Категорија: Дневник

Ништа чудно није ако деценијама, па и вековима дела појединих писаца не губе на актуелности; то је само доказ њиховог квалитета. Међутим, ретки су писци који се могу похвалити да читаоци њихова дела живе, и то након толико времена. Можда то иде у прилог писцу, али не и друштву из ког његово читатељство потиче. У том контексту Бранислав Нушић има посебно место. Странице његовог живота и стваралаштва показују најбоље какав је то човек и писац, али и какви смо то ми као народ. Ми на њега морамо бити поносни – иако је то упитно – као што би он био на нас, иако то нисмо заслужили. Поготово што његова дела више живимо него што их читамо.

Рађање великана

Иако се определио за књижевни позив, на то га не би требало ограничавати јер је поље његових делатности много шире. Он је и културни, и просветни и национални радник: српском народу је оставио своје стваралаштво, своје знање је преносио његовим младим генерацијама, а у борби за коначно ослобођење и уједињење давао је читавог себе, као и највредније што је око себе имао. У таквој борби, млада држава као што је била деветнаестовековна Србија показаће какав интегришући потенцијал поседује. Наиме, поред Срба и Јевреја, највећи део српског грађанског друштва чинили су Цинцари, бавећи се махом занатством и трговином. У једној таквој трговачкој цинцарској породици 20.10.1864. родиће се Алкибијад Нуша, у кући на чијем се месту налази зграда данашње Народне банке Србије. Управо ће та цинцарска породица изнедрити једног од највећих српских синова на прелазу векова.

Бранислав Нушић – бунтовик од малена

Немирни дух га је красио од најранијих дана: са дванаест година је побегао од куће са жељом да се прикључи српској војсци која је те 1876. пошла у бој за коначну независност од Османског царства. Мали Алкибијад није успео да се укључи у ту борбу јер га је први жандар вратио кући. Поред националног заноса, његову личност је одликовала и супротстављеност владавини кнеза, односно краља Милана Обреновића. Када је напунио осамнаест година, Алкибијад мења име у Бранислав Нушић и одмах ступа у редове највећих опозиционара тог доба – Радикалној странци. Као њен члан, Нушић је осетио мрачну страну обреновићевских власти и 1883. инспирисан тиме пише свој први драмски текст под називом Народни посланик. У њему критикује политички живот Србије, а поготово Напредну странку као ексопонента двора Обреновића. Комад добија позитивну оцену Лазе Лазаревића и Милована Глишића, али се на путу до позорнице испречила цензура и трајаће до 1896. Ова цензура биће инспирација за једно од његових главних дела. Паралелно са тим, уписује и студије правних наука које ће завршити у Београду 1886.

Међутим, када се држава нађе у опасности од спољног непријатеља, тада Нушић заборавља на унутрашња превирања и ставља се у прве редове њене одбране. Србија се 1885. сукобила са Бугарском због њеног уједињења са Источном Румелијом и пометње политичке равнотеже на Балкану. Као добровољац, Нушић је добио команду над једним водом у чијим се редовима налазио и песник Војислав Илић. Рат се по Србију завршио неславно; оставио је тешке последице како на саму државу, тако и на Нушића. Поново оштрице свог језика и пера окреће против краља Милана и његове клике. То ће га одвести у правцу нових литерарних достигнућа, али и иза решетака.

Тамновање – станица на путу ка великанима

Инспирисан инквизиторским третманом комада Народни посланик, Нушић пише још већу критику друштвеног и политичко поретка у Србији. У периоду 1887-88. пише једно од својих најпознатијих драмских комада – Сумњиво лице. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, непотизам, ксенофобија и безусловни каријеризам, чији је главни задатак да штити власт од народа. Читав садржај тог комада се може узети као модел функционисања данашњег друштва, с тим што су методи данашње владавине много безобзирнији. Било како било, Сумњиво лице ће наставити традицију цензуре Нушићевих дела и биће постављено на позорницу тек 1924.

Ионако присутан гнев власти према њему, добиће још већи интензитет након Нушићеве песме Два раба, објављене у Дневном листу. У Београду су се 1887. догодиле две сахране. Прва сахрана је била мајке пуковника Драгутина Франасовића, љубимца краља Милана. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Михаила Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић пише сатиричну песму и дели је на два дела, односно на две сахране: у првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали ките и мундири као и још неко, али то је тајна, алудирајући на краља; у другом делу песме Нушић пише о сахрани храброг Катанића ком је већу почаст одао непријатељ – бугарски кнез Батенберг, него ли српски краљ. Уместо тога гневни краљ Милан је наредио да се Нушић ухапси и осуди, што се и десило 1888. године када је осуђен на две године пожаревачког затвора, али је на молбу оца помилован после годину дана.

Бранислав Нушић у служби Србије

По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана са којим се измирио, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству: Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини. Још док је био затворен, написао је комад Протекција у ком мења начин критике система: министар је ту приказан као добродушан човек који је рад свакоме да помогне, чак показује разумевање и попустљивост према људима који су га оштро нападали у штампи. Комад ће бити постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.

Као службеник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се 1893. и оженио Даринком Ђорђевић.  Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић био писар. Током службовања у Приштини био је сведок страдања српског становништва, описаних у својим писмима познатих као Писма конзула. У периоду 1900-1909. бивао је на многим положајима у Новом Саду и Београду, где се истакао у демонстрацијама против анексије Босне и Херецговине, да би по избијању Младотурске револуције отишао у Битољ и тамо радио као Политикин дописник. Иако се у Битољу није много задржао, вратиће се 1912. након ослобођења као начелник округа, да би се потом преселио у Скопље где је основао позориште. Из Скопља ће морати да оде када нови рат и нова страдања поново задесе српски народ.

Бранислав Нушић и Трагедија једног народа

У браку са Даринком, Нушић је имао двоје деце: Маргиту и Страхињу Бана. Само име његовог сина наговештава у каквом духу је младић васпитаван. Потврда томе стиже са аустроугарском објавом рата Србији. Млади Страхиња Бан се са осамнаест година одмах прикључује српској војсци и као један од 1300 каплара учествује у славној бици на Колубари, где бива рањен. Притиснут мајчинском бригом супруге Даринке, Нушић је покушао да искористи свој положај како би сина удаљио са фронта. Стигао му је одговор ког би сваки отац желео да избегне, али на који би свакако био поносан: Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце. Након што се успротивио одлукама комисије да је неспособан за службу, Бан се захваљујући упорности вратио на бојиште. Последњи пут се читава породица окупила у Скопљу 1915. на свадби Нушићеве ћерке Маргите. Опорављени Бан се није дуго задржао на весељу јер је у току била тројна офанзива на Србију. Враћа се у своју јединицу која је држала линију према Немцима у околини Пожаревца. У једној од борби са германским агресором, млади деветнаестогодишњак бива рањен, након чега се његов живот угасио 12.10.1915. Последње писмо које је Страхиња Бан пред смрт написао, пронађено је у његовом џепу: 

Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно да послужим, али, таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан.

Након синове погибије, Бранислав Нушић никада више није био исти човек. У периоду превазилажења Банове смрти који је трајао више од десет година, Нушић пише роман Деветстопетнаеста: трагедија једног народа. У овом делу Нушић даје сопствену слику трагедије коју је поделио са својим народом; сам је прошао албанску голготу, након које се до краја рата опорављао у Италији, Швајцарској и Француској.

У интелектуалном врху нове државе

Ако се у рату било шта може назвати утехом, поготово за ударце какве је Нушић претрпео, онда су то сачувани рукописи остављени у Приштини, док су они у Скопљу били уништени. Међу скопским списима налазили су се први и други чин комада Госпођа министарка. Након рата, Нушић поново почиње са његовим писањем. У четири чина, комад прати друштвени успон и суноврат Живке Поповић, жене министра, која из свакодневнице једне мале средине нагло доспева у елитне друштвене кругове и која опијена влашћу доноси прегршт лоших одлука. Представа је први пут изведена у Народном позоришту 1929. а главну улогу је играла тада позната глумица Жанка Стокић.

Поред поверења поклоњеног од гледатељства његових драмских комада, поверење је Нушићу поклањала и власт краља Александра Карађорђевића: постављен је за првог управника Уметничког одсека у Министарству за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. За то време пише своју Аутобиографију, а био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора. На Војној академији је предавао реторику, чији је био зачетник и чији су говори били одувек умели да запале масу; поготово се памти онај из времена анексионе кризе 1908. Највеће интелектуално признање стиже му 1933. године када бива проглашен за редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности, а исте године пише ванвременски роман Хајдуци, данас обавезну лектиру са обе стране Дрине, као и комад Ожалошћена породица. 

Ипак, сва признања која су стизала једно за другим била су недовољна да залече задобијене ране; оне су ускоро почеле да начињу његово здравље.

Бесмртни Нушић

Децембра 1936. је извештавано да је Бранислав Нушић тешко оболео и да је на самрти, након чега је следеће године оперисан. Ипак, иако је његов живот тиме за кратко продужен, Нушић се није одрекао навике да оставља вредна дела свом народу. Пред смрт је основао Родино позориште, које је 1950. године заслугама његове ћерке Маргите Предић-Нушић прерасло у позориште Бошко Буха. Највећи југословенски комедиограф, како је Време извештавало, умро је 19.1.1938. у Београду, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно, баш као и његова породица, пријатељи и сарадници. Само четири дана након његове смрти, Родино позориште је почело са радом, симболишући тако почетак новог живота Бранислава Нушића – бесмртног Нушића.

Колики је траг оставио говори то да су још за живота многим улицама и установама давали његово име. Тако се наставило и након његове смрти, док су о култури и колективном сећању рачуна водили компетентни људи. Многа његова дела ушла су у обавезну школску лектиру, као и на репертоаре многих позоришта, како професионалних, тако и аматерских и школских. Добрим делом се актуелност његовог стваралаштва одржала и до данас, на шта би писац сигурно био поносан, али сигурно не би био на начин те актуелности. Колико су садржаји Сумњивог лица, Ожалошћене породице и Народног посланика део наше свакодневнице не треба трошити речи; готово да то можемо видети на скоро сваком кораку. Ипак, у последње време се у жижи актуелности нашла Госпођа министарка, захваљујући недавно донешеном Закону о родној равноправности. Закон као закон не би био никакав проблем да се њиме држава суштински обрачунава са дискриминацијом међу половима. Овако, она се њиме површински бави проблемом родне равноправности, те се таквим козметичким решењима обрачунава само са правописом српског језика(на шта указују водећи српски филолози и људи из културе), који не сноси никакву кривицу за стање односа између жена и мушкараца. Инсистирање на таквим решењима враћа нас у срж овог Нушићевог дела, претварајући ову државу у – чисту комедију. На нама је да ли ћемо томе на крају аплаудирати.

Нажалост, данас су прве асоцијације на српску мајку Цеца, Јеца и остале жене самопрокламоване елите. Користећи овај назив уз те жене долази до озбиљне увреде. Вређа се сам смисао мајке, српска историја и српска земља. Разговарајмо сада о том појму, размислимо ко је заправо српска мајка. Ко заслужује да носи тај назив? Да ли је српска мајка неко ко је зарадио новац од микрофона, неко ко се богато удао, неко чије се песме слушају под шатор? Да ли су српске мајке Цеца и Јеца или Роса Пантић? Да ли данашња омладина уопште зна ко је Роса? И зашто не? Како смо заборавили хероину Топличког устанка?

Српске мајке

Српске мајке су стуб породице. Те снажне жене имале су кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима. Оне су браниле своје огњиште, свој праг, парче отаџбине када се Велики рат свом жестином обрушио на Србију. То су жене које су, након солунске голготе српске војске, остале на својим огњиштима да чекају мушкарце (мужеве, браћу, очеве, синове), чувају, штите и бране породицу — децу и најстарије, оплакују и сахрањују, и да се носе са општом бедом која је захватила све слојеве становништва. Тада су жене орале, копале, сејале, жњеле, пластиле, радиле од јутра до мрака, често гоњене бајонетом и кундаком, само да би непријатељ што бољу жетву имао. Гајиле су стоку, криле и мучиле се, па често и главом плаћале, ако су хтеле сакупити и заштитити своју имовину. На кулук су ишле, камење вукле, џакове товариле и најтеже послове радиле, без икаквог признања од непријатеља, а уз то су још и порез плаћале. О храбрости и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је са српском војском прошао албанску голготу: 

„Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом, у леђа пуцало из заседа и у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт… Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет.“

Ко је Роса Пантић?

У историјским читанкама, ратним дневницима, па и авантуристичким романима главни ликови су мушкарци, жене су увек на маргинама. Српске мајке су оне које су у Првом светском рату показале су да и храброст, одлучност и спремност да пођу у непознато. И то не смемо заборавити. Стога, ако бих појам српска мајка везивала уз неку личност онда би то била Роса Пантић. Нажалост, данас заборављена Роса Пантић, жена Вучка Пантића из села Лазаревац код Блаца, била је прави пример Српкиње. Током Топличког устанка 1917., у селу Блаце брачни пар Пантић је учествовао у свим борбама.

Росин и Вучков пут

Вучко је био човек елементарно писмен, наредник у чувеном 2. пешадијском пуку „Кнез Михаило“, познатијем под именом Гвоздени пук. Али, он је као и многи други људи из народа, далеко више видео, или осећао, па се и несебично жртвовао. И данас у Лазаревцу функционише „Вучков пут“, који је сам градио. Кад је Лазаревац после рата требало да добије школу, Вучко је за школу поклонио плац.

Он се одметнуо у шуму, 1916. у пролеће, као вук самотњак. Потом се састао Радисавом Тошићем. Обојица наредници Српске војске, у чувеном Гвозденом пуку, војници од заната, знали су да развију ланац јатака и да почну осмишљено да делују. Они су по народу да ширили приче о ослобођењу, о брзом повратку краља, владе и српске војске, на своју руку, верујући да Србија није пропала. А касније, кад је Коста Пећанац стигао са Солунског фронта Вучко и Радисав постају језгро Пећанчеве комитске чете. Крстарили су по планинама топличким од Видојевице и Црне чуке до Јастрепца, покривајући своја родна села Горњу Бејашницу у планини и топлички Лазаревац.

Бугари видевши да се Роса затекла сама у селу док јој се муж борио, запретише клањем тек рођеног сина Адама ако не наговори мужа да се преда. И Роса одлази да те претње пренесе Вучку. Њихов син остаде као залог да ће се Роса вратити са мужем или без њега. Њихова старија ћерка, Вукена, прича да јој је мајка казивала о томе. Вучко је тада рекао: „Нек Лазаревац изгори, ја се не враћам“. И Роса тад остане с мужем.
Вредан и способан, Вучко је створио убрзо јединицу од 1.500 четника, са 30 коњаника, нароужаних пушкама, а имао је још 800 без оружја, са вилама, мотикама, секирама. Напад на Блаце, уочи 5. марта, донео је доста губитака Вучку. Али, 6. марта увече, пошто му је био пристигао из правца Прокупља Коста Војиновић у помоћ, четници на челу са Вучком Пантићем и Костом Војиновићем, са Јеротијем Ђенадићем и Милошем Милошевићем, улазе у Блаце. Вучко је постављен за првог команданта Блаца, а одред, који је морао да маршује ка Лепенцу, предао је Ристивоју Башићу. 

Развој Устанка је условио да Вучко опет преузме команду над Одредом од Ристивоја Башића, и са одредом Јеротија Ђенадића, на десној обали Расине, добро утврђен, спречи продор Аустријанаца ка Блацу. Касније, сведен на чету, вешто је измицао потерама.

Вучко је све више био као човек и четник ближи Кости Војиновићу. И он и Роса били су непосредно пред Војводину смрт у посети код њега доносећи му храну и лекове. Али, мало је година мировања било за овај сој људи. Други светски рат, далеко ширих размера и са још већим последицама, убрзо је дошао. Борба за будућу власт кроз грађански рат била је сурова.

Његов углед човека и четовође из Топличког устанка био је преко потребан Пећанцу, али се Вучко после смрти синовљеве није одазвао позиву. Партизанима је пак Вучко сметао као пример за углед и потенцијални противник, а сигурно непотребан сведок старих вредности, ако се освоји власт. Партизани су једног по једног носиоца Карађорђеве звезде, или истакнутог четовођу, или официра Солунца, ликвидирали и у току, и после завршеног рата. Међу првима је уперено прстом на Вучка. Одлука је пала: ликвидирати.

Роса Пантић у одбрани

Било је пролеће 1943. Два младића, прерушени партизани, Трајко Јовановић из Трбуња и Обрад Лазовић из Блаца, крену у Лазаревац на Вучка. План је скован, нађен сарадник у Вучковој фамилији. Уђу у двориште ова два младића. Затекну Вучка на дрвљанику. Роса је била на степеништу пред кућом. А Јелена, тринаестогодишња девојчица, на прагу, иза мајке. Док је један заговарао Вучка, онај други иза њега, нервозно осматрајући Росу, вади пиштољ и пуца Вучку у груди.  Метак се заглавио у цеви. Вучко одскочи корак уназад, потегне секиром на младиће па их појури по дворишту. Роса која је све то пратила, цикне, и као у стара њена устаничка времена, потрчи за пушку, псујући: „Чекај мајку вам ништачку да вам ја продам коња и чезу…“

Вучко и Роса, још док су између два рата кућили раскућену кућу, и док су рађали децу, градећи онај објекат пред кућом, испланирали су били скривницу за оружје. И Роса потрчи ка амбару бодрећи Вучка да овима, који су дошли да га убију, не да предаха. Док се она дохвати пушке. Роса постаде опаснија од Вучка. Пуцањ на њу. Дете на прагу, погођено у ногу, врисне. Крв се огласила на степеништу. Онај рођак, спреман да одглуми рођака и пријатеља куће, уђе у двориште оставивши капију отворену. Младићи побегоше. Није се Вучко више бавио домаћинским пословима.  Отишао је код Драже. Повлачећи се завршио је у Босни. Вучко Пантић је погинуо у Босни или умро од тифуса. А прича се да је сахрањен у порти цркве у Модричи.

Росин крај

Роса је, након Адама, родила још троје деце. Колико је била челичног срца, говори и каснији догађај током Другог светског  рата када су партизани убили и њеног осамнаестогодишњег сина Вукосава. Младић опијен славом свога оца, и поред искључиве забране очеве, крене да се прикључи Пећанцу, и у борби код села Чубуре погине 1. фебруара 1942. године. Убиство је било зверско. Партизани су јој мучки убили сина, распоривши му грудни кош., а уместо срца ставили су камен. Два дана је младић био изложен у Соколском дому у Прокупљу. Роса је сама отишла по тело и однела га у родно село Лазаревац. 

1945. сетили су се у Блацу Росе Пантић и њене кривице. Ухапсили су је, спровели у Блаце и затворили у један од подрума Стошовића кућа. Злогласни Станко Милосављевић – познатији као Станко Ресавац, који је патолошки убијао, и на своју руку, по њивама преко реке, сваке ноћи, код Језера – изведе, већ измучену, тучену и малтретирану Росу. Пут којим су одвођене жртве Станка Ресавца на стратиште код Језера водио је кроз двориште Бојка Смиљковића, родом из топличког Лазаревца, рођеног брата Росе Пантић. Она која је смрти гледала у очи целе 1917. године, која је хајдуковала не заостајући за Вучком, четовођом на гласу, која је рањеног Косту Војиновића наместила са својим Вучком у воденицу, једином могућем скровишту, идући кроз братовљево двориште не издржа да не завапи за помоћ:

– Бојко, брате, не дај ме…Убијена је 27.априла 1945. године. без суда, метком у потиљак, од стране комуниста.
Историја је записала да је Роса Пантић у устанку не једном бранила мужа, и одбранила, и њега и његову чету, и њега и њиховог рањеног Војводу. И те „кривице“ биле су јој опроштене. Ова последња није.
Данас у Народном музеју у Прокупљу стоје две велике фотографије, Роса међу истакнутим женама из Топличког устанка, и Вучко међу војводама и четовођама. Више о овој неустрашивој жени можете читати у књизи „Судбина жене у рату, Роса Пантић 1891-1945“ др Божице Младеновић.

Мајицу са ликом Росе Пантић можете поручити на линку.

Први светски рат беше једна од ретких ситуација у ком су се Србија и српски народ нашли међу главним улогама на позорници светске историје. Након првих победа извојеваних за савезничку страну, усамљена Србија се нашла на удару тројне офанзиве из 1915. и њена је војска, како би по сваку цену избегла пораз и наставила рат, напустила своју отаџбину. Театрално посматрање ситауције од стране непријатеља, довело је до уверења да је српску војску прогутао снег албанских планина, који ће својим топљењем испљунути њене лешеве. Испоставило се да је непријатељ тиме пљунуо на своју ратну срећу. Кајмакчалан је место где ће тога постати свестан. Испоставиће се – прекасно.

Изгнанство у победу

Након великих победа забележених током прве године рата, Србија се суочила са њиховом ценом. Владала је оскудица хране, ратног и санитетског материјала, а на сваком кораку била је присутна смрт; уз велики број погинулих и рањених, рат је као смртоносни кусур донео и епидемију пегавог тифуса, а са њом и смрт хиљадама људи иза борбених линија. У тако хаотичној ситуацији по Србију, Аустроугарска и Немачка под командом фелдмаршала Августа фон Макензена, кренуле су у јесен 1915. године у нови напад. Србија, свесна снаге непријатеља, желела је по сваку цену да се повеже са савезницима у Грчкој, те је због тога вардарска долина била кључна. Ипак, тада се десило оно чега се српска команда највише плашила – Бугари, након две године, поново забијају нож у леђа. 

Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је ка јадранској обали. Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. За то време, немачка команда је објавила светској јавности: „Пошто српска војска више не постоји, осим бедних остатака који су се разбежали у албанске планине где ће наћи смрт, све даље операције су прекинуте и више се неће давати коминикеји са балканског ратишта.“

Оваквом саопштењу придружила су се многа саопштења сличне садржине и из Аустроугарске и Бугарске. Међутим, Централне силе биће демантоване на бојном пољу за свега неколико месеци.

Глад за отаџбином јача од глади за хлебом

Иако је Солунском фронту, на захтев Британаца намењен дефанзиван карактер, општа клима на ратиштима током 1916. је довела до промене мишљења: Французи су код Вердена зауставили немачку офанзиву, док је руски генерал Алексеј Брусилов својом офанзивом избацио из строја преко милион аустроугарских војника. Ови догађаји доводе до активације савезничких снага на Солунском фронту и на офанзивном плану, као и до уласка Румуније у рат током августа 1916.

Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Пристајући у солунској луци, присутни француски војници формирали шпалир својим савезницима и клицали њиховој земљи. Доласком на линију фронта војске у чије се постојање више није веровало, довешће до пометње у бугарском табору, што ће резултовати њиховом августовском офанзивом у правцу Солуна. Офанзива ће своју пропаст доживети када јој на пут стане Друга српска армија на челу са војводом Степом Степановићем.

Српска војска је нестрпљиво чекала прилику за обрачун са непријатељем. Прилика је била близу.

Кајмакчалан – капија поробљене отаџбине коју треба развалити

На солунском бојишту у јесен 1916. године је савезничка команда на челу са француским генералом Морисом Сарајом одлучила да покрене офанзивна дејства. Српској војсци која је што пре желела да се врати у отаџбину, придружио се из Француске и војвода Живојин Мишић. Преузима команду над Првом армијом, те са њом одлази у сектор Горничева, где се налазила исцрпљена Трећа армија. Ове снаге ће дванаестог дана септембра извршити напад у правцу Горничево-Битољ. Међутим, напредовање ка Битољу није било могуће док се не неутралишу бугарске снаге позициониране на планини Ниџи. Био је то стеновит терен, без икаквих природних заклона, са изузетним значајем за оног ко контролише ову планину. Поготово се истиче њен врх Свети Илија – Кајмакчалан. Са тог високог положаја познатог и као кота 2525, могло се контролисати читаво подручје, о чему говори посвећеност бугарских трупа његовом утврђивању: Кајмакчалан је опасан бројним редовима ровова и бодљикавих жица. На крају крајева, овај врх је био још већег симболичног значаја: Бугари су га у част свог цара преименовали у Борисов град и са тог положаја бранили снове о Великој Бугарској; за Србе је Кајмакчалан био Капија слободе. Ако желе назад у отаџбину, та капија је морала бити разваљена.

Иако је овај врх током већег дела године прекривен снегом и маглом, септембра 1916. је читав овај терен био прекривен крвљу. У борбама до 16. септембра, након разорних паљби савезничке артиљерије, пре свега рововских топова, српске снаге су борбом прса у прса успеле да заузму Кајмакчалан. У овом нападу се нарочито истакла Дринска дивизија и  према очевицима, то је била борба у којој се уместо пуцњаве из ватреног оружја, највише чуло заривање ножа у месо и ескплозије ручних граната. Можда и најверодостојнији опис ових борби у свом делу Живот човека на Балкану даје Станислав Краков, који је као припадник 17. пешадијског пука Дринске дивизије био у њима рањен. Међутим, Кајмакчалан се у српским рукама нашао свега десет дана: Бугари се због стратешког и симболичког значаја нису предавали и послали су велика појачања, која су 26. септембра за свега неколико сати повратиле изгубљене положаје. У бугарским редовима владало је мишљење да су њихови пропусти били разлог успеха претходног напада војске за коју су веровали да више не постоји, те да се тако нешто више не може поновити. Морал бугарске војске поново је порастао присуством у Борисовом граду.

Војевање за Кајмакчалан – друго полувереме

Са друге стране, српски редови били су десетковани бугарским контранападом, али се од циља није одустајало. На прве линије стиже и регент Александар Карађорђевић, што ће поправити пољуљани морал. У новом нападу, главну улогу ће добити најелитнија јединица српске војске – Добровољачки четнички одред. Ову диверзантску јединицу прекаљених ратника водио је војвода Војин Поповић Вук, а потврду њеној репутацији даје и богати ратни пут, започет још из времена четовања у Старој Србији. Још једном ће је потврдити 30. септембра: након двочасовне артиљеријске припреме, Кајмакчаланом се проломило громогласно: „УРААА!“ Док су четници у незадрживом јуришу зубима кидали бодљикаве жице – а велики број њих је на жицама остао – и упадали у непријатељске ровове, бугарски војници су бацали оружје и дали се у бег са речима: „Бежите живи, долазе мртви!“ 

Бугарска линија је пробијена, а на врху Кајмакчалана је истакнут српски барјак. Као историчар коме позив налаже обавезу непристрасности, и као неко ко сваком приликом избегава патетику, не могу да суздржим сузе пред призорима где српски војник у току борбених дејстава скида шлем и пада на колена, љубећи при том земљу своје отаџбине или где након завршених борби видимо сцену где српски војник у наручју држи погинулог брата. Међутим, морало се наставити даље како се Бугари не би поново вратили на овај врх. На идентичан начин је 2. октобра заузета Сива стена, те је кроз Капију слободе био отворен пут ка Битољу. Српске снаге су у Битољ ушле 19. новембра, чиме је ослобођен први град краљевине Србије након што ју је њена војска напустила годину дана раније. Тиме је тријумфално окончана ова операција, у којој су српској војсци велику помоћ пружиле руске и француске колонијалне трупе. 

Кајмакчалан – место где се из крви родила слобода

Цена ове победе заиста је била велика. Иако је број мртвих – око четири и по хиљаде српсих војника – био мањи у односу на неке раније битке, то не умањује стравичност ових борби. У прилог томе иде чињеница да је Добровољачки четнички одред који је поднео највећи терет ових борби, изгубио четири петине свог људства. Бугарски губици у људству су били такође велики, међутим губитак Кајмакчалана је у стратешком и симболичком смислу за њих био погубан: њихове линије су се повукле десетинама километара на север, а губитак Борисовог града симболички је уништио морал војске и снове о Великој Бугарској. До краја рата, Бугарска ће се налазити на вештачком дисању.

Овом победом је завршена прва фаза српског офанзивног војевања на Солунском фронту. Уследиле су калкулације и игре великих сила које су стале на пут жељи српских војника да наставе пут у дубину отаџбине, а доћи ће и до Солунског процеса који ће бацити велику мрљу како на ову, тако и на читаву победу у Првом светском рату. Међутим, из крви која је проливена на Кајмакчалану, после две године родиће се слобода. Та слобода плаћена је хиљадама мртвих, а кости оних који су слободу својим животима платили у овој бици, налазе се данас у спомен-капели Светог Петра, на Кајмакчалану – врху који није највиши на свету, али је сигурно најближи небесима.

Ко је био Војвода Момчило Ђујић?

Ко је био најопеванији четнички Војвода Момчило Ђујић? Чија се то кокарда на Динари сјаји?
Реч је о Војводи Момчилу Ђујићу – легенди Динаре, чија су дела далеко од легенде. Он је свештеник који је скинуо своју мантију како би сачувао српски народ од усташких и комунистичких канџи. У наставку текста увидећете зашто је важно чувати традицију и никада не заборавити историју и предаке који су своје животе дали за Отаџбину.

Момчило Ђујић, од оца Радета и мајке Љубице, рођен је 27. фебруара 1907. године,  у Далматинском селу Потољу покрај Книна. Како потиче из веома патријархалне породице, у чијем дому се славило име Божје, вера православна и националост српска, било је природно да Момчило крене пут Богословије у Сремским Карловцима. Дане у богословији проводио је откривајући своје песничке таленте, које ће овековечити у збирци песама „Емилијаде“, која је позитивно оцењена како од стране критичара, тако и од стране публике. Након завршетка богословије и одслужења војног рока, Момчило ступа у брак са Зорком Добријевић из Книнског Поља, која ће га наградити са троје деце – два сина и једном ћерком. Надахнут вером, Момчило бива рукоположен у чин презвитера и постављен за пароха у Стрмици 1933. године. Млади свештеник, страствен и предан вери и народу, својим ватреним проповедима све више привлачи народ и окупља га око цркве. Био је харизматичан и вешт говорник, те је оправдано понео надимак Поп Ватра. Његов рад убрзо прелази границе црквеног живота, и Момчило постаје организатор и предводник националних, културних и хуманитарних дешавања, и полако корача у свет политике.

Међутим, када су Хитлерове трупе ушле у Југославију уследили су црни дани за српски народ, нарочито онај на Тромеђи Далмације, Лике и Босне. Поп Ђујић се склонио у Кистиње, анектирану зону под италијанском влашћу, где је заједно са другим честитим Србима основао одбор за прихватање и збрињњавање избеглог народа. Када је дошло до устанка на Тромеђи, млади свештеник вођен правдом и вером у Бога губи стрпљење за злочине над недужним српским становништвом и прихвата се оружја. Захваљујући храбрим српским борцима, убрзо се српска застава вијорила на Тромеђи, али борби није било краја јер је вребала нова опасност – комунизам. Српски народ је сада био потиснут са три стране – од окупатора, усташа, и комуниста. Али није било места предаји. 

Шта се оно на Динари сјаји?

Масивна лепотица, Динара, не само што својим бескрајним пашњацима и шумама краси границу између БиХ и Хрватске, већ има и велики историјски значај.
Наиме, након атентата краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, Ђујић је осетио да ће доћи до мешкољења између српског и хрватског народа у книнском пределу, те је искористио свој утицај у народу и самоиницијативно почео да организује четничке одреде у околини Книна. Војвода Ђујић, тада још као свештеник, служио је литургију једне недеље, на којој су донели мало заклано дете. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете, а потом скинуо своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Погубни потези Комунистичке партије ради освајања власти довешће до конференције српских бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године. На конференцији је одлучено о формирању Динарске четничке дивизије, у чији ће састав ући: пук ,,Гаврило Принцип“ (Бос. Грахово и околина), пук ,,Краљ Александар“ (Петровац – Дрвар), пук ,,Краљ Петар“ (Срб – Тисковац), пук ,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села), пук ,,Вожд Карађорђе“ (Грачац и околина), пук ,,Онисим Поповић“ (Косово – Дрниш –Врлика). Динарска четничка дивизија оформљена је 1942. године од локалног српског становништва, на челу са једногласно изабраним војводом Момчилом Ђујићем. Дивизија је службено носила назив Добровољачка антикомунистичка милиција. Циљ Динарске четничке дивизије био је „успостављање српске националне државе“ у којој ће „живети искључиво православно становништво“. Војвода је ишао од јединице до јединице, од села до села и својим ватреним говорима будио народ. Око себе је окупио око 3400 добровољаца. 

Момчило Ђујић предводио је српске борце под командом Ђенерала Драже све до краја рата. Међутим, комунисти су осетили да им Војвода неће допустити да остваре своје похлепне намере, те му у фебруару 1942. године када се враћао из Дрвара у Стрмицу, праве заседу са намером да га убију. Проницљиви Војвода избегао је заседу и поново показао мудрост српских бораца.

На хиљаде бораца Динарске четничке дивизије оставило је своје животе на бранику Отаџбине, али српски народ сачуван је од истребљења и усташке и комунистичке пошасти. 

У Крајини више Момо нема комуниста

На крају рата 1945. године, Динарска дивизија се повукла у Италију. Преживели борци су се из Италије упутили у Америку, Енглеску, Италију, Аустралију, где су се и настанили. Четнички Војвода је свој мир пронашао у Америци 1949. године. Војвода ни након завршетка рата не заборавља свој народ, те са својим саборцима оснива покрет српских четника „Равна гора“ 1957. године. Југословенске власти су у више наврата тражиле изручење Војводе Момчила Ђујића, али су захтеви сваки пут били одбијени. Тадашњи председник Републике Српске, Биљана Плавшић, 21. маја 1998. године доделила је Ђујићу заслужени Орден Карађорђеве звезде првог реда. Момчило се никада није вратио у родни крај, али његова душа никада није напустила Србију и њен народ.

Книн, сестро, Книн

У априлу 1941. године, током Другог светског рата, Италијани су окупирали српски историјски град Книн. Град је касније припао Независној Држави Хрватској (НДХ), али је био под италијанском влашћу, која је штитила Динарску четничку дивизију под командом Војводе Момчила Ђујића.
Након капитулације Италије 1943. године, Книн је заузет од стране Немаца. Њихов гарнизон, заједно са Ђујићевим снагама, савладао је Осми далматински ударни корпус у „книнској операцији“ 1944. године, чиме је освојен Книн.
Године 1991. проглашена је Република Српска Крајина, са престоницом у Книну. У војној операцији познатој под именом „Олуја“, 5. августа 1995. године Хрвати су заузели Книн, стављајући га под контролу Републике Хрватске, извршавајући масовно прочишћавање већинског српског становништва са тог простора. У Србији и Републици Српској 4. август се обележава као дан жалости.
У Книну и даље живи српско становништво, али су Срби данас у мањини. Подељеност и сукоби међу српским и хрватским становништвом и даље трају, иако се одвијају ван очију јавности. Србима у Републици Српској Крајини није нимало лако, јер се свакодневно боре са провокацијама и терором од стране Хрвата. 

Град Книн и Србе у Крајини можете подржати куповином одеће са мотивом Книна, и Војводе Момчила Ђујића. Не смемо заборавити браћу у окупираним српским земљама!   

Рекли су о Војводи Ђујићу

Писмо Ђенерала Драже Михајловића Војводи Ђујићу: 

Драги брате Војводо,

У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отаџбину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своје јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четничке Динарске дивизије.
У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваше јединице под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине.

Братски Вас поздравља Ваш

Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал
24. јула 1942. г. слободне српске планине
Брату Војводи Момчилу Ђујићу
Свештенику – Положај

Владика Николај Велимировић сматра се једним од најцењенијих и најмудријих Срба.
Проучавао је лик и дела великих Срба попут Његоша и Доситеја, али и војводе Момчила Ђујића. Како лепе речи нису довољне да нахвале лик и дело Војводе Ђујића, владика Николај је Војводи посветио следеће стихове:  

,,Ој Момчило, све ти здраво било!
Момчила си старог надмасио.
Твоја слава и твоје јунаштво,
гласиће се док буде гусала
и док буде пјевачкијех грла.“

Владика Николај Велимировић 

 „Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камоли да будем патријарх“

На питање једног новинара шта би он урадио на месту србског патријарха Војвода је одговорио: 

 „Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камоли да будем патријарх. Скинуо сам мантију, узео митраљез, јер нисам могао да гледам на моје очи да мој народ и децу кољу усташки кољачи.“ (Канада, 1990. године) 

Најхваљенији четнички Војвода – Момчило Ђујић, преминуо је 11. септембра 1999. године у својој кући у Сан Дијегу, у Сједињним Америчким Државама.

Порука Војводе Ђујића Србима: 

,,Срби треба да стоје и остану тврдо у вери својих предака и у Божјем закону – по коме се у рату не убија неборачко становништво ни најљућих душмана; не раскопава ничије огњиште, не руше ничији храмови, не насрће ни на чију част и образ: не тероришу они који су пали у ропство; не чини ништа чиме би се срамотио и понижавао слободарски српски народ, који се вазда у свим ратовима држао часно, поносно и витешки. И херојски у сукобима с онима који су насртали на његову част, образ, слободу и имовину. Такав је вазда био српски народ, такав треба да буде и остане и у наше дане, јер се и у најтежим данима и борбама може и треба да буде човек достојан Божјег имена и части и поноса свога народа.“

Дакле, како је Момчило Ђујић говорио: „само је један Бог, један Христос, један Свети Сава, једна српска црква, један српски народ“. Све док траје борба српског народа у окупираним српским земљама треба се водити речима великог Војводе.

Остајте достојни 

Можда за себе тврди да није достојан титуле свештеника или патријарха, али је зато достојан вечног поштовања и сећања српскога народа.

Морамо остати достојни својих предака који су животе дали за свој народ. С вером у Бога!

Његош, као једна од највећих историјских личности у Срба, читав свој живот и стваралаштво је посветио косовском завету. Мера његове посвећености, еквивалентна је мери утицаја на данашње генерације чија је икона постао, спремних да се супротставе „истраги“ Његоша у Црној Гори и испуњењу Његошевог завета.

Литије – нови бунт

Литије које су се десиле, пре свега у Црној Гори, а потом и у осталим српским крајевима, историјски су догађај првог реда. И то ће време пред нама потврдити! 

Српска Спарта је у тим тренуцима, као у неким давним временима, поново стала на чело читавог српства. Лично, у српство Црне Горе никада нисам сумњао, али ни сањао нисам да оно у тим тренуцима има толику снагу. Већинска, она његошевска Црна Гора, ради одбране својих светиња стала је под дуго потискивану тробојку. Као и српство, и његови носиоци кроз векове у Црној Гори, доживели су препород који траје и у моментима писања овог текста. Друштвене мреже беху преплављене објавама посвећених Марку Миљнову, краљу Николи, сердару Јанку Вукотићу, Момиру Булатовићу, првом српском светитељу Јовану Владимиру и многим другима, док се на самим литијама често могао видети лик, чути песма или парола некога од њих. Ипак, без обзира колико дело осталих по српство беше значајно, икона новог српског бунта – као што је антиглобалистима за то послужио Че Гевара – некако природно, сам од себе, постао је владика Петар II Петровић Његош. 

Његошево главаровање 

У Његушима крај Цетиња, Радивоје Томов Петровић је 13.11.1813. започео свој овоземаљски живот. Природно урођено српство је током школовања прерасло у Радову саму суштину, захваљујући понајвише свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији. По жељи свога стрица и црногорског владике Петра I Петровића, млади Раде је након стричевог упокојења 1830. прихваћен за владара Црне Горе, потом се закалуђерио и понео име Петар, да би у Русији од императора Николаја I добио звање владике. 

Управо уз помоћ Русије, млади црногорски владика се посветио учвршћивању своје власти што је био предуслов даљој изградњи црногорске државе. Након што је једном за свагда уништио утицај гувернадурске породице Радоњић, стекли су се услови за напредак државне структуре: стварањем Правитељствујушћег Сената, Гвардије и доношењем Закона отачаства, она поприма модерне облике државности. Збивши редове на унутрашњем плану, Црна Гора се тако могла окренути спољнополитичким изазовима, пре свега борби против Османског царства. У сукобима са херцеговачким и скадарским пашама, владарско умеће Петра II се потврдило, уз душну помоћ православне и братске Русије. Уз Турке, велико оптерећење за Црну Гору бива и Аустрија, са којом је владика тежио што бољим односима, те је разграничење 1841. извршено уз велике црногорске уступке. 

Србија матица српства, без ње никад ништа, довољно говори о његовој посвећености читавом српству, тежњама ка што бољим односима са српским кнежевима, пре свега Милошем, и жељом да црногорски добровољци помогну српске устанике у борби за Српску Војводину. Ипак, оно што ће Његоша учинити, како га је Иво Андрић формулисао, трагичним јунаком косовске мисли, пре свега јесте његово ванвременско књижевно стваралаштво.

Његош – највећи српски песник

Његошев поетски дар добијен од Бога, први је приметио његов учитељ, такође поета, Сима Милутиновић Сарајлија. Успешно учећи и усмеравајући младога Рада, Сарајлија је дочекао да га његов ученик у поетском смислу прерасте – а што је највећа признање за неког учитеља – и по мишљењу многих књижевних теоретичара, незаслужено гурне у страну. 

Пут ка звању највећег српског песника започео је Гласом каменштака 1833. године, наговестивши монументална дела српске књижевности која ће уследити. Средином четрдесетих година 19. века његови државнички успеси, који можда и нису већи од осталих господара из породице Његош, падају у други план: у Београду 1845. излази прво издање првог од три најзначајнија дела – Луча микрокозма. Овим филозофско-религијским делом се опевава душа, вођена искром божанственом, трагајући за узроцима човековог пада са неба и лепотом божанства. Песник описује космичҝe и рајске пределе као и Сатанину побуну против Богa која је довела до изгнанства човека на Земљу. 

Затим у Бечу 1847. штампа се његов најчувенији спев – Горски вијенац. Дело је посвећено праху оца Србије – вожду Карађорђу Петровићу и његовом устанку. Пишући га народним језиком, Његош тако уз Ђуру Даничића и Бранка Радичевића кључно доприноси победи Вуковој језичкој реформи. У делу се приказује црногорска историја од средњега века до владавине владике Данила, провлачећи српство кроз читав његов ток; три најчешће споменуте речи јесу Бог, Косово и Србин. Уз истрагу потурица, данас сматраном идејном клицом наводних геноцидних особина у Срба, ово дело представљ трн у оку данашњим монтенегринима, а пре свега Цетињанима, подсећајући их на порекло својих ђедова, чијим су одрицањем постали копилад. 

Последње од своја три највећа дела – Лажни цар Шћепан Мали, угледаће светлост дана у Трсту 1851. Дело састављено од предговора и пет дјествија представља владавину лажног руског цара Петра III, од његовог доласка на Цетиње 1767. па све до погибије 1774. Иако је његова владавина у Црној Гори била изузетно важна, у Његошевом делу је он представљен као варалица и страшљивац. Ироничном сликом историјске свакодневнице приказан је однос народа и црногорских великаша према њему, као и пометња коју је појава Шћепана Малог изазвала код руских, млетачких и турских власти. Таква слика, признаћемо, ни данас се, осим у нијансама, није променила. 

Написавши ова три дела, као да се препустио Божјој вољи и туберколози од које је боловао од 1849. Након повратка са путовања Европом, на Цетињу се његово стање погоршало. Његов кратки овоземаљски живот окончао се одласком у бесмртност 31.10.1851. године, само две седмице пре његовог 38. рођендана. Први световни господар рода Његошева, књаз Данило, испунио је стричев завет и његове посмртне остатке пренео 1855. у заветну цркву на Ловћену.

„Истрага“ Његошева

Управо ће са тог места, гажењем Његошевог завета, кренути први покушаји насилног одвајање Црне Горе из српског етничког корпуса. Први покушај од стране аустроугарских окупаторских власти 1916. био је стравичан, али безуспешан. Његошеве кости враћене су заслугама краља Александра и патријарха Гаврила Дожића у обновљену ловћенску цркву 1925. Иако је наводно тада патријарх осујетио намеру Ивана Мештровића, да под покровитељством самог краља, на Ловћену уместо цркве начини пагански храм, та идеја ће се реализовати 1974. под покровитељством бившег аустроугарског војника, тада председника свих народа и народности. 

Чинило се да је највећа препрека савладана и да брисање српства из Црне Горе има отворен пут, све до 1989. и доласка тројице младих и лијепих. Ипак, враћање Црне Горе својој природи није дуго потрајало; најмлађи и најспособнији члан поменутог тријумвирата, је по цену безусловног опстанка на власти и личног богаћења, одлучио да још агресивније настави путем раздвајања Црне Горе и српства, а самим тим и Његоша. И чинило се успешним: разбијање државне заједнице 2006; признавање тзв. Косова две године касније; придруживање Црне Горе свом крвнику НАТО-у… За то време српство је ћутало, све до децембра 2019. и изгласавања безбожничког квазизакона о слободи вероисповести.

Његошев завет – стари светоназор нових генерација

Слободарске литије које су уследиле, вратиле су Црну Гору на чело српства, самим тим и Његоша. Уз његовог наследника по значају за српство у Црној Гори, сада већ блаженопочившег митрополита Амфилохија, Његош је постао симбол тог величанственог покрета, првенствено његове апсолутне већине, односно српске младежи. Барјаци и одећа са његовим ликом преплавиле су улице српских градова. Међу младима се сада све чешће цитирају његове речи, потражња у књижарама за Његошевим делима је енормно порасла, а друштвене мреже преплављене Његошевим стваралаштвом, притом не девалвирајући његову вредност. 

На самом крају, вратио бих се горепоменутом бившем аустроугарском војнику, односно бившем председнику свих народа и народности. Одлазећи својим пријатељима и родбини, често смо могли приметити како им зидове и полице краси његов лик, упркос злочиначкој заоставштини која се временом све више открива. Ипак, генерацијама тако сервиране свести полако пролази време, па ми, њихови наследници, исте грешке не смемо поновити: превазиђене идоле и идеале морамо бацити на сметлиште историје; пре свега бацити слику бившег аустроугарског војника у канту за ђубре. Сасвим природним наметањем Његоша као новог симбола младих и родољубивих генерација, не морамо бринути чији ће портрети красити наше животне просторе. Инспирисани његовим делом, моћи ћемо да закорачимо даље, за српство исправним путем. Ако желимо да Његош поново буде спокојан и са небеса на нас поносно гледа, тај пут ће се тријумфално окончати на Ловћену, поновним испуњењем Његошевог завета и враћањем његове капеле где јој је место.

И зато – догодине на Ловћену!

Надолазеће генерације и патриотски брендови против наметања неолиберализма и западне културе.

Губитком суверенитета 2000. године, наше су политичке елите почеле са системским неоколонијаним поробљавањем под плаштом тзв. европских вредности. То наметање је врло брзо прерасло у тортуру неолиберализма и западне културе, већ запале у своју дегенеративну фазу, те се омладина у Србији тих година могла описати ванвременским стиховима Милана Ракића. Међутим, надолазеће генерације, поготово оне рођене у ратним временима деведесетих, почеше да се опиру двострукој тортури у виду малограђанског аутошовинизма и аутотјуновског примитивизма, те да томе траже алтернативу. Иако то двоструко културно-политичко тровање и данас траје, добар део деце овог века коју је захватила западњачка река је тражећи у традиционализму свој пут, супротстављен друштвеном мејнстриму, прерасла у нешто што Марко Танасковић назива модерним панком. Ерупција те нове мисли српске омладине десила се последњих дана 2019. године у Црној Гори, где смо сви мислили да је под насиљем тамошњег режима, српство било у изумирању.

Пламен српства

Годинама тињајуће незадовољство је преко ноћи прерасло у пламен који је српство(поготово у апатичној Србији) пробудио из зимског сна. И када су многи очекивали да ће бунт родољубља прерасти у улично насиље – а годинама нам је сервирано изједначење национализма и нацизма – широм српских градова су се десиле величанствене литије. Уз литије већински сачињене од  младежи, симболи тог бунта постале су и мим-странице које су на друштвеним мрежама разбијале страх и своје пратитељство обавештавале прворазредним информацијама. Отелотворење модерног панка у музици се десило кроз духовне и родољубиве песме; оживљавале су се старе, давно заборављене и писале се и снимале нове. Тако је песма Весели се српски роде постала својеврсна химна младих српских нараштаја, који су као и панкери својевремено, почели да раде и на свом визуелном изгледу; уместо одеће са левичарским и анархистичким симболима, одежда која је почела да осваја српску омладину била је инспирисана мотивима из националне историје и културе. Новонастали родољубиви брендови су никли самоиницијативно из саме омладине и без помоћи високог капитала, те су са правом постали водећи супарник наметнутом модном мејнстриму.

Национална свест

Мода, као и сваки мејнстрим, широким масама се намеће плански, уз унапред смишљену поруку и израчунату добит. Тако смо пре неколико година међу нашим вршњацима могли видети мајице са америчким и британским заставама. Познајући многе од њих, а самим тим и њихова размишљања, ношење тих мајица сигурно није био омаж тим културама које су свакако велике, али не и веће од крвавих трагова које су њихове земље кроз историју оставиле. Разлог јесте у томе што су решење за свој изглед слепо тражили са предусловом да се буде у тренду, без икаквог критичког размишљања о решењу наметнутом тадашњом модом. Као мислећа особа већ у том узрасту, због критика ношења таквих мајица, често сам био на мети напада и од стране својих вршњака сматран заосталим. Временом, сазревајући, престао сам да гледам друге и више пажње сам посвећивао себи; градећи сопствени укус према својим афинитетима, желео сам да носим оно што симболише мене самог. Пре свега се то односило на моја интересовања и националну свест, неговану све више.

Примитивни бот патриотизам

Поред одеће са мотивима вољених филмова и музике, трагање за одећом са националним мотивима вршило се у спортским продавницама, а најчешће по вашарским тезгама чији су производи били углавном просте и неквалитетне израде, сведене на понеки грб, лик Новака Ђоковића или Драже Михаиловића, све то без икакве креативности у стилизовању. Без обзира што је већина нас такве производе куповала, данас се можемо сложити да они више пристају амбијенту примитивног бот патриотизма, који се своди на скандирање у алкохолном заносу, са три прста у ваздуху. Можда је то случајност – а случајности је све мање што је више срећемо – али такве примере сада ретко срећем међу патриотском омладином. Поред јасног националног осећаја, она је данас култивисана, поред стручног поседује и опште образовање, окренута је цркви и породици као основној ћелији друштва. Поред тога што брине ко смо то ми, таква омладина се труди да упозна и уважи друге, лишавајући шовинизма свој патриотизам, али и заблуда које су нас током историјског искуства много коштале. Управо таква, образована и здравим вредностима задојена младеж – иако наш народ каже да одело не чини човека – најчешће се може срести у одежди патриотских брендова. Када те производе погледате, стичете утисак да је у њих уложено много више од јефтиног памука и слике преузете са интернета.

Позитивна конкуренција подиже креативност и квалитет

Мотиви су разни: од отмено једноставних приказа из нашег колективног памћења, до приказа чије се скривене поруке могу тумачити само са интелектуалним предусловом. Иако се потражња за производима патриотских брендова све више повећава, ношење истих мени лично доноси осећај посебности, али и блискости и повезаности са особом коју ћу на улицу срести у истој таквој одежди. Такође, оваква одежда ће изазивати провокацију оних који то сматрају назадним, али се на њихове реакције не треба обазирати, а мени је лично довољно задовољство осећај супериорности пружен таквим реакцијама. Посебно лепа ствар је што патриотски брендови стварају позитивну конкуренцију и здраво утичу једни на друге; таква конкуренција подиже креативност и квалитет, а самим тим и на њихов однос са ценом, тако избалансираном да производ и у овако тешкој економској ситуацији, просечан потрошач може да приушти. Патриотски брендови у себи често садрже како едукативни, тако и хуманитарни карактер, те се куповином њихових производа стиче корисно, поучно и племенито.

Оно што мајице са англосаксонским заставама – као и све што има везе са укусом – нису издржале, јесте тест времена. За разлику од њих, патриотски брендови и њихови производи се упркос времену и даље држе и о њима се прича. Интересовање и даље траје, баш као што трају и одежде. Трајан утисак њиховим ношењем не би био могућ без трајног квалитета материјала, а сви знамо да је квалитет у време либералног капитализма, за рачун квантитета претворен у изумрелу врсту. Ношењем одежде патриотских  брендова препознају се и повезују мислећи и национално освешћени делови српске омладине, чију ће стварну снагу показати будуће политичке турбуленције којима ови простори нимало не оскудевају. До тада – бар на овакав начин – радимо на томе да знамо ко смо!

Када је на суђењу у јесен 1914. године упитан зашто је убио аустроугарског престолонаследника, Гаврило Принцип је одговорио: „Народ трпи што је потпуно осиротио, што га сматрају стоком… Ја сам сеоски син, знам како је на селу и зато сам хтео да се осветим и није ми жао.“

То што хоћемо да вам испричамо десило се оне године када оно Аустрија анексира и приграби, на жалост Србима, а на очи Турцима и Русима, две најлепше српске покрајине – Босну и Херцеговину.
Танасије Таса Миленковић (1852-1918), српски правник и књижевник

Српски устанци у Херцеговини и Босни (1875-1877) покренули су борбу за коначно ослобођење од османске власти, крунисану независношћу Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе на Берлинском конгресу (1878). Међутим, док су грађани две српске земље славили остварење вишедеценијских снова, аустроугарска војска је сходно договору великих сила прешла границу на Сави 29. јула и почела окупацију Босне и Херцеговине, још увек формално саставног дела Турске. Аустроугарска се није задовољила овим територијалним уступком и већ октобра наредне године склапа савезништво са Немачком, што је био само први корак ка стварању војног савеза који ће покренути Велики рат. Дан након овог чина, аустроугарски министар спољних послова, Ђула Андраши, нашао се у свечаној посети цару Францу Јозефу и том приликом му пре подношења оставке поручује: Сада је за Монархију пут према Истоку слободан.

Тако је још од 7. октобра 1879. постало питање када ће империјалне тежње Беча и Берлина довести до рата општих размера.

Андрашијев пут неминовно је водио преко српских земаља.

Дућан Морица Шилера на дан проглашења анексије Босне и Херцеговине.

Тачно двадесет девет година касније, 7. октобра 1908, настала је необична фотографија, данас лако доступна, али слабо позната. Изнад улаза у дућан на углу две улице примећују се различити натписи: на немачком је истакнуто име власника Морица Шилера, уз доступна пића (пиво, чај, рум, коњак и вино); изнад су непотпуне табле са китњастим арапским и готово клинастим хебрејским писмом. Недалеко од врата, неколико људи оријенталног изгледа знатижељно се окупило крај комада хартије, нејасне садржине насловљене крупном латиничном речју проглас.

Свега има у Сарајеву, месту настанка фотографије, изузев ћирилице.

Српско писмо спорадично је забрањивано током три деценије аустроугарске окупације, сузбијан је сваки облик националне мисли међу српским живљем западно од Дрине, свештеници и учитељи морали су имати одобрење страних власти, управу су чинили грађани из других делова монархије (Мађари, Немци, Чеси и други, од народа названи куфераши), а преко земаљског управника Босне и Херцеговине, Бенјамина Калаја, активно се радило на стварању босанске нације. Када се потоње настојање испоставило као неуспешно јер је наклоност према окупатору постојала искључиво код Хрвата, Беч почиње да заговара тезу о засебном бошњачком народу како би осујетио и оно мало српско-муслиманске сарадње.

Положај нашег народа у Босни и Херцеговини био је једва повољнији од поробљених сународника из Вардарске или Старе Србије.

Проглас од 7. октобра 1908. представљао је слаткоречиву царску обзнану анексије Босне и Херцеговине, пажљиво припремане готово пуних годину дана. Поступак Аустроугарске схваћен је као понижење свих Срба. Упркос томе што је дуго трајала, окупација се чинила „привременом мером“ која свакога часа може престати, док је анексија чинила српску наду о уједињењу пустим сновима. Читав Београд се тих дана налазио на ногама: организовани су протести на Позоришном тргу, народ је тражио оружје, а међу ватреним говорницима истакао се чувени Бранислав Нушић. Наводно је тадашњи престолонаследник, принц Ђорђе Карађорђевић, на једном скупу у општем заносу запалио заставу северног суседа.

Анексиона криза претила је да угрози крхки европски мир. Председници Владе, Петар Велимировић и Стојан Новаковић, знали су преко министра иностраних дела Милована Миловановића како Србија не може рачунати на подршку за рат неспремних сила, упркос томе што је међународно право било на њеној страни. Сложене дипломатске игре у којима су учествовале Русија, Француска и Уједињено Краљевство завршене су последњег дана марта следеће године. Београд је морао да одступи и прихвати постојеће стање.

Осећај горчине међу Србима био је још већи. Велики Петар Кочић је писао: У ропству се родих, у ропству живјех, и у ропству, вајме, умријех.

Слобода се чинила недостижном за све Србе између Дрине и Уне.

Годинама касније, једна грешка променила је токове повести, а нашој фотографији дала на значају.

Светском.

Дуж Апелове обале налазило се мноштво света, жељно да види тренутак у коме ће крај Миљацке проћи аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга Софија Хотек. Спремно их је чекала и група младића, по договору распоређена дуж улице. Један од њих, Недељко Чабриновић, баца бомбу на возило и рањава двојицу официра. Високе званице пролазе неповређено и настављају ка Вијећници где их дочекује градоначелник Фехим Ћурчић. Том приликом одиграла се трагикомична ситуација: први човек Сарајева очигледно није знао за неуспели покушај атентата, па је престолонаследника дочекао унапред припремљеним говором у коме истиче добродошлицу свих грађана. Фердинанд му оштро одговара како ју је већ осетио.

Након званичног пријема, престолонаследник одлучује да мимо протокола посети повређеног пуковника Ерика фон Мериција у болници. Направљен је фаталан превид. Возача Леополда Лојку нико није обавестио о промени путање и овај је враћајући се Апеловом обалом скренуо у улицу Франца Јозефа.

Управо на углу тих улица била је смештена радња Морица Шилера.

Испред ње се према каснијем полицијском записнику око 11:15 нашао деветнаестогодишњак из Обљаја код Грахова.

Гаврило Принцип.

Аустроугарска ће месец дана касније кренути на крвави пут ка Истоку. Испоставило се да је то за њу био пут без повратка.

Преко Срба више се није могло.

Да ли се то икако дало прочитати на прогласу, хладног и несрећног октобра 1908. године?

Дејан Којић 27. јуна 2021.