Вероватно да не постоји значајнији политички представник Срба у Хабзбуршкој монархији током друге половине XIX века. Међу Србима је Светозар Милетић ширио идеје грађанског либерализма и националне еманципације. Због свог политичког ангажмана, Светозар Милетић се нашао на удару угарских власти због чега ће бити утамничен. То ће утицати да га многи с разлогом посматрају као апсолутно идеалну личност, али слика о Светозару Милетићу није тако једноставна, што свакако не може умањити чињеницу да се ради о једној од најмаркантнијих историјских личности у Срба.
Порекло Светозара Милетића
Светозар Милетић је рођен 22. фебруара 1826. године у Мошорину, у Шајкашкој области. О његовом пореклу се распреда доста недоказивих прича. Најчешћа је она у којој Александар Сандић сматра да Милетић вуче порекло од Милете Завишића, граничара који се из Костајнице доселио у Шајкашку. Светозаров деда Аврам Милетић је први о ком постоје званични подаци. Његов средњи син Сима се оженио Теодосијом Тодом Рајић из Баваништа. Сима и Тода су 1826. године добили сина чије је крштено име било Аврам, али је на мајчино инсистирање постао Светозар. Иако је била сеоска домаћица, мајка Тода је била страствени читалац и поклоник српске културе. Чак је Светозару и његовој сестри Драгињи дала имена по ликовима из романа Милована Видаковића.
Светозар Милетић – славенофил у Пожуну
Завршио је немачку школу у Тителу са одличним успехом. По савету очевог пријатеља, новосадског адвоката Арона Малетина, Милетић је уписан у Српску гимназију у Новом Саду. У то време новосадска српска гимназија је својим ђацима пружала могућност да без пријемног испита могу да упишу другу гимназију, академију или универзитет. Директор гимназије, Јован Хаџић, каже да је Светозар Милетић најбољи ђак који је ту гимназију похађао. Надареног Милетића су стипендирали многи имућни Срби, као и владика Јосиф Рајачић. Евангелистички лицеј у Пожуну уписује 1844. године и тамо се упознаје са српским посланицима на Угарском сабору. Надареном Светозару школовање није одузимало превише времена и труда, па се додатно образовао изучавајући језике и културе – читао је у оригиналу чешке, словачке, пољске и руске писце. Значајан утицај на Светозара Милетића имао је Људевит Штур, његов професор и најзначајнији словачки национални радник. Милетић постаје уредник студентског часописа „Славјанка“, председава српским ђачким покретом „Слобода“ и уређује рукописни часопис „Српски соко“. По завршетку друге године, Милетић одлази у Пешту да студира мађарска права. Он се томе није претерано радовао, пошто су та права била застарела, базирана на феудалним односима. Након револуције ће се определити за аустријско право.
Светозар Милетић и Пролеће народа
Милетића је револуционарна 1848. затекла у Пожуну. Његове мађарске колеге су га оптужиле да је издајник и да жели да Руси освоје Угарску. Српска омладина у Пожуну пратила је рад Диете у Пожуну, као и новосадску делегацију која је изнела српске захтеве у 16 тачака. Сазнали су и за Кошутову изјаву по којој у Угарској постоји само један народ, што је био разлог да се Срби организују и оружјем бране своја национална права. Милетић се тада у име пожунске омладине састао са српском омладином у Бечу и договорио је новосадску омладинску скупштину. Из Пожуна се вратио у Шајкашку и одмах по повратку је отишао у Чуруг и Надаљ, где је агитовао против одласка граничарских јединица на фронт у Италију. Војне власти у Чуругу намеравале су да га ухапсе, али га је народ одбранио од њих. Међутим, није успео да спречи одлазак граничара, али је своје агитовање наставио у Срему. Новосадска скупштина одржана је 20. априла 1848. и на њој је Милетић водио главну реч. После је преко Сремских Карловаца отишао у Београд, где је покушао да утиче на српску владу да крене у рат против Турака и тако започне општи устанак на Балкану. Српска влада на ово није могла да пристане. Након тога се вратио у Карловце и присуствовао је Мајској скупштини. Милетић је постао заменик у Одбору за посебне намене, па му је поверено да носи поверљиве поруке војним командантима. У Београд је одлазио да би сакупио добровољце, а постао је члан Главног одбора. Патријарх Рајачић га је марта 1849. послао у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања. Потпуно разочаран неуспехом, из Загреба је отишао у Мошорин и више се није активно укључивао у политичка збивања. Захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића, октобра 1849. је наставио студије права у Бечу и положио докторат.
Политички успон Светозара Милетића
Укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната долази до поновног политичког ангажмана Светозара Милетића. Почетком јануара 1861. Године, Милетић је у чувеном Туцинданском чланку предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране независне Угарске. Овај текст је испрва унео пометњу међу Србима, али га је потом млада либерална грађанска интелигенција прихватила у наредних десетак година. Као носилац либерално-националних идеја, Милетић се оштро супротстављао конзервативним и клерикалним круговима на Српским црквено-народним саборима. Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће. Његовом заслугом боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га након годину дана суспендује са овог места. Постаје председник Српске читаонице и под њеним окриљем се оснива Српско народно позориште. Почасни члан Матице српске постаје такође 1861. и бива веома ангажован при њеном пресељењу из Пеште у Нови Сад током 1864. године. Као власник и издавач, 1866. године покреће најзначајнији и најутицајнији политички лист код Срба у Хабзбуршкој монархији – „Заставу“. Милетић је био дугогодишњи уредник „Заставе“, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али је као и првог пута смењен након годину дана. Више пута је изабран као посланик на Угарском сабору, а промену у његовој политици ће донети Аустро-угарска нагодба из 1868. године. У нашој историографији широко је распрострањено уверење да је Светозар Милетић од самог почетка своје борбе био у конфликту са мађарским политичарима. То није истина, јер се Милетић залагао за пуну независност Угарске од Беча и за решавање народносног питања унутар саме независне Угарске. До сукоба долази окретањем мађарских либерала ка договору са Бечом.
Српска народна слободоумна странка
Под Милетићевим руководством се 1869. оснива Српска народна слободоумна странка, која је била прва права организована странка код Срба у Хабзбуршкој монархији. Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Милетићев либерализам је био грађански, а национализам еманципаторски и самоодбрамбени, заснован на равноправности народа и супротан шовинизму. Сви захтеви странке су формулисани у пет тачака: национално питање у Угарској; развој уставности и грађанских слобода у Угарској и њен однос према Аустрији; државност Хрватске; Словени у аустријском делу државе; Источно питање. Пошто је у Новом Саду владала ванредна управа, конференција странке одржана је у Великом Бечкереку, 28. јануара. У дворани Магистрата окупило се око 300 српских политичара из разних делова Угарске. На основу Милетићевог нацрта, формулисан је Програм за кандидате и посланике на идућем Угарском сабору 1869. године. Одлуке усвојене у Бечкереку представљале су програм Српске народне слободоумне странке – Бечкеречки програм.
Светозар Милетић и Кнежевина Србија
Милетић је имао огромна очекивања од Кнежевине Србије: очекивали су да Србија ослободи српски народ под Турцима у Старој Србији и у Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао у виду апсолутистичке власти кнеза Михаила Обреновића. Сматрао је да само модерна, демократска и либерална Србија која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Кнез Михаило је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставе“. У Београду су наоружани људи тукли по јавним локалима Милетићеве присталице и раширена је пропаганда против њега. Након убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим и српски клерикалци из Војводине су оптуживали Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкашке и банатских граничара. Намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да обеси Милетића.
Тамновање и болест
Због његовог вређања хрватског бана Евина Рауха у „Застави“, Милетић је осуђен на годину дана затвора у Вацу. Био је затворен 1870/1871. године, пуних годину дана. По повратку из вацке тамнице дочекан је врло свечано у свим српским срединама. Популарност му је била на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појавио, био је слављен, уз огорчење угарске владе. Змај је тада певао о њему: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик“. Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, влада Калмана Тисе је решила да му трајно стане на пут. У ноћи између 4. и 5. јула 1876. године Милетић је ухапшен и одмах превежен у Будимпешту, под изговором да је починио тешку издају. Суђење је отпочело тек септембра 1878. године, а главни аргументи против Милетића, ког је заступао др Михаило Полит Десанчић, су били његови текстови у „Застави“ и изјаве лажних сведока и провокатора. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију у трајању од шест година. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напуштали, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Ипак Милетић је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем стању. Нервна болест се периодично испољавала након ослобођења. У августу 1882. године Милетић је потонуо у најтежи облик обољења и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу, одакле излази 1890. године. Након овога Светозар Милетић више није био свесна и рационална особа и након две деценије тешког боловања, преминуо је 4. фебруара 1901. године у Вршцу.
Светозар Милетић – симбол Новог Сада
Данас се на помен Светозара Милетића махом мисли на његов споменик на Тргу слободе у Новом Саду. Позитивно страна ове приче је то што се за његово име везује најпознатије састајалиште у Новом Саду, чиме се Милетић заиста учврстио као један од његових симбола. Међутим, са друге стране, то показује колико се међу српским народом, поготово изван Војводине, мало зна о Светозару Милетићу. Интересовање за њега после дуже времена је пробудио филм Дарка Бајића, „Име народа“. Међутим, у њему је представљена идеализована и доста нетачна слика, како Милетића, тако и његовог окружења, али уметничке слободе у играним филмовима нису никаква реткост. Проблем је такође и осуђивање појединих сегмената његове политике, пре свега упорних покушаја политичког приближавања Мађарима и Хрватима. Међутим, треба схватити контекст ондашњег времена и ситуацију у којој се српски народ налазио. Тиме закључујемо да Светозар Милетић није имао много избора и да је политичке одлуке доносио у најбољој намери за српски народ на подручју Хабзбуршке монархије. Уместо осуда, паметније би било да се запитамо због чега ништа нисмо научили из његових грешака.
