У последњих двадесетак година створен је мит о опсади Сарајева, што истини никако не одговара. Сарајево је било подељени град, где су Муслимани започели рат убиствима српских цивила и војника ЈНА.
„Некад падне надвојвода, некад стари сват“
Ратни рецепт из Словеније и Хрватске се почетком 1992. године почео примењивати и у Босни и Херцеговини. У овој југословенској републици је ситуација била најкомпликованија. То је била Југославија у малом. Међунационална нетрпељивост која је дуго гурана под тепих, почетком деведесетих је потпуно избила на површину. Та нетрпељивост се претворила у буре барута, у које су стране силе убациле шибицу. Током 1991. вођени су преговори да Босна и Херцеговина остане у Југославији под веома повољним околностима. Ради избегавања рата у БиХ, у фебруару 1992. је одржана конференција у Лисабону, која је резултовала чувеним планом португалског дипломате Жозеа Кутиљера. Представници сва три народа постигли су споразум 18. марта 1992. године. Међутим, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, Алија Изетбеговић одустаје од потписа и креће ратним путем ка „јединственој“ БиХ.
Паралелно са преговорима, расписан је референдум о независности Босне и Херцеговине за 1. март 1992. године. Иако су представници Српске републике Босне и Херцеговине најавили бојкот, референдум је ипак одржан. Тог дана, испред цркве на Башчаршији убијен је у свадбеној поворци стари сват Никола Гардовић. Предратни криминалац, Рамиз Делалић Ћело, уместо казне је добио место команданта једне од потоњих бригада Армије БиХ. То је била прва жртва рата у БиХ, а у граду је завладао страх. Комшија са којим се делило добро и зло могао је бити највећи крвник. Иако је референдум био нерегуларан услед бојкота српског народа, Уједињене нације су одлучиле 6. априла да признају БиХ. То што је два дана раније Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију, њих много није погађало.
Добровољачка – страдање које се могло избећи
Сарајево је пре рата било симбол „братства и јединства“, чему сведочи прво место у бројности мешовитих бракова. Језгро града махом су чинили Муслимани, док су периферна и околна планинска подручја насељавали Срби. Према попису из 1991. Срба је било 157 000, те је по томе Сарајево било одмах иза Београда и Новог Сада. Сарајево је било центар 2. војне области Југословенске народне армије. Зграда Команде се налазила у Добровољачкој улици, између муслиманских насеља Бистрик и Башчаршија. Муслиманско становништво је све више испољавало мржњу према војсци, па се из војних објеката излазило само по потреби. Два војника убијена су 20. априла у кафићу преко пута зграде Команде, из чиста мира. Мржња је кулминирала у ноћи између 22. и 23. априла када су муслиманске паравојне формације извршиле напад на Команду 2. војне области. Напад је стао под претњом бомбардовања града.
Према договору, ЈНА се из БиХ требала повући до 19. маја, и то се односило на њене припаднике рођене изван БиХ. Генерал Милутин Кукањац је пре овог напада започео измештање снага ЈНА из Сарајева, како се не би поновиле ситуације из Словеније и Хрватске. У Лукавици и на Палама су измештене две трећине снага, док је преостала трећина обезбеђивала Команду, Дом армије, Војну болницу и Школски центар. Како се транспорт све теже одвијао због блокада, старешине су пожуривале Кукањца да извуче преостале снаге. Он је то окарактерисао као кукавички и малодушан потез, и одбио. Тако је преостале припаднике ЈНА, махом Србе, довео у веома опасну ситуацију. Око њих се стварао обруч новоформираних паравојних формација попут Патриотске лиге и Зелених беретки, као и Територијалне одбране и МУП-а БиХ.
„Зато сам ја ту да се то не догоди“
На Команду 2. војне области и Дом армије 2. маја у подне започет је снажан напад. Напад је текао са свих стана, а његови предводиоци били су махом бивши криминалци попут Јуке Празине, Рамиза Делалића и Исмета Бајрамовића. По објектима ЈНА је пуцано из најразличитијег наоружања, укључујући снајпере и експлозивна средства. Малобројни припадници ЈНА били су блокирани, искључена им је струја, вода и телефон, а беху и без хране. Кукањац наређује да се помогне војницима у Дому армије. Иако је то значило самоубиство, две групе у борбеним возилима су страдале извршавајући наређење. У покушају да помогне није успела ни група диверзаната из Војне болнице, која се сутра ујутру предала. Такође, нападнуто је возило са храном, а возач и официр су убијени. Напад је изненада престао у 20 часова и читава ноћ била је мирна.
Разлог томе јесте привођење Алије Изетбеговића на сарајевском аеродрому, који се са пратњом враћао из Лисабона. Након обустављања напада, Алија се следећег дана, 3. маја, са пратњом и генералом УНПРОФОР-а, Луисом Мекензијем, упутио ка Команди. Иако је напад прекинут, блокада није обустављена. Уследили су преговори око пуштања Алије Изетбеговића, као и око евакуације Команде, пуштања заробљених, извлачења мртвих и рањених. У време преговора, потпуковник Ратко Каталина донео је извештај о пресретнутим разговорима муслиманских команданата. Извештај је јасно указивао да Муслимани планирају да нападну колону ЈНА. Алија Изетбеговић је на то одговорио: „Зато сам ја ту да се то не догоди“. Генерал Кукањац је више веровао Алији, осведоченом преваранту, него својим безбедњацима. Након мукотрпних преговора договорено је извлачење свих војних и грађанских лица, заједно са оружјем и техником. Безбедност су гарантовале Европска заједница и снаге УН-а у Сарајеву.
Случај „Добровољачка“
Кратке припреме за извлачење завршене су око 18 часова. Добровољачка улица убрзо је била испуњена колоном возила. На челу се налазило возило УНПРОФОР-а са генералом Мекензијем, а иза њега су у истом возилу били генерал Кукањац и Изетбеговић. Добровољачка улица је водила даље ка Скендерији, а успут је колона два пута заустављана што је будило сумњу у срећан крај. Интервенцијом Изетбеговића, колона је пропуштена даље ка Грбавици. На Скендерији је испуњен услов УН-а да се Изетбеговић пусти ка Председништву и да генерал Кукањац пређе у возило на челу. Наставило се даље и код моста Врбања је установљено да је колона пресечана. У тројкама и десетинама, карактеристичним за сарајевско подземље, Муслимани су отворили ватру на колону, а потом изводили преживеле војнике из возила. Свлачили су их до паса, а потом им наредили да легну. Они који су се успротивили, били су ликвидирани дум-дум мецима.
Након што су добили информацију да је из Лукавице упућена борбена група, Добровољачка улица остала је без људи, пуна изрешетаних возила. Заробљеници су пребачени са друге стране Миљацке, уз добацивање „нана“ које су позивале на њихово убијање. Они су потом одведени у логор, а појединци су вођени као трофеји по барикадама, где су их Муслимани малтретирали. Посредством генерала Мекензија извршена је размена, те су рањеници и заробљеници из Добровољачке улице коначно напустили Сарајево. Случај „Добровољачка“ обухвата све страдале припаднике ЈНА у периоду априла и маја 1992. године. Њихов број износи 42 официра и војника, док је у самој Добровољачкој улици убијено 9 људи, укључујући и једну жену.
Добровољачка – злочин без казне
Када се Алија Изетбеговић 2. маја вратио из Лисабона, на сарајевском аеродрому га није сачекао нико од сарадника или „плавих шлемова“. Разлог томе јесте што је Алија тог дана потписао споразум у Лисабону који је разбеснео исламске фундаменталисте у његовом окружењеу. Они су свој бес искалили нападом на војне објекте, а потајно су се надали одмазди над Алијом. Иако је при успостављању везе са својима безочно слагао да је заробљен, према њему се понашало сасвим коректно. При том, његови сарадници нису ни знали да је Алија на наговор Цимермана одустао од споразума. Добровољачка улица данас носи име Хамдије Крешевљаковића, а сам догађај се 2. маја међу Бошњацима слави као „Дан одбране Сарајева и БиХ“.
Идејни творац овог масакра био је Ејуп Ганић, заменик Алије Изетбеговића. Поред њега су истакнуту улогу имали и Хасан Ефендић, Јусуф Пушина, Јован Дивјак, Драган Викић и Заим Бацковић. Нико од наведених није одговарао за злочине над војницима који никога нису нападали и који су се мирно повлачили. Ништа нису променили бројни докази, као ни то што су се неки од наведених јавно хвалили учешћем у овом злочину. Такође, велику одговорност за овај трагичан догађај сноси и генерал Кукањац који је оклевао са потпуним извлачењем. Упорно је игнорисао упозоравајуће извештаје и насупрот томе је више веровао Изетбеговићу, да би после одговорност пребацивао на војни врх у Београду. Сарајевске власти до данас спречавају било какво обележавање злочина на месту где се он догодио. Тиме показују свој однос према суживоту свих народа у БиХ, као и према истини над којом желе монопол. Република Српска овај злочин обележава 3. маја сваке године на Војничком гробљу у Миљевићима.
