Почетак шездесетих година прошлог века врло лако је могао бити овенчан златним медаљама са три велика репрезентативна такмичења. После сребрних медаља на ЛОИ у Лондону (1948), Хелсинкију (1952) и Мелбурну (1956), југословенска репрезентација најзад је победом над Данском (3:1) освојила олимпијско злато у Риму 1960. године.
Неколико недеља раније, пропуштена је прилика да се тријумфује на првом Европском првенству одржаном у Француској. Спектакуларна победа над домаћином (5:4) омогућила је борбу за трофеј против Совјетског Савеза. Источноевропска селекција славила је тек после продужетака (1:2) и оставила наш тим без славља.
Два лета касније, Мундијал се играо у Чилеу, земљи која је до домаћинства дошла захваљујући, а не упркос природној непогоди. Обнова инфраструктуре након разорног земљотреса из 1960. пружила је прилику да се турнир игра широм земље на новим стадионима и ФИФА је по трећи пут поверила организацију некој јужноамеричкој држави.
Југославија се пласирала на ово такмичење после два круга квалификација. Помало парадоксално, први је био тежи од другог. Најпре је елиминисана Пољска, захваљујући победи код куће (2:1) и ремију на страни (1:1). Уследио је двомеч против Јужне Кореје у коме се питање победника и путника на СП није доводило у питање. Убедљив београдски тријумф (5:1) пратила је и победа у Сеулу (1:3), па се наш национални тим први и једини пут пласирао на Мундијал преко неког тима ван европског континента.
Вољом жреба, први супарник на далеком југу био је Совјетски Савез. Упркос жељи да се реванширамо за пораз у Паризу, до тога није дошло (0:2) и турнир је почео прилично неповољно. Статус фаворита потврђен је у преостале две утакмице, победама против Уругваја (3:1, упркос раном вођству ривала и касније играчу мање за наш тим) и аутсајдера Колумбије (5:0).
Четвртфинале је по традицији донело сусрет са Западном Немачком. Играло се отворено, прилика је било на обе стране, а Немци су замало дошли до вођства на самом почетку када је Уве Зелер погодио стативу. Тренутак одлуке десио се пет минута пре истека регуларног времена: одлични Милан Галић пробио је по десној страни, убацио лопту у срце немачког шеснаестерца, на коју налеће дефанзивац Петар Радаковић и силовито је шаље у противничку мрежу. Тим голом најзад је враћено Немцима за две узастопне елиминације.
Југославија се нашла у полуфиналу Мундијала.
Један неочекиван исход пореметио је претходне планове. Наиме, наш тим је полуфиналну утакмицу, као и четвртфиналну са Немачком, требало да игра на стадиону у престоници Сантијагу; међутим, изненађујући тријумф домаћина над Совјетским Савезом донео је промене у распореду, па је Чилеу уступљен национални стадион, а Југославија бива послата у приморски град Виња дел Мар, да тамо укрсти копља са чехословачком селекцијом.
Умор после исцрпљујуће утакмице, непланирано путовање, а можда и нама својствено опуштање довели су до пораза.
Прво полувреме завршено је без погодака, али већ на старту другог Чехословаци долазе до предности преко Јозефа Кадрабе. Двадесет минута пре краја фаворизована југословенска екипа долази до изједначења. Стрелац је Дражан Јерковић, првотимац загребачког Динама, испоставиће се и један од шесторице најбољих голгетера овог турнира.
Уместо да Југославија преокрене и дође до првог, историјског финала, и то преко ривала који је обележио њене фудбалске почетке, испречио се Адолф Шерер. Прво је потпуно неометан примио пас саиграча Кадрабе и савладао Милутина Шошкића у дуелу један на један, а потом искористио поклоњени пенал и у 85. минуту решио питање победника – 3:1.
Пропуштена је велика прилика.
Кроз три дана одиграна је и утакмица за треће место. Утучени после пораза, Плави су одиграли испод очекиваног нивоа и примљеним голом у 90. минуту завршили такмичење као (тек) четвртопласирани тим.
Иако се, као и после Уругваја 1930, чинило да ће Југославија на крилима овог успеха на следећем такмичењу направити корак више и наћи се у финалном сусрету, уследило је разочарање.
Наша селекција није се пласирала на наредна два Светска првенства.
Одличан почетак квалификација за Мундијал 1966. који се одржавао у Енглеској, колевци фудбала, није наговештавао неславан крај. Низ победа над Луксембургом (3:1) и Француском (1:0) прекинуо је неочекиван пораз од Норвешке (3:0) која је и у последњем колу успела да остане непоражена против нашег тима (1:1). Неуспеси у сусретима са скандинавском екипом коштали су нас учешћа на завршном турниру.
Ни следећи квалификациони циклус није био успешнији, иако је група била релативно лака. Убедљиви тријумфи над Финском (9:1 и 5:1) нису били довољни јер су бодови изгубљени на гостовању Белгији (3:0), а ни против главног конкурента, репрезентације Шпаније, нисмо били бољи – у Београду реми (0:0), а у Барселони пораз (2:1). На крају су уместо фаворизованих Шпанаца и Југословена, тада европских вицепрвака, Белгијанци отишли у Мексико.
Уследиле су кратке, али изузетно узбудљиве квалификације које су водиле на пут у Западну Немачку 1974. године. Све је почело у Лас Палмасу, где је Југославија губила, па после преокрета дуго водила, да би у последњим тренуцима Шпанија изједначила (2:2). Грчка је побеђена минималним резултатом (1:0) на домаћем терену, против Шпаније поново је било нерешено (0:0). Крајем 1973. савладана је Грчка усред Атине (2:4) па се Југославија нашла на деоби првог места са репрезентацијом Шпаније.
За фебруар наредне године заказана је мајсторица у Франкфурту, а њу је чувеним поготком у раној фази решио Јосип Каталински. Прекинут је дванаестогодишњи пост.
Уводни део такмичења завршен је готово беспрекорно. На отварању турнира подељени су бодови са актуелним светским прваком Бразилом (0:0), убедљиво је савладан Заир (9:0) и тако поновљен рекорд када је реч о најубедљивијим победама (држали га Мађари истоветним тријумфом над Јужном Корејом 1954, на Мундијалу 1982. савладаће Ел Салвадор резултатом 10:1), те одиграно нерешено (1:1) против врло добре шкотске екипе.
Уследила је друга фаза, нова група чији би победник отишао у финале. Осокољени добрим наступима и резултатима, доживели смо – дебакл. Прво нам је меру узео домаћин, Западна Немачка (2:0), потом на том турниру феноменална Пољска (2:1), напослетку, после преокрета, чак и селекција Шведске (2:1). Југославија се вратила кући без борбе за медаљу, а ово такмичење пратиће и бројне контроверзе, од оних да је у екипи дошло до сукоба око премија, преко приче о ривалству произвођача спортске опреме, „Адидаса” и „Пуме” који су нудили новац играчима да носе баш њихове копачке, све до најбизарније приче од свих: како је утакмица против Немаца заправо намерно изгубљена, све у склопу отписа југословенских државних дугова!
Како год, селекција предвођена Францом Бекенбауером и Гердом Милером постала је светски првак.
Топло-хладно систем је настављен, па „Плави” нису заиграли у Аргентини 1978. године. Остварена је само једна квалификациона победа и то у Румунији, на утакмици која је обиловала головима (4:6), тек у трећем колу. Пораз од ове репрезентације у Београду (0:2) и неуспех против Шпанаца (2:0) на гостујућем терену, учинили су да сусрет са „Црвеном фуријом” код куће буде одлучујући. Уместо победе, догодио се пораз (0:1) и погодак који се дуго памтио: приликом измене, шпански репрезентативац Хуанито непристојно је гестикулирао према београдској публици показујући средњи прст, да би му неко из разјарене масе узвратио флашицом ракије. Директ у главу.
Шпанија никако није могла да нас мимоиђе. Била је домаћин Светског првенства 1982. и за разлику од претходних, прилично мучних квалификација, Југославија се најзад релативно убедљиво пласирала на Мундијал. Данска, Луксембург и Грчка савладани су оба пута, код куће и на страни, од Италије смо поражени у Торину (2:0), док је у Београду било нерешено (1:1). Сасвим довољно за седми наступ на великом такмичењу.
Вољом жреба завршили смо у групи која није захтевала много квалитета за пролазак даље. Међутим, поново се испоставило да најгоре пролазимо када се од нас највише очекује.
Против Северне Ирске меч је завршен без голова, а обележио га је деби Нормана Вајтсајда, који се на терену нашао са свега 17 година и 41. Овај рекорд још увек није оборен. Друга утакмица одиграна је против домаћина Шпаније и почела врло добро, голом Ивана Гудеља за наш тим. После тога, све креће низбрдо по „Плаве”.
Судија Соренсен из Данске поклања „Фурији” једанаестерац, иако је фаул сасвим очигледно направљен ван казненог простора. Стрелац изједначујућег поготка, тек после другог покушаја, бива омражени Хуанито. У другом делу меча примљен је и други гол, тако да се дуел у Валенсији поново завршава неславно по Југословене (2:1). Трећи сусрет окончан је победом над Хондурасом, голом Владимира Петровића Пижона са беле тачке пред сам крај, али то, испоставиће се, није било довољно за пролазак даље.
Сутрадан је одиграна утакмица између Шпаније и Северне Ирске, гости побеђују (0:1), таман толико да обе репрезентације прођу даље и избаце Југославију са турнира. Због овог, али и неких других макар прећутно договорених исхода, ФИФА већ од следећег Мундијала уводи праксу да сусрети у оквиру последњег кола групне фазе морају бити одиграни не само истог дана, него и у истом термину.
А југословенског тима, сада по већ добро устаљеној традицији, неће бити на том такмичењу. „Плави” су били бољи само од Луксембурга; против Бугарске и Француске није се могло више од једног освојеног бода код куће и пораза на страни. Меру нам је узела чак и екипа Источне Немачке усред Београда (1:2), а старији љубитељи фудбала сигурно се сећају култног тренутка са почетка другог полувремена: коментатор Владанко Стојаковић чита саставе и свој посао не прекида чак ни у часу када Андреас Том постиже водећи гол за госте. Напротив, онако узгред изговара „И тамо добра одбрана нашег голмана Љуковчана”, наставља са низањем имена и бројева играча, све док га гласни звиждуци незадовољних навијача и оглашавање званичног спикера не опомену да је пропустио веома значајан тренутак.
Тако је пропуштена прилика да буду део такмичења које је обележио шоу аргентинског аса, Дијега Арманда Марадоне, „Божја рука” и слалом против Енглеске, на концу и освојен Златни глобус.
Но, путеви ће им се убрзо укрстити…
Неуспешни покушаји да се домогнемо СП 1986. и ЕП 1988. надокнађени су врхунским партијама на путу ка Мундијалу 1990. године. Први пут још од квалификација за СП 1974. виза је изборена без иједног пораза. Кипар и Норвешка савладани су оба пута, Шкотима и Французима препуштен је по бод у гостима, док на домаћем терену ни једни ни други нису имали шта да траже.
Баш када је о домаћем терену реч, национални тим је све утакмице одиграо на различитим игралиштима: два пута у Београду (стадиони Партизана и Црвене звезде), по једном у Загребу („Максимир”) и Сарајеву („Кошево”).
Братство и јединство одавно су били окрњени. Овога пута нашли су се пред распадом.
Југославија је пред Светско првенство одиграла три припремне утакмице и остварила неочекивано лоше резултате. У мартовском термину мршавих 0:0 против Пољске, док су непосредни ривали уочи пута у Италију, Шпанија и Холандија, нанели поразе (0:1 и 0:2), на утакмицама одиграним у Љубљани и Загребу. Случајно или не, домаћинство је поверено републикама које су на таласу национализма после првих обновљених вишестраначких избора полако али сигурно истицале жељу за државном независношћу. Тако је завршницу сезоне 1989/90. обележио сукоб уочи првенствене утакмице Динамо Загреб – Црвена звезда, а без инцидената није прошло ни на мечу са „Лалама”. Загрепчани су звиждали химни и навијали за госте, до те мере отворено да је приликом интонирања свечаних песама камера ухватила Драгана Стојковића Пиксија и Дејана Савићевића како се у неверици смеју ономе што виде на трибинама, ветерана Сафета Сушића како одмахује главом.
„Хеј Словени” певали су само голман Томислав Ивковић и штопер Фарук Хаџибегић, чија је реченица упућена саиграчима током фотографисања најбоље описивала читаву ситуацију:
„Има нас једанаест против двадесет хиљада, хајде!”
Актуелни европски прваци холанђани нису могли да верују одакле им толико навијача у страној земљи. Вероватно није било пријатно објашњавати им разлоге необичне наклоности максимирске публике.
Од Југославије се пуно очекивало, био је то спој искуства и младости која се три године раније на чилеанском тлу окитила светским златом у омладинској конкуренцији.
Први ривал била је Западна Немачка, вицепрвак са претходног турнира и један од фаворита за висок пласман. На стадиону „Сан Сиро” – резултатски потоп, пораз (4:1) и значајно смањене шансе за пролазак даље. До данас је пролазност тимова који изгубе уводну утакмицу на Мундијалу остала мања од 20%. Атмосфера у домовини се погоршала, новине се обрушавају на репрезентативце и стручни штаб предвођен Ивицом Осимом.
Квалитет ипак није могао да не дође до изражаја. Колумбија је савладана мимималним резултатом, поготком Давора Јозића; против Уједињених Арапских Емирата поправљена негативна гол-разлика (4:1) и заказан дуел са Шпанијом у осмини финала.
Стари знанци из седамдесетих и осамдесетих година имали су мотив да продуже успешне партије на Мундијалу после завршене групне фазе без пораза. Уосталом, имали су разлог више за оптимизам – тачно месец дана раније поготком Емилија Бутрагења савладали су нас у већ помињаној пријатељској утакмици.
Повели смо петнаестак минута пре истека регуларног дела. Златко Вујовић је у шеснаестерцу пронашао Срећка Катанеца, овај главом пребацио лопту на супротни угао петерца до Драгана Стојковића који уместо ударца из прве прави лажњак, вара чувара Васкеза и голмана Зубизарету. Лопта је у голу, коментатор Милорад Ђурковић у екстази, посрнула и разједињена нација на ногама.
Радост није дуготрајна, Шпанци узвраћају преко Салинаса и воде утакмицу у продужетке. Тек што су почели, незаустављивог Савићевића обара један шпански дефанзивац. Пикси изводи слободњак, пребацује живи зид и шаље неодлучног Зубизарету да по други пут вади лопту из мреже. Овога пута одбрана није попустила и славље је могло да почне. Југославија се нашла међу осам најбољих светских тимова.
О утакмици са „Гаучосима” писало се и говорило нашироко. Атмосфера је у Верони је тог 30. јуна била паклена, што због фудбалских величина на терену и ватрених навијача на трибинама, што због високе температуре која је достизала и 40 степени. Аргентинци, светски прваци, до предности долазе после пола часа игре након што је Рефик Шабанаџовић добио други жути картон. Обавеза чувања Марадоне ни бољима од њега не би представљала лак задатак.
Сама игра није била нарочито лоша и Југословени су имали прилику да, иако бројчано слабији, оборе на плећа фаворизованог ривала. Најбољу прилику пропушта Савићевић током продужетака, промашивши читав гол из петерца.
Лакше је било дати него промашити…
Приступа се извођењу једанаестераца.
Први пуца Серизуела, прецизно у десни угао.
1:0.
Стојковић жонглира лопту, потом вара Гојкочеу који скаче у леву страну, лопта префињеним ударцем Нишлије иде десно. Превисоко. Погођена је пречка. Пикси прекрива лице белим дресом. Већ следећег часа бодри саиграче.
1:0.
Буручага намешта лопту тако да не гледа у голмана Ивковића. Све се поновило као приликом претходног пенала. Једина разлика – лопта не погађа пречку него милује мрежу.
2:0.
Просинечки је смирен. Муче га неравнине на месту са кога се шутира. Намешта лопту, благо застаје и погађа доњи десни угао. Гојкочеа се поново бацио у леву страну.
2:1.
Ка лопти иде Марадона. У Аргентини је божанство. Напуљ му се клања и спреман је да навија за њега против рођене земље. Корак је нервозан, убрзан, ни сам не зна где гледа. На човека у жутом дресу не сме. Томислав Ивковић му је те сезоне у 1/16 финала Купа УЕФА одбранио пенал. Кладили су се и Аргентинац је морао да му плати стотину долара.
„Знам где ћеш да шутираш и где иде лопта.”
Марадона и даље не сме да гледа. Шутира, боље речено додаје лопту у голманов доњи десни угао.
Баш тамо где је показала Ивковићева рука која је сада високо уздигнута ка публици па небесима.
Југославија је у животу.
2:1.
Савићевић хвата лопту, намешта је без превише муке. Хвата кратак залет и погађа. Опуштено. Геније.
2:2.
Ивковић не зна где ће. Десно. Лево. Десно. Лопта иде лево, али право у стативу. Све се преокренуло.
Југославија има полуфинале у својим рукама.
2:2.
Брновић се уплашио. Нема друге. Онакав слабашан ударац зауставио би и петогодишњак, а не голман светског првака. Пропуштена је велика прилика.
2:2.
Децоти као Брновић. Неспретно захвата лопту, али јаче од претходника. Завршава у голмановом доњем десном углу који су готово сви играчи гађали тога дана, као у некаквом заносу.
3:2.
Хаџибегић окренутих леђа намешта лопту. Одлучује да шутира у леву голманову страну, не по земљи, не превисоко. Такви пенали су најризичнији јер их голмани често бране ако ударац није јак.
Сарајлија који је храбрио саиграче када су наспрам себе имали хиљаде супарника није се прославио.
3:2.
Осим није смео да гледа пенале, препустио је играчима избор извођача. Демократски, баш у години обновљеног вишестраначја.
Аргентина је наставила да се тетура ка финалу у коме ће јој Немачка задати нокаут.
Југославија почиње своје путовање ка амбису.
Дејан Којић 18.11.2022.
(крај другог дела)