Месец: октобар 2021.

Ништа чудно није ако деценијама, па и вековима дела појединих писаца не губе на актуелности; то је само доказ њиховог квалитета. Међутим, ретки су писци који се могу похвалити да читаоци њихова дела живе, и то након толико времена. Можда то иде у прилог писцу, али не и друштву из ког његово читатељство потиче. У том контексту Бранислав Нушић има посебно место. Странице његовог живота и стваралаштва показују најбоље какав је то човек и писац, али и какви смо то ми као народ. Ми на њега морамо бити поносни – иако је то упитно – као што би он био на нас, иако то нисмо заслужили. Поготово што његова дела више живимо него што их читамо.

Рађање великана

Иако се определио за књижевни позив, на то га не би требало ограничавати јер је поље његових делатности много шире. Он је и културни, и просветни и национални радник: српском народу је оставио своје стваралаштво, своје знање је преносио његовим младим генерацијама, а у борби за коначно ослобођење и уједињење давао је читавог себе, као и највредније што је око себе имао. У таквој борби, млада држава као што је била деветнаестовековна Србија показаће какав интегришући потенцијал поседује. Наиме, поред Срба и Јевреја, највећи део српског грађанског друштва чинили су Цинцари, бавећи се махом занатством и трговином. У једној таквој трговачкој цинцарској породици 20.10.1864. родиће се Алкибијад Нуша, у кући на чијем се месту налази зграда данашње Народне банке Србије. Управо ће та цинцарска породица изнедрити једног од највећих српских синова на прелазу векова.

Бранислав Нушић – бунтовик од малена

Немирни дух га је красио од најранијих дана: са дванаест година је побегао од куће са жељом да се прикључи српској војсци која је те 1876. пошла у бој за коначну независност од Османског царства. Мали Алкибијад није успео да се укључи у ту борбу јер га је први жандар вратио кући. Поред националног заноса, његову личност је одликовала и супротстављеност владавини кнеза, односно краља Милана Обреновића. Када је напунио осамнаест година, Алкибијад мења име у Бранислав Нушић и одмах ступа у редове највећих опозиционара тог доба – Радикалној странци. Као њен члан, Нушић је осетио мрачну страну обреновићевских власти и 1883. инспирисан тиме пише свој први драмски текст под називом Народни посланик. У њему критикује политички живот Србије, а поготово Напредну странку као ексопонента двора Обреновића. Комад добија позитивну оцену Лазе Лазаревића и Милована Глишића, али се на путу до позорнице испречила цензура и трајаће до 1896. Ова цензура биће инспирација за једно од његових главних дела. Паралелно са тим, уписује и студије правних наука које ће завршити у Београду 1886.

Међутим, када се држава нађе у опасности од спољног непријатеља, тада Нушић заборавља на унутрашња превирања и ставља се у прве редове њене одбране. Србија се 1885. сукобила са Бугарском због њеног уједињења са Источном Румелијом и пометње политичке равнотеже на Балкану. Као добровољац, Нушић је добио команду над једним водом у чијим се редовима налазио и песник Војислав Илић. Рат се по Србију завршио неславно; оставио је тешке последице како на саму државу, тако и на Нушића. Поново оштрице свог језика и пера окреће против краља Милана и његове клике. То ће га одвести у правцу нових литерарних достигнућа, али и иза решетака.

Тамновање – станица на путу ка великанима

Инспирисан инквизиторским третманом комада Народни посланик, Нушић пише још већу критику друштвеног и политичко поретка у Србији. У периоду 1887-88. пише једно од својих најпознатијих драмских комада – Сумњиво лице. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, непотизам, ксенофобија и безусловни каријеризам, чији је главни задатак да штити власт од народа. Читав садржај тог комада се може узети као модел функционисања данашњег друштва, с тим што су методи данашње владавине много безобзирнији. Било како било, Сумњиво лице ће наставити традицију цензуре Нушићевих дела и биће постављено на позорницу тек 1924.

Ионако присутан гнев власти према њему, добиће још већи интензитет након Нушићеве песме Два раба, објављене у Дневном листу. У Београду су се 1887. догодиле две сахране. Прва сахрана је била мајке пуковника Драгутина Франасовића, љубимца краља Милана. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Михаила Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић пише сатиричну песму и дели је на два дела, односно на две сахране: у првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали ките и мундири као и још неко, али то је тајна, алудирајући на краља; у другом делу песме Нушић пише о сахрани храброг Катанића ком је већу почаст одао непријатељ – бугарски кнез Батенберг, него ли српски краљ. Уместо тога гневни краљ Милан је наредио да се Нушић ухапси и осуди, што се и десило 1888. године када је осуђен на две године пожаревачког затвора, али је на молбу оца помилован после годину дана.

Бранислав Нушић у служби Србије

По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана са којим се измирио, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству: Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини. Још док је био затворен, написао је комад Протекција у ком мења начин критике система: министар је ту приказан као добродушан човек који је рад свакоме да помогне, чак показује разумевање и попустљивост према људима који су га оштро нападали у штампи. Комад ће бити постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.

Као службеник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се 1893. и оженио Даринком Ђорђевић.  Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић био писар. Током службовања у Приштини био је сведок страдања српског становништва, описаних у својим писмима познатих као Писма конзула. У периоду 1900-1909. бивао је на многим положајима у Новом Саду и Београду, где се истакао у демонстрацијама против анексије Босне и Херецговине, да би по избијању Младотурске револуције отишао у Битољ и тамо радио као Политикин дописник. Иако се у Битољу није много задржао, вратиће се 1912. након ослобођења као начелник округа, да би се потом преселио у Скопље где је основао позориште. Из Скопља ће морати да оде када нови рат и нова страдања поново задесе српски народ.

Бранислав Нушић и Трагедија једног народа

У браку са Даринком, Нушић је имао двоје деце: Маргиту и Страхињу Бана. Само име његовог сина наговештава у каквом духу је младић васпитаван. Потврда томе стиже са аустроугарском објавом рата Србији. Млади Страхиња Бан се са осамнаест година одмах прикључује српској војсци и као један од 1300 каплара учествује у славној бици на Колубари, где бива рањен. Притиснут мајчинском бригом супруге Даринке, Нушић је покушао да искористи свој положај како би сина удаљио са фронта. Стигао му је одговор ког би сваки отац желео да избегне, али на који би свакако био поносан: Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце. Након што се успротивио одлукама комисије да је неспособан за службу, Бан се захваљујући упорности вратио на бојиште. Последњи пут се читава породица окупила у Скопљу 1915. на свадби Нушићеве ћерке Маргите. Опорављени Бан се није дуго задржао на весељу јер је у току била тројна офанзива на Србију. Враћа се у своју јединицу која је држала линију према Немцима у околини Пожаревца. У једној од борби са германским агресором, млади деветнаестогодишњак бива рањен, након чега се његов живот угасио 12.10.1915. Последње писмо које је Страхиња Бан пред смрт написао, пронађено је у његовом џепу: 

Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно да послужим, али, таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан.

Након синове погибије, Бранислав Нушић никада више није био исти човек. У периоду превазилажења Банове смрти који је трајао више од десет година, Нушић пише роман Деветстопетнаеста: трагедија једног народа. У овом делу Нушић даје сопствену слику трагедије коју је поделио са својим народом; сам је прошао албанску голготу, након које се до краја рата опорављао у Италији, Швајцарској и Француској.

У интелектуалном врху нове државе

Ако се у рату било шта може назвати утехом, поготово за ударце какве је Нушић претрпео, онда су то сачувани рукописи остављени у Приштини, док су они у Скопљу били уништени. Међу скопским списима налазили су се први и други чин комада Госпођа министарка. Након рата, Нушић поново почиње са његовим писањем. У четири чина, комад прати друштвени успон и суноврат Живке Поповић, жене министра, која из свакодневнице једне мале средине нагло доспева у елитне друштвене кругове и која опијена влашћу доноси прегршт лоших одлука. Представа је први пут изведена у Народном позоришту 1929. а главну улогу је играла тада позната глумица Жанка Стокић.

Поред поверења поклоњеног од гледатељства његових драмских комада, поверење је Нушићу поклањала и власт краља Александра Карађорђевића: постављен је за првог управника Уметничког одсека у Министарству за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. За то време пише своју Аутобиографију, а био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора. На Војној академији је предавао реторику, чији је био зачетник и чији су говори били одувек умели да запале масу; поготово се памти онај из времена анексионе кризе 1908. Највеће интелектуално признање стиже му 1933. године када бива проглашен за редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности, а исте године пише ванвременски роман Хајдуци, данас обавезну лектиру са обе стране Дрине, као и комад Ожалошћена породица. 

Ипак, сва признања која су стизала једно за другим била су недовољна да залече задобијене ране; оне су ускоро почеле да начињу његово здравље.

Бесмртни Нушић

Децембра 1936. је извештавано да је Бранислав Нушић тешко оболео и да је на самрти, након чега је следеће године оперисан. Ипак, иако је његов живот тиме за кратко продужен, Нушић се није одрекао навике да оставља вредна дела свом народу. Пред смрт је основао Родино позориште, које је 1950. године заслугама његове ћерке Маргите Предић-Нушић прерасло у позориште Бошко Буха. Највећи југословенски комедиограф, како је Време извештавало, умро је 19.1.1938. у Београду, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно, баш као и његова породица, пријатељи и сарадници. Само четири дана након његове смрти, Родино позориште је почело са радом, симболишући тако почетак новог живота Бранислава Нушића – бесмртног Нушића.

Колики је траг оставио говори то да су још за живота многим улицама и установама давали његово име. Тако се наставило и након његове смрти, док су о култури и колективном сећању рачуна водили компетентни људи. Многа његова дела ушла су у обавезну школску лектиру, као и на репертоаре многих позоришта, како професионалних, тако и аматерских и школских. Добрим делом се актуелност његовог стваралаштва одржала и до данас, на шта би писац сигурно био поносан, али сигурно не би био на начин те актуелности. Колико су садржаји Сумњивог лица, Ожалошћене породице и Народног посланика део наше свакодневнице не треба трошити речи; готово да то можемо видети на скоро сваком кораку. Ипак, у последње време се у жижи актуелности нашла Госпођа министарка, захваљујући недавно донешеном Закону о родној равноправности. Закон као закон не би био никакав проблем да се њиме држава суштински обрачунава са дискриминацијом међу половима. Овако, она се њиме површински бави проблемом родне равноправности, те се таквим козметичким решењима обрачунава само са правописом српског језика(на шта указују водећи српски филолози и људи из културе), који не сноси никакву кривицу за стање односа између жена и мушкараца. Инсистирање на таквим решењима враћа нас у срж овог Нушићевог дела, претварајући ову државу у – чисту комедију. На нама је да ли ћемо томе на крају аплаудирати.

Нажалост, данас су прве асоцијације на српску мајку Цеца, Јеца и остале жене самопрокламоване елите. Користећи овај назив уз те жене долази до озбиљне увреде. Вређа се сам смисао мајке, српска историја и српска земља. Разговарајмо сада о том појму, размислимо ко је заправо српска мајка. Ко заслужује да носи тај назив? Да ли је српска мајка неко ко је зарадио новац од микрофона, неко ко се богато удао, неко чије се песме слушају под шатор? Да ли су српске мајке Цеца и Јеца или Роса Пантић? Да ли данашња омладина уопште зна ко је Роса? И зашто не? Како смо заборавили хероину Топличког устанка?

Српске мајке

Српске мајке су стуб породице. Те снажне жене имале су кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима. Оне су браниле своје огњиште, свој праг, парче отаџбине када се Велики рат свом жестином обрушио на Србију. То су жене које су, након солунске голготе српске војске, остале на својим огњиштима да чекају мушкарце (мужеве, браћу, очеве, синове), чувају, штите и бране породицу — децу и најстарије, оплакују и сахрањују, и да се носе са општом бедом која је захватила све слојеве становништва. Тада су жене орале, копале, сејале, жњеле, пластиле, радиле од јутра до мрака, често гоњене бајонетом и кундаком, само да би непријатељ што бољу жетву имао. Гајиле су стоку, криле и мучиле се, па често и главом плаћале, ако су хтеле сакупити и заштитити своју имовину. На кулук су ишле, камење вукле, џакове товариле и најтеже послове радиле, без икаквог признања од непријатеља, а уз то су још и порез плаћале. О храбрости и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је са српском војском прошао албанску голготу: 

„Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом, у леђа пуцало из заседа и у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт… Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет.“

Ко је Роса Пантић?

У историјским читанкама, ратним дневницима, па и авантуристичким романима главни ликови су мушкарци, жене су увек на маргинама. Српске мајке су оне које су у Првом светском рату показале су да и храброст, одлучност и спремност да пођу у непознато. И то не смемо заборавити. Стога, ако бих појам српска мајка везивала уз неку личност онда би то била Роса Пантић. Нажалост, данас заборављена Роса Пантић, жена Вучка Пантића из села Лазаревац код Блаца, била је прави пример Српкиње. Током Топличког устанка 1917., у селу Блаце брачни пар Пантић је учествовао у свим борбама.

Росин и Вучков пут

Вучко је био човек елементарно писмен, наредник у чувеном 2. пешадијском пуку „Кнез Михаило“, познатијем под именом Гвоздени пук. Али, он је као и многи други људи из народа, далеко више видео, или осећао, па се и несебично жртвовао. И данас у Лазаревцу функционише „Вучков пут“, који је сам градио. Кад је Лазаревац после рата требало да добије школу, Вучко је за школу поклонио плац.

Он се одметнуо у шуму, 1916. у пролеће, као вук самотњак. Потом се састао Радисавом Тошићем. Обојица наредници Српске војске, у чувеном Гвозденом пуку, војници од заната, знали су да развију ланац јатака и да почну осмишљено да делују. Они су по народу да ширили приче о ослобођењу, о брзом повратку краља, владе и српске војске, на своју руку, верујући да Србија није пропала. А касније, кад је Коста Пећанац стигао са Солунског фронта Вучко и Радисав постају језгро Пећанчеве комитске чете. Крстарили су по планинама топличким од Видојевице и Црне чуке до Јастрепца, покривајући своја родна села Горњу Бејашницу у планини и топлички Лазаревац.

Бугари видевши да се Роса затекла сама у селу док јој се муж борио, запретише клањем тек рођеног сина Адама ако не наговори мужа да се преда. И Роса одлази да те претње пренесе Вучку. Њихов син остаде као залог да ће се Роса вратити са мужем или без њега. Њихова старија ћерка, Вукена, прича да јој је мајка казивала о томе. Вучко је тада рекао: „Нек Лазаревац изгори, ја се не враћам“. И Роса тад остане с мужем.
Вредан и способан, Вучко је створио убрзо јединицу од 1.500 четника, са 30 коњаника, нароужаних пушкама, а имао је још 800 без оружја, са вилама, мотикама, секирама. Напад на Блаце, уочи 5. марта, донео је доста губитака Вучку. Али, 6. марта увече, пошто му је био пристигао из правца Прокупља Коста Војиновић у помоћ, четници на челу са Вучком Пантићем и Костом Војиновићем, са Јеротијем Ђенадићем и Милошем Милошевићем, улазе у Блаце. Вучко је постављен за првог команданта Блаца, а одред, који је морао да маршује ка Лепенцу, предао је Ристивоју Башићу. 

Развој Устанка је условио да Вучко опет преузме команду над Одредом од Ристивоја Башића, и са одредом Јеротија Ђенадића, на десној обали Расине, добро утврђен, спречи продор Аустријанаца ка Блацу. Касније, сведен на чету, вешто је измицао потерама.

Вучко је све више био као човек и четник ближи Кости Војиновићу. И он и Роса били су непосредно пред Војводину смрт у посети код њега доносећи му храну и лекове. Али, мало је година мировања било за овај сој људи. Други светски рат, далеко ширих размера и са још већим последицама, убрзо је дошао. Борба за будућу власт кроз грађански рат била је сурова.

Његов углед човека и четовође из Топличког устанка био је преко потребан Пећанцу, али се Вучко после смрти синовљеве није одазвао позиву. Партизанима је пак Вучко сметао као пример за углед и потенцијални противник, а сигурно непотребан сведок старих вредности, ако се освоји власт. Партизани су једног по једног носиоца Карађорђеве звезде, или истакнутог четовођу, или официра Солунца, ликвидирали и у току, и после завршеног рата. Међу првима је уперено прстом на Вучка. Одлука је пала: ликвидирати.

Роса Пантић у одбрани

Било је пролеће 1943. Два младића, прерушени партизани, Трајко Јовановић из Трбуња и Обрад Лазовић из Блаца, крену у Лазаревац на Вучка. План је скован, нађен сарадник у Вучковој фамилији. Уђу у двориште ова два младића. Затекну Вучка на дрвљанику. Роса је била на степеништу пред кућом. А Јелена, тринаестогодишња девојчица, на прагу, иза мајке. Док је један заговарао Вучка, онај други иза њега, нервозно осматрајући Росу, вади пиштољ и пуца Вучку у груди.  Метак се заглавио у цеви. Вучко одскочи корак уназад, потегне секиром на младиће па их појури по дворишту. Роса која је све то пратила, цикне, и као у стара њена устаничка времена, потрчи за пушку, псујући: „Чекај мајку вам ништачку да вам ја продам коња и чезу…“

Вучко и Роса, још док су између два рата кућили раскућену кућу, и док су рађали децу, градећи онај објекат пред кућом, испланирали су били скривницу за оружје. И Роса потрчи ка амбару бодрећи Вучка да овима, који су дошли да га убију, не да предаха. Док се она дохвати пушке. Роса постаде опаснија од Вучка. Пуцањ на њу. Дете на прагу, погођено у ногу, врисне. Крв се огласила на степеништу. Онај рођак, спреман да одглуми рођака и пријатеља куће, уђе у двориште оставивши капију отворену. Младићи побегоше. Није се Вучко више бавио домаћинским пословима.  Отишао је код Драже. Повлачећи се завршио је у Босни. Вучко Пантић је погинуо у Босни или умро од тифуса. А прича се да је сахрањен у порти цркве у Модричи.

Росин крај

Роса је, након Адама, родила још троје деце. Колико је била челичног срца, говори и каснији догађај током Другог светског  рата када су партизани убили и њеног осамнаестогодишњег сина Вукосава. Младић опијен славом свога оца, и поред искључиве забране очеве, крене да се прикључи Пећанцу, и у борби код села Чубуре погине 1. фебруара 1942. године. Убиство је било зверско. Партизани су јој мучки убили сина, распоривши му грудни кош., а уместо срца ставили су камен. Два дана је младић био изложен у Соколском дому у Прокупљу. Роса је сама отишла по тело и однела га у родно село Лазаревац. 

1945. сетили су се у Блацу Росе Пантић и њене кривице. Ухапсили су је, спровели у Блаце и затворили у један од подрума Стошовића кућа. Злогласни Станко Милосављевић – познатији као Станко Ресавац, који је патолошки убијао, и на своју руку, по њивама преко реке, сваке ноћи, код Језера – изведе, већ измучену, тучену и малтретирану Росу. Пут којим су одвођене жртве Станка Ресавца на стратиште код Језера водио је кроз двориште Бојка Смиљковића, родом из топличког Лазаревца, рођеног брата Росе Пантић. Она која је смрти гледала у очи целе 1917. године, која је хајдуковала не заостајући за Вучком, четовођом на гласу, која је рањеног Косту Војиновића наместила са својим Вучком у воденицу, једином могућем скровишту, идући кроз братовљево двориште не издржа да не завапи за помоћ:

– Бојко, брате, не дај ме…Убијена је 27.априла 1945. године. без суда, метком у потиљак, од стране комуниста.
Историја је записала да је Роса Пантић у устанку не једном бранила мужа, и одбранила, и њега и његову чету, и њега и њиховог рањеног Војводу. И те „кривице“ биле су јој опроштене. Ова последња није.
Данас у Народном музеју у Прокупљу стоје две велике фотографије, Роса међу истакнутим женама из Топличког устанка, и Вучко међу војводама и четовођама. Више о овој неустрашивој жени можете читати у књизи „Судбина жене у рату, Роса Пантић 1891-1945“ др Божице Младеновић.

Мајицу са ликом Росе Пантић можете поручити на линку.

Први светски рат беше једна од ретких ситуација у ком су се Србија и српски народ нашли међу главним улогама на позорници светске историје. Након првих победа извојеваних за савезничку страну, усамљена Србија се нашла на удару тројне офанзиве из 1915. и њена је војска, како би по сваку цену избегла пораз и наставила рат, напустила своју отаџбину. Театрално посматрање ситауције од стране непријатеља, довело је до уверења да је српску војску прогутао снег албанских планина, који ће својим топљењем испљунути њене лешеве. Испоставило се да је непријатељ тиме пљунуо на своју ратну срећу. Кајмакчалан је место где ће тога постати свестан. Испоставиће се – прекасно.

Изгнанство у победу

Након великих победа забележених током прве године рата, Србија се суочила са њиховом ценом. Владала је оскудица хране, ратног и санитетског материјала, а на сваком кораку била је присутна смрт; уз велики број погинулих и рањених, рат је као смртоносни кусур донео и епидемију пегавог тифуса, а са њом и смрт хиљадама људи иза борбених линија. У тако хаотичној ситуацији по Србију, Аустроугарска и Немачка под командом фелдмаршала Августа фон Макензена, кренуле су у јесен 1915. године у нови напад. Србија, свесна снаге непријатеља, желела је по сваку цену да се повеже са савезницима у Грчкој, те је због тога вардарска долина била кључна. Ипак, тада се десило оно чега се српска команда највише плашила – Бугари, након две године, поново забијају нож у леђа. 

Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је ка јадранској обали. Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. За то време, немачка команда је објавила светској јавности: „Пошто српска војска више не постоји, осим бедних остатака који су се разбежали у албанске планине где ће наћи смрт, све даље операције су прекинуте и више се неће давати коминикеји са балканског ратишта.“

Оваквом саопштењу придружила су се многа саопштења сличне садржине и из Аустроугарске и Бугарске. Међутим, Централне силе биће демантоване на бојном пољу за свега неколико месеци.

Глад за отаџбином јача од глади за хлебом

Иако је Солунском фронту, на захтев Британаца намењен дефанзиван карактер, општа клима на ратиштима током 1916. је довела до промене мишљења: Французи су код Вердена зауставили немачку офанзиву, док је руски генерал Алексеј Брусилов својом офанзивом избацио из строја преко милион аустроугарских војника. Ови догађаји доводе до активације савезничких снага на Солунском фронту и на офанзивном плану, као и до уласка Румуније у рат током августа 1916.

Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Пристајући у солунској луци, присутни француски војници формирали шпалир својим савезницима и клицали њиховој земљи. Доласком на линију фронта војске у чије се постојање више није веровало, довешће до пометње у бугарском табору, што ће резултовати њиховом августовском офанзивом у правцу Солуна. Офанзива ће своју пропаст доживети када јој на пут стане Друга српска армија на челу са војводом Степом Степановићем.

Српска војска је нестрпљиво чекала прилику за обрачун са непријатељем. Прилика је била близу.

Кајмакчалан – капија поробљене отаџбине коју треба развалити

На солунском бојишту у јесен 1916. године је савезничка команда на челу са француским генералом Морисом Сарајом одлучила да покрене офанзивна дејства. Српској војсци која је што пре желела да се врати у отаџбину, придружио се из Француске и војвода Живојин Мишић. Преузима команду над Првом армијом, те са њом одлази у сектор Горничева, где се налазила исцрпљена Трећа армија. Ове снаге ће дванаестог дана септембра извршити напад у правцу Горничево-Битољ. Међутим, напредовање ка Битољу није било могуће док се не неутралишу бугарске снаге позициониране на планини Ниџи. Био је то стеновит терен, без икаквих природних заклона, са изузетним значајем за оног ко контролише ову планину. Поготово се истиче њен врх Свети Илија – Кајмакчалан. Са тог високог положаја познатог и као кота 2525, могло се контролисати читаво подручје, о чему говори посвећеност бугарских трупа његовом утврђивању: Кајмакчалан је опасан бројним редовима ровова и бодљикавих жица. На крају крајева, овај врх је био још већег симболичног значаја: Бугари су га у част свог цара преименовали у Борисов град и са тог положаја бранили снове о Великој Бугарској; за Србе је Кајмакчалан био Капија слободе. Ако желе назад у отаџбину, та капија је морала бити разваљена.

Иако је овај врх током већег дела године прекривен снегом и маглом, септембра 1916. је читав овај терен био прекривен крвљу. У борбама до 16. септембра, након разорних паљби савезничке артиљерије, пре свега рововских топова, српске снаге су борбом прса у прса успеле да заузму Кајмакчалан. У овом нападу се нарочито истакла Дринска дивизија и  према очевицима, то је била борба у којој се уместо пуцњаве из ватреног оружја, највише чуло заривање ножа у месо и ескплозије ручних граната. Можда и најверодостојнији опис ових борби у свом делу Живот човека на Балкану даје Станислав Краков, који је као припадник 17. пешадијског пука Дринске дивизије био у њима рањен. Међутим, Кајмакчалан се у српским рукама нашао свега десет дана: Бугари се због стратешког и симболичког значаја нису предавали и послали су велика појачања, која су 26. септембра за свега неколико сати повратиле изгубљене положаје. У бугарским редовима владало је мишљење да су њихови пропусти били разлог успеха претходног напада војске за коју су веровали да више не постоји, те да се тако нешто више не може поновити. Морал бугарске војске поново је порастао присуством у Борисовом граду.

Војевање за Кајмакчалан – друго полувереме

Са друге стране, српски редови били су десетковани бугарским контранападом, али се од циља није одустајало. На прве линије стиже и регент Александар Карађорђевић, што ће поправити пољуљани морал. У новом нападу, главну улогу ће добити најелитнија јединица српске војске – Добровољачки четнички одред. Ову диверзантску јединицу прекаљених ратника водио је војвода Војин Поповић Вук, а потврду њеној репутацији даје и богати ратни пут, започет још из времена четовања у Старој Србији. Још једном ће је потврдити 30. септембра: након двочасовне артиљеријске припреме, Кајмакчаланом се проломило громогласно: „УРААА!“ Док су четници у незадрживом јуришу зубима кидали бодљикаве жице – а велики број њих је на жицама остао – и упадали у непријатељске ровове, бугарски војници су бацали оружје и дали се у бег са речима: „Бежите живи, долазе мртви!“ 

Бугарска линија је пробијена, а на врху Кајмакчалана је истакнут српски барјак. Као историчар коме позив налаже обавезу непристрасности, и као неко ко сваком приликом избегава патетику, не могу да суздржим сузе пред призорима где српски војник у току борбених дејстава скида шлем и пада на колена, љубећи при том земљу своје отаџбине или где након завршених борби видимо сцену где српски војник у наручју држи погинулог брата. Међутим, морало се наставити даље како се Бугари не би поново вратили на овај врх. На идентичан начин је 2. октобра заузета Сива стена, те је кроз Капију слободе био отворен пут ка Битољу. Српске снаге су у Битољ ушле 19. новембра, чиме је ослобођен први град краљевине Србије након што ју је њена војска напустила годину дана раније. Тиме је тријумфално окончана ова операција, у којој су српској војсци велику помоћ пружиле руске и француске колонијалне трупе. 

Кајмакчалан – место где се из крви родила слобода

Цена ове победе заиста је била велика. Иако је број мртвих – око четири и по хиљаде српсих војника – био мањи у односу на неке раније битке, то не умањује стравичност ових борби. У прилог томе иде чињеница да је Добровољачки четнички одред који је поднео највећи терет ових борби, изгубио четири петине свог људства. Бугарски губици у људству су били такође велики, међутим губитак Кајмакчалана је у стратешком и симболичком смислу за њих био погубан: њихове линије су се повукле десетинама километара на север, а губитак Борисовог града симболички је уништио морал војске и снове о Великој Бугарској. До краја рата, Бугарска ће се налазити на вештачком дисању.

Овом победом је завршена прва фаза српског офанзивног војевања на Солунском фронту. Уследиле су калкулације и игре великих сила које су стале на пут жељи српских војника да наставе пут у дубину отаџбине, а доћи ће и до Солунског процеса који ће бацити велику мрљу како на ову, тако и на читаву победу у Првом светском рату. Међутим, из крви која је проливена на Кајмакчалану, после две године родиће се слобода. Та слобода плаћена је хиљадама мртвих, а кости оних који су слободу својим животима платили у овој бици, налазе се данас у спомен-капели Светог Петра, на Кајмакчалану – врху који није највиши на свету, али је сигурно најближи небесима.