Када је почетком јула 1992. ФИФА одлучила да организацију последњег Светског првенства у двадесетом столећу додели Француској – званично због заслуга Жила Римеа, незванично ради смиривања све већих друштвених тензија у тој земљи – никоме у Југославији више није било до фудбала.
Заједничка држава увелико се распа(да)ла, а оно што је од ње остало и понело назив Савезна Република Југославија постаје предмет строгих санкција.
Резолуцијом 757 Савета безбедности Организације уједињених нација земља је претпоследњег мајског дана потпуно изопштена из свих токова – тринаест чланица овог тела гласало је у корист међународног остракизма, само су Кина и Зимбабве остали уздржани – што су међу првима на својој кожи осетили фудбалери.
Пет дана касније ФИФА и УЕФА одлучују да се доследно придржавају политичке одлуке, што је довело до тога да „Плави“ буду избачени са Европског првенства у Шведској.
Такав поступак имаће далекосежне последице: другопласирана екипа Данске отишла је у суседну земљу и остварила највећи успех освајањем златне медаље (истина, без прве звезде Михаела Лаудрупа који је због сукоба са селектором одбио да игра, мада ће овдашња јавност веровати како играч Барселоне није желео до трона Старог континента на непоштен начин), врло добро селектирани тимови Црвене звезде и Партизана бивају принуђени да продају највеће асове и уместо борбе за европске трофеје играју „ТВ лигу шампиона“ широм СРЈ, док сама репрезентација све до 23. децембра 1994. и дуела са Бразилом у Порто Алегреу не игра чак ни пријатељске утакмице.
Национални тим тако неће наступити ни у квалификацијама за СП у САД 1994. односно ЕП 1996. у Енглеској.
Политика је по завршетку оружаног сукоба у Босни и Херцеговини најзад попустила пред фудбалом, па се наша репрезентација најзад нашла на путу ка Француској. Нимало лаком.
Против аутсајдера са Фарских острва (3:1 и 8:1) и Малте (6:0 и 5:0) није било никаквих проблема, оба пута савладан је и актуелни европски вицепрвак Чешка (1:0 и 2:1), али се неочекивани реми са Словацима у Братислави (1:1), уз само један освојен бод из двомеча са старим ривалима Шпанцима (0:2 и 1:1), испречио на путу ка првој позицији.
Југославију је на жребу за бараж погледала срећа када су куглице одлучиле да њен супарник буде Мађарска. Северни суседи у последњем колу квалификација гостовали су Финској, директном ривалу за друго место од кога су имали један бод вишка. Домаћин води све до 91. минута, када неспретном реакцијом и аутоголом Тепија Моиланена мађарски тим осваја бод вредан доигравања за завршни турнир. Ипак, била је то само бледа сенка некадашње „Лаке коњице“ и убедљиво најслабија екипа против које смо могли играти (избегнути су, примера ради, Италијани и Хрвати).
У Будимпешти (1:7) и Београду (5:0) голеада за испраћај на велико такмичење.
Велика очекивања нису донела и велике резултате. Против слабијих ривала победе су остварене (само) минималним резултатом, захваљујући умешности дефанзиваца: Иранцима је пресудио Синиша Михајловић из слободног ударца, а Американцима Слободан Комљеновић после једног одбитка из прекида. Несумњиво најбољи наступ виђен је у другом колу. Сат времена доминације момака у плавим дресовима крунисали су погоци Предрага Мијатовића и Драгана Стојковића. Центаршут првог навео је немачког голмана Кепкеа да истрчи и нехотице промаши лопту; други се просто нашао на правом месту у право време: Ковачевић убацује оштру лопту, чувар мреже „Панцера“ несмотрено је испушта из руку и омогућује Пиксију да постане (за сада) једини играч нашег тима који се уписао међу стрелце на два различита СП.
Број изгледних прилика по Југославију био је толики да се Немачкој смешила катастрофа.
А онда, као да су два тима у самој завршници одлучила да оправдају стереотипе који их прате – једни играју до краја, други губе добијено.
Снажан ударац Михаела Тарната из слободњака Михајловић скреће у сопствену мрежу. Оливер Бироф, две године раније херој нације у финалу ЕП, главом доноси изједначење (2:2).
Меч је обележио и Михин дуел са Јенсом Јеремисом. На уношење у фацу пргави леви бек нашег тима одговара ни мање ни више него пљувањем у уста противничком играчу. Касније ће се правдати како га је овај неодољиво подсећао на Немце из филмова са тематиком из Другог светског рата, уз опаску како му је „само фалио СС шлем.“
Захваљујући слабијој гол-разлици завршили смо као други и за ривала у осмини финала добили Холандију. Игра поново није била на нивоу, па су „Лале“ на полувреме отишле са голом вишка који је постигао Денис Бергкамп.
Предах је очигледно пријао нашем тиму који за мање од десет минута умало долази до потпуног преокрета. Дефанзивац Комљеновић поново се добро сналази у офанзиви и после Пиксијевог центаршута на другу стативу смешта лопту иза Ван дер Сарових леђа. Груба игра Холанђана убрзо долази до изражаја када Стам фаулира Југовића у казненом простору. Шпанац Аранда без оклевања показује на белу тачку.
Човек који је месец дана раније донео Лигу шампиона мадридском Реалу после 32 године, баца читаву нацију у очај. Мијатовић снажним ударцем погађа пречку и нехотице враћа ствари на старо. Југославија наставља са безидејном игром која само пуком срећом није кажњена пре 90. минута у коме питање победника решава Едгар Давидс снажним ударцем ван шеснаестерца.
Да је побеђена Немачка, играли бисмо са селекцијом Мексика. Затим би комедијант случај удесио да у борби за полуфинале идемо на мегдан Хрватима.
Многи су сањали пречку из Тулуза, неки сусрет бивших саиграча у Лиону, али је болна и вероватно најближа истини чињеница да су водеће звезде нашег тима своје снове могле остварити на такмичењима у првој половини те деценије, са којих су, ни криви ни дужни, били суспендовани.
Овако, поделили су судбину својих суграђана којима је сурови сплет околности наменио улогу изгубљене генерације.
Квалификације за први Мундијал у овом веку биле су очајне. Током првог дела квалификација побеђени су само Луксембург (2:0) и Фарска острва (0:6), против Швајцарске и Словеније оба пута било је по 1:1 уз примљене голове у завршници меча. Руси су нам узели меру у Београду (0:1) и бод у Москви (1:1). Нада да можемо макар до баража почела је да тиња захваљујући тријумфу у Берну (1:2), али свега четири дана касније нови реми са Словенцима (1:1) гаси све математичке шансе за одлазак на Далеки исток.
Током квалификационог циклуса промењена су чак три селектора, мада га је крају заправо привела комисија Бошков-Савићевић-Ћурковић. Катастрофално вођење екипе сликовито је показао меч са Русима, када селектор Милован Ђорић покушава да стигне резултатски заостатак мењајући нападаче везистима…
Нове неуспешне квалификације, овога пута за ЕП 2004, навеле су челнике савеза да на место селектора врате Илију Петковића, човека који је започео пут ка Јапану и Јужној Кореји 2002, али га је самоиницијативно прекинуо прихватањем понуде из Шангаја.
Државна заједница Србија и Црна Гора нашла се у групи са изразитим фаворитом Шпанијом, незгодном Босном и Херцеговином, те Белгијом, Литванијом и Сан Марином од којих се није много очекивало.
Догодио се успех.
Захваљујући чињеници да је екипа за преко 900 минута игре остала непоражена и примила један једини гол, и то на гостовању Шпанији (1:1), многи су „Плаве“ видели као потенцијално изненађење идућег лета у Немачкој.
Са друге стране, еуфорична јавност као да није примећивала како је само Сан Марино примио више од два гола (0:3 и 5:0), те да прво место није обезбеђено искључиво захваљујући нашим добрим резултатима, него и киксевима Шпаније која није савладала БиХ (оба пута 1:1, на домаћем терену „Фурија“ је изједначила тек у позној надокнади времена), чак ни Литванију у гостима (0:0). Да су од те три неочекивано лоше утакмице добили макар две, Шпанци би завршили као први.
Срећа нам је окренула леђа већ крајем 2005. године. На жребу смо као најлошије рангирани тим из Европе били смештени у посебан шешир који је за ривале доносио Аргентину, Бразил или Мексико. Када је „Гаучосима“ придружена Холандија, џелат са претходна два такмичења (1998. и 2000), шансе за одлазак у нокаут фазу постале су значајно мање. „Група смрти“ употпуњена је Обалом Слоноваче, дебитантом на чијем је челу био Дидије Дрогба.
Повреда Мирка Вучинића дала је селектору могућност да позове замену и Петковић се одлучио да екипи прикључи сина Душана који се ипак повлачи након новинарских притисака. Тим путује у Немачку са играчем мање и веома нарушеном атмосфером.
Уводни сусрет одигран је у Лајпцигу и решен већ после петнаестак минута игре поготком вихорног Арјена Робена који користи пропуст до тада непогрешиве одбране. Пролазак даље зависио је од исхода меча са Аргентином. Уместо било какве борбе, виђено је понижавање нашег тима у Гелзенкирхену, почашћеног са чак шест погодака. Медији поспрдно Илију Петковића, до тада популарног Петка, крштавају као „Шестка“. Са афричким тимом играло се за част и после првог дела меча деловало је како ће она бити одбрањена, захваљујући головима Николе Жигића и Саше Илића. Но, поклоњени пенали услед двоструког „рукомета“ Милана Дудића унутар властитог казненог простора и распад игре доносе још један пораз (3:2).
Завршили смо као последњи од 32 учесника, једини са двоцифреним бројем примљених голова.
Химна „Хеј Словени“ последњи пут интонирана је у Минхену 21. јуна 2006. године. Омражена до те мере да су јој звиждали сопствени грађани. Сви осим Ивана Ергића.
Представљала је непостојећу државу пошто су се Србија и Црна Гора раздружиле референдумском вољом 21. маја. Данима пре утакмице са „Лалама“ биле су то две независне државе.
Јединствен пример у историји Мундијала.
Пут ка Јужној Африци био је фуриозан. Предвођени Радомиром Антићем, играчи су обезбедили први наступ самосталне Србије међу најбољим светским репрезентацијама. Иза нас остала је Француска, истини за вољу не тако убедљива као претходних година, сасвим солидни учесници ЕП 2008. Аустрија и Румунија, те отписане Литванија и Фарска острва. Поверење нације било је на историјском максимуму и поново се на таласима еуфорије много очекивало.
Историјска једанаесторка која се у црвено-плаво-белој опреми нашла на стадиону Лофтус Версфелд против Гане била је: Владимир Стојковић – Бранислав Ивановић, Немања Видић, Александар Луковић, Александар Коларов – Милош Красић, Дејан Станковић, Ненад Милијаш, Милан Јовановић – Марко Пантелић, Никола Жигић.
Солидна партија остаје у сенци играња руком Здравка Кузмановића. Гањани користе поклон и победом од 1:0 упућују наш тим да се против моћне Немачке бори за осмину финала.
Унапред прежаљени, „Орлови“ долазе до великог тријумфа историјским поготком Милана Јовановића, на крилима одбрањеног пенала Владимира Стојковића.
Идеална прилика пропуштена је против Аустралије. Прво полувреме одиграно врхунски, али су недостајали голови. Почетак другог кошмаран: Кејхил и Холман доносе два гола предности прежаљеним „Кенгурима“. Марко Пантелић даје гол и поставља коначан резултат (1:2), који је можда могао бити другачији да се уругвајски судија Ларионда одлучио да Кејхилово играње руком санкционише пеналом за Србију.
Срећа није била на нашој страни.
После пропуштеног Мундијала у Бразилу 2014, делом захваљујући јаким конкурентима у виду Белгије и Хрватске, делом и чудним одлукама селектора Синише Михајловића, тим се поново нашао на смотри најбољих у Русији.
Колико је претходна квалификациона група била јака, толико се нова није одликовала изразитим фаворитом, пошто су главни супарници били Аустрија, Велс и Ирска, екипе приближног квалитета.
Предвођени Славољубом Муслином завршили смо на првој позицији, али то није било довољно да он сачува посао до наредног лета. Смењен је под никада до краја објашњеним околностима, иако се у јавности помињао само разлог непозивања Сергеја Милинковић-Савића у национални тим.
Замена је пронађена у лику његовог помоћника Младена Крстајића коме је то био деби на месту шефа стручног штаба.
Популарни Крле стартовао је победом над Костариком (1:0), потом у трилер утакмици изгубио од Швајцарске (1:2), након преокрета режираног од стране играча албанског порекла, Гранит Џака и Џердан Шаћири, а коме су кумовале лоше одлуке самог селектора. Последњи меч против Бразила завршен је поразом (0:2), уз коначан утисак да је нада унапред била изгубљена.
Србија је тако наставила низ пуких учешћа на Мундијалима и није прекинула сан о осмини финала дуг преко две деценије.