Његош мајица

Опис

Petar Petrović Njegoš majica

Petar Petrović Njegoš majica inspiriana likom i delom jednog od najvećih istorijskih ličnosti u Srba.

U NJegušima kraj Cetinja, Radivoje Tomov Petrović je 13.11.1813. započeo svoj ovozemaljski život. Prirodno urođeno srpstvo je tokom školovanja preraslo u Radovu samu suštinu, zahvaljujući ponajviše svom učitelju Simi Milutinoviću Sarajliji. Po želji svoga strica i crnogorskog vladike Petra I Petrovića, mladi Rade je nakon stričevog upokojenja 1830. prihvaćen za vladara Crne Gore, potom se zakaluđerio i poneo ime Petar, da bi u Rusiji od imperatora Nikolaja I dobio zvanje vladike.

Upravo uz pomoć Rusije, mladi crnogorski vladika se posvetio učvršćivanju svoje vlasti što je bio preduslov daljoj izgradnji crnogorske države. Nakon što je jednom za svagda uništio uticaj guvernadurske porodice Radonjić, stekli su se uslovi za napredak državne strukture: stvaranjem Praviteljstvujušćeg Senata, Gvardije i donošenjem Zakona otačastva, ona poprima moderne oblike državnosti. Zbivši redove na unutrašnjem planu, Crna Gora se tako mogla okrenuti spoljnopolitičkim izazovima, pre svega borbi protiv Osmanskog carstva. U sukobima sa hercegovačkim i skadarskim pašama, vladarsko umeće Petra II se potvrdilo, uz dušnu pomoć pravoslavne i bratske Rusije. Uz Turke, veliko opterećenje za Crnu Goru biva i Austrija, sa kojom je vladika težio što boljim odnosima, te je razgraničenje 1841. izvršeno uz velike crnogorske ustupke.

Srbija matica srpstva, bez nje nikad ništa, dovoljno govori o njegovoj posvećenosti čitavom srpstvu, težnjama ka što boljim odnosima sa srpskim kneževima, pre svega Milošem, i željom da crnogorski dobrovoljci pomognu srpske ustanike u borbi za Srpsku Vojvodinu. Ipak, ono što će NJegoša učiniti, kako ga je Ivo Andrić formulisao, tragičnim junakom kosovske misli, pre svega jeste njegovo vanvremensko književno stvaralaštvo.

NJegošev poetski dar dobijen od Boga, prvi je primetio njegov učitelj, takođe poeta, Sima Milutinović Sarajlija. Uspešno učeći i usmeravajući mladoga Rada, Sarajlija je dočekao da ga njegov učenik u poetskom smislu preraste – a što je najveća priznanje za nekog učitelja – i po mišljenju mnogih književnih teoretičara, nezasluženo gurne u stranu.