Када га најмудрија српска глава онога доба – Петар II Петровић Његош – назове „оцем Србије“, онда то довољно говори какав је значај имао вожд Карађорђе. Његово име спада у најужи круг фундаменталних имена српске историје, чија су дела утицала на њен ток и представљала путоказ за будуће генерације. Српска револуција која је започета под његовим вођством, била је корак ка коначном ослобођењу после ког се није могло назад и темељ онога што ће завршни чин имати на Берлинском конгресу 1878. године.
Непознато порекло Ђорђа Петровића
О пореклу и години рођења Ђорђа Петровића не постоје поуздани подаци. Засигурно је да његова породица вуче корен из Црне Горе, иако постоје дилеме са ког је тачно подручја. Када је реч о његовом рођењу, постоје многа нагађања домаћих и страних истраживача и она се крећу у временском распону од 1752. до 1767. године. До тачног датума је покушано да се дође на основу прича о небеским знамењима која су пратила његово рођење, као и наводног Карађорђевог прослављања Ђурђица као дана рођења и имендана. Подељена су мишљења и око тога да ли је Петар, односно Петроније, био Карађорђев отац или очух. Оно што је сигурно, јесте да је рођен у Вишевцу. Породица је била изузетно сиромашна, па је чак село уместо Петронија плаћало главарину спахији и потом га због тога протерало. Ђорђе је покушао да побегне од немаштине служећи многе богате Србе и Турке. Био је изразито висок, тамније пути и косе. Према Вуку Караџићу, пискав глас се није најбоље слагао уз његову физичку појаву. Био је строге и преке нарави, не презајући да убије било кога због најмањег преступа. Међу карактеристикама његове личности јесу аутентичне узречице „којекуде“ и псовка „по души те“.
Фрајкор Карађорђе
Оженио се Јеленом Јовановић и претпоставља се да ју је отео јер је њени родитељи нису дали за сиротана. Одређени историчари сматрају да је Ђорђе убио неког Турчина који је покушао да отме Јелену, па је због тога са породицом прешао у Срем. Приликом бекства, Ђорђе је био приморан да убије Петронија који је почео да их убеђује да одустану и самим тим их доводио у смртну опасност. Како Сима Милутиновић Сарајлија каже, оцеубиство је било „гнусно, али неопходно“. Строгост и прека нарав је помогла да се пребаце у Срем, а Петронија је спасла од срамоте и поновног ропства. Када је избио аустријско-турски рат 1787. године, Карађорђе се прикључио аустријским фрајкорима и под командом пуковника Михаила Михаљевића и капетан Радича Петровића је ратовао код Пожеге, Карановца и Чачка. У овим борбама је стекао чин подофицира и неколико одликовања, као и богато ратничко искуство које ће применити касније као вођа устанка. Међутим, рат је стао када је потписан Свиштовски мир 1791. године. Нови османски султан Селим III, увидео је да су царству преко потребне реформе, а њих је у Смедеревском санџаку спроводио нови Хаџи Мустафа-паша. Како би Срби били умирени, проглашена је амнестија и ферманима је потврђена кнежинска самоуправа. Због коректних односа са Србима, Хаџи Мустафа-паша је у народу прозван „српском мајком“.
Карађорђе – врховни вожд српски
Услед повољних околности, Карађорђе се вратио у Србију. Као трговац стоком се скрасио са породицом у Тополи. Тргујући преко граница Аустрије, стекао је значајан иметак: фонд коза и оваца је достизао број од пар хиљада, као и неколико стотина говеда. Међутим, релативно добар живот у Смедеревском санџаку је кратко трајао. Услед различитих околности, Порта је 1798. ферманом дозволила повратак јањичарима у Смедеревски санџак одакле су били протерани, да би њихове вође, дахије, извршиле 1801. године атентат на Хаџи Мустафу-пашу. Његовим смакнућем, дахије су као одметници од султана преузеле власт над санџаком, поделивши га на четири дела. Уследиће тешки намети и страховити терор над српском рајом, па се број одметника у шуму повећавао. Видевши куда ово води, српски кнежеви су почели да се окупљају, углавном по свадбама и весељима, како би прикрили своју конспирацију. Међутим, крајем 1803. је у руке дахијама пало писмо које је Алекса Ненадовић послао команданту Земуна, мајору Митезеру. Узнемирене дахије су 4. фебруара 1804. организовале сечу кнезова, а међу погубљенима су били чувени кнежеви Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Захваљујући опрезности и томе што није био први на удару, Карађорђе се спасао тако што није ноћивао у свом конаку и спремљеном заседом за Турке. Овај догађај је за дахије имао супротне последице од жељених. Кнежеви су се окупили у Орашцу на Сретење, тада 14. фебруара 1804. године како би се подигла буна против дахија. Сви су били сложни у томе да терору мора доћи крај, само је било питање ко ће стати на чело буне. Иако је Карађорђе уверавао да због своје преке нарави и строгоће може доћи до раздора међу устаницима, управо су то биле особине које вожд, по мишљењу осталих кнежева, треба да има. Карађорђе је проглашен врховним вождом српским, и српска револуција је започета истог дана паљењем турских ханова. Ханови су паљени ноћу, како би се ватра јаче видела, истовремено храбрећи Србе и плашећи Турке.
Карађорђев устанак
Због начина вођења српске револуције, Његош ће га у „Горском вијенцу“ упоредити са највећим војним умовима онога доба: Наполеоном, Суворовим, Кутузовим, Блихером и Велингтоном. За разлику од професионалних, добро опремљених и увежбаних европских армија, устаничка војска се састојала од сељака и појединих хајдучких чета. Када се на то дода оскудица новца, ратног материјала и писмених људи међу устаницима, јасно је какав је подвиг представљао Карађорђев устанак. Као добар организатор, Карађорђе је знао да мора мотивисати народ и његове главаре да се не плаше, а потом да од њих створи дисциплиновану војну силу. У томе је пресудна била његова прека нарав и бескрупулозност, при чему најбоље сведочи чињеница да је због силовања погубио рођеног брата Маринка. Такође, налазио је начине да убеди поједине српске главаре да је боље да се плаше њега него Турака.
Почетни успеси устаника били су велики, дахије су биле блокиране у Београду и Срби су држали 10 од 12 нахија, али за даљи развој била је неопходна помоћ са стране. Стога су Срби на преговорима са београдским пашом у Земуну 10. маја 1804. тражили кнежинску самоуправу и протеривање дахија из земље. Ове идеје су прихваћене на Порти, због страха од аустријске интервенције, тако да је у Београд стигао изасланик из Цариграда, Бећир-паша, а дахије су напустиле Београд и кренуле у правцу Видина. Међутим, тамо их је сустигао и погубио Миленко Стојковић. Након што Бећир-паша није прихватио да писмено загарантује српске захтеве, револуција је настављена. Током 1805. је ослобођен Карановац; извојеване су 1806. победе на Мишару и Делиграду; Београд је ослобођен 1807. године.
Карађорђе – отац Србије
Иако је српска револуција започета као побуна против дахијског терора, њен снажни замах је учинио да се иде до коначног ослобођења. На то је пресудно утицао улазак Руске империје у рат са Османским царством 1806. године. Иако је сарадња српских и руских снага привремено прекинуто Тилзитским миром, она је настављене 1809. обновом руско-турског непријатељства и Карађорђе одбија мировни план Хуршид-паше. Лично предводи војску у победама код Сјенице и Сувог Дола близу Бијелог Поља. Ступа тада у непосредну везу са Црном Гором, али се она није придружила устанку притиснута борбама против Француза у Боки Которској. Неусаглашеност устаничких дејстава у више праваца, довела је до пораза на Чегру код Ниша и херојске погибије Стевана Синђелића. У српским редовима је завладала паника, али је у последњем тренутку офанзива генерала Багратиона спасла устанак. Након Шенбрунског мира, Карађорђе је покушао да заинтересује Наполеона, а потом и Аустрију да се интезивније укључе у решавање српског питања.
На подручју ослобођене Србије, аграрном револуцијом је укинут тимарски систем и сељак је постао власник земље коју обрађује. Уследио је процес изградње нове државне управе на ослобођеној територији. На почетку устанка постојала је патријархална демократија српског села која се испољавала кроз народне скупштине, које подсећају на сеоске и кнежинске зборове. На предлог Русије 1805. створен је Правитељствујушчи совјет сербски са надлежностима владе, имао је 12 представника из исто толико нахија, који су 1811. подељени на попечитеље и Вилајетски суд. Започето је са доношењем првих уставних закона у устаничкој Србији. У њу долази Доситеј Обрадовић који постаје министар просвете, школство се шири по селима и варошима, а 1808. се оснива Велика школа. Председник Совјета, прота Матеја Ненадовић, почиње први да бележи и чува документе који ће бити кључни за српску историографију.
Карађорђе је тежио ка апсолутној власти као неприкосновени вођа устанка, док су се томе супротстављале истакнуте војводе попут Миленка Стојковића и Петра Добрњца, које је подржавао шеф руске мисије, Константин Родофиникин, што је много штетило српско-руским односима. За компромис и доношење устава су се залагали чланови Совјета, прота Матеја Ненадовић и Божидар Грујовић, међутим Карађорђе на крају новим уставним променама обезбеђује себи апсолутну власт и протерује Стојковића и Добрњца, што ће се на војном плану и те како осетити.
Карађорђе након слома устанка
Притиснута Наполеоном, Русија са Османским царством 1812. потписује мир у Букурешту. Чланом VIII тога уговора, Србија је добила ограничену аутономију под влашћу султана и унутрашњу самоуправу, са турским гарнизонима по градовима. Руси о овоме нису обавестили Србе, па су они то сазнали од Хуршид-паше који је инсистирао да Срби плате заостали данак и буду раја као некад. Тако нешто је скупштина у Крагујевцу из 1813. одлучно одбила и тражила је од Порте широку аутономију, српског кнеза и земаљски суд. Османлије су одговориле силном војском која је из више праваца кренула на Србију. До 7.октобра 1813. су Турци поново загосподарили Србијом коју је захватио страховити терор. Сам Карађорђе је услед болести и великог притиска напустио Србију и прешао у Земун, а потом у манастир Фенек.
Вести из Србије су утицале на његово нервно растројство; није могао да опрости сам себи што је народ оставио на милост и немилост Турцима. На овако нешто су утицали и гласови да је издајник, док су избегле старешине сматрале да је он главни кривац за пораз. Током полузаточеништва у Петроварадину и Грацу, Карађође је тражио од аустријских власти да му обезбеде пасош како би отишао у Русију, док су Турци од захтевали његово изручење. Након Бечког конгреса и коначног пораза Наполеона, Карађорђе је са неколико стотина Срба прешао у Русију и настанио се у Хотину. У Русији је покушавао да издејствује аудијенцију код руског императора Александра I, наводно са писмом у ком император гарантује да ће поново покренути српско питање. Након што је до њиховог сусрета дошло, Карађорђе је наводно то писмо предао императору, али о његовом постојању нема никаквих доказа. За то време, Русија се потпуно окренула Карађорђевом куму Милошу Обреновићу, који је у Србији подигао другачију, прагматичнију буну која је услед повољних околности имала бољих резултата.
Карађорђева смрт
У Одеси је од стране грчке заједнице у Руској империји створена тајна организација под именом Хетерија. Њен циљ је био велики хришћански устанак против Османског и обнављање Ромејског царства. Њен вођа је био Александар Ипсиланти, Фанариот и ађутант императора Александра I. Карађорђе се наводно 1816. придружио Хетерији преко свог писара, Наума Крнара. У жељи да подигне нов устанак, који му је у време прогонства био опсесија, Карађорђе се 1817. код Рама пребацио тајно у Србију. Састао се убрзо са другим кумом, Вујицом Вулићевићем, и од њега је тражио састанак са кнезом Милошем. Међутим, како је Милош повео борбу за независност путем дуготрајних дипломатских преговора праћених подмићивањем османских везира, Карађорђев долазак ради новог устанка је био претња и по преговоре, али и по Милошев ауторитет. Милош је знао да је Карађорђе члан Хетерије, али је такође знао да она баш нема чврсту подршку Русије. Као најбоље решење за излаз из ове ситуације Милош је одредио да се Карађорђе убије. Убиство је организовао такође кум, Вујица Вулићевић, који се са Карађорђем састао 25. јула 1817. у селу Радовање код Велике Плане. Након гозбе, Карађорђа је на спавању убио Вујичин слуга, Никола Новаковић, док се он сам крио испод јастука како убиство не би гледао. Милош је о свом плану обавестио београдског везира, Марашли Али-пашу, како би истакао своју верност постигнутом договору којим је окончан Други српски устанак. Из истог разлога, Карађорђева глава је послата у Цариград. На месту где је убијен и првобитно сахрањен, подигнута је црква Светог архангела Гаврила, а народ јој је дао надимак Захвалница. Данас вожд Карађорђе почива у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу.
Карађорђе – фундамент српске историје
Иако је сам за живота показивао строгост и суровост зарад остварења револуционарних циљева, испоставиће се да је због истих морао и сам бити жртвован. Иако за убиство личности оваквог значаја не постоји никакво оправдање, потребно је разумети и становиште кнеза Милоша јер у историји ништа није црно-бело. Питање је колико би још српских глава морало пасти да није пала Карађорђева. Починиоци овог убиства су свакако платили тешком судбином; Вујица Вулићевић је био омражен у народу, да би потом умро у крајњој беди од тешке болести; Никола Новаковић је наводно полудео и удавио се у реци; свима је познато какву је судбину доживела династија Обреновић. Карађорђево убиство је имало далекосежне последице. Милош је одбио Ипсилантијеву понуду да учествује у општем балканском устанку, а када се он коначно десио и потом пропао, испоставиће се да је Милошева процена била тачна. Иако је наставио да на свој начин води Србију ка што већем степену аутономије са жељом да се она једног дана претвори у коначну независност, у народу се развила дубока подељеност на Карађорђевиће и Обреновиће, која ће интезивно трајати готово читав један век. Међутим, битно је да као народ схватимо да су обе династије, као и њихови родоначелници, радили најбоље што умеју за ову земљу, и да су се тековине њихових владавина најчешће надграђивале. Ако тако будемо посматрали историју Србије у XIX веку, нека то значи бар мало више слоге међу Србима у овом сада. Нека онда, једног дана, читава Србија буде пуна црних Ђорђа – све црњих од црњег!