Тортура политичке коректности у нашем друштвеном дискурсу представља једну од најканцерогенијих тековина увезених са лагера тзв. европских вредности. Срећемо је како на унутарполитичком, тако и на спољнополитичком нивоу. Један од најбољих примера диктатуре политичке коректности видели смо претходних година при обележавању Првог светског рата. Окончавање овог великог сукоба обележава се 11. новембра сваке године као Дан примирја у Првом светском рату. Свака иоле политички писмена особа лако може схватити да данашња консталација снага и односа у свету не одговара истини о епилогу Великог рата, те да се у контексту подилажења – данас моћним – пораженима и понижавања – данас небитних – победника, може узети и малопре споменути термин. Пре свега због историјске истине, а затим и све присутније ревизије којом се из ње брише јуначка улога Србије у том рату, српски народ због себе, своје прошлости и своје будућности, мора обележавати 11. новембар као Дан победе у Првом светском рату.
1914 – година крвавих и славних победа
Месец дана након атентата у Сарајеву који је Немачкој био само повод да Аустро-угарску нахушка на Србију, почео је велики глобални обрачун чији је стварни узрок био жеља Немачког рајха и њених савезница за новом прерасподелом колонија и моћи у своју корист. У таквом сукобу, Србија је била једина држава која није уживала статус велике силе, те су очекивања била да ће она прва бити прегажена и избачена из рата. Аустроугарска офанзива под командом генерала Оскара фон Поћорека на Србију почела је у августу из правца Босне. Делови царске војске сачињени махом од мађарских и хрватских поданика, иза себе су оставили крваве злочине над цивилима, да би при сусрету са Другом српском армијом ђенерала Степе Степановића, доживели на Церу дебакл, као и читава офанзива. Последњи аустроугарски војник је протеран преко Дрине до 23.8.1914. а европска јавност је била изненађена и одушевљена српском победом.
Незавидан положај савезника бацио је притисак на Србију, те она покреће офанзиву у Срему, односно у Босни заједно са црногорском војском. Међутим, аустроугарске снаге су у две офанзиве током јесени заузеле читаву западну Србију, заједно са Београдом у ком је 3.12.1914. одржана аустроугарска војна парада. Истог дана, док се у Београду испијао окупаторски шампањац, почиње офанзива Прве српске армије под командом војног генија Живојина Мишића. У славној колубарској бици, нахрањени и мотивисани српски војник ће поново најурити непријатеља из отаџбине, а потом ће 15.12.1914. ући у ослобођени Београд. Тако је Србија тријумфално окончала прву ратну годину, али се суочила са оскудицом основних потрепштина, разарањем и епидемијама.
1915 – најтежа година Првог светског рата
Након стабилозовања фронта, Србију је покосила епидемија пегавог тифуса. Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила; умрла су и 132 лекара од укупно 534. Ваљевска болница била је симбол страдања. Такође је снабдевање било недовољно и нередовно, а велики проблем је била и попуна људства, те је 1915. мобилисано све што је могло носити пушку. Размажени западни савезници су инсистирали да Србија пређе у офанзиву и гине за њихов рачун. Српска команда је издржала притисак савезника, али се у јесен 1915. суочила са Тројном непријатељском офанзивом. Под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, на Србију су ударили Аустроугари из Босне, Немци из Баната и Бугари са своје територије. Током ове офанзиве се истиче херојска одбрана Београда који је безобзирно бомбардован. Непријатељ је продирао са свих страна, па је крајем новембра 1915. једини могући правац одступања био преко албанских планина ка Јадранском мору.
Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године. Повлачење српских снага вршено је у три правца: ка Скадру, Љешу и Елбасану, одакле би их савезнички бродови евакуисали. Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је пут албанских планина, где су је чекали сметови неизвесности. Иза себе је оставила окупирану отаџбину.
1916 – српско васкрснуће
Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Након бугарских напада крајем лета, отпочела је савезничка офанзива у којој су Срби имали главну улогу: средином септембра су разбијени Бугари код Горничева, да би током октобра била извојевана херојска победа у бици на Кајмакчалану. Циклус ових операција тријумфално је окончан 19.11.1916. ослобођењем Битоља.
1917 – мрља у преломној години Првог светског рата
Солунски фронт се након ослобођења Битоља стабилизовао. У Србији је ситуација била доста тешка услед односа окупационих трупа и локалног становништва, а поготову је неповољан положај становништва на територијама под бугарском окупацијом. Због крвавог терора, а потом покушаја да се српска младеж мобилише у бугарску армију и гурне у борбу против своје браће, крајем фебруара 1917. године избија Топлички устанак. Вође устанка су биле војводе Коста Миловановић Пећанац и Коста Војновић. После почетних успеха и ослобађања читавог Јабланичког среза са градовима Куршумлија, Прокупље и Лебане, долази до несупоразума између вођа, као и са српском командом на Солунском фронту, па су окупационе власти сломиле отпор устаника уз одмазду над локалним становништвом.
Са друге стране, у Солуну се одиграо један значајан догађај који ће бацити једну велику мрљу на српску победу у Првом светском рату. За наводни атентат на регента Александра Карађорђевића оптужена је група официра и војника окупљена око пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Солунски процес, који заправо представља обрачун између српских центара моћи, одржан је пред Великим Војном судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године. На казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Љубе Вуловића, осуђени су и: пешадијски пуковник Радоје Лазић, генералштабни пуковник Милан Миловановић Пилац, пешадијски пуковник Чедомир Поповић, коњички потпуковник Владимир Туцовић, коњички потпуковник Велимир Вемић и пешадијски пуковник Богдан Раденковић. На временске казне осуђени су: поручник Дамјан Поповић и потпоручник Мухамед Мехмедбашић. На крају су стрељани само Димитријевић, Вуловић и Малобабић, док су остали помиловани. Тако је регент Александар остварио потпуну контролу у српском табору, али и нанео велику штету.
На општем плану, долази до великих преокрета: октобарска револуција из рата избацује Русију, али су априла 1917. у сукоб улашле Сједињене Америчке Државе.
1918 – Срби одлучују Први светски рат
Иако су током 1916. Срби однели велике победе на Солунском фронту, на коначни пробој је ова нестрпљива и отаџбине жељна војска чекала до 14.9.1918. када је у раним јутарњим часовима отпочела разорна паљба савезничке артиљерије дуж читавог фронта. Две српске армије под командом војвода Петра Бојовића и Степе Степановића налазиле су се наспрам бугарских положаја и следећег дана крећу у пробој. У бици на Добром Пољу истог дана српска војска пробија фронт и креће у муњевити продор кроз Стару Србију. Незадржив налет српске пешадије није успевала да стигне савезничка коњица, а услед великог пораза, Бугарска 30.9.1918. потписује капитулацију. Немачки цар Вилхелм II огорчено поручује Бугарима: „62000 српских војника одлучило је рат, СРАМОТА!“
Почетком октобра, јединице Прве армије ослобађају Врање и Лесковац, а потом побеђују пристигле немачке снаге из Румуније код Ниша. Првог дана новембра 1918. одушевљени грађани Београда дочекују ослободилачке јединице под командом војводе Петра Бојовића. Тако је читава предратна Краљевина Србија ослобођена од окупатора, а ред за ослобођење су чекале и пречанске српске земље, као и оних народа чији су синови били у непријатељским редовима. Тако је српска војска одушевљено дочекана у низу градова који ће ући у састав нове државе: Сарајеву, Бања Луци, Дубровнику, Подгорици, Новом Саду, Сплиту и многим другим. За Србију је рат завршен 13.11.1918. потписивањем споразумом са Мађарском, два дана након потписивања примирја на Западном фронту и дана ког би Срби требали звати – Дан победе.
Дан победе – полазна тачка за одбрану историјске истине
Након епске победе и стварања заједничке југословенске државе, долази до демобилизације српства јер се сматрало да су вековни циљеви остварени. Међутим, невоље које је донела нова држава ескалираће у наредном светском обрачуну, након ког ће уследети погубна комунистичка Титова владавина, као припрема терена за потпуно разарање државе у којој су сви Срби живели заједно. Крајем XX века, против Срба ће се поред вечитих супарника удружити и бивши савезници из оба светска рата, као и околни народи којима су Срби након оба рата уступали место на страни победника. Распарчавање Југославије се наставило распарчавањем Србије, те се у том циљу настоји умањити њена историјска улога у Првом светском рату: бацајући на њу што већу одговорност, одузимајући јој при томе што више заслуга. Због тога обележавање победе у Првом светском рату уместо тзв. Даном примирја морамо обележавати као Дан победе, јер та је победа симбол части и поноса. А част и понос вам нико не може одузети док их се не одрекнете сами.
❤