Месец: децембар 2021.

Иако неспорно до гуше огрезли у крви, многи су зликовци успели да се домогну емигрантског раја у Латинској Америци, међу којима је доста њих дочекало дубоку старост и свој живот окончало природном смрћу. Анте Павелић, један од највећих злочинаца свих времена, успео је уз помоћ Католичке цркве да се пребаци пацовским каналима у Аргентину. Злочиначка усташка нарав му није дозволила да мирује, што је омогућило српским политичким емигрантима у Аргентини да га открију. Благоје Јововић је био човек који је смртно ранио највећег српског крвника, одговорног за стотине хиљада убијених за време Независне државе Хрватске, након чега ће овај годинама умирати страшним мукама, недовољним ипак за злочине, почињене за свог живота.

Благоје Јововић – Партизан који неће на браћу

На почетку ових редова, треба се упознати са методолошким проблемима у истраживању улоге Благоја Јововића приликом атентата на Анту Павелића. Због саме природе овог догађаја, о њему сем усмених сведочанстава, нема чврстих доказа. Поред тога, усташка емиграција је за овај догађај оптуживала југословенску тајну службу, док се у Југославији са друге стране, није много говорило, а ондашњи историчари се нису бавили овим догађајем; тек је понеки публициста покушао о томе нешто да напише. Због тога, све детаље треба узети са одређеном резервом, упркос томе што као такви чине најприближнију претпоставку о овом догађају. Тек по повратку у Црну Гору, откриће се прави идентитет Павелићевог атентатора.

Овај дуго прећуткивани српски јунак је рођен 1922. године у селу Косић код Даниловграда, у племену Бјелопавлића, од оца Јова и мајке Радуше. Када су силе Осовине започеле инвазију на Југославију, рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту се самоиницијативно упустио у борбу са Немцима и за то добио одликовање.  После кратког ратовања и капитулације, упутио се у родни крај, где се избијањем Тринаестојулског устанка 1941. прикључио Народноослободилачком покрету, који је заједно са јединицама ЈВуО устао против италијанске окупације и домаћих квислинга, након Петровданске скупштине. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у неуспелом покушају да се заузму добро утврђена Пљевља. 

Када је ситуација из Србије почела да се прелива на Црну Гору, Јововић је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје, јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике у „левим скртањима“. Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

Четник Благоје Јововић

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био надрђени у школи за подофицире у Билећи. У међусобним борбама и због „пасјих гробаља“, комунисти су  почетком 1942. године били протерани из Црне Горе. Следеће године је Јововић био премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, где је постављен за водника у штапској чети. Марта и априла 1943. године учествовао је у борбама у Херцеговини против комунистичких снага, где су четничке снаге претрпеле пораз у кључној бици на Неретви. Ускоро ће и његов бивши командант Бајо Станишић погинути под Острогом, а партизани добијати све већу подршку савезника, што су четници по сваку цену желели да спрече: септембра 1944. године се Благоје Јововић налазио у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Испловили су близу Котора, да би их у Таранту дочекао амерички капетан и одвео у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана, који су водили активнију борбу против Немаца, без обзира на условљеност цивилним жртвама.

Судбина четничког покрета у отаџбини свима је позната. Поред четника који су за Дражом Михаиловићем, уз велике муке отишли у Србију, други део њих, махом црногорских, херцеговачких и делом србијанских четника, отишао је на ништа лакши пут ка Словенији, где је део успео да се преда савезницима, а део побијен на Кочевском рогу. Међу онима који су успели да се спасу, био је и Благоје Јововић, захваљујући томе што је након мисије у Таранту остао у Италији.

Благоје Јововић у лову на Павелића

У почетку, Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима које су савезници формирали на подручју Италије и Аустрије; у једном таквом логору у Јуденбургу, Благојеви саборци су ликвидирали злочинца Секулу Дрљевића. Јововић је према неким изворима сарађивао, а можда чак и радио у британској Тајној обавештајној служби и том приликом је упознао обавештајца Рендолфа Черчила. За време рада у Тајној обавештајној служби, успео је да ступи у везу са одређеним јеврејским круговима који су га обавестили да је Анте Павелић у Италији и да га крије Католичка црква у једном од својих самостана. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и освети се. Управо од поменутих јеврејских кругова добија и информацију да је Павелић успео да пребегне у Аргентину преко „пацовских канала“ које је организовала Католичка црква, те да га њени припадници крију и брину о његовој безбедности.

Септембра 1947. Јововић успева преко Ђенове да оде за Буенос Ајрес, где је ступио у десетогодишњу потрагу за највећим српским крвником. У Аргентини је Благоје радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац, али је ширио и круг познанстава, на шта је полагао велике наде у потрази за одбеглим злочинцем. Оженио се у међувремену Гладом, са којом је добио сина Гаврила, као и кћери Габријелу-Карину и Марију. Поред тога, Благоје није заборавио своје порекло, па је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава”, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе културног друштва „Његош”. 

Правда у Благојевим рукама

Када је мислио да одустане и да никада неће успети у својој намери, десио се преокрет. Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анте Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић. Милева Гаћеша, емигранткиња из Лике, о мотивима атентата за Око магазин каже: „нисмо могли дозволити да се он(Павелић) креће около са својом усташком гардом, док се његовим жртвама не знају гробови“. Одлучено је да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе дана оснивања НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Мило Кривокапић су се упутили у место Палoмaр, где је откривено Павелићево место живота. Тог дана је Павелић пошао негде са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана. Сутра је, по изласку из превоза, Павелић  посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост. Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале. Међутим, сам Павелић их је одвео у другом правцу оптужујући југословенску УДБУ за овај атентат. Његово стање након атентата, било је катастрофално. Задобијене ране Павелићу се никада нису зацелиле, пошто је боловао од шећерне болести. Чак ни зрна нису одстрањена ризичним хируршким захватом. Након што је прешао у Шпанију, овај велики злочинац је умро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, у стравичним мукама као плода последица атентата.

Преузето са: https://slobodnahercegovina.com/jovovicu-vazda-ti-pucala-dva-metka-za-pavelica/

Дуго прећуткивана истина о Благоју Јововићу

О смрти Анта Павелића се у југословенској јавности стидљиво говорило. О детаљима се није много знало, тако да је врло мало људи било обавештено у каквим је околностима окончан живот Анта Павелића. У међувремену, с распадом Југославије и повампирењем усташтва у Хрватској, почела су говоркања о томе ко је његов убица. Међутим, јавност у СР Југославији се са његовим идентитетом упознала тек крајем 1998. године, нешто пре бомбардовања Благојеве отаџбине. После скоро 55 година, Благоје Јововић први пут посећује СР Југославију, тачније Црну Гору, још од 1944. године. Посетио је манастир Острог и сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем, те је том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на највећег српског крвника 1957. године у Буенос Ајресу.

Благоје Јововић – заштитно лице бунта

Чини се да се са развојем интернета и доступношћу информација, поново развило интересовање о Благоју Јововићу, пре свега код српске омладине. Почеле су да круже дигиталне верзије књиге Тихомира Бурзановића – „Два метка за Павелића“, а потом и да ничу мурали, као и да се носе мајице са његовим ликом. У таквом истицању његовог значаја, омладина свакодневно превазилази себе у креативном приказивању Јововићеве освете. Након наглог повећања свести о њему као неком ко је раван Гаврилу Принципу, при чему су неке београдске улице понеле његово име, неке невладине организације и личности аутошовинистичких ставова су почеле да осуђују овакве потезе, самим тим осуђујући и Јововићеву освету усташких жртава. Питање је само како би прошао неко ко је осудио отмицу Ајхмана или уморство неког другог јеврејског џелата? О томе нека размишљају они, а ми као друштво на то да се не обазиремо и даље да чувамо сећање на овог бјелопавлићког јунака.

Краљ Александар I Карађорђевић 

Краљ Александар I Карађорђевић готово век након своје смрти привлачи пажњу наше јавности. Неки га карактеришу као великосрпског диктатора, неки као „витешког краља“ и „осветника Косова“, „првом жртвом фашизма у Европи“, а због стварања Југославије, многи га сматрају „гробаром Србије“. Међутим, неозбиљно би било окарактерисати га искључиво једним од наведених наратива, јер истини за вољу, он је био од доста тога по мало. Због тога су његови живот и дело били такви какви јесу, са трагичном смрћу на крају.

Краљ Александар – пореклом Шумадинац, рођењем Цетињанин

Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године. Његов деда по мајци био је црногорски књаз Никола I Петровић, а баба кнегиња Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Александар III. Брак његовог оца кнеза Петра Карађорђевића и кнегиње Зорке је уско повезан са династичким сукобима између Петровића и Обреновића, те је књаз Никола у њему видео двоструку корист. Детињство је Александар провео у Црној Гори, где га је задесио трагични губитак мајке, а основну школу је завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у Пажевском кадетском корпусу у Санкт Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године. Међутим, његов живот ће 1909. године отићи у другом правцу. Његов старији брат, принц Ђорђе одрекао се права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића, којима није одговарао импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност склона инцидентима; последњи у низу узруковао је смрт Ђорђевог посилног, те се након тога одрекао наследства. Постоје разне теорије о томе, од случајности до организованих завера, у којима је по неким тврдњама, учествовао и Александар.

Престолонаследник Александар Карађорђевић

Као престолонаследник, Александар је убрзо постао важна личност у Краљевини Србији. Упркос томе што је 1910. скоро преминуо од стомачног тифуса, Александар се упутсио у борбу између политичких центара моћи. Пашићеви радикали и Аписова „Црна рука“ су добили и трећег конкурента. Александар је радио на прикупљању својих присталица, па је око себе формирао „Белу руку“, групу официра на челу са Петром Живковићем. Имао је врло важну улогу у врло успешној реорганизацији српске војске, сарађујући са многим официрима, што ће се наставити када Србија коначно крене у ослобођење својих сународника под османском влашћу. Када је започет Први балкански рат, престолонаследник Александар је формално командовао Првом армијом, док је стварну команду над њом имао начелник Штаба, Петар Бојовић. Александар је присуствовао доношењу главних одлука и извиђањима, али у суштини није имао много ефективних заслуга за муњевит продор српске војске кроз Стару Србију, побеђујући Турке код Куманова и Битоља у јесен 1912. године. 

У време избијања Другог балканског рата, Александар се налазио у Београду, те га је Бојовић у то време заступао на положају команданта Прве армије. Под Бојовићевом командом, Прва армија је изнела главни терет у победи код Брегалнице, решавајући на тај начин судбину овог рата у корист Краљевине Србије. Из Балканских ратова је престолонаследник Александар изашао са ореолом „осветника Косова“, што се може посматрати као приграбљивањем свих заслуга за себе, али се не може оспорити да је био уз своје војнике и да је стекао доста ратничког искуства, што ће се показати када постане врховни командант.

Витешки краљ Александар 

Избијањем Првог светског рата, Александар ће преузети дужност шефа Врховне команде српске војске, те ће због болести, од краља Петра добити краљевска овлашћења и постати фактички владар Србије. Заједно са Радомиром Путником и другим високим официрима, бива архитекта српских стратегијских планова које су на терену спровели Степа Степановић на Церу, односно Живојин Мишић на Колубари, чиме је аустроугарска војска 1914. потпуно поражена и протерана из Србије. Поново нападнута 1915. од Аустро-угарске, Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. На Косову је пресекао да се српска војска повуче уместо да се на том светом месту још једном супротстави непријатељу. Тако се регент Александар, заједно са старим краљем Петром I, државним врхом и хиљадама војника и цивила, повукао преко Албаније на острво Крф. После реорганизације, опоравка и попуне, српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. У склопу завршне савезничке операције на Солунском фронту у јесен 1918, српска војска је извршила пробој под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић. Међутим, велику мрљу на ову победу бацио је Солунски процес, преко ког се регент Александар на суров начин решио пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и његовог претећег утицаја; са овим су уско повезане сумњиве смрти Аписових блиских људи попут Војводе Вука и Воје Танкосића. После овог догађаја, није било сумње да је регент Александар ауторитативна личност, која не трпи другачије мишљење и било какву конкурентност. Ово ће га добрим делом касније коштати главе.

Краљ Александар Ујединитељ

Након тријумфалног завршетка Првог светског рата, уследиће процес који ће обележити живот будућег краља Александра. Стварање Југославије је нешто што се краљу Александру највише замера, углавном неправедно као једином искључивом кривцу. Његова улога у томе заиста јесте велика, међутим, читаве друштвено-политичке елите Краљевине Србије, Војводине и Црне Горе, биле су за стварање велике југословенске државе, у којој би, најважније, сви Срби живели под једним кровом. Кључна је свакако била воља великих сила да то буде Југославија а не проширена Краљевина Србија, при чему треба додати да у тој временској перспективи регент Александар, заједно са својим људима, није могао да схвати да је југословенство закаснела идеја. Због тога му се може замерити једино што је слепо гурао идеју интегралног југословенства, уместо да је унутар Југославије разграничио чије је шта међу њеним народима.

Било како било, уједињење проглашено 1.12.1918. године је спроведено са његовим најснажнијим залагањем, без икаквих разматрања захтева Народног вијећа СХС, без попуштања према свом деди краљу Николи Петровићу и уз гушење тзв. Божићне побуне, као и оне у Загребу, која је више била међухрватски сукоб без, како је тврђено, учешћа српске војске. Сређивање граница је био изузетно тежак посао, те је требало изгладити односе са суседним државама: најтеже је било споразумети се са Италијом, док је највећи бенефит био споразум са Румунијом, који је био уско повезан са Александровом женидбом румунском принцезом Маријом 1922. године, са којом ће имати синове Петра, Томислава и Андреја.

Са друге стране, Видовданским уставом из 1921. је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца дефинисана као централистичка парламентарна монархија под круном Карађорђевића. После смрти краља Петра I (16. августа 1921), регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Није могао присуствовати очевој сахрани јер је у Паризу боловао од запаљења слепог црева. У земљу се вратио крајем октобра и 6. новембра положио пред скупштином заклетву на устав.

Борац против фашизма и комунизма

У спољној политици је краљ Александар био суочен са великим ревизионистичким амбицијама поражених држава из  Првог светског рата, као и са иредентистичким тежњама Италије. У том циљу се што више ослањао на Француску, а уз њену подршку је улазио у савез са Чехословачком и Румунијом – Мала Антанта, као и са Румунијом, Турском и Грчком – Балкански пакт. Скоро до краја живота је остао непомирљив према Совјетском Савезу, због трауматнично доживљене смрти породице Романов, за коју је емотивно био везан. Из тог разлога је већина белих Руса нашло уточиште у Краљевини СХС, где су оставили велики допринос у њеној култури.

Иако су комунисти поштено извојевали добар резултат 1920. године на изборима, Александар је због споменутог односа према СССР-у забранио њихов рад законом и тиме је започето њихово вечно непријатељство, исказивано хапшењима и са друге стране бројним атентатима. Велики проблем је прављен од стране ХРСС-а Стјепана Радића, као и терористичке организације ВМРО. Уз притиске и хапшења, успео је привремено да сломи Радића и натера га да призна династију и Видовдански устав. Међутим, његово неслагање са српским политичарима и непомирљиви наступи према Југославији, довешће до трагичног атентата у скупштини 1928. након чега краљ Александар прави, по многима, велику грешку и заводи лични режим. Шестојануарска диктатура од 1929. године, заједно са мењањем имена у Краљевина Југославија и идеологијом интегралног југословенства, није успела да смири политичку ситуацију у држави. Поред тога, краљ је око себе све више окупљао људе полтронског карактера и сумњивих способности. Отелотворење такве клике је био генерал Петар Живковић, који је доста допринео заваравању краља Александра тренутном ситуацијом. Она је из редова хрватског народа гурнула у први план радикалне терористичке елементе, који су заједно са бугарским терористима 9.10.1934. у Марсеју коначно успешно извршили атентат на краља Александра, поред кога је убијен и француски министар Луј Барту.

Краљ Александар данас

 Његовом смрћу је дефинитивно отворен пут ка разбијању Југославије, што ће се десити 1941. године. Након тога, с његовим ликом и делом су се обрачунавали сви који су стигли. Комунисти су га гледали као „великосрпског фашистичког диктатора“, те је против њега било све дозвољено, иако су бројне тековине од њега преузете и прилагођене титоистичком режиму. С друге стране, у народу сећање на њега није потиснуто, што се приметило приликом доласка његовог унука Александра почетком деведесетих у Србију; постоје и они који га данас претерано хвале и о њему пишу панегиричне књиге, уз катастрофалну интерпетацију историје. Међутим, међу српским националистима, махом неумереним и недовољно информисаним људима, он је „гробар српства“, те се заиста претерује у глорификацији његових грешака. Неки од њих заиста јесу велики греси, као што је запостављеност инвалида из рата а протекција бивших аустроугарских војника, Солунски процес, скрајњивање заслужних војсковођа, корупција и непотизам, држање рођеног брата у лудници… Са друге стране, војне и политичке победе у Балканским и Првом светском рату, сви Срби у једној држави, аграрна реформа и дељење земље солунским борцима и беземљашима, као и многи други успеси, доказују да се ова изузетно велика личност не може посматрати као црна или као бела. Иако су због његових одлука многи страдали, он је достојанствено стајао иза њих и због њихових последица страдао и сам.