Потези које је Стефан Твртко Котроманић током своје владавине доносио јасно указују у ком правцу је желео да усмери свој владарски престиж, али и престиж Босне као једне од српских средњовековних држава. У својој тенденцији да се на свакин начин удаљи од било чега што има везе са Србима, политичко Сарајево је посегло за личношћу краља Стефана Твртка Котроманића као средњовековном упоришту данашњег бошњачког националног идентитета. Овакви потези оскудевају у историјској заснованости јер је национални идентитет појам анахрон средњем веку, док је сама средњовековна Босна била једна од средњовековних српских држава која је у XII веку успела да се издвоји.
Бан Твртко Котроманић
Када је 1353. дошао на власт, Твртко је имао свега петнаест година, према чему можемо закључити да је рођен 1338. године. Његов отац је био кнез Владислав Котроманић, брат Стефана II који је бановао Босном од 1322. године. Њихова мајка је била Јелисавета, ћерка краља Драгутина, чиме је Твртко био у крвном сродству са Немањићима. По мајци Јелени, Твртко је био у сродству са хрватском феудалном породицом Шубића и вероватно је под њеним утицајем васпитаван као католик. Босна је у време Твртковог доласка на власт била вазал моћног угарског краља Лајоша I. Положај младог бана био је отежан великом снагом босанске властеле, чију је непослушност подстицало затезивање односа Твртка са својим угарским сениором. На основу свог брака са Јелисаветом, ћерком Стефана II, Лајош I је од Твртка потраживао Хум до Неретве, па је неискусни и слаби Твртко био приморан да му га преда. Период покорности Лајошу је трајао до 1363. године и за тај период Твртковог бановања нема поузданих извора. Највероватније због побуне, угарска војска је 1363. у два правца напала Босну, али су обе војске заустављене код Сокола, односно Сребреника. После ових победа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле на челу са његовим млађим братом Вуком. Твртко са мајком бежи у Дубровник, одакле се обраћа за помоћ мађарском краљу и уз његову помоћ се враћа на власт. Каснији Вукови покушаји да поново збаци брата били су безуспешни.
Твртко Котроманић и Србија
Након смрти цара Душана, Србијом је завладала феудална анархија и она се годинама све више појачавала. За то време је Твртко ојачао и био је спреман да се упусти у борбу између српских феудалаца. Ступио је у блиске односе са кнезом Лазарем Хребељановићем, са којим га је највише спајала заједничка опасност у лику жупана Николе Алтомановића. Непријатељства са њим су увелико трајала јер је Алтомановић помагао побуну против Твртка и нападао Дубровник у више наврата, а помагали су га Угарска и њен великаш Никола Горјански. Међутим, преговори Алтомановића са Млечанима су натерали Угарску да подржи савез Твртка и Лазара, па су они заједничким снагама поразили Алтомановића током 1373. године, при чему је Твртко заузео територије у долинама Дрине и Лима. Након тога, Твртко се сукобљава са Балшићима који су искористили Алтомановићев пад и заузели дубровачко залеђе, на које је претендовао и сам. Почетком 1377. Твртко заузима Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa да опљачка територију до Невесиња. Међутим, Ђурађ убрзо умире и Твртко успева да осигура власт над дубровачким залеђем, чиме је постао господар обале Јадрана између Котора и Дубровника.
Краљ Стефан Твртко Котроманић
Освајањима се унутар граница Тврткове државе нашао већи број земаља са православним становништвом и храмовима. Заузимањем Полимља, у Твртковом поседу се нашао манастир Милешева, код данашњег Пријепоља. У овом манастиру се налазио гроб Светог Саве, чији је култ међу Србима био већ раширен. У средњем веку је светородност била од изузетне важности за престиж једне династије. Због тога су се многи владари позивали на крвно сродство са светитељима или неким другим династијама које су биле светородне. У овом случају, Твртко се са потпуним правом позвао на Немањиће јер је мајка његовог оца била ћерка краља Драгутина. Поред тога, држава Немањића више није постојала и у томе је лежала могућност да се Твртко као њихов потомак наметне као изузетно важан политички фактор. Највероватније на Митровдан 1377. године, Твртко је крунисан за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, што је била његова најчешћа титулација. Додаје себи име Стефан, које су носили сви владари из династије Немањић, а по немањићком узору покушава да уреди свој двор, јер је церемонијал у средњем веку био изузетно значајан. Од Дубровчана је почео да прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка, који су они до тог тренутка плаћали српским владарима, што представља гест признања Твртка као краља. Повеља Дубровчанима из 1378. године доказује да се Твртко крунисао у Милешеви, земљи својих прародитеља, а не у Милама крај Високог, како тврде историчари или псеудоисторичари из Босне и Херцеговине. Крунисање је веома битно по питању његове верске припадности, о чему извори дају магловиту слику. Сматра се да је васпитаван као католик под утицајем мајке, а постоје и извори где он поједине католичке свештенике назива духовним оцима. Међутим, многи српски историчари сматрају да је најкасније уочи крунисања постао православац, јер без тога оно не би било могуће. У прилог овим претпоставкама иду многи извори, поготово папски, као и радови хрватских историчара који Твртка називају „грчким шизматиком“, односно православцем.
Краљ Стефан Твртко и Приморје
Твртко је желео да Босна добије свој излаз на море и да не буде зависна од дубровачке луке. Он је 1382. године подигао град Нови у Боки Которској, као утврђено пристаниште. Дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град добија садашњи назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова који су почели да преносе со, долази до заоштравања односа са Дубровником, који је имао монопол над трговином сољу. Краљ Твртко I користи ситуацију након смрти Лајоша Великог 1382. и од своје сестре од стрица, угарске краљице Јелисавете, 1385. године добија Котор у ком се могло трговати сољу. Две године касније његову власт признаје Клис, седиште Шубића, под условом да Твртко потврди сва ранија права која је овај град уживао. Потом су освојени Врана и Омиш, а почетком 1388. и Книн. Након што је привремено био заузет османском опашношћу, краљ Стефан Твртко се вратио освајању у Далмацији. Прво му се 1390. покорио Сплит под одређеним условима, а исти пример су следили Трогир и Шибеник, острва Брач, Хвар и Корчула. Краљ Твртко је углавном потврђивао права која су ови градови имали под угарском влашћу. Једна од тековина његове власти у Далмацији јесте јачање православља. У градовима који су његову власт признали, долази до јачања и проширивања православних заједница, као и изградње православних храмова.
Краљ Стефан Твртко и борбе са Османлијама
Продори османских трупа из новооснованог Румелијског беглербеглука током осамдесетих година XIV века су све више угрожавали Босну и земље које су настале на рушевинама Душановог царства. Први упади су забележени 1386. године када је кнез Лазар победио Османлије код Плочника, да би се следећа велика борба одиграла 27. августа 1388. године код Билеће, између османских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином и одреда Краљевине Босне које су предводили војвода Влатко Вуковић и Радич Санковић. Босанска војска је тада потукла противника, док се Лала Шахин једва спасао бекством. Поред тога што се крунисао за краља Срба и баштинио традицију Немањића, пре свега треба истаћи практичне разлоге због чега је Твртко озбиљно схватио османску опасност и због тога прекинуо освајања у Далмацији. Свог најбољег војсковођу, Влатка Вуковића, поставио је на чело одреда који се запутио на Косово како би помогао војсци српских феудалаца на челу са кнезом Лазаром. Након Косовске битке 15. јуна 1389. године, краљу Твртку на великој победи честита канцелар Фирентинске републике, Колучо Салутати, у писмима током октобра исте године. Захваљујући овој преписци, западна Европа је упозната са овом великом битком и смрћу султана Мурата, који је био и остао једини пострадали османски султан на бојном пољу. Смрт султана Мурата је разлог због чега Салутати, као и византијски извори, говори о победи јер је у тадашњем односу снага и утицаја Мурат ипак био изнад кнеза Лазара. Иако Твртко лично није учествовао, учешће његове војске под командом Влатка Вуковића је било изузетно значајно и Босна се тако на неко време нашла изван домашаја османске моћи. Краљ Твртко се опет окренуо Далмацији и у време ширења власти на том подручју је преминуо 10. марта 1391. године.
Твртко Котроманић као краљ новокомпоноване нације
Избијањем рата у Босни и Херцеговини, босански муслимани су као свој симбол одредили љиљане са грба Котроманића. Већ тада се приступило позивању на нешто са чим данашњи Бошњаци немају никакве везе. Третирања Твртка као Бошњака наставиће се у наредним деценијама, а своју кандидатуру за његово присвајање истакли су и Хрвати који неретко својој деци дају име Твртко, док су поједине јединице Хрватског вијећа одбране у време рата носиле његово име. Његова мајка заиста потиче из хрватске феудалне породице, али то свакако не може бити пресудан фактор. Упркос својим специфичностима као државе, о Босни средњовековни историјски извори пишу као неспорно српској земљи. Као најзначајнији средњовековни владар те Босне, јавља се Твртко Котроманић који се у Милешеви, над гробом Светога Саве, крунише за краља Срба, Босне и Приморја, узима немањићко владарско име Стефан, а своје порекло и престиж везује за најзначајнију српску династију. Према томе, о бошњаштву или хрватству краља Стефана Твртка нема ни говора јер националног идентитета у данашњем смислу није било у средњем веку. Идентитификација у средњем веку се заснивала на сталешкој подели, па се ни српство у данашњем смислу такође не може везати за краља Стефана Твртка Котроманића. Међутим, не може се ни оспорити да је Босна од свог првог помена у историјским изворима била означена искључиво као једна од српских земаља, упркос својим специфичностима у односу на остале. Као назјначајнији владар такве Босне, Стефан Твртко Котроманић се профилисао позивајући се на крвну сродност са најзначајнијом српском династијом, што решава све дилеме ком историјском наслеђу он припада.