Ништа чудно није ако деценијама, па и вековима дела појединих писаца не губе на актуелности; то је само доказ њиховог квалитета. Међутим, ретки су писци који се могу похвалити да читаоци њихова дела живе, и то након толико времена. Можда то иде у прилог писцу, али не и друштву из ког његово читатељство потиче. У том контексту Бранислав Нушић има посебно место. Странице његовог живота и стваралаштва показују најбоље какав је то човек и писац, али и какви смо то ми као народ. Ми на њега морамо бити поносни – иако је то упитно – као што би он био на нас, иако то нисмо заслужили. Поготово што његова дела више живимо него што их читамо.
Рађање великана
Иако се определио за књижевни позив, на то га не би требало ограничавати јер је поље његових делатности много шире. Он је и културни, и просветни и национални радник: српском народу је оставио своје стваралаштво, своје знање је преносио његовим младим генерацијама, а у борби за коначно ослобођење и уједињење давао је читавог себе, као и највредније што је око себе имао. У таквој борби, млада држава као што је била деветнаестовековна Србија показаће какав интегришући потенцијал поседује. Наиме, поред Срба и Јевреја, највећи део српског грађанског друштва чинили су Цинцари, бавећи се махом занатством и трговином. У једној таквој трговачкој цинцарској породици 20.10.1864. родиће се Алкибијад Нуша, у кући на чијем се месту налази зграда данашње Народне банке Србије. Управо ће та цинцарска породица изнедрити једног од највећих српских синова на прелазу векова.
Бранислав Нушић – бунтовик од малена
Немирни дух га је красио од најранијих дана: са дванаест година је побегао од куће са жељом да се прикључи српској војсци која је те 1876. пошла у бој за коначну независност од Османског царства. Мали Алкибијад није успео да се укључи у ту борбу јер га је први жандар вратио кући. Поред националног заноса, његову личност је одликовала и супротстављеност владавини кнеза, односно краља Милана Обреновића. Када је напунио осамнаест година, Алкибијад мења име у Бранислав Нушић и одмах ступа у редове највећих опозиционара тог доба – Радикалној странци. Као њен члан, Нушић је осетио мрачну страну обреновићевских власти и 1883. инспирисан тиме пише свој први драмски текст под називом Народни посланик. У њему критикује политички живот Србије, а поготово Напредну странку као ексопонента двора Обреновића. Комад добија позитивну оцену Лазе Лазаревића и Милована Глишића, али се на путу до позорнице испречила цензура и трајаће до 1896. Ова цензура биће инспирација за једно од његових главних дела. Паралелно са тим, уписује и студије правних наука које ће завршити у Београду 1886.
Међутим, када се држава нађе у опасности од спољног непријатеља, тада Нушић заборавља на унутрашња превирања и ставља се у прве редове њене одбране. Србија се 1885. сукобила са Бугарском због њеног уједињења са Источном Румелијом и пометње политичке равнотеже на Балкану. Као добровољац, Нушић је добио команду над једним водом у чијим се редовима налазио и песник Војислав Илић. Рат се по Србију завршио неславно; оставио је тешке последице како на саму државу, тако и на Нушића. Поново оштрице свог језика и пера окреће против краља Милана и његове клике. То ће га одвести у правцу нових литерарних достигнућа, али и иза решетака.
Тамновање – станица на путу ка великанима
Инспирисан инквизиторским третманом комада Народни посланик, Нушић пише још већу критику друштвеног и политичко поретка у Србији. У периоду 1887-88. пише једно од својих најпознатијих драмских комада – Сумњиво лице. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, непотизам, ксенофобија и безусловни каријеризам, чији је главни задатак да штити власт од народа. Читав садржај тог комада се може узети као модел функционисања данашњег друштва, с тим што су методи данашње владавине много безобзирнији. Било како било, Сумњиво лице ће наставити традицију цензуре Нушићевих дела и биће постављено на позорницу тек 1924.
Ионако присутан гнев власти према њему, добиће још већи интензитет након Нушићеве песме Два раба, објављене у Дневном листу. У Београду су се 1887. догодиле две сахране. Прва сахрана је била мајке пуковника Драгутина Франасовића, љубимца краља Милана. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Михаила Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић пише сатиричну песму и дели је на два дела, односно на две сахране: у првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали ките и мундири као и још неко, али то је тајна, алудирајући на краља; у другом делу песме Нушић пише о сахрани храброг Катанића ком је већу почаст одао непријатељ – бугарски кнез Батенберг, него ли српски краљ. Уместо тога гневни краљ Милан је наредио да се Нушић ухапси и осуди, што се и десило 1888. године када је осуђен на две године пожаревачког затвора, али је на молбу оца помилован после годину дана.
Бранислав Нушић у служби Србије
По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана са којим се измирио, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству: Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини. Још док је био затворен, написао је комад Протекција у ком мења начин критике система: министар је ту приказан као добродушан човек који је рад свакоме да помогне, чак показује разумевање и попустљивост према људима који су га оштро нападали у штампи. Комад ће бити постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.
Као службеник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се 1893. и оженио Даринком Ђорђевић. Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић био писар. Током службовања у Приштини био је сведок страдања српског становништва, описаних у својим писмима познатих као Писма конзула. У периоду 1900-1909. бивао је на многим положајима у Новом Саду и Београду, где се истакао у демонстрацијама против анексије Босне и Херецговине, да би по избијању Младотурске револуције отишао у Битољ и тамо радио као Политикин дописник. Иако се у Битољу није много задржао, вратиће се 1912. након ослобођења као начелник округа, да би се потом преселио у Скопље где је основао позориште. Из Скопља ће морати да оде када нови рат и нова страдања поново задесе српски народ.
Бранислав Нушић и Трагедија једног народа
У браку са Даринком, Нушић је имао двоје деце: Маргиту и Страхињу Бана. Само име његовог сина наговештава у каквом духу је младић васпитаван. Потврда томе стиже са аустроугарском објавом рата Србији. Млади Страхиња Бан се са осамнаест година одмах прикључује српској војсци и као један од 1300 каплара учествује у славној бици на Колубари, где бива рањен. Притиснут мајчинском бригом супруге Даринке, Нушић је покушао да искористи свој положај како би сина удаљио са фронта. Стигао му је одговор ког би сваки отац желео да избегне, али на који би свакако био поносан: Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце. Након што се успротивио одлукама комисије да је неспособан за службу, Бан се захваљујући упорности вратио на бојиште. Последњи пут се читава породица окупила у Скопљу 1915. на свадби Нушићеве ћерке Маргите. Опорављени Бан се није дуго задржао на весељу јер је у току била тројна офанзива на Србију. Враћа се у своју јединицу која је држала линију према Немцима у околини Пожаревца. У једној од борби са германским агресором, млади деветнаестогодишњак бива рањен, након чега се његов живот угасио 12.10.1915. Последње писмо које је Страхиња Бан пред смрт написао, пронађено је у његовом џепу:
Након синове погибије, Бранислав Нушић никада више није био исти човек. У периоду превазилажења Банове смрти који је трајао више од десет година, Нушић пише роман Деветстопетнаеста: трагедија једног народа. У овом делу Нушић даје сопствену слику трагедије коју је поделио са својим народом; сам је прошао албанску голготу, након које се до краја рата опорављао у Италији, Швајцарској и Француској.
У интелектуалном врху нове државе
Ако се у рату било шта може назвати утехом, поготово за ударце какве је Нушић претрпео, онда су то сачувани рукописи остављени у Приштини, док су они у Скопљу били уништени. Међу скопским списима налазили су се први и други чин комада Госпођа министарка. Након рата, Нушић поново почиње са његовим писањем. У четири чина, комад прати друштвени успон и суноврат Живке Поповић, жене министра, која из свакодневнице једне мале средине нагло доспева у елитне друштвене кругове и која опијена влашћу доноси прегршт лоших одлука. Представа је први пут изведена у Народном позоришту 1929. а главну улогу је играла тада позната глумица Жанка Стокић.
Поред поверења поклоњеног од гледатељства његових драмских комада, поверење је Нушићу поклањала и власт краља Александра Карађорђевића: постављен је за првог управника Уметничког одсека у Министарству за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. За то време пише своју Аутобиографију, а био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора. На Војној академији је предавао реторику, чији је био зачетник и чији су говори били одувек умели да запале масу; поготово се памти онај из времена анексионе кризе 1908. Највеће интелектуално признање стиже му 1933. године када бива проглашен за редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности, а исте године пише ванвременски роман Хајдуци, данас обавезну лектиру са обе стране Дрине, као и комад Ожалошћена породица.
Ипак, сва признања која су стизала једно за другим била су недовољна да залече задобијене ране; оне су ускоро почеле да начињу његово здравље.
Бесмртни Нушић
Децембра 1936. је извештавано да је Бранислав Нушић тешко оболео и да је на самрти, након чега је следеће године оперисан. Ипак, иако је његов живот тиме за кратко продужен, Нушић се није одрекао навике да оставља вредна дела свом народу. Пред смрт је основао Родино позориште, које је 1950. године заслугама његове ћерке Маргите Предић-Нушић прерасло у позориште Бошко Буха. Највећи југословенски комедиограф, како је Време извештавало, умро је 19.1.1938. у Београду, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно, баш као и његова породица, пријатељи и сарадници. Само четири дана након његове смрти, Родино позориште је почело са радом, симболишући тако почетак новог живота Бранислава Нушића – бесмртног Нушића.
Колики је траг оставио говори то да су још за живота многим улицама и установама давали његово име. Тако се наставило и након његове смрти, док су о култури и колективном сећању рачуна водили компетентни људи. Многа његова дела ушла су у обавезну школску лектиру, као и на репертоаре многих позоришта, како професионалних, тако и аматерских и школских. Добрим делом се актуелност његовог стваралаштва одржала и до данас, на шта би писац сигурно био поносан, али сигурно не би био на начин те актуелности. Колико су садржаји Сумњивог лица, Ожалошћене породице и Народног посланика део наше свакодневнице не треба трошити речи; готово да то можемо видети на скоро сваком кораку. Ипак, у последње време се у жижи актуелности нашла Госпођа министарка, захваљујући недавно донешеном Закону о родној равноправности. Закон као закон не би био никакав проблем да се њиме држава суштински обрачунава са дискриминацијом међу половима. Овако, она се њиме површински бави проблемом родне равноправности, те се таквим козметичким решењима обрачунава само са правописом српског језика(на шта указују водећи српски филолози и људи из културе), који не сноси никакву кривицу за стање односа између жена и мушкараца. Инсистирање на таквим решењима враћа нас у срж овог Нушићевог дела, претварајући ову државу у – чисту комедију. На нама је да ли ћемо томе на крају аплаудирати.