Други светски рат спада у највеће српске трагедије. Априлски рат је означио његов почетак на територији Југославије 6. априла 1941. године.
Тројни пакт – покушај избегавања трагедије
Пре него што је Хитлер напао Пољску у септембру 1939. године, Југославија се налазила у веома тешкој унутрашњој политичкој ситуацији. Иако је постигнут споразум Цветковић-Мачек, хрватско питање је и даље било извор нестабилности, заједно са економским и другим друштвено-политичким проблемима. Спољнополитичке околности су такође биле ненаклоњене Југославији: све суседне државе осим Грчке су приступиле Тројном пакту, док је Француска током 1940. прегажена немачким „блицкригом“. Немачка је покушавала да свом јату привуче и Југославију, док је Велика Британија рачунала на српску традицију из Првог светског рата и покушавала је да увуче Југославију у рат. Тиме она би привремено са себе скинула притисак борбе са Трећим рајхом.
У таквој ситуацији се кнез Павле невољно одлучио за приступање Тројном пакту, како би поштедео Југославију ратних разарања. Након што је добио сагласност Крунског савета, кнез Павле је овластио Драгишу Цветковића и Александра Цинцар-Марковића да потпишу уговор о приступању Југославије Тројном пакту, што се десило 25. марта 1941. у дворцу Белведере у Бечу. Да ли би се Хитлер држао повољних одредби које је Југославија добила никада нећемо сазнати, јер су Британци одлучили „да гину до последњег Србина“.
Мартовски пуч – рат и гроб
У време док се кнез Павле ломио да ли да приступи Тројном пакту, из Лондона је добијао поруке да се Југославији такав потез неће опростити. Када је приступање озваничено, британски посланик Кембел је покренуо механизам државног удара. Британска влада је спонзорисала пуч ког су у ноћи између 26. и 27. марта 1941. извели официри ваздухопловства, Боривоје Мирковић и Душан Симовић.
У Београду и другим градовима су избиле велике демонстрације и улицама се орило „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“, „Живео краљ Петар“, „Пакт са Русијом“, „Пакт са Америком“ и друге пароле. Чиниоци демонстрација били су омладина, клер, интелектуалци, а касније и комунисти. На основу тога можемо закључити да је у нараду владало изразито антинемачко расположење, што су Британци и поједини антинемачки политички кругови каналисали за потребе пуча. Краљ је проглашен пунолетним и формирана је влада Душана Симовића у коју су ушли Влатко Мачек, Милан Грол, Слободан Јовановић и други. Међутим ова влада није знала шта даље након пуча, а Британци нису ништа конкретно учинили; Черчил је цинично изјавио да је „Југославија пронашла душу“. Цена тога је била катастрофална.
Априлски рат – штуке над Београдом
Догађаји у Југославији су разбеснели Хитлера. Уверавања нове владе да је пуч био унутрашња ствар Југославије, те да пакт потписан у Бечу и даље важи, Хитлеру ништа није значило. Он је са великом мржњом и одлучношћу спремао Југославији сурову освету. За Немачку је преврат у Југославији представљао casus belli будући да су ударили на престиж Трећег Рајха и нанели му увреду. Тако је одлучено да се операција „Барбароса“, напад на Совјетски Савез одложи за пет недеља и да отпочне операција „Марита“, тачније освајање Грчке. Тиме би се освојило Солунско поље, из Бугарске би се кренуло ка Нишу и даље ка Београду који би се бомбардовао, а такође се од Италијана захтевало да ударе из Истре. Немци су требали да ударе са своје и територије југословенских суседа, док су унутар Југославије рачунали на хрватски и фолкдојчерски елемент.
У нападу на Југославију учешће су узеле 52 немачке, мађарске и италијанске дивизије, које су напале без објаве рата. Априлски рат је почео 6. априла 1941. када је сурово бомбардована „тврђава Београд“, иако је југословенска престоница проглашена отвореним градом. Немачко звезрско бомбардовање је за собом оставило преко 2 500 погинулих грађана и више хиљада срушених или оштећених објеката. Ненадокнадива штета овом народу јесте уништење Народне библиотеке. Приликом бомбардовања Београда, херојски отпор је пружен од стране елитног Шестог ловачког пука и противваздушне одбране, те је оборено четрдесетак немачких авиона. Ипак, овакво држање није помогло остатку војске да на осталим фронтовима не доживи катастрофу.
Априлски рат – држава коју нема ко да брани
Југословенска војна доктрина се заснивала на темељима француске војне доктрине и на искуствима из Балканских и Првог светског рата. Априлски рат је показао да је 600 000 југословенских војника лоше обучено и опремљено. Надмоћни непријатељ је на располагању имао око 870 000 до зуба наоружаних и добро покретних војника. Немачки главни удар уследио је из из Клагенфурта, Граца и Нађ Кањиже где се груписала 2. немачка армија. Њен је задатак био да продре до Загреба, Београда и Сарајева. Славко Кватерник је у Загребу 10. априла прогласио Независну Државу Хрватску. Мачек је два дана раније напустио југословенску владу и позвао чланство ХСС-а да буде одано новој хрватској влади. Тиме је на тај начин легитимно пренео влат на усташе. Одреди Грађанске и Сељачке заштите („заштитари“) почели су да хватају официре и војнике југословенске војске и успостављали нову усташку власт.
Други правац напада био је из Бугарске под командом фелдмаршала Вилхелма фон Листа. Он је врло брзо пробио југоисточни фронт генерала Милана Недића и пресекао везу између Грчке и Југославије. Овај слаб отпор југословенске војске је чак изненадио Хитлера. Ипак, чињеница је била да у одбрани земље народ није био уједињен, а да је војска била технички инфериорна. Када је немачка победа већ била готова ствар, границу Југославије су прешле и мађарске и бугарске трупе. Београд је пао већ 12. априла, а за то време је влада била у сталном бекству. Начелник штаба Врховне команде, Данило Калафатовић је по наређењу Душана Симовића ступио у везу са Немцима. За то време, краљ је са члановима владе из Никшића одлетео за Грчку. Немци су тражили безусловну капитулацију и она је потписана 17. априла у Београду, чиме је окончан Априлски рат.
Априлски рат и цена проналска душе
Након што се Априлски рат завршио, велики број југословенских војника и официра је заробљен и одведен у логоре. У „ропство“ су одвођени превасходно Срби, Словенци и Јевреји, а њихова цифра се кретала око 400 000 заробљеника. Немачка је након капитулације прогласила дебелацију, односно престанак постојања Краљевине Југославије, те је са својим савезницима приступила подели њене територије. Настале су геноцидне НДХ и Велика Албанија, а делове њене територије су окупирали или анектирали Немци, Италијани, Бугари и Мађари.
Српски народ се нашао под страховитим терором окупаторских и квислиншких снага, па ће убрзо ступити у оружану борбу. Група официра и војника на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем је одмах одбила капитулацију и кренула са организацијом герилске борбе. У Херецеговини је са првим вестима да је „Русија заратила“, подигнут четнички устанак против геноцидне НДХ. Након инвазије Трећег рајха на Совјетски Савез, по директиви Коминтерне су се активирали и комунисти. Наредних месеци ће Срби у редовима два антифашистичка покрета подићи први устанак у окупираној Европи. Нажалост, после устанка ће уследити крвави братоубилачки рат, који ће уз масовне жртве усташког геноцида, оставити трајне демографске и политичке последице по српски народ.
