Репрезентативни фудбал дуго је био везан искључиво за Летње олимпијске игре. На првом модерном такмичењу 1896. у Атини представљао је један од тзв. демонстрационих спортова, тако да победнику, репрезентацији Данске, златне медаље нису биле ни додељене. Наредна два турнира освојиле су селекције Уједињеног Краљевства (1900, Париз) и Канаде (1904, Сент Луис), мада су их заправо представљали фудбалски клубови Аптон парк из Лондона и Галт из Онтарија.
Лондон (1908) и Стокхолм (1912) најзад доносе надметање играча окупљених под националном, а не клупском заставом и поредак је на оба такмичења био истоветан: злато – Уједињено Краљевство, сребро – Данска, бронза – Холандија.
Замах репрезентативног фудбала накратко омета Први светски рат услед кога 1916. године није било ЛОИ; претходно, парадоксално, додељених главном виновнику сукоба – Немачкој, тачније Берлину. Ове земље и њених савезника неће бити ни на првим поратним Играма у Антверпену (Белгија), на којима је селекција новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одиграла прву репрезентативну утакмицу у историји.
Противник нашег националног тима била је Чехословачка, међу главним фаворитима за освајање најсјајнијег одличја. Један од пионира фудбала у нас, Јован Ружић, оставио је сведочанство о сусрету пре утакмице, током кога су се чехословачки играчи готово извињавали што на путу ка злату морају избацити „словенску браћу”. Меч је окончан поразом од чак 7:0 и тим од једанаест играча (без резерви!) морао се убрзо вратити кући. Остаће забележена и анегдота да се великан Бранислав Нушић, иначе начелник у министарству просвете, противио давању пара за „једанаест младића који трче за лоптом”, уз опаску како би уместо њих било исплативије послати фолклорно друштво да нас представља.
Чехословаци су, очекивано, дошли до финала, али су га напустили након четрдесет минута игре, незадовољни пристрасним суђењем и односом организатора. Незапамћени скандал решен је њиховим директним избацивањем са турнира, додељивањем злата Белгији и организовањем меча за друго место (?!) између Шпаније, победника додатног турнира поражених четвртфиналиста, односно Холандије, претходно елиминисане у полуфиналу.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, упркос свим тешкоћама, забележила је наступе и на следећа два турнира, поново без запаженог учинка. Штавише, у Паризу смо 1924. елиминисани истим резултатом као и на претходном такмичењу, а супарник нам је био моћни Уругвај који се на крају и домогао златне медаље. Четири године доцније у Амстердаму поново смо елиминисани на првој препреци. Бољи је био Португал (2:1), а част да постигне први олимпијски погодак припала је Мирку Боначићу, фудбалеру сплитског Хајдука. Наш ривал није далеко догурао, поражен је већ у наредном сусрету од Египта, а овај од Аргентине, потоњег финалисте. Злато је одбранила уругвајска репрезентација.
Најава Американаца да фудбала неће бити на ЛОИ у Лос Анђелесу 1932. услед слабе популарности у тој земљи, проблем са неуједначеним бројем учесника (варирао од 2 до 22, само 1900. и 1904. исти број тимова), сукоби ФИФА и МОК око правила да на Играма смеју наступати једино аматери и све већа масовност најважније споредне ствари на свету, навели су челнике светске фудбалске федерације да током самог турнира у престоници Холандије (28. маја) договоре оснивање засебног такмичења које ће окупљати најбоље репрезентације, без икаквих ограничења. Годину дана касније, на састанку у Барселони одлучено је да домаћин првог СП буде Уругвај – актуелни и двоструки олимпијски првак, те земља која је 1930. требало да обележи пун век независности.
Иако пун ентузијазма, организатор је муку мучио са учесницима који први и једини пут нису играли никакве квалификације. Како су уругвајски такмаци за домаћинство биле европске земље – Италија, Мађарска, Холандија, Шведска и Шпанија – прорадио је понос и ниједна од њих није желела да се одазове позиву. Додатне невоље стварала је чињеница да су четири британска савеза напустила ФИФА па се ни на њих није могло рачунати. Упркос првобитним плановима да максималан број селекција буде тридесет, окупило се готово упола мање – свега тринаест. Чак је и крајњи рок за пристанак на учешће (28. фебруар) пробијен, па се током маја председник ФИФА Жил Риме отиснуо на путовање по Европи да тражи заинтересоване – само два месеца пре почетка!
На крају, учешће је поред домаћина потврдило шест јужноамеричких екипа: Аргентина, Боливија, Бразил, Парагвај, Перу и Чиле. Придружио им се по један представник Северне (САД) и Средње Америке (Мексико), уз европску четворку окупљену у последњи час (Белгија, Југославија, Румунија и Француска).
Све израженији политички сукоби водећих народа, Срба и Хрвата, почели су да се преносе и на спорт. Техничко питање пресељења седишта фудбалског савеза из Загреба у Београд довело је до оштрог противљења, убрзо и бојкота репрезентације од стране рвата. Интересовање за учешће на СП у Уругвају свакако је постојало, али стање у савезу, далек пут и неизвесна завршница првенства били су јаки адути у рукама противника ове помало авантуристичке замисли. На крају, пресудило је познанство Жила Римеа и др Михајла Андрејевића Андрејке, секретара југословенског фудбалског савеза, као и прилично смела, али визионарска свест о рађању великог такмичења на коме ће и само учешће бити ствар престижа у деценијама које долазе.
Нови селектор Бошко Симоновић због одустанка хрватских фудбалера није имао превише избора, његове узданице били су првотимци београдских клубова БСК (8), Југославија (3) и Соко (2), један играч новосадске Војводине и чак тројица интернационалаца: двојац ФК Сет – Иван Бек и Љубиша Стефановић, односно Бранислав Секулић који је наступао за Клуб Франс. На том првенству само је још Перу имао играча из иностранства, био је то Хулио Лорес из мексичке Некаксе.
После путовања возом до Марсеља и двонедељне пловидбе бродом „Флорида”, југословенска репрезентација стигла је у Монтевидео 6. јула, тачно недељу дана пре почетка такмичења.
Приликом приспећа у Рио де Жанеиро, дан уочи искрцавања у уругвајску престоницу, југословенска делегација сазнала је да ће њени ривали у оквиру групе 2 бити Бразил и Боливија. Даље је пролазио само најбољи тим.
Иако је Бразил био фаворит уочи ове утакмице, вреди поменути да чак 18 од 22 фудбалера није имало ниједан наступ за национални тим! Разлог њихове мешовите поставе лежао је у сукобу унутар тамошњег савеза, тако да су на СП послати искључиво играчи клубова из Рио де Жанеира. Наша репрезентација такође је кубурила са искуством, пошто су само капитен Милутин Ивковић, Милорад Арсенијевић и Благоје Марјановић имали двоцифрен број наступа у дресу са националним грбом.
Историјска утакмица одиграна је 14. јула на стадиону „Централ парк”, а Југославија је на терен изашла у саставу: Милован Јакшић – Милутин Ивковић, Драган Михајловић, Љубиша Стефановић – Милорад Арсенијевић, Момчило Ђокић – Иван Бек, Благоје Марјановић, Бранислав Секулић, Ђорђе Вујадиновић, Александар Тирнанић.
После пола сата одличне игре наш тим водио је резултатом 2:0! Голове су постигли Тирнанић и Бек. У наставку је пропуштена неколицина шанси, а неизвесност је поготком вратио Прегињо пола часа пре краја. Ипак, меч је завршен победом од 2:1 и за пролазак у наредну фазу био је довољан чак и бод против нејаке Боливије.
Три дана касније забележен је још један тријумф, овога пута над слабијим противником који је на домишљат начин покушао да се додвори домаћој публици. Једанаест Боливијаца на терен је изашло са дресовима који су поређани давали натпис „Живео Уругвај” (шп. Viva Uruguay), али им то није било од нарочите помоћи. Наша селекција побрала је све симпатије након сусрета са омраженим Бразилом. Упркос томе што су мреже у првом полувремену мировале, током другог дела меча, ношена подршком са трибина, наша селекција долази до убедљиве победе од 4:0, головима Бека (2), Марјановића и Вујадиновића.
Четири дана уочи полуфиналних утакмица приређен је жреб на коме су се нашли победници група. Уз Југославију били су то Аргентина, САД и Уругвај. Нашем тиму је на извлачењу одређен најтежи могући двобој – са старим познаником из Париза.
Стадион „Сентенарио”, изграђен у част стогодишњице уругвајске независности, био је поприште одсудне битке. Пред око 80.000 гледалаца Уругвај и Југославија борили су се за прво финале СП. Чудо се догодило већ у петом минуту када је Секулић донео предност гостујућем тиму. Мук и зебња на националном стадиону вероватно су били још већи када је недуго затим аутсајдер постигао и други погодак преко капитена Ивковића. Тада на сцену ступа бразилски судија Рего и поништава га због наводног офсајда. Цеа је у 18. минуту изједначио, а само 120 секунди касније потигнут је један од најбизарнијих голова у историји СП. Лопта напушта игралиште, но полицајац је враћа крилном играчу Иријартеу који додаје Анселму. Мрежа се затресла, а Рего показује на центар. Југословенски репрезентативци протестују, али без успеха. Психолошки пад доводи до још једног примљеног гола и заостатка на полувремену. Предах је био веома буран, појединци су захтевали да не буде изласка на терен, али се на крају одустало од чехословачког сценарија, вероватно у страху од драконске казне ФИФА.
Наставак је донео прави потоп југословенског тима који на крају губи са (пре)високих 6:1 и остаје без снова о освајању такмичења. Шта се даље дешавало није сасвим извесно, пошто су се Југославија и САД (поражене истим резултатом од Аргентине) према једној верзији сусреле у мечу за треће место и победа је припала нашем тиму (3:1). Ипак, ФИФА 56 година касније није утврдила истинитост ових навода, па је треће место доделила селекцији САД јер је за један погодак имала бољу гол-разлику.
Играчи су по повратку дочекани као јунаци на београдској железничкој станици, новине су још од тријумфа над Бразилом писале хвалоспеве на рачун селектора Симоновића и његових играча. Ондашња „Политика”
проглашавала је Југославију незваничним прваком Европе и смештала је у први разред светских селекција.
Да је еуфорични рачун очигледно прављен без крчмара, врло брзо су показале квалификације за СП у Италији (1934) и Француској (1938) на која се Краљевина Југославија није пласирала.
Звучи познато?
Прво такмичење после Другог светског рата одржано је у Бразилу. Ова земља пријавила се да буде организатор СП 1942, али је почетак сукоба у Пољској септембра 1939. омео све планове. ФИФА је требало да се одлучи између њих и – Немаца. О турниру 1946. није се ни размишљало.
Како су ратна разарања мимоишла Јужну Америку, логично је било да она по други пут угости најбоље светске екипе. Њих је као и на претходна два такмичења било шеснаест, а нова, социјалистичка Југославија нашла се у пробраном друштву и тако постала прва земља која је под два различита имена (Краљевина и Федеративна Народна Република Југославија) наступила на овом такмичењу.
Такође, по први пут преброђене су квалификације и то не без узбуђења. Израел је лако пао у обе утакмице (6:0 и 5:2), али су муке задавали Французи, против којих је у Београду и Паризу резултат био истоветан – 1:1. Правила су налагала играње тзв. мајсторице на неутралном терену, па је Фиренца угостила две репрезентације децембра 1949.
Југославија долази до предности преко Првослава Михајловића у 5. минуту, али је убрзо уследило изједначење и поново се јавио резултат 1:1. Но, драма је уследила у самој завршници. Французи постижу водећи погодак седам минута пре краја, а већ у следећем нападу судија је приморан да свира једанаестерац за Југославију. Михајловић тресе мрежу и обезбеђује продужетке. Наставак игре донео је опрезну игру, међутим, свега пет минута пре краја Жељко Чајковски даје гол и води нас на друго СП.
Жреб није био благонаклон према Југословенима. Сместио их је у групу са Швајцарском, Мексиком и Бразилом, а у наредну фазу поново су ишли само најбољи тимови. После релативно лаких и убедљивих победа над европском (3:0) и средњоамеричком (4:1) репрезентацијом уследио је кључни меч против домаћина. Бразил је имао победу из сусрета са Мексиком (4:0), али се потпуно неочекивано оклизнуо против Швајцарске (2:2), па су Југославији одговарали победа и реми. Необичан пех Рајка Митића дао је предност бразилском тиму.
Наиме, приликом изласка на терен, ас Црвене звезде неопрезно је у тунелу ударио главом о металну конструкцију истог и задобио посекотину због које му се морала указати помоћ. Наш састав почео је меч са играчем мање, а вешти Бразилци то користе и већ у 4. минуту долазе до предности. Током остатка меча екипе су биле равноправне у бројчаном и сваком другом смислу, али је нови гол Зизиња у 69. минуту ставио тачку на солидан наступ Југославије.
Бразил је прошао даље и у новој групи – било је ово једино СП без класичног финала – почео силовито, али завршио неславно, поразом од Уругваја у последњем колу (1:2).
Био им је довољан само један бод за титулу светског првака пред готово 200.000 разочараних душа.
Шампионат у Швајцарској обележила су три куриозитета.
Први је био тај да смо на завршни турнир отишли захваљујући четири победе над Израелом и Грчком од по 1:0.
Други се тицао формата самог такмичења. Шеснаест тимова било је распоређено у четири групе од по четири тима, али је ФИФА одлучила да закомпликује ствар жребањем парова првог кола у свакој групи понаособ. У наредном колу међусобно би се сусрели победници првих утакмица, а исто је важило и за поражене. Тако је сваки тим суштински играо са два од три противника из (само на папиру) исте групе. Једно у низу „генијалних” правила било је и то да се у случају нерешеног исхода играју продужеци, па ако победника нема ни после 120 минута игре, актере тек онда следује бод.
Стари знанци Французи поражени су у првом мечу голом Милоша Милутиновића (1:0), па нам је на мегдан у другом колу дошао још један нови-стари ривал – Бразил. Како је светски вицепрвак демолирао Мексико (5:0), рачуница је била јасна по наш тим: победа доноси прво место, реми друго. Завршило се, гле чуда, нерешено, па су оба тима без превише муке отишла у четвртфинале.
Југославија је у овом делу такмичења имала тежак посао пред собом, пошто се група укрштала са оном у којој су играли Мађари и Немци, потоњи судеоници финала.
Математика је поново одиграла своје. У случају да два тима заврше са истим бројем бодова, правила су налагала играње још једне утакмице. Западна Немачка је победила Турску (4:1) и у финалу пре финала релативно лако изгубила од Мађарске (3:8). Будући да су Турци после пораза у првом колу растурили отписаног дебитанта из Јужне Кореје (7:0), Немце је следовала мајсторица против њих и глатко су је добили (7:2). Захваљујући суманутим прописима – нема замерке читаоцима који су потпуно збуњени тадашњим „иновацијама” ФИФА – ови бодови су се рачунали, тако да је Западна Немачка уместо голог опстанка изборила прво место, пре Мађарске са максималним учинком.
Трећи куриозитет јесте тај да су Западна Немачка и Југославија тада започеле одмеравање снага у истој, четвртфиналној фази и то ће се протегнути и на наредна два турнира!
Сусрет у Женеви завршио се без успеха по „Плаве”. Надмоћни Немци релативно лако су изашли на крај са нашим тимом и после аутогола Ивице Хорвата односно поготка Хелмута Рана пласирали се у полуфинале.
Касније се испоставило да су Немци смишљено препустили тријумф до тада непобедивим Мађарима и лакшим путем преко Турака дошли до првог места, искористивши чудан и никада више поновљен систем такмичења. Поред Југославије, без проблема су елиминисали Аустрију. Са друге стране, Мађарска је за ривале имала Бразил и Уругвај, а те утакмице обиловале су грубим стартовима и тучама, до те мере да је дуел са „Кариокама” остао упамћен као „Битка у Берну”, што их је довољно ослабило пред кључни сусрет.
Исти град сведочиће историјском паду мађарске „Лаке коњице” пред „Панцерима”, али то је сасвим д(р)уга прича.
Ривали у квалификацијама за СП 1958. били су нам суседи, Грци и Румуни. Нисмо се прославили на гостовањима, освојивши по бод у Атини и Букурешту, но победе на домаћем терену биле су довољне за трећи узастопни одлазак међу фудбалску елиту.
Група није била превише захтевна, али је југословенска репрезентација од готовог направила вересију и то против знатно слабијих тимова. Најпре је против Шкотске освојен само бод (1:1), потом је савладана Француска (3:2), да би у важној утакмици која је одлучивала о коначном поретку наша селекција примила гол у последњим тренуцима од слабашног Парагваја (3:3). Уместо да у четврфиналу за противника играмо са Северном Ирском и у готово извесном полуфиналу чекамо моћни Бразил, прво место олако је препуштено Французима.
Хелмут Ран поново је био кобан. Голом у уводној фази утакмице решио је питање победника и фрустриране Југословене послао кући, да тамо сањају реванш.
Ко чека, тај и дочека.
(крај првог дела)
