Када је почело НАТО бомбардовање, Срби су се као ретко када ујединили. Пркосна песма народа и храбри отпор војске били су одговор на бомбе које је кукавички, из ваздуха слао „цивилизовани“ западни свет.
Планирани хаос на Косову и Метохији
Распадом СФР Југославије, било је питање када ће албански екстремисти у јужној српској покрајини кренути у отворену оружану побуну. Док је трајао рат у Хрватској и БиХ, на Косову и Метохији је било релативно мирно, упркос предвиђањима безбедносних структура да је управо ту могла почети серија грађанских ратова у Југославији. У току читавог периода комунистичке владавине, на Косову и Метохији је спровођена антисрпска политика. Протераним српским колонистима је забрањен повратак, док су врата широм отворена становништву из Албаније. Иако су у време комунизма имали готово све привилегије, Албанци су 1968. и 1981. јасно истицали своје сепаратистичке намере. Паралелно са тим, вршен је страховит притисак и терор над косметским Србима, што су комунистичке власти увек прећуткивале.
Иако је неколицина дисидената указивала на проблеме на Косову, о томе се почело говорити тек појавом Слободана Милошевића, који се наметнуо као заштитник српског народа на Космету и тако градио своју популарност. Милошевић је успео да укине широка овлашћења српских покрајина и учини Србију јединственом републиком, па су се Албанци окренули политици бојкота. Под вођством Ибрахима Ругове, створена је паралелна структура власти и школства. Већ 1996. почињу први терористички напади албанских сепаратиста, углавном на полицајце и државне службенике албанске националности. Међутим, 1998. године долази до праве побуне тзв. Ослободилачке војске Косова, коју су САД окарактерисале као терористичку организацију, блиску Ал Каиди. Међутим, након ликвидације Адема Јашарија долази до веће хомогенизације међу Албанцима, који су до тада подржавали или ступали у ОВК добрим делом под присилом, а западна јавност мења свој став и антитерористичке акције МУП-а Србије назива „масакрима над цивилима“.
Наметнути рат
Током 1998. долази до отворене терористичке побуне. ОВК је вешто користила становништво као живи штит, па су снаге безбедности често биле приморане на разарања цивилних објеката. Услед жестоких борби, албанско становништво је бежало делом из оправданог страха, а делом под присилом ОВК. Западни медији су одмах пласирали слику о злочинима над недужним Албанцима. Нерачунајући појединачне злочине који су већином процесуирани, организованих злочина над Албанцима није било. Ипак, Ричард Холбрук се у селу Јуник састао са вођством ОВК, што је био јасан знак кога ће Американци помагати. ОВК је контролисала углавном села и варошице, док је градове блокирала. Њихове активности су праћене ликвидацијама и отмицама цивила српске националности, којима су касније вађени органи.
Након што су спречиле ОВК да дуготрајно заузме Ораховац, снаге безбедности су крајем јула 1998. прешле у антитерористичку офанзиву на нивоу читаве покрајине. Снаге безбедности су заузимале упориште за упориштем, док је ОВК бежала у шуме, водећи са собом таоце. Код Радоњићког језера су пронађена тела тридесет и девет људи, које су побили терористи под командом Рамуша Харадинаја. У селу Клечка код Липљана, снаге безбедности су током августа откриле крематоријум у ком су спаљиване жртве ОВК. До 28. септембра је успостављена контрола над читавом покрајином, а почеле су да стижу претње бомбардовањем од стране западних сила. Иако је Милошевић постигао споразум са Холбруком о доласку мисије ОЕБС-а и повлачењу дела безбедносних снага, Југославији су уведене нове економске санкције, а ОВК је злоупотребила повлачење и обновила своје терористичке акције.
Рамбује – окупација или НАТО бомбардовање
Многи су на терет Слободану Милошевићу стављали да је могао избећи рат и НАТО бомбардовање. Свако објективан је могао да закључи да су се рат и бомбардовање могли избећи једино безусловном предајом Космета. Ниједна суверена држава не би пристала на захтеве који су испостављени делегацији СР Југославије у Рамбујеу током фебруара 1999. године. Захтев да се стране трупе распоред широм СР Југославије и да се на Косову и Метохији након три године спроведе референдум говоре о томе да је коначни текст споразума у Рамбујеу намерно скројен да не буде прихваћен.
За то време је НАТО почео да окружује СР Југославију и припрема терен, док је као повод за агресију искориштена антитерористичка акција у селу Рачак током јануара. Иако је реч о терористима, мисија ОЕБС-а на челу са Вилијемом Вокером је ово окарактерисала као злочин над цивилима. Док је Холбрук и даље покушавао да убеди Милошевића да пристане на споразум, Медлин Олбрајт је то успела са вођама ОВК, којима је било толерисано што су одбили првобитни текст споразума. Последњу Холбрукову понуду је Милошевић одбио 23. марта, док је савезни премијер Момир Булатовић, саопштио грађанима у вечерњим сатима да се земља налази у стању непосредне ратне опасности. Без дозволе Савета безбедности Уједињених нација, НАТО је сутрадан, 24. марта отпочео своју другу агресију над српским народом. Међународно право је згажено, што западна јавност услед медијске сатанизације српског народа није могла, или није желела да види.
НАТО бомбардовање – међународно право на нишану
По правилу, свака велика пошаст је натерала српски народ на слогу; Србин тад не жели да комшији цркне крава већ је спреман да погине за њега. Талас јединства и солидарности је преплавио народ са првим ваздушним ударима по Србији и Црној Гори. Када је почело НАТО бомбардовање, морал и одзив мобилизацији били су на високом нивоу. Подела у народу за и против Милошевића била је замрзнута док је НАТО из ваздуха гађао своје циљеве. У почетку су гађани само војни објекти који су унапред напуштени, да би агресор прешао на цивилне објекте, мостове, школе, болнице, фабрике, рафинерије и ТВ станице.
Војска Југославија се показала као жилав противник вештим скривањем и покретљивошћу. Већ 27. марта долази до обарања невидљивог авиона Ф-117, поноса америчког ратног ваздухопловства. Народ је почео да се окупља на трговима и мостовима, исказујући пркос песмама и маштовитим паролама. Док је уједињени народ одговарао песмом, НАТО агресору је Војска Југославије одговорила веома храбром и одлучном борбом. Њене су трупе и техника у унутрашњости биле невидљиве, а јединице на границама суочене са две жестоке офанзиве. На Кошарама и Паштрику је заустављен надмоћнији и бројнији непријатеља. Хероји са Кошара, Паштрика и осталих бојишта су показали да су достојни наследници косовских ратника из 1389. и 1912. године. Међутим, НАТО је касетним бомбама искаљивао бес над цивилним становништвом. Малена Милица Ракић, путници воза из Грделичке клисуре, дечица Мурина и још 2 500 недужних грађана били су жртве НАТО агресора. НАТО је бомбардовао и колоне албанских избеглица, да би то западни медији приписали Србима.
Кумановски споразум и резолуција 1244
Услед великих разарања и цивилних жртава, као и претњи Мартија Ахтисарија тепих бомбардовањем, Милошевић је пристао на споразум. До тог момента су снаге Војске Југославије контролисале сваки педаљ своје отаџбине. Након преговора у Куманову, 9. јуна 1999. је потписан Војно-технички споразум. Поред прекида непријатељства, предвиђао је повлачење ВЈ и полиције са Космета, долазак снага КФОР-а и разоружавање ОВК. Дан касније, Савет безбедности УН-а доноси Резолуцију 1244, која је гарантовала суверенитет СР Југославије над АП Косовом и Метохијом, а остављала је могућност повратка снага безбедности у ову покрајину. После 78 дана, НАТО бомбардовање је коначно престало.
Међутим, многи злонамерни или недовољно обавештени људи су годинама касније покушавали да овај догађај прикажу као капитулацију. Војска Југославија се заиста са великим разочарањем повукла са Косова и Метохије. Она није била војнички поражена: њени припадници се нису предали и били одведени у заробљеништво, што капитулација предвиђа. Током преговора је тражено да она преда сву технику, да се официрима остави пиштољ а сваком стотом војнику по пушка. То је одбијено и бомбардовање је продужено. Међутим, када је Војска Југославије почела да се повлачи са свом техником и наоружањем, снаге КФОР-а су биле шокиране оним што виде. Нажалост, готово одмах се видело да стране трупе неће разоружати ОВК, па је незаштићено српско становништво махом кренуло за војним колонама. Они који су остали, изабрали су страдалнички пут који траје и дан данас.
Последице НАТО бомбардовања
Данас можемо рећи да је тадашњи државни врх пружио свој максимум када је реч о Косову и Метохији. Далеко од тога да је Милошевићева власт била без мана, али тешко да би неки другачији потези суштински нешто променили. Наравно, ако изузмемо безусловну предају. У размери снага која је била један према бесконачно, Резолуција 1244 је била највише што се могло добити. Она је плаћена високом ценом. Погинуло је преко 2 500 грађана и 271 припадник снага безбедности, док 6 000 је рањено. Материјална штета је износила преко 100 милијарди долара. Војска Југославије је имала занемарљиве губитке, међутим коначан број страдалих од последица бомбардовања се никад неће сазнати. Услед обољења која изазива осиромашени уранијум, наши суграђни свакодневно умиру.
НИКАД ОПРОСТИТИ НАТО БОМБАРДОВАЊЕ
Оно што су Американци обећали ипак није било испуњено; читаво време су мирно посматрали насиље над косметским Србима, да би од 2008. године постали покровитељи самопроглашене мафијашке државе „Косово“. Такође, Американци су диктирали политичку ситауцију у СР Југославији након петооктобарских промена. О рату на Косову и агресији НАТО-а се ретко говорило, осим када је требало „суочити се са својом прошлошћу“ или пребацити кривицу на Милошевића. Ратни ветерани су били заборављени, наметани су НАТО наративи и Европска унија је била преча од очувања Косова и Метохије. Истина, у последњих десет година су се десиле промене набоље, али су оне најчешће биле козметичке природе. Више се причало о херојима рата на Косову, о страдању за време бомбардовања, међутим статус ратних ветерана је и даље катастрофалан, као и целокупна политика према Косову и Метохији.
Оно што радује јесте да младе генерације Срба све мање имају илузије које су наметане након 2000. године. Велику улогу у томе имају друштвене мреже као извор информација и разног садржаја који чува сећање на агресију НАТО пакта. Стицајем околности, бренд Традиционализам је свој први мотив под називом „Жао ми је“, објавио баш 24. марта 2019. године, тачно две деценије од почетка НАТО агресије. Од тада па убудуће, трудићемо се да на свој начин доприносимо неговању сећања на страхоте које је наш народ преживео током седамдесет и осам дана НАТО агресије. Ми никад нећемо заборавити, никад нећемо опростити!