Први светски рат беше једна од ретких ситуација у ком су се Србија и српски народ нашли међу главним улогама на позорници светске историје. Након првих победа извојеваних за савезничку страну, усамљена Србија се нашла на удару тројне офанзиве из 1915. и њена је војска, како би по сваку цену избегла пораз и наставила рат, напустила своју отаџбину. Театрално посматрање ситауције од стране непријатеља, довело је до уверења да је српску војску прогутао снег албанских планина, који ће својим топљењем испљунути њене лешеве. Испоставило се да је непријатељ тиме пљунуо на своју ратну срећу. Кајмакчалан је место где ће тога постати свестан. Испоставиће се – прекасно.
Изгнанство у победу
Након великих победа забележених током прве године рата, Србија се суочила са њиховом ценом. Владала је оскудица хране, ратног и санитетског материјала, а на сваком кораку била је присутна смрт; уз велики број погинулих и рањених, рат је као смртоносни кусур донео и епидемију пегавог тифуса, а са њом и смрт хиљадама људи иза борбених линија. У тако хаотичној ситуацији по Србију, Аустроугарска и Немачка под командом фелдмаршала Августа фон Макензена, кренуле су у јесен 1915. године у нови напад. Србија, свесна снаге непријатеља, желела је по сваку цену да се повеже са савезницима у Грчкој, те је због тога вардарска долина била кључна. Ипак, тада се десило оно чега се српска команда највише плашила – Бугари, након две године, поново забијају нож у леђа.
Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је ка јадранској обали. Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. За то време, немачка команда је објавила светској јавности: „Пошто српска војска више не постоји, осим бедних остатака који су се разбежали у албанске планине где ће наћи смрт, све даље операције су прекинуте и више се неће давати коминикеји са балканског ратишта.“
Оваквом саопштењу придружила су се многа саопштења сличне садржине и из Аустроугарске и Бугарске. Међутим, Централне силе биће демантоване на бојном пољу за свега неколико месеци.
Глад за отаџбином јача од глади за хлебом
Иако је Солунском фронту, на захтев Британаца намењен дефанзиван карактер, општа клима на ратиштима током 1916. је довела до промене мишљења: Французи су код Вердена зауставили немачку офанзиву, док је руски генерал Алексеј Брусилов својом офанзивом избацио из строја преко милион аустроугарских војника. Ови догађаји доводе до активације савезничких снага на Солунском фронту и на офанзивном плану, као и до уласка Румуније у рат током августа 1916.
Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Пристајући у солунској луци, присутни француски војници формирали шпалир својим савезницима и клицали њиховој земљи. Доласком на линију фронта војске у чије се постојање више није веровало, довешће до пометње у бугарском табору, што ће резултовати њиховом августовском офанзивом у правцу Солуна. Офанзива ће своју пропаст доживети када јој на пут стане Друга српска армија на челу са војводом Степом Степановићем.
Српска војска је нестрпљиво чекала прилику за обрачун са непријатељем. Прилика је била близу.
Кајмакчалан – капија поробљене отаџбине коју треба развалити
На солунском бојишту у јесен 1916. године је савезничка команда на челу са француским генералом Морисом Сарајом одлучила да покрене офанзивна дејства. Српској војсци која је што пре желела да се врати у отаџбину, придружио се из Француске и војвода Живојин Мишић. Преузима команду над Првом армијом, те са њом одлази у сектор Горничева, где се налазила исцрпљена Трећа армија. Ове снаге ће дванаестог дана септембра извршити напад у правцу Горничево-Битољ. Међутим, напредовање ка Битољу није било могуће док се не неутралишу бугарске снаге позициониране на планини Ниџи. Био је то стеновит терен, без икаквих природних заклона, са изузетним значајем за оног ко контролише ову планину. Поготово се истиче њен врх Свети Илија – Кајмакчалан. Са тог високог положаја познатог и као кота 2525, могло се контролисати читаво подручје, о чему говори посвећеност бугарских трупа његовом утврђивању: Кајмакчалан је опасан бројним редовима ровова и бодљикавих жица. На крају крајева, овај врх је био још већег симболичног значаја: Бугари су га у част свог цара преименовали у Борисов град и са тог положаја бранили снове о Великој Бугарској; за Србе је Кајмакчалан био Капија слободе. Ако желе назад у отаџбину, та капија је морала бити разваљена.
Иако је овај врх током већег дела године прекривен снегом и маглом, септембра 1916. је читав овај терен био прекривен крвљу. У борбама до 16. септембра, након разорних паљби савезничке артиљерије, пре свега рововских топова, српске снаге су борбом прса у прса успеле да заузму Кајмакчалан. У овом нападу се нарочито истакла Дринска дивизија и према очевицима, то је била борба у којој се уместо пуцњаве из ватреног оружја, највише чуло заривање ножа у месо и ескплозије ручних граната. Можда и најверодостојнији опис ових борби у свом делу Живот човека на Балкану даје Станислав Краков, који је као припадник 17. пешадијског пука Дринске дивизије био у њима рањен. Међутим, Кајмакчалан се у српским рукама нашао свега десет дана: Бугари се због стратешког и симболичког значаја нису предавали и послали су велика појачања, која су 26. септембра за свега неколико сати повратиле изгубљене положаје. У бугарским редовима владало је мишљење да су њихови пропусти били разлог успеха претходног напада војске за коју су веровали да више не постоји, те да се тако нешто више не може поновити. Морал бугарске војске поново је порастао присуством у Борисовом граду.
Војевање за Кајмакчалан – друго полувереме
Са друге стране, српски редови били су десетковани бугарским контранападом, али се од циља није одустајало. На прве линије стиже и регент Александар Карађорђевић, што ће поправити пољуљани морал. У новом нападу, главну улогу ће добити најелитнија јединица српске војске – Добровољачки четнички одред. Ову диверзантску јединицу прекаљених ратника водио је војвода Војин Поповић Вук, а потврду њеној репутацији даје и богати ратни пут, започет још из времена четовања у Старој Србији. Још једном ће је потврдити 30. септембра: након двочасовне артиљеријске припреме, Кајмакчаланом се проломило громогласно: „УРААА!“ Док су четници у незадрживом јуришу зубима кидали бодљикаве жице – а велики број њих је на жицама остао – и упадали у непријатељске ровове, бугарски војници су бацали оружје и дали се у бег са речима: „Бежите живи, долазе мртви!“
Бугарска линија је пробијена, а на врху Кајмакчалана је истакнут српски барјак. Као историчар коме позив налаже обавезу непристрасности, и као неко ко сваком приликом избегава патетику, не могу да суздржим сузе пред призорима где српски војник у току борбених дејстава скида шлем и пада на колена, љубећи при том земљу своје отаџбине или где након завршених борби видимо сцену где српски војник у наручју држи погинулог брата. Међутим, морало се наставити даље како се Бугари не би поново вратили на овај врх. На идентичан начин је 2. октобра заузета Сива стена, те је кроз Капију слободе био отворен пут ка Битољу. Српске снаге су у Битољ ушле 19. новембра, чиме је ослобођен први град краљевине Србије након што ју је њена војска напустила годину дана раније. Тиме је тријумфално окончана ова операција, у којој су српској војсци велику помоћ пружиле руске и француске колонијалне трупе.
Кајмакчалан – место где се из крви родила слобода
Цена ове победе заиста је била велика. Иако је број мртвих – око четири и по хиљаде српсих војника – био мањи у односу на неке раније битке, то не умањује стравичност ових борби. У прилог томе иде чињеница да је Добровољачки четнички одред који је поднео највећи терет ових борби, изгубио четири петине свог људства. Бугарски губици у људству су били такође велики, међутим губитак Кајмакчалана је у стратешком и симболичком смислу за њих био погубан: њихове линије су се повукле десетинама километара на север, а губитак Борисовог града симболички је уништио морал војске и снове о Великој Бугарској. До краја рата, Бугарска ће се налазити на вештачком дисању.
Овом победом је завршена прва фаза српског офанзивног војевања на Солунском фронту. Уследиле су калкулације и игре великих сила које су стале на пут жељи српских војника да наставе пут у дубину отаџбине, а доћи ће и до Солунског процеса који ће бацити велику мрљу како на ову, тако и на читаву победу у Првом светском рату. Међутим, из крви која је проливена на Кајмакчалану, после две године родиће се слобода. Та слобода плаћена је хиљадама мртвих, а кости оних који су слободу својим животима платили у овој бици, налазе се данас у спомен-капели Светог Петра, на Кајмакчалану – врху који није највиши на свету, али је сигурно најближи небесима.
