Борислав Пекић – бунтовник, па писац

Иако је реч о писцу који својим значајем улази у круг најзначајнијих српских писаца XX века, животна прича какву је имао Борислав Пекић, може се описати једном речју – бунтом. Доследан себи и својим идеалима, Пекић jе сопствено политичко деловање платиo робијом у комунистичким затворима, емигрантским животом и блиским сусретима са полицијским пендрецима приликом обнављања вишестраначког живота у Србији. Са друге стране, Борислав Пекић је по много чему био испред свог времена, што може потврдити свако ко је са разумевањем читао његова књижевна дела. 

Бунт у генима Борислава Пекића 

Борислав Пекић је рођен 4. фебруара 1930. године у Подгорици, у породици високог државног службеника Војислава Пекића, пореклом са Дурмитора. Због природе његовог посла, породица се селила у Стари и Нови Бечеј, Мркоњић Град и Книн, да би се потом скрасила на Цетињу. Међутим, ни ту се неће дуго задржати; пропашћу Краљевине Југославије у Априлском рату, у Црној Гори је успостављена марионетска антисрпска држава од стране италијанских окупатора. Неприхватајући новокомпоновану црногорску нацију, Војиславу Пекићу је наређено да напусти Црну Гору, те са породицом одлази у Баваниште поред Панчева. Тако је млади Борислав имао прилику да живи на територији под директном нацистичком управом, која ће га једном приликом чак и ухапсити, због чега ће Пекић, према својим речима, сва будућа хапшења схватати мање озбиљно. На то неће дуго чекати: породица се 1945. сели у ослобођени Београд, где млади гимназијалац Пекић приступа илегалном Савезу демократске омладине Југославије – СДОЈ, опоненту владајућем СКОЈ-у. Управо ће од стране скојеваца доживети тортуру у Трећој мушкој гимназији, пролазећи кроз „топлог зеца“, карактеристичног за малтретирање голооточана. Потом је 1948. године ухапшен, да би уследило неправедно суђење, где је Пекић осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на 8, а потом на 15 година робије и губитак грађанских права, као неко ко „чврсто стоји на линији Милана Грола“. То показује да је слобода донета од стране комуниста, важила само за истомишљенике.

Борислав Пекић на робији

Уследио је период Пекићевог живота описан у тротомном делу „Године које су појели скакавци“. Робијао је у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш, у веома тешким условима, од 1949. до 1953. године, када је 29. новембра помилован. Иза решетака затвора у Сремској Митровици боравила су и имена попут Драгија Стојадиновића, Саве Банковића и Драгољуба Јовановића. Највећег непријатеља за Пекића у затвору представљало је време, односно његова празнина, што ће веома утицати на Пекићево понашање након изласка на слободу. Поред тога, присутно је било цинкарење међу затвореницима, исхрана је била оскудна, а затворске ћелије нису имале кревете и грејање, па су затвореници зиме проводили на поду, „као сардине“ збијени једни уз друге. Сам Пекић је због оваквих затворских услова зарадио трајну болест плућа коју је вукао читавог живота. Међутим, када је помилован, на површину је испливао његов бунт из једног веома бизарног разлога, који опет показује његов непоколебљиви карактер. Наиме, приликом претреса, одузети су му сви списи и пенкало. Списи су након цензуре враћени, не и пенкало. На излазним вратима је одбијао да оде на слободу без свог пенкала, одбијајући сва остала која су му нудили.

Књижевник Борислав Пекић 

Прве постзатворске године Борислава Пекића су биле тешке услед привикавања на „даровану слободу“. Уписује 1954. студије експерименталне психологије, заједно са генерацијом пуном будућих значајних имена као што су Душан Макавејев, Владета Јеротић и Слободан Селенић. Упркос максималној просечној оцени, студије је напустио на трећој години због неморалности једног професора, што поново осликава његов карактер. Убрзо се оженио архитектом Љиљаном Глишић, да би потом започела његова књижевна каријера. Првих година под псеудонимима ради као драматург и сценариста. Најуспешније остварење јесте сценарио за филм „Дан четрнаести“ који је приказан и у Кану. Међутим, убрзо се посветио књижевној каријери и 1965. године објављује свој први роман „Време чуда“. Занимљиво, иако је овај изузетни роман лишен свих мана карактеристичних за дебитантско дело, пред крај живота га је сматрао „моралном погрешком“ и планирао нову верзију. Међутим, паралелно са писањем, био је изразито опозиционо активан: бранио је на суду Миодрага Булатовића и Брану Црнчевића, а подржао је, иако им није припадао, и студентске демонстрације 1968. године, због чега му је одузет пасош. Ипак, и од њих је имао стваралачке користи јер је 1970. објавио роман „Ходочашће Арсенија Његована“, овенчаног НИН-овом наградом. Уследиће емигрантски дани у Лондону, где је отишао након што му је враћен пасош. У Југославији је проглашен непожељним, а штампање његових дела је забрањено.

Емигрантски дани Борислава Пекића

У емиграцији је Пекић стекао услове за потпуну посвећеност писању. Иако је у Југославији физички био одсутан, књижевно је био веома присутан. Упркос забранама, 1975. је објављена новела „Успење и суноврат Икара Губелкијана“, посвећена Пекићевом пријатељу Филипу Давиду. Две године касније, објављен је роман „Како упокојити вампира“, која на сложен и разноврсан начин приказује природу тоталитарних режима. Исте године је објављена још једна новела – „Одбрана и последњи дани“, коју је Пекић посветио свом куму и такође страдалнику, Драгославу Михаиловићу. У Лондону је коначно завршио први од седам томова „Златног руна“, које је објављено 1978. године. Ово седмотомно монументално дело је кроз породицу Његован приказало Балкан у вишевековном временском периоду. За целокупно дело, 1987. је добио Његошеву награду. „Ако први стихови Вијенца одају моје зебње, стих са краја Луче – ‘Воскресењем смрт си поразио’- враћа моје наде“, део је Пекићеве беседе приликом доделе награде на Цетињу. Осамдесетих година долази до Пекићеве преоријентације у стваралаштву. Уместо прошлости, Пекић се окреће апокалиптичним сликама будућности: хорор-трилер „Беснило“ је објављен 1983. и постаје бестселер; потом 1984. излази антрополошки роман „1999“, за кога критичари кажу да је то роман о „години која нам се догодила“; последњи роман из ове трилогије – „Атлантида“, објављен је 1988. и за њу је Пекић добио Горанову награду. Поред тога, објављена су и три тома мемоарске прозе – „Године које су појели скакавци“(1987, 1989, 1990), као и новелистички готски венац „Нови Јерусалим“(1989), публицистичка књига „Писма из туђине“(1987) и есејистичка проза „Сентиментална повест Британског царства“(1992).

Политика и последње године

Последње године Борислава Пекића обележава повратак политике у његов живот приликом обнове вишестраначког живота у Србији. Уз интелектуалце као што су Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Никола Милошевић и Драгољуб Мићуновић, Пекић је био један од главних актера обнављања Демократске странке. Ова странка је у том моменту била нешто сасвим друго у односу на њено данашње стање. Њен програм би се могао описати управо Пекићевим речима: „Демократија и нација – да! Демократија или нација – не!“ 

Демократска странка је покушала да се супротстави Слободану Милошевићеву на првим парламентарним  изборима 1990. године, али је завршила на трећем месту. Био је потпредседник странке и члан Главног одбора, уредник обновљеног листа „Демократија“ и кандидат ДС-а у изборној јединици у Раковици, где је на крају победио др Војислав Шешељ. Активно је учествовао у опозиционим демонстрацијама током 1990. и 1991. године, при чему га нису заобилазили пендреци милиције. Поред страначког живота, био је члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића и дописни члан САНУ-а. Ипак, у јеку политичке борбе, при повратку у Лондон ће изгубити борбу коју је читавог живота водио са болешћу зарађеном у затвору. Умире од рака плућа 3. јула .1992. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Политика је тако, на ни мало нежан начин, обележила почетак и крај живота овог великог писца.

Борислав Пекић – живот после смрти

Иако ће странка којој је Пекић припадао доћи на власт скоро деценију након његове смрти, Пекићеве политичке идеје остаће неостварене. Неће бити остварене ни када Демократска странка падне са власти. Уместо тога, наступиће борба око тога коме то припада Пекић, да би потом наново уследило његово запостављање, чим би се покупили одређени политички поени. Готово сигурно би се и сам Пекић зачудио ко се све отима око његовог имена: присвајају га разне невладине организације, политичке странке и новокомпоноване нације попут црногорске. Питање је како би Пекић реаговао на поступке своје породице која је пристала да се његова дела штампају као класик црногорске националне књижевности, као и да питање његовог споменика буде део страначких игара. Његово књижевно и политичко деловање је кривотворила и америчка амбасада са рекламом „Ви сте свет“. Међутим, постоје и они којима се није допало како је то Пекић заиста размишљао и говорио, па су мурал са његовим ликом у Цетињској улици оскрнавили натписом: „Смрт четницима!“ И заиста, никога не би требало да зачуди ако се појави неко ко ће Пекића сматрати фашистом, с обзиром да и даље постоје људи који са фашизмом изједначавају покрет отпора Драже Михаиловића, као и било шта што има везе са српским патриотизмом, па макар и грађанским када је у питању Борислав Пекић.

Међутим, одређене околности су позитивно допринеле када је у питању актуелизација овог српског писца. У години јубиларне деведесете годишњице Пекићевог рођења, све нас је погодила ситуација око вируса Covid-19. Међутим, ако се икако може пронаћи нека позитивна ствар у тој ситуацији, онда је то поновно избијање романа „Беснило“ у жижу интересовања, при чему се поново схватило колико је његово перо било испред свог времена. Међутим, иако је јубилеј обележен скромно на нивоу читаве културе, те  године је објављена књига др Срђана Цветковића „Борислав Пекић: живот бунтовника“, као и збирка уметничке прозе „Пре времена чуда“(приредио Вуле Журић) и зборник есеја „Океан Пекић“(приредио Михаило Пантић). Наведене публикације представљају корисно штиво за упознавање са Пекићем, без чега читање његових дела може бити изузетно тешко. Међутим, још теже је описати осећај задовољства када се савлада такав интелектуални подухват, какав је читање неког Пекићевог дела.