Међутим, војни пас је ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Гелер је Пеђи поломио виличну кост на три дела и зауставио се испод леве плећке. Пушка му је одлетела из руку у дубину минског поља. Пеђа, иако тешко рањен, био је добољно прибран да смири војника који је кренуо да пуца из митраљеза мисливши да су нападнути. Сам је позвао помоћ, а док ју је чекао, на крвавом папиру је нацртао распоред мина.  Хеликоптером је пребачен прво за Приштину, а затим на Војномедицинску академију.

Након операције, његов отац Миле је тражио да се Пеђа опоравља код куће, како не би заузимао кревет другим рањеницима који су свакодневно пристизали. Опоравак је био веома тежак, хранио се углавном на сламчицу, те је због тога изгубио много килограма. Упркос убеђивањима мајке да је он своје одслужио, Пеђа је био нестрпљив да се врати међу своје војнике. Није постојала препрека која би га у томе спречила.

Отаџбина изнад свега – погибија на Кошарама

У фебруару 1999. године, иако недовољно опораљен и противно вољи родитеља, Пеђа се упутио за Ђаковицу.  Када га је током хладне зимске ноћи видео на вратима своје канцеларије, мајор Душко Шљиванчанин био је затечен. Због губитка килаже и ожиљака, Пеђа је изгледао непрепознатљиво. Након што је сазнао да му пушка није извучена, инсистирао је да то учини сам. Прво што је урадио јесте одлазак на минско поље где је претходно рањен, одакле је извукао пушку коју је по доласку задужио. Након што је почела НАТО агресија на СР Југославију, 9. априла је покренута велика непријатељска офанзива на караулу Кошаре. Са мајком се последњи пут чуо неколико дана раније, те јој је обећао да ће се на белом коњу вратити, ако преживи. Пеђа је са својим водом 10. априла поставио заседу шиптарској банди која је претходно напала караулу Морину. Следећег дана, упућен је на караулу Кошаре.

Ток дана добија свој последњи задатак – заузимање граничног камена Ц4. Схвативши ситуацију, инсистирао је да млади војници на одслужењу војног рока буду изостављени, те да у акцију пођу искусни резервисти. Иако је знао да је задатак једнак самоубиству, мирно је кренуо у његово извршење. Три дана је без хране и воде водио борбу за коту Ц4. У сукобима са шиптарским терористима у рејону карауле Кошаре, бива смртно погођен снајпером. Према речима очевидаца, преминуо је са осмехом на путу до болнице у Ђаковици. У команду, ради препознавања и одвожења кући у Пљевља, позван је Пеђин колега и пријатељ, Предраг Булић. Ово наређење је Булић назвао најгорим задатком у животу. Пеђини војници нису могли прихватити његову смрт. Једном од извора близу карауле, војници су дали његово име.

Предраг Леовац – Обилић последњег Косовског боја

Када је испред куће видео људе у униформама, Миле Леовац је одмах знао разлог њиховог доласка. Једино што је питао јесте да ли се Пеђа намучио. У годинама које су долазиле, Миле и Милица Леовац су собу свог сина претворили у својеврсан спомен музеј. Ту се чувају његове ствари из детињства, фотографије, униформе, пушка, застава и Орден за заслуге у области одбране и безбедности. У Пљевљима данас постоји Културни центар „Предраг Леовац“. Његово име носиле су пљеваљаска улица у којој је живео и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са његовим именом је скинута. По речима Мила Леовца, тада је његов син Пеђа сахрањен по други пут.

Иако га се држава Црна Гора одрекла, а Србија дуго прећуткивала, Пеђино дело остало је упамћено и поштовано, како у његовим родним Пљевљима, тако и у свим српским земљама. На државном нивоу се о херојима са Кошара и Паштрика почело говорити тек пре пар година. Његово име је незаобилазно када су књиге, емисије и документарни филмови о Кошарама у питању. Својим херојским делом вечно је задужио српски народ. Свој млади живот је дао како би одбранио част своје породице, официрског позива, српске униформе и својих војника. У свести будућих покољења, Пеђа Леовац биће упамћен као достојан наследник Милоша Обилића.

Бољег закључка нема од оне Његошеве: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“.

У најтрагичнијем раздобљу по српски народ у XX веку, ђенерал Михаиловић бива један од људи који је спасавао што се спасти може. Због своје борбе против нацизма и комунизма, што је утицало на трагичност његове судбине, Дража Михаиловић се с правом сматра једним од највећих српских хероја.

            Школовање у ратовима

Драгољуб Михаиловић је рођен у Ивањици 14. априла 1893. године по старом календару. У родном граду је завршио основну школу и уписао гимназију. У Нижу војну школу Војне академије прелази 1910. године, завршавајући трећи и четврти разред на фронту уместо у школским клупама. Са остатком класе 1912. одлази на фронт у саставу IV пука другог позива Дринске дивизије. У рату се добро показао, па почетком 1913. године постаје наредник и бива одликован Сребрном медаљом за храброст. До краја рата са својим пуком боравио је на Паштрику, где је имао посла са арбанашким бандама. Након мира у Букурешту је унапређен у чин потпоручника и позван у Београд, ради завршавања школовања. Међутим, нови рат, овога пута светски, поново ће прекинути Михаиловићево школовање.

            На почетку рата бива упућен у Трећи прекобројни пешадијски пук првог позива Дринске дивизије. У његовом саставу прошао је сва ратишта, почевши од битке на Церу. Упркос сукобу са надређеним и појединим грешкама, Михаиловић је 7. јуна 1915. добио Златну медаљу за храброст. Међутим, исти разлози су утицали да не буде унапређен у чин поручника. Након Албанске голготе и опоравка, учествује августа 1916. у борбама на Горничеву, у саставу Вардарске дивизије. Рањен је у септембру исте године испод десног рамена и наредни период провео је на боловању. Пре коначног пробоја Солунског фронта добио је енглески Војни крст и орден Белог орла са мачевима IV реда. Прекомандован је Југословенску дивизију и 1. септембра 1918. бива унапређен у чин поручника. У пробоју фронта се Дражин пук истиче у борбама за Козјак. Ослобађајући отаџбину, Дража се истакао у рушењу моста код Криволака, а код Штипа га затичу вести о примирју са Бугарском.

            Дража Михаиловић у међуратном периоду

            Иако је Велики рат завршен, Арбанаси су се на Косову и Метохији поново бунили. Дража је служио у Призрену и учествовао у гушењу тамошњих немира. Након тога бива прекомандован у Краљеву гарду, из које убрзо, након инцидента у кафани „Слобода“, бива избачен. Бранећи колегу Стефана Бухоњицког који је наздрављао бољшевичкој револуцији, Дража је тада извадио пиштољ и ставио га на сто. Након притвора одлази у 28. пешадијски пук у Скопљу. Тамо се и оженио Јелицом Бранковић и фебруара 1921. добија сина Бранка. Исте године уписује Војну академију и прелази у Београд. Другог сина, Војислава, добија 1924, а ћерку Гордану две године касније. Потпуковник постаје 1930. и исте године на 6 месеци одлази у Француску, те одатле потиче наводно познанство са Де Голом. По повратку постаје начелник Штаба команде Краљев гарде. Имао је запажену улогу у организацији сахране краља Александра, као спроводник воза.

Као војни аташе је боравио у Бугарској и Чехословачкој. Тамо се бавио агитацијом и обавештајним радом, а из тог периода датирају оптужбе о наводној сарадњи са Совјетским Савезом. Командант 39. пука у Цељу постаје 1938. године. Као начелник Штаба утврђивања Дравске дивизије, добро је обављао свој посао. Међутим, сматрао је да је време тврђава прошло и залагао се за увежбавање герилске борбе. Због тога се сукобио са Миланом Недићем и завршио је у притвору. Премештен је на Војну академију, а потом је постављен за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је био ратоборан због немогућности модернизовања војске. Пред рат, одржавао је везе са Британцима, те је био веома антинемачки расположен. Пред приступ Југославије Тројном пакту, Дража се налазио на служби у Мостару.

Дража Михаиловић – први герилац на Балкану

Пуковника Михаиловића рат затиче као начелника Оперативног одељења Друге армије у Сарајеву. Почетак дејстава дочекује у Ђакову, где је из прве руке видео хрватску издају. Организовао је повлачење кроз Посавину, уз сталну немачку и хрватску претњу. Повлачење се окончало у рејону Добоја 15. априла 1941. и ту добија идеју да се издвоји из Друге армије и крене ка Дрини. Није прихватио капитулацију, већ је са својом борбеном групом и заставом 41. пешадијског пука постао једина активна јединица. Ова група је постала нуклеус будућег герилског покрета, првог на поробљеном Балкану. Иако су у Пољској још од 1939. постојале групе које нису прихватиле окупацију, њихова озбиљнија активност почела је тек три године касније. Због тога су Дражу за време рата, а и касније, многи сматрали „првим герилцом Европе“.

Са свега двадесетак људи, Дража највероватније 11. маја стиже на Равну гору, где је основан штаб. Организовању покрета отпора приступило се са великим ентузијазмом. Међутим, у Србији је завладала анархија. Уместо да се прикључи, Коста Пећанац се окренуо Немцима. Жандармерија је такође била лојална окупатору, иако је Дража имао благонаклон став и бројне личне контакте са њеним припадницима. Најзад, након напада на СССР, у Србији су се активирали и комунисти, према којима је Дража такође имао умерен однос. Како не би дошло до исхитрених акција и великих жртава, Дража се надао сарадњи са партизанима. Међутим, њихова активност и необазирање на жртве, прекинули су равногорско оклевање. Под командом потпуковника Веселина Мисите, Јадарски четнички одред је 31. августа 1941. ослободио Лозницу. То је био први ослобођени град у поробљеној Европи, где су Немци у овом рату први пут истакли белу заставу.

Од устанка до братоубилачког рата

Како се антифашистички устанак у Србији распламсавао, јаз између два антифашистичка покрета био је све већи. Обрачуни између четника и партизана били су све чешћи, те су предузети преговори ради смиривања ситуације. У Струганику су се Дража и Тито сусрели 19. септембра 1941. и договорена је само заједничка борба тамо где је могуће, као и расподела плена. Међутим, видело се да је сукоб на видику. Последњи покушај преговора се десио у селу Брајићи 26. октобра 1941. без икаквог успеха. Партизанска делегација са Титом на челу преноћила је у Дражином штабу, да би следећег дана кренула за Ужице, уз Дражино гарантовање безбедности. Самовољни и необавештени командант Пожеге, Вучко Игњатовић, направио је заседу и заробио партизанску делегацију. Ликвидацију Тита и осталих партизана спречио је лично Дража Михаиловић, од ког је Игњатовић телефоном тражио одобрење.

Питање је шта би се десило да је Дража погазио официрску реч и част. Овако, идеолошке разлике, међусобна нетрпељивост, партизанска стрељања „петоколонаша“ и самовоља одређених четничких команданата довели су до отвореног братоубилачког рата. Он је почео првог дана новембра 1941. самовољним нападом Вучка Игњатовића на Ужице, без дозволе и знања Драже Михаиловића. Игњатовићеви четници су лако потучени, уз десетине мртвих, што овај окршај ни по чему не разликује од претходних. Одлуком Тита, партизани су кренули у коначан обрачун, па је покренут партизански напад на Пожегу. Иако је под притиском савезника у Чачку потписано ново примирје, оно на терену неће заживети. Немачка казнена експедиција по Србији већ је била у току.

Дража Михаиловић – најтраженија српска глава

У Дивцима 11. новембра долази до преговора између Немаца и Драже. Иницијативу су имали Немци и једина тачка је била безусловна предаја војно-четничких одреда. Дражини мотив је био спашавање народа од немачких одмазди по мери 100 цивила за једног немачког војника. Међутим, овај сусрет је Дражи донео само компромитацију, што је комунистичка пропаганда вешто користила за време и после рата. Осим самовољних појединачних случајева, опште и званичне сарадње војно-четничких одреда и Немаца није било. Доказ томе јесте хајка на Дражу Михаиловића и судбина тројице преговарача из Диваца, који су страдали за свега неколико месеци. Иако је знао за потеру, Немци су га опколили 6. децембра у Струганику. Успео је да побегене тако што се Александар Мишић представио као Дража. Након што су схватили да су преварени, Немци су стрељали Мишића и Ивана Фрегла.

Немци су за њим расписали награду од 200 000 рајхсмарака у злату. Док се Дража тајно пребацивао у Црну Гору, већина четника у Србији се распршила по шумама, док се добар део њих легализовао. За то време, у Лондону је јануара 1942. формирана Слободана Јовановића. Дража Михаиловић је унапређен у чин дивизијског ђенерала, а у влади је преузео дужност министра војног. У Црној Гори је покушао да уједини све националне снаге у борби против комуниста, а потом и против окупатора, када околности за то буду повољне. Међутим, Дража је над четницима изван Србије имао само формалну команду, што их није спречавало да самостално делују. Њихова сарадња са окупатором или квислинзима отварала је простор комунистичкој пропаганди. Њихово понашање је било ближе Недићевим или Љотићевим формацијама у Србији, те се српски народ у НДХ највише окренуо партизанима. Можда и кључна Дражина грешка јесте то што се превише везао за простор Србије.

Дража Михаиловић – талац британског савезништва

Веза између Драже и југословенске владе у Лондону била је веома слаба. Британци су, може се рећи, држали монопол над њом, те се ништа без њих није могло урадити. У почетку су Британци помагали равногорски покрет, додуше стидљиво и скромно. Због приближавања СССР-у, Британци су све више усмеравали помоћ ка партизанима, да би она временом постала искључива. Један од кључних догађаја за окретање ка партизанима био је пораз четника на Неретви у марту 1943, захваљујући партизанско-немачком примирју. У западној пропаганди, Дража ће за веома кратко време проћи пут од „српског Робин Худа“ до издајника. После операције „Шварц“, чији је главни циљ било његово хватање, Дража Михаиловић се повлачи у Србију. Његову наду пробудила је капитулација Италије, чиме је заузео добар део градова као што су Рогатица, Вишеград и Фоча, а разоружао је и добар део италијанске војске.

Међутим, одлука западних савезника о искрцавању у Француској уместо на Балкану, била је судбоносна по четнике. Дефинитивном окретању ка партизанима допринеле су и британске војне мисије, које су уцењивале и потцењивале војно-четнички покрет. Право је чудо како се равногорци тада нису окренули Немцима. Са друге стране, партизани су због необазирања на цивилне жртве били прихватљивији савезник за Британце. Самим тим су извештаји британских мисија утицали на коначну и апсолутну фаворизацију партизана, што је озваничено на конференцији у Техерану. Иако су га напустиле британске мисије, Дража се и даље надао повољном исходу. Недић и Љотић, које је Дража гледао као издајнике, сматрали су да гине за Британце, док цену плаћа српски народ.

Савезник на терену, не и на папиру

У пролеће 1944. године почиње велика акција спасавања америчких пилота. Она је трајала до фебруара наредне године, иако је значила истовремено и напуштање четника. Упркос свему, Дража је у новембру 1944. године одбио понуду да напусти земљу. Услед напуштања западних савезника и критичног положаја у односу на партизане, Дражи највећи ударац задаје сам краљ Петар II. Он је 29. августа 1944. укинуо штаб Југословенске војске у отаџбини. Дража тада креће у коначну борбу против Немаца и покушава да заузима западну Србију до линије Београд-Крагујевац-Краљево. Почетком септембра Црвена армија прелази Дунав и ослобађа Кладово. Упркос свему, Дража Михаиловић им шаље делегацију на челу са пуковником Велимиром Пилетићем, која је ухапшена у Крајови и одведена у Москву. Међутим, четници су сарађивали са Црвеном армијом на појединим местима; у октобру 1944. заједно су ослободили Крушевац. Међутим, та сарадња се углавном завршавала хапшењем четника и изручењем комунистима.

При повлачењу четника са Равне Горе, код Мионице партизани заузимају целу комору и архиву Врховне команде ЈВуО, што ће много утицати на истраживање равногорског покрета. Под притиском Британаца,  12. септембра 1944. краљ Петар II наређује српском народу и војсци да се ставе под команду маршала Тита. Дража Михаиловић је за ово чуо у Драгању, што га је веома погодило, као и сам равногорски покрет. Велики део војске отказује послушност, а народ је све мање имао воље да се бори против партизана.

Голгота четника

Дража Михаиловић се јесени 1944. пребацио из Србије у Босну. Он је и даље наивно веровао да ће доћи до англоамеричке помоћи, а његов ауторитет и даље је опадао, нарочито током 1945 године. Након одвајања снага које су кренуле за Словенију,  Дража је одлучио да врати у Србију. „Босанска голгота“ представља дуги и исцрпљујући марш четника кроз Босну, док су им за петама биле јединице КНОЈ-а и Југословенске армије. Четници су 11. маја 1945. стигли на подручје Зеленгоре, где су их комунисти имали у шаци. Само мале групе четника су успеле да се извуку ка северној Босни и Србији, а Дража се склонио негде на Романији.

Након дужег скривања по источној Босни, Дража је ухапшен 13. марта 1946. у једној кући на путу Вардиште-Прибој. Званична верзија као кључну личност хапшења истиче Николу Калабића, али за то нема никаквих веродостојних доказа. Дража је наводно ухваћен у ноћи између 12. и 13. марта, код села Горње Раванце. Испитиван је у згради Управе државне безбедности за Југославију од 9. априла до 21. маја 1946. и потом је спроведен у касарну гарде на Топчидеру. Суђено му је од 10. јуна до 15. јула, а одбрану су чинили Драгиша Јоксимовић и Никола Ђоновић. Осуђен је за “издају земље и разбијање братства и јединства народа Југославије и распиривање националне и верске мржње” на казну смрти стрељањем, губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију имовине. Приложена је и молба за помиловање, која је наравно одбијена. Где је и када убијен Дража Михаиловић, до данас се не зна.

„Велики је Србин био, убили су зато Дражу“

Након рата, држава је на Дражу гледала као на издајника, па је историјска наука тиме била оптерећена. Захваљујући историчарима попут Косте Николића, Бојана Димитријевића и Немање Девића, истина о Другом светском рату данас је све јаснија. Виши суд у Београду га је рехабилитовао 14. маја 2015. године. На тај начин се држава Србија решила комунистичког виђења историје, које се у народу свакако није дубље примило.Ђенерал Драгољуб Михаиловић је био несумњиви борац за слободу и никако оно за шта га највише оптужују – сарадник окупатора. Без стварне савезничке помоћи и скрупула да жртвује народ, у немогућим околностима дао је свој максимум. Свакако да није увек био у праву, али је зато бар све платио највећом ценом. Својом главом.

Други светски рат спада у највеће српске трагедије. Априлски рат је означио његов почетак на територији Југославије 6. априла 1941. године.

Тројни пакт – покушај избегавања трагедије

Пре него што је Хитлер напао Пољску у септембру 1939. године, Југославија се налазила у веома тешкој унутрашњој политичкој ситуацији. Иако је постигнут споразум Цветковић-Мачек, хрватско питање је и даље било извор нестабилности, заједно са економским и другим друштвено-политичким проблемима. Спољнополитичке околности су такође биле ненаклоњене Југославији: све суседне државе осим Грчке су приступиле Тројном пакту, док је Француска током 1940. прегажена немачким „блицкригом“. Немачка је покушавала да свом јату привуче и Југославију, док је Велика Британија рачунала на српску традицију из Првог светског рата и покушавала је да увуче Југославију у рат. Тиме она би привремено са себе скинула притисак борбе са Трећим рајхом.

У таквој ситуацији се кнез Павле невољно одлучио за приступање Тројном пакту, како би поштедео Југославију ратних разарања.  Након што је добио сагласност Крунског савета, кнез Павле је овластио Драгишу Цветковића и Александра Цинцар-Марковића да потпишу уговор о приступању Југославије Тројном пакту, што се десило 25. марта 1941. у дворцу Белведере у Бечу. Да ли би се Хитлер држао повољних одредби које је Југославија добила никада нећемо сазнати, јер су Британци одлучили „да гину до последњег Србина“.

            Мартовски пуч – рат и гроб

            У време док се кнез Павле ломио да ли да приступи Тројном пакту, из Лондона је добијао поруке да се Југославији такав потез неће опростити. Када је приступање озваничено, британски посланик Кембел је покренуо механизам државног удара. Британска влада је спонзорисала пуч ког су у ноћи између 26. и 27. марта 1941. извели официри ваздухопловства, Боривоје Мирковић и Душан Симовић.

У Београду и другим градовима су избиле велике демонстрације и улицама се орило „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“, „Живео краљ Петар“, „Пакт са Русијом“, „Пакт са Америком“ и друге пароле. Чиниоци демонстрација били су омладина, клер, интелектуалци, а касније и комунисти. На основу тога можемо закључити да је у нараду владало изразито антинемачко расположење, што су Британци и поједини антинемачки политички кругови каналисали за потребе пуча. Краљ је проглашен пунолетним и формирана је влада Душана Симовића у коју су ушли Влатко Мачек, Милан Грол, Слободан Јовановић и други. Међутим ова влада није знала шта даље након пуча, а Британци нису ништа конкретно учинили; Черчил је цинично изјавио да је „Југославија пронашла душу“. Цена тога је била катастрофална.

Априлски рат – штуке над Београдом

        Догађаји у Југославији су разбеснели Хитлера. Уверавања нове владе да је пуч био унутрашња ствар Југославије, те да пакт потписан у Бечу и даље важи, Хитлеру ништа није значило. Он је са великом мржњом и одлучношћу спремао Југославији сурову освету. За Немачку је преврат у Југославији представљао casus belli будући да су ударили на престиж Трећег Рајха и нанели му увреду. Тако је одлучено да се операција „Барбароса“, напад на Совјетски Савез одложи за пет недеља и да отпочне операција „Марита“, тачније освајање Грчке. Тиме би се освојило Солунско поље, из Бугарске би се кренуло ка Нишу и даље ка Београду који би се бомбардовао, а такође се од Италијана захтевало да ударе из Истре. Немци су требали да ударе са своје и територије југословенских суседа, док су унутар Југославије рачунали на хрватски и фолкдојчерски елемент.

У нападу на Југославију учешће су узеле 52 немачке, мађарске и италијанске дивизије, које су напале без објаве рата. Априлски рат је почео 6. априла 1941. када је сурово бомбардована „тврђава Београд“, иако је југословенска престоница проглашена отвореним градом. Немачко звезрско бомбардовање је за собом оставило преко 2 500 погинулих грађана и више хиљада срушених или оштећених објеката. Ненадокнадива штета овом народу јесте уништење Народне библиотеке. Приликом бомбардовања Београда, херојски отпор је пружен од стране елитног Шестог ловачког пука и противваздушне одбране, те је оборено четрдесетак немачких авиона. Ипак, овакво држање није помогло остатку војске да на осталим фронтовима не доживи катастрофу.

Априлски рат – држава коју нема ко да брани

Југословенска војна доктрина се заснивала на темељима француске војне доктрине и на искуствима из Балканских и Првог светског рата. Априлски рат је показао да је 600 000 југословенских војника лоше обучено и опремљено. Надмоћни непријатељ је на располагању имао око 870 000 до зуба наоружаних и добро покретних војника. Немачки главни удар уследио је из из Клагенфурта, Граца и Нађ Кањиже где се груписала 2. немачка армија. Њен је задатак био да продре до Загреба, Београда и Сарајева. Славко Кватерник је у Загребу 10. априла прогласио Независну Државу Хрватску. Мачек је два дана раније напустио југословенску владу и позвао чланство ХСС-а да буде одано новој хрватској влади. Тиме је на тај начин легитимно пренео влат на усташе. Одреди Грађанске и Сељачке заштите („заштитари“) почели су да хватају официре и војнике југословенске војске и успостављали нову усташку власт.

Други правац напада био је из Бугарске под командом фелдмаршала Вилхелма фон Листа. Он је врло брзо пробио југоисточни фронт генерала Милана Недића и пресекао везу између Грчке и Југославије. Овај слаб отпор југословенске војске је чак изненадио Хитлера. Ипак, чињеница је била да у одбрани земље народ није био уједињен, а да је војска била технички инфериорна. Када је немачка победа већ била готова ствар, границу Југославије су прешле и мађарске и бугарске трупе. Београд је пао већ 12. априла, а за то време је влада била у сталном бекству. Начелник штаба Врховне команде, Данило Калафатовић је по наређењу Душана Симовића ступио у везу са Немцима. За то време, краљ је са члановима владе из Никшића одлетео за Грчку. Немци су тражили безусловну капитулацију и она је потписана 17. априла у Београду, чиме је окончан Априлски рат.

Априлски рат и цена проналска душе

Након што се Априлски рат завршио, велики број југословенских војника и официра је заробљен и одведен у логоре. У „ропство“ су одвођени превасходно Срби, Словенци и Јевреји, а њихова цифра се кретала око 400 000 заробљеника. Немачка је након капитулације прогласила дебелацију, односно престанак постојања Краљевине Југославије, те је са својим савезницима приступила подели њене територије. Настале су геноцидне НДХ и Велика Албанија, а делове њене територије су окупирали или анектирали Немци, Италијани, Бугари и Мађари.

Српски народ се нашао под страховитим терором окупаторских и квислиншких снага, па ће убрзо ступити у оружану борбу. Група официра и војника на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем је одмах одбила капитулацију и кренула са организацијом герилске борбе. У Херецеговини је са првим вестима да је „Русија заратила“, подигнут четнички устанак против геноцидне НДХ. Након инвазије Трећег рајха на Совјетски Савез, по директиви Коминтерне су се активирали и комунисти. Наредних месеци ће Срби у редовима два антифашистичка покрета подићи први устанак у окупираној Европи. Нажалост, после устанка ће уследити крвави братоубилачки рат, који ће уз масовне жртве усташког геноцида, оставити трајне демографске и политичке последице по српски народ.

Када је почело НАТО бомбардовање, Срби су се као ретко када ујединили. Пркосна песма народа и храбри отпор војске били су одговор на бомбе које је кукавички, из ваздуха слао „цивилизовани“ западни свет.

            Планирани хаос на Косову и Метохији

Распадом СФР Југославије, било је питање када ће албански екстремисти у јужној српској покрајини кренути у отворену оружану побуну. Док је трајао рат у Хрватској и БиХ, на Косову и Метохији је било релативно мирно, упркос предвиђањима безбедносних структура да је управо ту могла почети серија грађанских ратова у Југославији. У току читавог периода комунистичке владавине, на Косову и Метохији је спровођена антисрпска политика. Протераним српским колонистима је забрањен повратак, док су врата широм отворена становништву из Албаније. Иако су у време комунизма имали готово све привилегије, Албанци су 1968. и 1981. јасно истицали своје сепаратистичке намере. Паралелно са тим, вршен је страховит притисак и терор над косметским Србима, што су комунистичке власти увек прећуткивале.

Иако је неколицина дисидената указивала на проблеме на Косову, о томе се почело говорити тек појавом Слободана Милошевића, који се наметнуо као заштитник српског народа на Космету и тако градио своју популарност. Милошевић је успео да укине широка овлашћења српских покрајина и учини Србију јединственом републиком, па су се Албанци окренули политици бојкота. Под вођством Ибрахима Ругове, створена је паралелна структура власти и школства. Већ 1996. почињу први терористички напади албанских сепаратиста, углавном на полицајце и државне службенике албанске националности. Међутим, 1998. године долази до праве побуне тзв. Ослободилачке војске Косова, коју су САД окарактерисале као терористичку организацију, блиску Ал Каиди. Међутим, након ликвидације Адема Јашарија долази до веће хомогенизације међу Албанцима, који су до тада подржавали или ступали у ОВК добрим делом под присилом, а западна јавност мења свој став и антитерористичке акције МУП-а Србије назива „масакрима над цивилима“.

Наметнути рат

Током 1998. долази до отворене терористичке побуне. ОВК је вешто користила становништво као живи штит, па су снаге безбедности често биле приморане на разарања цивилних објеката. Услед жестоких борби, албанско становништво је бежало делом из оправданог страха, а делом под присилом ОВК. Западни медији су одмах пласирали слику о злочинима над недужним Албанцима. Нерачунајући појединачне злочине који су већином процесуирани, организованих злочина над Албанцима није било. Ипак, Ричард Холбрук се у селу Јуник састао са вођством ОВК, што је био јасан знак кога ће Американци помагати. ОВК је контролисала углавном села и варошице, док је градове блокирала. Њихове активности су праћене ликвидацијама и отмицама цивила српске националности, којима су касније вађени органи.

Након што су спречиле ОВК да дуготрајно заузме Ораховац, снаге безбедности су крајем јула 1998. прешле у антитерористичку офанзиву на нивоу читаве покрајине. Снаге безбедности су заузимале упориште за упориштем, док је ОВК бежала у шуме, водећи са собом таоце. Код Радоњићког језера су пронађена тела тридесет и девет људи, које су побили терористи под командом Рамуша Харадинаја. У селу Клечка код Липљана, снаге безбедности су током августа откриле крематоријум у ком су спаљиване жртве ОВК. До 28. септембра је успостављена контрола над читавом покрајином, а почеле су да стижу претње бомбардовањем од стране западних сила. Иако је Милошевић постигао споразум са Холбруком о доласку мисије ОЕБС-а и повлачењу дела безбедносних снага, Југославији су уведене нове економске санкције, а ОВК је злоупотребила повлачење и обновила своје терористичке акције.

Рамбује – окупација или НАТО бомбардовање

Многи су на терет Слободану Милошевићу стављали да је могао избећи рат и НАТО бомбардовање. Свако објективан је могао да закључи да су се рат и бомбардовање могли избећи једино безусловном предајом Космета. Ниједна суверена држава не би пристала на захтеве који су испостављени делегацији СР Југославије у Рамбујеу током фебруара 1999. године. Захтев да се стране трупе распоред широм СР Југославије и да се на Косову и Метохији након три године спроведе референдум говоре о томе да је коначни текст споразума у Рамбујеу намерно скројен да не буде прихваћен.

За то време је НАТО почео да окружује СР Југославију и припрема терен, док је као повод за агресију искориштена антитерористичка акција у селу Рачак током јануара. Иако је реч о терористима, мисија ОЕБС-а на челу са Вилијемом Вокером је ово окарактерисала као злочин над цивилима. Док је Холбрук и даље покушавао да убеди Милошевића да пристане на споразум, Медлин Олбрајт је то успела са вођама ОВК, којима је било толерисано што су одбили првобитни текст споразума. Последњу Холбрукову понуду је Милошевић одбио 23. марта, док је савезни премијер Момир Булатовић, саопштио грађанима у вечерњим сатима да се земља налази у стању непосредне ратне опасности. Без дозволе Савета безбедности Уједињених нација, НАТО је сутрадан, 24. марта отпочео своју другу агресију над српским народом. Међународно право је згажено, што западна јавност услед медијске сатанизације српског народа није могла, или није желела да види.

НАТО бомбардовање – међународно право на нишану

По правилу, свака велика пошаст је натерала српски народ на слогу; Србин тад не жели да комшији цркне крава већ је спреман да погине за њега. Талас јединства и солидарности је преплавио народ са првим ваздушним ударима по Србији и Црној Гори. Када је почело НАТО бомбардовање, морал и одзив мобилизацији били су на високом нивоу. Подела у народу за и против Милошевића била је замрзнута док је НАТО из ваздуха гађао своје циљеве. У почетку су гађани само војни објекти који су унапред напуштени, да би агресор прешао на цивилне објекте, мостове, школе, болнице, фабрике, рафинерије и ТВ станице.

Војска Југославија се показала као жилав противник вештим скривањем и покретљивошћу. Већ 27. марта долази до обарања невидљивог авиона Ф-117, поноса америчког ратног ваздухопловства. Народ је почео да се окупља на трговима и мостовима, исказујући пркос песмама и маштовитим паролама. Док је уједињени народ одговарао песмом, НАТО агресору је Војска Југославије одговорила веома храбром и одлучном борбом. Њене су трупе и техника у унутрашњости биле невидљиве, а јединице на границама суочене са две жестоке офанзиве. На Кошарама и Паштрику је заустављен надмоћнији и бројнији непријатеља. Хероји са Кошара, Паштрика и осталих бојишта су показали да су достојни наследници косовских ратника из 1389. и 1912. године. Међутим, НАТО је касетним бомбама искаљивао бес над цивилним становништвом. Малена Милица Ракић, путници воза из Грделичке клисуре, дечица Мурина и још 2 500 недужних грађана били су жртве НАТО агресора. НАТО је бомбардовао и колоне албанских избеглица, да би то западни медији приписали Србима.

Кумановски споразум и резолуција 1244

Услед великих разарања и цивилних жртава, као и претњи Мартија Ахтисарија тепих бомбардовањем, Милошевић је пристао на споразум. До тог момента су снаге Војске Југославије контролисале сваки педаљ своје отаџбине. Након преговора у Куманову, 9. јуна 1999. је потписан  Војно-технички споразум. Поред прекида непријатељства, предвиђао је повлачење ВЈ и полиције са Космета, долазак снага КФОР-а и разоружавање ОВК. Дан касније, Савет безбедности УН-а доноси Резолуцију 1244, која је гарантовала суверенитет СР Југославије над АП Косовом и Метохијом, а остављала је могућност повратка снага безбедности у ову покрајину. После 78 дана, НАТО бомбардовање је коначно престало.

Међутим, многи злонамерни или недовољно обавештени људи су годинама касније покушавали да овај догађај прикажу као капитулацију. Војска Југославија се заиста са великим разочарањем повукла са Косова и Метохије. Она није била војнички поражена: њени припадници се нису предали и били одведени у заробљеништво, што капитулација предвиђа. Током преговора је тражено да она преда сву технику, да се официрима остави пиштољ а сваком стотом војнику по пушка. То је одбијено и бомбардовање је продужено. Међутим, када је Војска Југославије почела да се повлачи са свом техником и наоружањем, снаге КФОР-а су биле шокиране оним што виде. Нажалост, готово одмах се видело да стране трупе неће разоружати ОВК, па је незаштићено српско становништво махом кренуло за војним колонама. Они који су остали, изабрали су страдалнички пут који траје и дан данас.

Последице НАТО бомбардовања

Данас можемо рећи да је тадашњи државни врх пружио свој максимум када је реч о Косову и Метохији. Далеко од тога да је Милошевићева власт била без мана, али тешко да би неки другачији потези суштински нешто променили. Наравно, ако изузмемо безусловну предају. У размери снага која је била један према бесконачно, Резолуција 1244 је била највише што се могло добити. Она је плаћена високом ценом. Погинуло је преко 2 500 грађана и 271 припадник снага безбедности, док 6 000 је рањено. Материјална штета је износила преко 100 милијарди долара. Војска Југославије је имала занемарљиве губитке, међутим коначан број страдалих од последица бомбардовања се никад неће сазнати. Услед обољења која изазива осиромашени уранијум, наши суграђни свакодневно умиру.

НИКАД ОПРОСТИТИ НАТО БОМБАРДОВАЊЕ

Оно што су Американци обећали ипак није било испуњено; читаво време су мирно посматрали насиље над косметским Србима, да би од 2008. године постали покровитељи самопроглашене мафијашке државе „Косово“. Такође, Американци су диктирали политичку ситауцију у СР Југославији након петооктобарских промена. О рату на Косову и агресији НАТО-а се ретко говорило, осим када је требало „суочити се са својом прошлошћу“ или пребацити кривицу на Милошевића. Ратни ветерани су били заборављени, наметани су НАТО наративи и Европска унија је била преча од очувања Косова и Метохије. Истина, у последњих десет година су се десиле промене набоље, али су оне најчешће биле козметичке природе. Више се причало о херојима рата на Косову, о страдању за време бомбардовања, међутим статус ратних ветерана је и даље катастрофалан, као и целокупна политика према Косову и Метохији.

Оно што радује јесте да младе генерације Срба све мање имају илузије које су наметане након 2000. године. Велику улогу у томе имају друштвене мреже као извор информација и разног садржаја који чува сећање на агресију НАТО пакта. Стицајем околности, бренд Традиционализам је свој први мотив под називом „Жао ми је“, објавио баш 24. марта 2019. године, тачно две деценије од почетка НАТО агресије. Од тада па убудуће, трудићемо се да на свој начин доприносимо неговању сећања на страхоте које је наш народ преживео током седамдесет и осам дана НАТО агресије. Ми никад нећемо заборавити, никад нећемо опростити!