Објављено дана Оставите коментар

Дража Михаиловић – трагичар слободарске мисли

У најтрагичнијем раздобљу по српски народ у XX веку, ђенерал Михаиловић бива један од људи који је спасавао што се спасти може. Због своје борбе против нацизма и комунизма, што је утицало на трагичност његове судбине, Дража Михаиловић се с правом сматра једним од највећих српских хероја.

            Школовање у ратовима

Драгољуб Михаиловић је рођен у Ивањици 14. априла 1893. године по старом календару. У родном граду је завршио основну школу и уписао гимназију. У Нижу војну школу Војне академије прелази 1910. године, завршавајући трећи и четврти разред на фронту уместо у школским клупама. Са остатком класе 1912. одлази на фронт у саставу IV пука другог позива Дринске дивизије. У рату се добро показао, па почетком 1913. године постаје наредник и бива одликован Сребрном медаљом за храброст. До краја рата са својим пуком боравио је на Паштрику, где је имао посла са арбанашким бандама. Након мира у Букурешту је унапређен у чин потпоручника и позван у Београд, ради завршавања школовања. Међутим, нови рат, овога пута светски, поново ће прекинути Михаиловићево школовање.

            На почетку рата бива упућен у Трећи прекобројни пешадијски пук првог позива Дринске дивизије. У његовом саставу прошао је сва ратишта, почевши од битке на Церу. Упркос сукобу са надређеним и појединим грешкама, Михаиловић је 7. јуна 1915. добио Златну медаљу за храброст. Међутим, исти разлози су утицали да не буде унапређен у чин поручника. Након Албанске голготе и опоравка, учествује августа 1916. у борбама на Горничеву, у саставу Вардарске дивизије. Рањен је у септембру исте године испод десног рамена и наредни период провео је на боловању. Пре коначног пробоја Солунског фронта добио је енглески Војни крст и орден Белог орла са мачевима IV реда. Прекомандован је Југословенску дивизију и 1. септембра 1918. бива унапређен у чин поручника. У пробоју фронта се Дражин пук истиче у борбама за Козјак. Ослобађајући отаџбину, Дража се истакао у рушењу моста код Криволака, а код Штипа га затичу вести о примирју са Бугарском.

Потпоручник Драгољуб Дража Михаиловић на Солунском Фронту
Потпоручник Драгољуб Дража Михаиловић на Солунском Фронту

            Дража Михаиловић у међуратном периоду

            Иако је Велики рат завршен, Арбанаси су се на Косову и Метохији поново бунили. Дража је служио у Призрену и учествовао у гушењу тамошњих немира. Након тога бива прекомандован у Краљеву гарду, из које убрзо, након инцидента у кафани „Слобода“, бива избачен. Бранећи колегу Стефана Бухоњицког који је наздрављао бољшевичкој револуцији, Дража је тада извадио пиштољ и ставио га на сто. Након притвора одлази у 28. пешадијски пук у Скопљу. Тамо се и оженио Јелицом Бранковић и фебруара 1921. добија сина Бранка. Исте године уписује Војну академију и прелази у Београд. Другог сина, Војислава, добија 1924, а ћерку Гордану две године касније. Потпуковник постаје 1930. и исте године на 6 месеци одлази у Француску, те одатле потиче наводно познанство са Де Голом. По повратку постаје начелник Штаба команде Краљев гарде. Имао је запажену улогу у организацији сахране краља Александра, као спроводник воза.

Као војни аташе је боравио у Бугарској и Чехословачкој. Тамо се бавио агитацијом и обавештајним радом, а из тог периода датирају оптужбе о наводној сарадњи са Совјетским Савезом. Командант 39. пука у Цељу постаје 1938. године. Као начелник Штаба утврђивања Дравске дивизије, добро је обављао свој посао. Међутим, сматрао је да је време тврђава прошло и залагао се за увежбавање герилске борбе. Због тога се сукобио са Миланом Недићем и завршио је у притвору. Премештен је на Војну академију, а потом је постављен за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је био ратоборан због немогућности модернизовања војске. Пред рат, одржавао је везе са Британцима, те је био веома антинемачки расположен. Пред приступ Југославије Тројном пакту, Дража се налазио на служби у Мостару.

Пуковник Драгољуб М. Михаиловић као војни изасланик у Чехословачкој 1937.
Пуковник Драгољуб М. Михаиловић као војни изасланик у Чехословачкој 1937.

Дража Михаиловић – први герилац на Балкану

Пуковника Михаиловића рат затиче као начелника Оперативног одељења Друге армије у Сарајеву. Почетак дејстава дочекује у Ђакову, где је из прве руке видео хрватску издају. Организовао је повлачење кроз Посавину, уз сталну немачку и хрватску претњу. Повлачење се окончало у рејону Добоја 15. априла 1941. и ту добија идеју да се издвоји из Друге армије и крене ка Дрини. Није прихватио капитулацију, већ је са својом борбеном групом и заставом 41. пешадијског пука постао једина активна јединица. Ова група је постала нуклеус будућег герилског покрета, првог на поробљеном Балкану. Иако су у Пољској још од 1939. постојале групе које нису прихватиле окупацију, њихова озбиљнија активност почела је тек три године касније. Због тога су Дражу за време рата, а и касније, многи сматрали „првим герилцом Европе“.

Са свега двадесетак људи, Дража највероватније 11. маја стиже на Равну гору, где је основан штаб. Организовању покрета отпора приступило се са великим ентузијазмом. Међутим, у Србији је завладала анархија. Уместо да се прикључи, Коста Пећанац се окренуо Немцима. Жандармерија је такође била лојална окупатору, иако је Дража имао благонаклон став и бројне личне контакте са њеним припадницима. Најзад, након напада на СССР, у Србији су се активирали и комунисти, према којима је Дража такође имао умерен однос. Како не би дошло до исхитрених акција и великих жртава, Дража се надао сарадњи са партизанима. Међутим, њихова активност и необазирање на жртве, прекинули су равногорско оклевање. Под командом потпуковника Веселина Мисите, Јадарски четнички одред је 31. августа 1941. ослободио Лозницу. То је био први ослобођени град у поробљеној Европи, где су Немци у овом рату први пут истакли белу заставу.

Од устанка до братоубилачког рата

Како се антифашистички устанак у Србији распламсавао, јаз између два антифашистичка покрета био је све већи. Обрачуни између четника и партизана били су све чешћи, те су предузети преговори ради смиривања ситуације. У Струганику су се Дража и Тито сусрели 19. септембра 1941. и договорена је само заједничка борба тамо где је могуће, као и расподела плена. Међутим, видело се да је сукоб на видику. Последњи покушај преговора се десио у селу Брајићи 26. октобра 1941. без икаквог успеха. Партизанска делегација са Титом на челу преноћила је у Дражином штабу, да би следећег дана кренула за Ужице, уз Дражино гарантовање безбедности. Самовољни и необавештени командант Пожеге, Вучко Игњатовић, направио је заседу и заробио партизанску делегацију. Ликвидацију Тита и осталих партизана спречио је лично Дража Михаиловић, од ког је Игњатовић телефоном тражио одобрење.

Питање је шта би се десило да је Дража погазио официрску реч и част. Овако, идеолошке разлике, међусобна нетрпељивост, партизанска стрељања „петоколонаша“ и самовоља одређених четничких команданата довели су до отвореног братоубилачког рата. Он је почео првог дана новембра 1941. самовољним нападом Вучка Игњатовића на Ужице, без дозволе и знања Драже Михаиловића. Игњатовићеви четници су лако потучени, уз десетине мртвих, што овај окршај ни по чему не разликује од претходних. Одлуком Тита, партизани су кренули у коначан обрачун, па је покренут партизански напад на Пожегу. Иако је под притиском савезника у Чачку потписано ново примирје, оно на терену неће заживети. Немачка казнена експедиција по Србији већ је била у току.

Дража Михаиловић – најтраженија српска глава

У Дивцима 11. новембра долази до преговора између Немаца и Драже. Иницијативу су имали Немци и једина тачка је била безусловна предаја војно-четничких одреда. Дражини мотив је био спашавање народа од немачких одмазди по мери 100 цивила за једног немачког војника. Међутим, овај сусрет је Дражи донео само компромитацију, што је комунистичка пропаганда вешто користила за време и после рата. Осим самовољних појединачних случајева, опште и званичне сарадње војно-четничких одреда и Немаца није било. Доказ томе јесте хајка на Дражу Михаиловића и судбина тројице преговарача из Диваца, који су страдали за свега неколико месеци. Иако је знао за потеру, Немци су га опколили 6. децембра у Струганику. Успео је да побегене тако што се Александар Мишић представио као Дража. Након што су схватили да су преварени, Немци су стрељали Мишића и Ивана Фрегла.

Немци су за њим расписали награду од 200 000 рајхсмарака у злату. Док се Дража тајно пребацивао у Црну Гору, већина четника у Србији се распршила по шумама, док се добар део њих легализовао. За то време, у Лондону је јануара 1942. формирана Слободана Јовановића. Дража Михаиловић је унапређен у чин дивизијског ђенерала, а у влади је преузео дужност министра војног. У Црној Гори је покушао да уједини све националне снаге у борби против комуниста, а потом и против окупатора, када околности за то буду повољне. Међутим, Дража је над четницима изван Србије имао само формалну команду, што их није спречавало да самостално делују. Њихова сарадња са окупатором или квислинзима отварала је простор комунистичкој пропаганди. Њихово понашање је било ближе Недићевим или Љотићевим формацијама у Србији, те се српски народ у НДХ највише окренуо партизанима. Можда и кључна Дражина грешка јесте то што се превише везао за простор Србије.

Немачка потерница за Михаиловићем која нуди 100.000 златих марака за његово хватање.
Немачка потерница за Михаиловићем која нуди 100.000 златих марака за његово хватање.

Дража Михаиловић – талац британског савезништва

Веза између Драже и југословенске владе у Лондону била је веома слаба. Британци су, може се рећи, држали монопол над њом, те се ништа без њих није могло урадити. У почетку су Британци помагали равногорски покрет, додуше стидљиво и скромно. Због приближавања СССР-у, Британци су све више усмеравали помоћ ка партизанима, да би она временом постала искључива. Један од кључних догађаја за окретање ка партизанима био је пораз четника на Неретви у марту 1943, захваљујући партизанско-немачком примирју. У западној пропаганди, Дража ће за веома кратко време проћи пут од „српског Робин Худа“ до издајника. После операције „Шварц“, чији је главни циљ било његово хватање, Дража Михаиловић се повлачи у Србију. Његову наду пробудила је капитулација Италије, чиме је заузео добар део градова као што су Рогатица, Вишеград и Фоча, а разоружао је и добар део италијанске војске.

Међутим, одлука западних савезника о искрцавању у Француској уместо на Балкану, била је судбоносна по четнике. Дефинитивном окретању ка партизанима допринеле су и британске војне мисије, које су уцењивале и потцењивале војно-четнички покрет. Право је чудо како се равногорци тада нису окренули Немцима. Са друге стране, партизани су због необазирања на цивилне жртве били прихватљивији савезник за Британце. Самим тим су извештаји британских мисија утицали на коначну и апсолутну фаворизацију партизана, што је озваничено на конференцији у Техерану. Иако су га напустиле британске мисије, Дража се и даље надао повољном исходу. Недић и Љотић, које је Дража гледао као издајнике, сматрали су да гине за Британце, док цену плаћа српски народ.

Драгољуб Михаиловић у британској униформи и са југословенском војничком капом 1943.

Драгољуб Михаиловић у британској униформи и са југословенском војничком капом 1943.

Савезник на терену, не и на папиру

У пролеће 1944. године почиње велика акција спасавања америчких пилота. Она је трајала до фебруара наредне године, иако је значила истовремено и напуштање четника. Упркос свему, Дража је у новембру 1944. године одбио понуду да напусти земљу. Услед напуштања западних савезника и критичног положаја у односу на партизане, Дражи највећи ударац задаје сам краљ Петар II. Он је 29. августа 1944. укинуо штаб Југословенске војске у отаџбини. Дража тада креће у коначну борбу против Немаца и покушава да заузима западну Србију до линије Београд-Крагујевац-Краљево. Почетком септембра Црвена армија прелази Дунав и ослобађа Кладово. Упркос свему, Дража Михаиловић им шаље делегацију на челу са пуковником Велимиром Пилетићем, која је ухапшена у Крајови и одведена у Москву. Међутим, четници су сарађивали са Црвеном армијом на појединим местима; у октобру 1944. заједно су ослободили Крушевац. Међутим, та сарадња се углавном завршавала хапшењем четника и изручењем комунистима.

При повлачењу четника са Равне Горе, код Мионице партизани заузимају целу комору и архиву Врховне команде ЈВуО, што ће много утицати на истраживање равногорског покрета. Под притиском Британаца,  12. септембра 1944. краљ Петар II наређује српском народу и војсци да се ставе под команду маршала Тита. Дража Михаиловић је за ово чуо у Драгању, што га је веома погодило, као и сам равногорски покрет. Велики део војске отказује послушност, а народ је све мање имао воље да се бори против партизана.

Дража са америчким официрима 1944.
Дража са америчким официрима 1944.

Голгота четника

Дража Михаиловић се јесени 1944. пребацио из Србије у Босну. Он је и даље наивно веровао да ће доћи до англоамеричке помоћи, а његов ауторитет и даље је опадао, нарочито током 1945 године. Након одвајања снага које су кренуле за Словенију,  Дража је одлучио да врати у Србију. „Босанска голгота“ представља дуги и исцрпљујући марш четника кроз Босну, док су им за петама биле јединице КНОЈ-а и Југословенске армије. Четници су 11. маја 1945. стигли на подручје Зеленгоре, где су их комунисти имали у шаци. Само мале групе четника су успеле да се извуку ка северној Босни и Србији, а Дража се склонио негде на Романији.

Након дужег скривања по источној Босни, Дража је ухапшен 13. марта 1946. у једној кући на путу Вардиште-Прибој. Званична верзија као кључну личност хапшења истиче Николу Калабића, али за то нема никаквих веродостојних доказа. Дража је наводно ухваћен у ноћи између 12. и 13. марта, код села Горње Раванце. Испитиван је у згради Управе државне безбедности за Југославију од 9. априла до 21. маја 1946. и потом је спроведен у касарну гарде на Топчидеру. Суђено му је од 10. јуна до 15. јула, а одбрану су чинили Драгиша Јоксимовић и Никола Ђоновић. Осуђен је за “издају земље и разбијање братства и јединства народа Југославије и распиривање националне и верске мржње” на казну смрти стрељањем, губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију имовине. Приложена је и молба за помиловање, која је наравно одбијена. Где је и када убијен Дража Михаиловић, до данас се не зна.

Драгољуб Михаиловић са официрима ОЗНЕ који су учествовали у његовом хапшењу
Дража са официрима ОЗНЕ који су учествовали у његовом хапшењу

„Велики је Србин био, убили су зато Дражу“

Након рата, држава је на Дражу гледала као на издајника, па је историјска наука тиме била оптерећена. Захваљујући историчарима попут Косте Николића, Бојана Димитријевића и Немање Девића, истина о Другом светском рату данас је све јаснија. Виши суд у Београду га је рехабилитовао 14. маја 2015. године. На тај начин се држава Србија решила комунистичког виђења историје, које се у народу свакако није дубље примило.Ђенерал Драгољуб Михаиловић је био несумњиви борац за слободу и никако оно за шта га највише оптужују – сарадник окупатора. Без стварне савезничке помоћи и скрупула да жртвује народ, у немогућим околностима дао је свој максимум. Свакако да није увек био у праву, али је зато бар све платио највећом ценом. Својом главом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.