Његош, као једна од највећих историјских личности у Срба, читав свој живот и стваралаштво је посветио косовском завету. Мера његове посвећености, еквивалентна је мери утицаја на данашње генерације чија је икона постао, спремних да се супротставе „истраги“ Његоша у Црној Гори и испуњењу Његошевог завета.
Литије – нови бунт
Литије које су се десиле, пре свега у Црној Гори, а потом и у осталим српским крајевима, историјски су догађај првог реда. И то ће време пред нама потврдити!
Српска Спарта је у тим тренуцима, као у неким давним временима, поново стала на чело читавог српства. Лично, у српство Црне Горе никада нисам сумњао, али ни сањао нисам да оно у тим тренуцима има толику снагу. Већинска, она његошевска Црна Гора, ради одбране својих светиња стала је под дуго потискивану тробојку. Као и српство, и његови носиоци кроз векове у Црној Гори, доживели су препород који траје и у моментима писања овог текста. Друштвене мреже беху преплављене објавама посвећених Марку Миљнову, краљу Николи, сердару Јанку Вукотићу, Момиру Булатовићу, првом српском светитељу Јовану Владимиру и многим другима, док се на самим литијама често могао видети лик, чути песма или парола некога од њих. Ипак, без обзира колико дело осталих по српство беше значајно, икона новог српског бунта – као што је антиглобалистима за то послужио Че Гевара – некако природно, сам од себе, постао је владика Петар II Петровић Његош.
Његошево главаровање
У Његушима крај Цетиња, Радивоје Томов Петровић је 13.11.1813. започео свој овоземаљски живот. Природно урођено српство је током школовања прерасло у Радову саму суштину, захваљујући понајвише свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији. По жељи свога стрица и црногорског владике Петра I Петровића, млади Раде је након стричевог упокојења 1830. прихваћен за владара Црне Горе, потом се закалуђерио и понео име Петар, да би у Русији од императора Николаја I добио звање владике.
Управо уз помоћ Русије, млади црногорски владика се посветио учвршћивању своје власти што је био предуслов даљој изградњи црногорске државе. Након што је једном за свагда уништио утицај гувернадурске породице Радоњић, стекли су се услови за напредак државне структуре: стварањем Правитељствујушћег Сената, Гвардије и доношењем Закона отачаства, она поприма модерне облике државности. Збивши редове на унутрашњем плану, Црна Гора се тако могла окренути спољнополитичким изазовима, пре свега борби против Османског царства. У сукобима са херцеговачким и скадарским пашама, владарско умеће Петра II се потврдило, уз душну помоћ православне и братске Русије. Уз Турке, велико оптерећење за Црну Гору бива и Аустрија, са којом је владика тежио што бољим односима, те је разграничење 1841. извршено уз велике црногорске уступке.
Србија матица српства, без ње никад ништа, довољно говори о његовој посвећености читавом српству, тежњама ка што бољим односима са српским кнежевима, пре свега Милошем, и жељом да црногорски добровољци помогну српске устанике у борби за Српску Војводину. Ипак, оно што ће Његоша учинити, како га је Иво Андрић формулисао, трагичним јунаком косовске мисли, пре свега јесте његово ванвременско књижевно стваралаштво.
Његош – највећи српски песник
Његошев поетски дар добијен од Бога, први је приметио његов учитељ, такође поета, Сима Милутиновић Сарајлија. Успешно учећи и усмеравајући младога Рада, Сарајлија је дочекао да га његов ученик у поетском смислу прерасте – а што је највећа признање за неког учитеља – и по мишљењу многих књижевних теоретичара, незаслужено гурне у страну.
Пут ка звању највећег српског песника започео је Гласом каменштака 1833. године, наговестивши монументална дела српске књижевности која ће уследити. Средином четрдесетих година 19. века његови државнички успеси, који можда и нису већи од осталих господара из породице Његош, падају у други план: у Београду 1845. излази прво издање првог од три најзначајнија дела – Луча микрокозма. Овим филозофско-религијским делом се опевава душа, вођена искром божанственом, трагајући за узроцима човековог пада са неба и лепотом божанства. Песник описује космичҝe и рајске пределе као и Сатанину побуну против Богa која је довела до изгнанства човека на Земљу.
Затим у Бечу 1847. штампа се његов најчувенији спев – Горски вијенац. Дело је посвећено праху оца Србије – вожду Карађорђу Петровићу и његовом устанку. Пишући га народним језиком, Његош тако уз Ђуру Даничића и Бранка Радичевића кључно доприноси победи Вуковој језичкој реформи. У делу се приказује црногорска историја од средњега века до владавине владике Данила, провлачећи српство кроз читав његов ток; три најчешће споменуте речи јесу Бог, Косово и Србин. Уз истрагу потурица, данас сматраном идејном клицом наводних геноцидних особина у Срба, ово дело представљ трн у оку данашњим монтенегринима, а пре свега Цетињанима, подсећајући их на порекло својих ђедова, чијим су одрицањем постали копилад.
Последње од своја три највећа дела – Лажни цар Шћепан Мали, угледаће светлост дана у Трсту 1851. Дело састављено од предговора и пет дјествија представља владавину лажног руског цара Петра III, од његовог доласка на Цетиње 1767. па све до погибије 1774. Иако је његова владавина у Црној Гори била изузетно важна, у Његошевом делу је он представљен као варалица и страшљивац. Ироничном сликом историјске свакодневнице приказан је однос народа и црногорских великаша према њему, као и пометња коју је појава Шћепана Малог изазвала код руских, млетачких и турских власти. Таква слика, признаћемо, ни данас се, осим у нијансама, није променила.
Написавши ова три дела, као да се препустио Божјој вољи и туберколози од које је боловао од 1849. Након повратка са путовања Европом, на Цетињу се његово стање погоршало. Његов кратки овоземаљски живот окончао се одласком у бесмртност 31.10.1851. године, само две седмице пре његовог 38. рођендана. Први световни господар рода Његошева, књаз Данило, испунио је стричев завет и његове посмртне остатке пренео 1855. у заветну цркву на Ловћену.
„Истрага“ Његошева
Управо ће са тог места, гажењем Његошевог завета, кренути први покушаји насилног одвајање Црне Горе из српског етничког корпуса. Први покушај од стране аустроугарских окупаторских власти 1916. био је стравичан, али безуспешан. Његошеве кости враћене су заслугама краља Александра и патријарха Гаврила Дожића у обновљену ловћенску цркву 1925. Иако је наводно тада патријарх осујетио намеру Ивана Мештровића, да под покровитељством самог краља, на Ловћену уместо цркве начини пагански храм, та идеја ће се реализовати 1974. под покровитељством бившег аустроугарског војника, тада председника свих народа и народности.
Чинило се да је највећа препрека савладана и да брисање српства из Црне Горе има отворен пут, све до 1989. и доласка тројице младих и лијепих. Ипак, враћање Црне Горе својој природи није дуго потрајало; најмлађи и најспособнији члан поменутог тријумвирата, је по цену безусловног опстанка на власти и личног богаћења, одлучио да још агресивније настави путем раздвајања Црне Горе и српства, а самим тим и Његоша. И чинило се успешним: разбијање државне заједнице 2006; признавање тзв. Косова две године касније; придруживање Црне Горе свом крвнику НАТО-у… За то време српство је ћутало, све до децембра 2019. и изгласавања безбожничког квазизакона о слободи вероисповести.
Његошев завет – стари светоназор нових генерација
Слободарске литије које су уследиле, вратиле су Црну Гору на чело српства, самим тим и Његоша. Уз његовог наследника по значају за српство у Црној Гори, сада већ блаженопочившег митрополита Амфилохија, Његош је постао симбол тог величанственог покрета, првенствено његове апсолутне већине, односно српске младежи. Барјаци и одећа са његовим ликом преплавиле су улице српских градова. Међу младима се сада све чешће цитирају његове речи, потражња у књижарама за Његошевим делима је енормно порасла, а друштвене мреже преплављене Његошевим стваралаштвом, притом не девалвирајући његову вредност.
На самом крају, вратио бих се горепоменутом бившем аустроугарском војнику, односно бившем председнику свих народа и народности. Одлазећи својим пријатељима и родбини, често смо могли приметити како им зидове и полице краси његов лик, упркос злочиначкој заоставштини која се временом све више открива. Ипак, генерацијама тако сервиране свести полако пролази време, па ми, њихови наследници, исте грешке не смемо поновити: превазиђене идоле и идеале морамо бацити на сметлиште историје; пре свега бацити слику бившег аустроугарског војника у канту за ђубре. Сасвим природним наметањем Његоша као новог симбола младих и родољубивих генерација, не морамо бринути чији ће портрети красити наше животне просторе. Инспирисани његовим делом, моћи ћемо да закорачимо даље, за српство исправним путем. Ако желимо да Његош поново буде спокојан и са небеса на нас поносно гледа, тај пут ће се тријумфално окончати на Ловћену, поновним испуњењем Његошевог завета и враћањем његове капеле где јој је место.
И зато – догодине на Ловћену!
Браво! Такви млади људи нам требају!