Да је подвиг на Мојковцу у зиму 1916. једина ствар учињена за његова живота, био би довољан разлог да се сердар Јанко Вукотић може посматрати као једна од најзначајнијих српских личности на подручју Црне Горе. Захваљујући њему и његовој храбројс војсци, кравави Божић код Мојковца је омогућио каснији Васкрс српске војске на Кајмакчалану, пробој фронта и уједињење српског народа у једну државу, чији је присталица и сам био.
Сердарска породица Вукотић
Рођен је на 18. Фебруара 1866. године на Чеву код Цетиња, као осмо, најмлађе дете. Његова мајка, Марица Мрваљевић, била је родом из села Томић, а отац, сердар Станко Вукотић, био је члан Сената и Великога суда. Станко Вукотић је био у сродству са оцем кнегиње, касније краљице Милене Петровић, која је била ћерка Петра Вукотића. Према томе, сердар Јанко Вукотић је био њен братанац. Основно школовање је започео у родном месту 1872, да би га због ослободилачких ратова завршио тек 1882. године. Нижу гимназију је учио на Цетињу, а након опредељења за војни позив одлази у Италију, где у Модени завршава пешадијску официрску и подофицирску школу. На крају школвања био је други у рангу, па је тиме постао један од првих школованих официра Књажевине Црне Горе. Иако у сродству са владарском породицом, постепено је напредовао у војној хијерархији, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава која ће касније вешто примењивати.
Успон Јанка Вукотића
По повратку на Цетиње, најпре служи у тамошњој пешадијској јединици са чином поручника, а 1888. прелази у Министарство војно. Унапређен је 1892. и тада из Министарства прелази на место команданта гарде књаза Николе Петровића. Годину дана је командовао Пешадијском подофицирском школом, која је основана на јесен 1895. године. До 1902. године, Јанко Вукотић ће стицати искуство на различитим положајима, да би га потом књаз Никола унапредио у чин бригадног генерала, односно бригадира. Наредне 1903. је постављен за начелника Општег одељења Министарства војног. Као начелник се залагао за отварање Пешадијске официрска школе у Цетињу и Артиљеријске официрске школе у Никшићу што је остварено 1903, као и за реорганизацију Народне војске која је бројала 11 бригада са 56 батаљона. У модернизацији црногорске војске, велику улогу је имала Руска империја донирајући значајна новчана и војна средства. Почетком 1905. постао је члан Државног савета, а убрзо ће доћи и до промена у државном уређењу Црне Горе.
Коначно сердар
Први црногорски Устав је књаз Никола најавио у познатој Лучинданској прокламацији 31. октобра 1905. године. На изборима за Уставотворну скупштину изабрани су све сами државни посланици, а на чело владе стао је Лазар Мијушковић. Министар војни у првој парламентарној влади Црне Горе био је Јанко Вукотић. Од 1906. био је заступник председника владе. Неколико месеци је командовао Никшићком бригадом, био је управитељ Катунско-ријечке области и командант Катунске бригаде. Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. је изазвала велику кризу на Балкану. Као књажев изасланик, бригадир Јанко Вукотић је отпутовао за Београд, а затим је одатле са Стојаном Новаковићем и Николом Пашићем отишао у Цариград, где је изнео противан став Црне Горе о анексији. Међутим, она је ипак прихваћена под притиском Руске империје, која након рата са Јапаном није била спремна да заоштри односе са Аустро-угарском. Члан Државног савета поново је постао 1909. године, а неколико месеци пре проглашења Краљевине Црне Горе, био је командант Колашинске бригаде. Тада је постао судија у Великом војном суду и члан Комисије за погранична питања са Турском.
Велику улогу је имао 1911. приликом арнаутске побуне против османске власти, па је као владин изасланик послат да чува црногорску границу, где је истовремено помагао побуњенике, слао им оружје и прихватао њихову избеглу нејач. Као најпопуларнији и најспособнији војник у Црној Гори, поштован од стране и присталица и противника безусловног уједињења са Србијом, Јанко Вукотић уочи Балканских ратова добија чин сердара, односно војсковође. Као генерал-ађутант краља Николе је учествовао у завршним припремама Црне Горе за ослободилачки рат против Османског царства.
Сердар Јанко Вукотић и Балкански ратови
Црна Гора је прва међу балканским савезницима објавила рат Османском царству. Сердар Јанко Вукотић је командовао Источним одредом црногорске војске, који је октобра 1912. за двадесетак дана, муњевитом брзином ослободио предео од Мојковца и Бијелог Поља, преко Берана, Рожаја и Пећи до Дечана и Ђаковице. У том рату су се две српске војске први пут заједно бориле код Пећи и Ђаковице. Њихово спајање представља један од најсентименталнијих призора у српској историји. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима”, извештавао је тада сердар Јанко Вукотић црногорског краља Николу. Тиме је окончано ослобађање Метохије и испуњен вековни сан о ком је певано у песми „Онамо, намо“.
Након испуњавања задатка, са две бригаде Источног одреда 18. новембра 1912. стиже на фронт око Скадра. Тада је постао начелник Врховне команде црногорске војске. Црногорској војсци се придружују снаге Краљевине Србије, те оне заједнички образују Приморски корпус под командом генерала Петра Бојовића. Јануара и фебруара 1913. Јанко Вукотић је учествовао у заузимању Великог Бардањола у близини Скадра. Упркос противљењу Аустро-угарске и Велике Британије које је узроковало повлачење генерала Бојовића, црногорске снаге су 23. априла 1913. тријумфално ушле у Скадар. Јанко Вукотић је требао да постане војни, а Петар Пламенац цивилни гувернер, међутим велике силе су решиле да град с околним подручјем уђе у нову државу Албанију, па се остварило упозорење руског императора Николаја II да ће црногорске жртве при заузимању Скадра бити узалудне. У току Другог балканског рата, сердар Јанко је командовао Дечанском дивизијом од 13.000 војника и официра, која је упућена у помоћ Првој српској армији, нападнутој од стране Бугара на Брегалници.
Као реакција на напуштање Скадра, влада бригадира Митра Мартиновића је поднела оставку 4. маја 1913. године. Три дана касније, сердар Јанко Вукотић постаје нови председник Владе и министар војни. До краја децембра 1915. године се Јанко Вукотић налазио на чело три црногорске владе. У чин дивизијара бива унапређен 1. фебруара 1914. године.
Сердар Јанко – командант Санџачке војске
Када је Аустроугарска објавила рат Србији, сердар Јанко се налазио на лечењу у Италији. Пошто је примио вест, одмах се вратио на Цетиње. Краљевина Црна Гора се прва придружила Краљевини Србији, иако су Централне силе покушале на све начине да раздвоје Београд и Цетиње. У то време сердар Јанко је обављао функцију министра војног, начелника Штаба црногорске војске, и команданта Херцеговачког одреда, на фронту према Херцеговини где је у августу 1914. потукао аустроугарску војску код Грахова. По доласку српске војне мисије, када су генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић преузели Врховну команду, сердар Јанко формира најјачу формацију у црногорској војсци – Санџачку војску. Она је заједно са Дринским одредом под командом Митра Мартиновића, најчешће оперисала у садејству са Ужичком војском, а посебно се истакла у септембру 1914. када је у заједничкој офанзиви стигла до Јахорине и Романије. Истурени делови Санџачке војске су чак ушли у Пале и Соколац. Према истраживањима академика Драгољуба Живојиновића, након пропасти офанзиве и пораза на Гласинцу, Јанко Вукотић и Митар Мартиновић су угрожавали војску Краљевине Србије тако што су се црногорске снаге повлачиле без икаквог реда и дисциплине. Иза овога стоји наређење краља Николе који је оправдано страховао да не дође до побуне у војсци, чиме би се Црна Гора ујединила са Србијом, а династија Петровић била збачена. Међутим, неспоразуми су брзо превазиђени, па је Санџачка војска чврсто бранила положаје на десној обали Дрине и имала велике заслуге током битака на Дрини и Колубари.
Крвави Божић код Мојковца
Србија је 7. децембра 1914. прогласила доношење Нишке декларације, којом је сасвим отворено, као свој први циљ истакла ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Црногорска влада је била заобиђена приликом састављања Декларације што је још више јачало неповерење краља Николе, који је желео да очува самосталност Црне Горе. За разлику од народа и војске, принчеви Данило и Петар су били симпатизери Централних сила, што је све допринело прекиду чврсте сарадње са Србијом. У периоду затишја, Црногорска војска је у јуну 1915. организовала акцију заузимања Скадра. За боље разумевање ове акције важно је знати чињеницу да је Црна Гора у Први светски рат ушла без ратног циља, само са идејом да се порази Аустроугарска и да се у рату помогне Русији и Србији. Изговор за ширење на дуго жељени Скадар је било арнаутско пљачкање савезничке помоћи која је преко Јадранског мора стизала у Црну Гору. Краљ Никола се није обазирао на упозорења Италије и Велике Британије, те је Скадар заузет. Међутим, Антанта је Црној Гори увела санкције, па је ионако рђаво снабдевање због лошег географског положаја прекинуто. Једино је Краљевина Србија упркос прекиду сарадње, редовно исплаћивала 50.000 златних динара дневно за издржавање црногорске војске. Оваквом развоју ситуације битно су допринеле гласине да краљ Никола преговара са Централним силама. Као што су знале да се удаље, Србија и Црна Гора су исто тако знале да се зближе, баш онда када је то најпотребније. То ће показати славна епопеја код Мојковца.
Приликом Макензенове тројне офанзиве, Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића је држала фронт од 500 километара, штитећи повлачење српске војске преко Црне Горе и северне Албаније. Од 6. јануара 1916. године су у рејону Мојковца вођене велике борбе, у којима је црногорска војска под командом сердара Јанка учинила извандредан напор: „пушком и бадњаком“ је зауставила надмоћнијег непријатеља и заштитила одступање српске војске. При одступању српске војске, регент Александар се сусрео са сердаром Јанком и одликовао га. Након пораза принца Петра на Ловћену 12. јануара 1916. је пало Цетиње, а влада је прешла у Подгорицу. Краљ Никола се упустио у преговоре како би склопио сепаратни мир са Аустро-Угарском. Капитулација је прихваћена 16. јануара 1916. године, а потом је уследила војна окупација и краљ је напустио земљу. Иако је испрва планирао да настави отпор, сердар Јанко је распустио војску сматрајући да их је краљ Никола издао.
Сердар Јанко Вукотић након заробљеништва
Црна Гора је тада по први пут у својој историји капитулирала и то је Вукотић доживео као најдубљу личну трагедију. Са 49 година је преко ноћи остарио и био на самрти. Међутим, успео је да преживи и аустроугарска војска га је заробила. Многи официри, као и чиновници, учитељи, свештеници и виђенији људи који су били претња по аустроугарске намере, интернирани су ван Црне Горе и већина је завршила по аустроугарским логорима и затворима. Јанко Вукотић је променио више логора у Аустроугарској, да би на крају завршио у Бјеловару, где је започео писање „Успомена из три рата“. Након победе у Првом светском рату, сердар Јанко Вукотић се вратио у родни крај. Због тешког здравственог стања није учествовао у Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори, одржаној у Подгорици од 24. до 26. новембра 1918. године. Скупштина је донела одлуку о збацивању краља Николе са престола и уједињењу Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом, што је сердар Јанко подржавао. Након поправљања здравственог стања, сердар Јанко је 1919. ступио у војску Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Налазио се на челу неколико армијских и дивизијских области, а стекао је и чин армијског генерала. Убрзо након што је постао члан Војног савета, сердар Јанко је умро 4. фебруара 1927. у Београду. Као један од најодликованијих официра, сахрањен је 6. фебруара о државном трошку на Новом гробљу у Београду, тик уз гробницу Николе Пашића. Опело је чинодејствовао патријарх Димитрије у Саборној цркви, присуствовао је и краљ Александар I Карађорђевић. Сахрани су, осим породице, присуствовали чланови владе, официри и војници, многи грађани и студенти из Црне Горе. Треба рећи да су и његова деца наставила очевим стопама. Син Вукашин је у време ратова био мали, али је између два рата био ађутант краља Александра. Ћерка Василија је у време Балканских ратова била болничарка, а током Првог светског рата је оца пратила као ордонанс до самог распуштања црногорске војске. Не штедећи себе, сердар Јанко није штедео ни сопствену децу у борби за слободу.
Сердар Јанко Вукотић данас
Након Другог светског рата је име Јанка Вукотића, попут многих значајних Срба из Црне Горе, потискивано од стране комунистичких власти. Поготово се то може видети при именовању касарни Југословенске народне армије; сваки истакнути члан партизанског покрета је без обзира на свој значај имао предност над сердаром Јанком Вукотићем. Народ је са друге стране чувао сећање на свог сердара, што се може приметити по бројним његовим портретима приликом Антибирократске револуције у Црној Гори 1989. године. Доласком Момира Булатовића на чело Црне Горе се о сердару Јанку поново почело говорити и на званичном нивоу. У Мојковцу, на Тари, му је 1996. године подигнут споменик поводом 80. годишњице Мојковачке битке. Његово име је било присутно у свим преломним догађајима везаних за историју Црне Горе: приликом протеста против НАТО агресије; током кампање за заједничку државу приликом референдума о независности Црне Горе; у време величанствених литија током 2020. године. Данас се амбасада Републике Србије у Црној Гори налази кући Јанка Вукотића, сердаровог унука и имењака. Та чињеница говори колико историја и свест једног народа може да се промени у само три генерације. У то ниједан војник под командом сердара Јанка код Мојковца не би поверовао. Остао би у рову и погинуо за свог сународника из Србије. Због тога ми не смемо да поверујемо да је ово крај историје и да Црна Гора опет неће бити у јединственој српској држави. Генерације стасале у величанственим литијама такву шансу неће пропустити.