Када је бројчано и технички надмоћнији непријатељ напао караулу Кошаре, на путу су му стајали најбољи синови које је наша отаџбина тада имала. И то је можда кључни разлог успешне одбране овог дела границе. Потпоручник Предраг Леовац, један од Обилића последњег Косовског боја, свој млади живот је несебично дао зарад слободе наше отаџбине.
Предраг Леовац, пљеваљски понос
Предраг Леовац је рођен 20. децембра 1975. године у Пљевљима, од оца Мила и мајке Милице. Још као дете је испољавао особине због којих ће касније бити изузетно поштован и вољен међу колегама и војницима. У родним Пљевљима је завршио основну школу и гимназију; као одличан ђак и спортиста, Пеђа је био дете за пример и понос својих родитеља. Од малена је показивао интересовање за војнички позив, па је након гимназије уписао Војну академију у Београду, смер пешадија. Паралелно са студијама, Пеђа Леовац се активно бавио спортом. Трчао је Београдски маратон и полумаратон, али се највише истицао у борилачким вештинама. Учећи од Љубомира Врачаревића, Леовац је постао мајстор реалног аикида. Као један од најперспективнијих питомаца, Пеђа Леовац завршава Војну академију 1998. године.
Потпоручник Предраг Леовац
Према сведочењу Предрага Булића, Пеђиног класића и нераздвојног друга, њихова жеља је била да након школовања буду упућени на Космет. Иако су знали шта се у јужној српској покрајини спрема, њихова жеља ће бити остварена. Са чином потпоручника, Предраг Леовац добија распоред у Приштинском корпусу, 125. моторизована бригада, 53. гранични батаљон Војске Југославије. Постављен је за командира нтервентног вода на караули Ћафа Прушит. Успео је да се наметно као врло одважан и способан млади официр. За веома кратко време је успео да се упозна са тереном читавог граничног подручја. Због својих година, карактера, способности и непосредног односа, младим војницима на редовном одслужењу војног рока уливао је осећај сигурности и поверења. Када су шиптарски терористи започели сукобе на југословенско-албанској граници, значај Леовчевог карактера и способности ће се најбоље показати.
Јачи и од рана
Током 1998. године, на Косову и Метохији су шиптарски терористи подигли оружану побуну. Читава југословенско-албанска граница је била изложена жестоким борбама услед масовних покушаја терориста да убаце људство и наоружање на Косово и Метохију. На Свету Петку, 27. октобра 1998. године, Пеђа Леовац је био у редовној патроли дуж границе. Међутим, војни пас је ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Гелер је Пеђи поломио виличну кост на три дела и зауставио се испод леве плећке. Пушка му је одлетела из руку у дубину минског поља. Пеђа, иако тешко рањен, био је добољно прибран да смири војника који је кренуо да пуца из митраљеза мисливши да су нападнути. Сам је позвао помоћ, а док ју је чекао, на крвавом папиру је нацртао распоред мина. Хеликоптером је пребачен прво за Приштину, а затим на Војномедицинску академију.
Након операције, његов отац Миле је тражио да се Пеђа опоравља код куће, како не би заузимао кревет другим рањеницима који су свакодневно пристизали. Опоравак је био веома тежак, хранио се углавном на сламчицу, те је због тога изгубио много килограма. Упркос убеђивањима мајке да је он своје одслужио, Пеђа је био нестрпљив да се врати међу своје војнике. Није постојала препрека која би га у томе спречила.
Отаџбина изнад свега – погибија на Кошарама
У фебруару 1999. године, иако недовољно опораљен и противно вољи родитеља, Пеђа се упутио за Ђаковицу. Када га је током хладне зимске ноћи видео на вратима своје канцеларије, мајор Душко Шљиванчанин био је затечен. Због губитка килаже и ожиљака, Пеђа је изгледао непрепознатљиво. Након што је сазнао да му пушка није извучена, инсистирао је да то учини сам. Прво што је урадио јесте одлазак на минско поље где је претходно рањен, одакле је извукао пушку коју је по доласку задужио. Након што је почела НАТО агресија на СР Југославију, 9. априла је покренута велика непријатељска офанзива на караулу Кошаре. Са мајком се последњи пут чуо неколико дана раније, те јој је обећао да ће се на белом коњу вратити, ако преживи. Пеђа је са својим водом 10. априла поставио заседу шиптарској банди која је претходно напала караулу Морину. Следећег дана, упућен је на караулу Кошаре.
Ток дана добија свој последњи задатак – заузимање граничног камена Ц4. Схвативши ситуацију, инсистирао је да млади војници на одслужењу војног рока буду изостављени, те да у акцију пођу искусни резервисти. Иако је знао да је задатак једнак самоубиству, мирно је кренуо у његово извршење. Три дана је без хране и воде водио борбу за коту Ц4. У сукобима са шиптарским терористима у рејону карауле Кошаре, бива смртно погођен снајпером. Према речима очевидаца, преминуо је са осмехом на путу до болнице у Ђаковици. У команду, ради препознавања и одвожења кући у Пљевља, позван је Пеђин колега и пријатељ, Предраг Булић. Ово наређење је Булић назвао најгорим задатком у животу. Пеђини војници нису могли прихватити његову смрт. Једном од извора близу карауле, војници су дали његово име.
Предраг Леовац – Обилић последњег Косовског боја
Када је испред куће видео људе у униформама, Миле Леовац је одмах знао разлог њиховог доласка. Једино што је питао јесте да ли се Пеђа намучио. У годинама које су долазиле, Миле и Милица Леовац су собу свог сина претворили у својеврсан спомен музеј. Ту се чувају његове ствари из детињства, фотографије, униформе, пушка, застава и Орден за заслуге у области одбране и безбедности. У Пљевљима данас постоји Културни центар „Предраг Леовац“. Његово име носиле су пљеваљаска улица у којој је живео и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са његовим именом је скинута. По речима Мила Леовца, тада је његов син Пеђа сахрањен по други пут.
Иако га се држава Црна Гора одрекла, а Србија дуго прећуткивала, Пеђино дело остало је упамћено и поштовано, како у његовим родним Пљевљима, тако и у свим српским земљама. На државном нивоу се о херојима са Кошара и Паштрика почело говорити тек пре пар година. Његово име је незаобилазно када су књиге, емисије и документарни филмови о Кошарама у питању. Својим херојским делом вечно је задужио српски народ. Свој млади живот је дао како би одбранио част своје породице, официрског позива, српске униформе и својих војника. У свести будућих покољења, Пеђа Леовац биће упамћен као достојан наследник Милоша Обилића.
Бољег закључка нема од оне Његошеве: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“.
