Краљ Александар I Карађорђевић
Краљ Александар I Карађорђевић готово век након своје смрти привлачи пажњу наше јавности. Неки га карактеришу као великосрпског диктатора, неки као „витешког краља“ и „осветника Косова“, „првом жртвом фашизма у Европи“, а због стварања Југославије, многи га сматрају „гробаром Србије“. Међутим, неозбиљно би било окарактерисати га искључиво једним од наведених наратива, јер истини за вољу, он је био од доста тога по мало. Због тога су његови живот и дело били такви какви јесу, са трагичном смрћу на крају.
Краљ Александар – пореклом Шумадинац, рођењем Цетињанин
Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године. Његов деда по мајци био је црногорски књаз Никола I Петровић, а баба кнегиња Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Александар III. Брак његовог оца кнеза Петра Карађорђевића и кнегиње Зорке је уско повезан са династичким сукобима између Петровића и Обреновића, те је књаз Никола у њему видео двоструку корист. Детињство је Александар провео у Црној Гори, где га је задесио трагични губитак мајке, а основну школу је завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у Пажевском кадетском корпусу у Санкт Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године. Међутим, његов живот ће 1909. године отићи у другом правцу. Његов старији брат, принц Ђорђе одрекао се права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића, којима није одговарао импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност склона инцидентима; последњи у низу узруковао је смрт Ђорђевог посилног, те се након тога одрекао наследства. Постоје разне теорије о томе, од случајности до организованих завера, у којима је по неким тврдњама, учествовао и Александар.
Престолонаследник Александар Карађорђевић
Као престолонаследник, Александар је убрзо постао важна личност у Краљевини Србији. Упркос томе што је 1910. скоро преминуо од стомачног тифуса, Александар се упутсио у борбу између политичких центара моћи. Пашићеви радикали и Аписова „Црна рука“ су добили и трећег конкурента. Александар је радио на прикупљању својих присталица, па је око себе формирао „Белу руку“, групу официра на челу са Петром Живковићем. Имао је врло важну улогу у врло успешној реорганизацији српске војске, сарађујући са многим официрима, што ће се наставити када Србија коначно крене у ослобођење својих сународника под османском влашћу. Када је започет Први балкански рат, престолонаследник Александар је формално командовао Првом армијом, док је стварну команду над њом имао начелник Штаба, Петар Бојовић. Александар је присуствовао доношењу главних одлука и извиђањима, али у суштини није имао много ефективних заслуга за муњевит продор српске војске кроз Стару Србију, побеђујући Турке код Куманова и Битоља у јесен 1912. године.
У време избијања Другог балканског рата, Александар се налазио у Београду, те га је Бојовић у то време заступао на положају команданта Прве армије. Под Бојовићевом командом, Прва армија је изнела главни терет у победи код Брегалнице, решавајући на тај начин судбину овог рата у корист Краљевине Србије. Из Балканских ратова је престолонаследник Александар изашао са ореолом „осветника Косова“, што се може посматрати као приграбљивањем свих заслуга за себе, али се не може оспорити да је био уз своје војнике и да је стекао доста ратничког искуства, што ће се показати када постане врховни командант.
Витешки краљ Александар
Избијањем Првог светског рата, Александар ће преузети дужност шефа Врховне команде српске војске, те ће због болести, од краља Петра добити краљевска овлашћења и постати фактички владар Србије. Заједно са Радомиром Путником и другим високим официрима, бива архитекта српских стратегијских планова које су на терену спровели Степа Степановић на Церу, односно Живојин Мишић на Колубари, чиме је аустроугарска војска 1914. потпуно поражена и протерана из Србије. Поново нападнута 1915. од Аустро-угарске, Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. На Косову је пресекао да се српска војска повуче уместо да се на том светом месту још једном супротстави непријатељу. Тако се регент Александар, заједно са старим краљем Петром I, државним врхом и хиљадама војника и цивила, повукао преко Албаније на острво Крф. После реорганизације, опоравка и попуне, српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. У склопу завршне савезничке операције на Солунском фронту у јесен 1918, српска војска је извршила пробој под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић. Међутим, велику мрљу на ову победу бацио је Солунски процес, преко ког се регент Александар на суров начин решио пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и његовог претећег утицаја; са овим су уско повезане сумњиве смрти Аписових блиских људи попут Војводе Вука и Воје Танкосића. После овог догађаја, није било сумње да је регент Александар ауторитативна личност, која не трпи другачије мишљење и било какву конкурентност. Ово ће га добрим делом касније коштати главе.
Краљ Александар Ујединитељ
Након тријумфалног завршетка Првог светског рата, уследиће процес који ће обележити живот будућег краља Александра. Стварање Југославије је нешто што се краљу Александру највише замера, углавном неправедно као једином искључивом кривцу. Његова улога у томе заиста јесте велика, међутим, читаве друштвено-политичке елите Краљевине Србије, Војводине и Црне Горе, биле су за стварање велике југословенске државе, у којој би, најважније, сви Срби живели под једним кровом. Кључна је свакако била воља великих сила да то буде Југославија а не проширена Краљевина Србија, при чему треба додати да у тој временској перспективи регент Александар, заједно са својим људима, није могао да схвати да је југословенство закаснела идеја. Због тога му се може замерити једино што је слепо гурао идеју интегралног југословенства, уместо да је унутар Југославије разграничио чије је шта међу њеним народима.
Било како било, уједињење проглашено 1.12.1918. године је спроведено са његовим најснажнијим залагањем, без икаквих разматрања захтева Народног вијећа СХС, без попуштања према свом деди краљу Николи Петровићу и уз гушење тзв. Божићне побуне, као и оне у Загребу, која је више била међухрватски сукоб без, како је тврђено, учешћа српске војске. Сређивање граница је био изузетно тежак посао, те је требало изгладити односе са суседним државама: најтеже је било споразумети се са Италијом, док је највећи бенефит био споразум са Румунијом, који је био уско повезан са Александровом женидбом румунском принцезом Маријом 1922. године, са којом ће имати синове Петра, Томислава и Андреја.
Са друге стране, Видовданским уставом из 1921. је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дефинисана као централистичка парламентарна монархија под круном Карађорђевића. После смрти краља Петра I (16. августа 1921), регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Није могао присуствовати очевој сахрани јер је у Паризу боловао од запаљења слепог црева. У земљу се вратио крајем октобра и 6. новембра положио пред скупштином заклетву на устав.
Борац против фашизма и комунизма
У спољној политици је краљ Александар био суочен са великим ревизионистичким амбицијама поражених држава из Првог светског рата, као и са иредентистичким тежњама Италије. У том циљу се што више ослањао на Француску, а уз њену подршку је улазио у савез са Чехословачком и Румунијом – Мала Антанта, као и са Румунијом, Турском и Грчком – Балкански пакт. Скоро до краја живота је остао непомирљив према Совјетском Савезу, због трауматнично доживљене смрти породице Романов, за коју је емотивно био везан. Из тог разлога је већина белих Руса нашло уточиште у Краљевини СХС, где су оставили велики допринос у њеној култури.
Иако су комунисти поштено извојевали добар резултат 1920. године на изборима, Александар је због споменутог односа према СССР-у забранио њихов рад законом и тиме је започето њихово вечно непријатељство, исказивано хапшењима и са друге стране бројним атентатима. Велики проблем је прављен од стране ХРСС-а Стјепана Радића, као и терористичке организације ВМРО. Уз притиске и хапшења, успео је привремено да сломи Радића и натера га да призна династију и Видовдански устав. Међутим, његово неслагање са српским политичарима и непомирљиви наступи према Југославији, довешће до трагичног атентата у скупштини 1928. након чега краљ Александар прави, по многима, велику грешку и заводи лични режим. Шестојануарска диктатура од 1929. године, заједно са мењањем имена у Краљевина Југославија и идеологијом интегралног југословенства, није успела да смири политичку ситуацију у држави. Поред тога, краљ је око себе све више окупљао људе полтронског карактера и сумњивих способности. Отелотворење такве клике је био генерал Петар Живковић, који је доста допринео заваравању краља Александра тренутном ситуацијом. Она је из редова хрватског народа гурнула у први план радикалне терористичке елементе, који су заједно са бугарским терористима 9.10.1934. у Марсеју коначно успешно извршили атентат на краља Александра, поред кога је убијен и француски министар Луј Барту.
Краљ Александар данас
Његовом смрћу је дефинитивно отворен пут ка разбијању Југославије, што ће се десити 1941. године. Након тога, с његовим ликом и делом су се обрачунавали сви који су стигли. Комунисти су га гледали као „великосрпског фашистичког диктатора“, те је против њега било све дозвољено, иако су бројне тековине од њега преузете и прилагођене титоистичком режиму. С друге стране, у народу сећање на њега није потиснуто, што се приметило приликом доласка његовог унука Александра почетком деведесетих у Србију; постоје и они који га данас претерано хвале и о њему пишу панегиричне књиге, уз катастрофалну интерпетацију историје. Међутим, међу српским националистима, махом неумереним и недовољно информисаним људима, он је „гробар српства“, те се заиста претерује у глорификацији његових грешака. Неки од њих заиста јесу велики греси, као што је запостављеност инвалида из рата а протекција бивших аустроугарских војника, Солунски процес, скрајњивање заслужних војсковођа, корупција и непотизам, држање рођеног брата у лудници… Са друге стране, војне и политичке победе у Балканским и Првом светском рату, сви Срби у једној држави, аграрна реформа и дељење земље солунским борцима и беземљашима, као и многи други успеси, доказују да се ова изузетно велика личност не може посматрати као црна или као бела. Иако су због његових одлука многи страдали, он је достојанствено стајао иза њих и због њихових последица страдао и сам.