Иако неспорно до гуше огрезли у крви, многи су зликовци успели да се домогну емигрантског раја у Латинској Америци, међу којима је доста њих дочекало дубоку старост и свој живот окончало природном смрћу. Анте Павелић, један од највећих злочинаца свих времена, успео је уз помоћ Католичке цркве да се пребаци пацовским каналима у Аргентину. Злочиначка усташка нарав му није дозволила да мирује, што је омогућило српским политичким емигрантима у Аргентини да га открију. Благоје Јововић је био човек који је смртно ранио највећег српског крвника, одговорног за стотине хиљада убијених за време Независне државе Хрватске, након чега ће овај годинама умирати страшним мукама, недовољним ипак за злочине, почињене за свог живота.
Благоје Јововић – Партизан који неће на браћу
На почетку ових редова, треба се упознати са методолошким проблемима у истраживању улоге Благоја Јововића приликом атентата на Анту Павелића. Због саме природе овог догађаја, о њему сем усмених сведочанстава, нема чврстих доказа. Поред тога, усташка емиграција је за овај догађај оптуживала југословенску тајну службу, док се у Југославији са друге стране, није много говорило, а ондашњи историчари се нису бавили овим догађајем; тек је понеки публициста покушао о томе нешто да напише. Због тога, све детаље треба узети са одређеном резервом, упркос томе што као такви чине најприближнију претпоставку о овом догађају. Тек по повратку у Црну Гору, откриће се прави идентитет Павелићевог атентатора.
Овај дуго прећуткивани српски јунак је рођен 1922. године у селу Косић код Даниловграда, у племену Бјелопавлића, од оца Јова и мајке Радуше. Када су силе Осовине започеле инвазију на Југославију, рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту се самоиницијативно упустио у борбу са Немцима и за то добио одликовање. После кратког ратовања и капитулације, упутио се у родни крај, где се избијањем Тринаестојулског устанка 1941. прикључио Народноослободилачком покрету, који је заједно са јединицама ЈВуО устао против италијанске окупације и домаћих квислинга, након Петровданске скупштине. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у неуспелом покушају да се заузму добро утврђена Пљевља.
Када је ситуација из Србије почела да се прелива на Црну Гору, Јововић је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје, јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике у „левим скртањима“. Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
Четник Благоје Јововић
После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био надрђени у школи за подофицире у Билећи. У међусобним борбама и због „пасјих гробаља“, комунисти су почетком 1942. године били протерани из Црне Горе. Следеће године је Јововић био премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, где је постављен за водника у штапској чети. Марта и априла 1943. године учествовао је у борбама у Херцеговини против комунистичких снага, где су четничке снаге претрпеле пораз у кључној бици на Неретви. Ускоро ће и његов бивши командант Бајо Станишић погинути под Острогом, а партизани добијати све већу подршку савезника, што су четници по сваку цену желели да спрече: септембра 1944. године се Благоје Јововић налазио у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Испловили су близу Котора, да би их у Таранту дочекао амерички капетан и одвео у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана, који су водили активнију борбу против Немаца, без обзира на условљеност цивилним жртвама.
Судбина четничког покрета у отаџбини свима је позната. Поред четника који су за Дражом Михаиловићем, уз велике муке отишли у Србију, други део њих, махом црногорских, херцеговачких и делом србијанских четника, отишао је на ништа лакши пут ка Словенији, где је део успео да се преда савезницима, а део побијен на Кочевском рогу. Међу онима који су успели да се спасу, био је и Благоје Јововић, захваљујући томе што је након мисије у Таранту остао у Италији.
Благоје Јововић у лову на Павелића
У почетку, Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима које су савезници формирали на подручју Италије и Аустрије; у једном таквом логору у Јуденбургу, Благојеви саборци су ликвидирали злочинца Секулу Дрљевића. Јововић је према неким изворима сарађивао, а можда чак и радио у британској Тајној обавештајној служби и том приликом је упознао обавештајца Рендолфа Черчила. За време рада у Тајној обавештајној служби, успео је да ступи у везу са одређеним јеврејским круговима који су га обавестили да је Анте Павелић у Италији и да га крије Католичка црква у једном од својих самостана. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и освети се. Управо од поменутих јеврејских кругова добија и информацију да је Павелић успео да пребегне у Аргентину преко „пацовских канала“ које је организовала Католичка црква, те да га њени припадници крију и брину о његовој безбедности.
Септембра 1947. Јововић успева преко Ђенове да оде за Буенос Ајрес, где је ступио у десетогодишњу потрагу за највећим српским крвником. У Аргентини је Благоје радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац, али је ширио и круг познанстава, на шта је полагао велике наде у потрази за одбеглим злочинцем. Оженио се у међувремену Гладом, са којом је добио сина Гаврила, као и кћери Габријелу-Карину и Марију. Поред тога, Благоје није заборавио своје порекло, па је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава”, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе културног друштва „Његош”.
Правда у Благојевим рукама
Када је мислио да одустане и да никада неће успети у својој намери, десио се преокрет. Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анте Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић. Милева Гаћеша, емигранткиња из Лике, о мотивима атентата за Око магазин каже: „нисмо могли дозволити да се он(Павелић) креће около са својом усташком гардом, док се његовим жртвама не знају гробови“. Одлучено је да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе дана оснивања НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Мило Кривокапић су се упутили у место Палoмaр, где је откривено Павелићево место живота. Тог дана је Павелић пошао негде са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана. Сутра је, по изласку из превоза, Павелић посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост. Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале. Међутим, сам Павелић их је одвео у другом правцу оптужујући југословенску УДБУ за овај атентат. Његово стање након атентата, било је катастрофално. Задобијене ране Павелићу се никада нису зацелиле, пошто је боловао од шећерне болести. Чак ни зрна нису одстрањена ризичним хируршким захватом. Након што је прешао у Шпанију, овај велики злочинац је умро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, у стравичним мукама као плода последица атентата.
Преузето са: https://slobodnahercegovina.com/jovovicu-vazda-ti-pucala-dva-metka-za-pavelica/
Дуго прећуткивана истина о Благоју Јововићу
О смрти Анта Павелића се у југословенској јавности стидљиво говорило. О детаљима се није много знало, тако да је врло мало људи било обавештено у каквим је околностима окончан живот Анта Павелића. У међувремену, с распадом Југославије и повампирењем усташтва у Хрватској, почела су говоркања о томе ко је његов убица. Међутим, јавност у СР Југославији се са његовим идентитетом упознала тек крајем 1998. године, нешто пре бомбардовања Благојеве отаџбине. После скоро 55 година, Благоје Јововић први пут посећује СР Југославију, тачније Црну Гору, још од 1944. године. Посетио је манастир Острог и сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем, те је том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на највећег српског крвника 1957. године у Буенос Ајресу.
Благоје Јововић – заштитно лице бунта
Чини се да се са развојем интернета и доступношћу информација, поново развило интересовање о Благоју Јововићу, пре свега код српске омладине. Почеле су да круже дигиталне верзије књиге Тихомира Бурзановића – „Два метка за Павелића“, а потом и да ничу мурали, као и да се носе мајице са његовим ликом. У таквом истицању његовог значаја, омладина свакодневно превазилази себе у креативном приказивању Јововићеве освете. Након наглог повећања свести о њему као неком ко је раван Гаврилу Принципу, при чему су неке београдске улице понеле његово име, неке невладине организације и личности аутошовинистичких ставова су почеле да осуђују овакве потезе, самим тим осуђујући и Јововићеву освету усташких жртава. Питање је само како би прошао неко ко је осудио отмицу Ајхмана или уморство неког другог јеврејског џелата? О томе нека размишљају они, а ми као друштво на то да се не обазиремо и даље да чувамо сећање на овог бјелопавлићког јунака.