Месец: мај 2022.

Једноставно је био синоним за глумца, што потврђује чињеница да је српски глумац са највише одиграних улога. Играјући у партизанским вестерн филмовима, Бата је стекао огромну популарност у народу, у чијим је очима стављен знак једнакости између њега као филмског и као стварног ратног јунака.

            Чудо Космаја

            У Кораћици, подно Космаја, 5. јуна 1933. године рођен је Велимир Живојиновић. Био је треће и најмлађе дете судског извршитеља Драгољуба и домаћице Тиосаве. Одрастајући поред две старије сестре, Велимир је у породици имао најповлашћенији положај. Сестре које су биле његова највећа подршка од самог почетка, дале су му надимак по ком ће постати заувек упамћен – Бата. Из Кораћице се преселио у Београд, на Врачар, где су му родитељи добили службу. Међутим, безбрижно детињство Бате Живојиновића на Црвеном крсту прекинуће Други светски рат. Све пошасти које доноси рат, Бата је осетио на својој кожи, као и милиони грађана Југославије.

            Међутим, ратне године су прошле, те је Бата имао срећу да његов глумачки таленат открије режисерка Соја Јовановић. На њен позив се придружио Академском позоришту у Београду, где је био испрва сценски радник и статиста. То је пресудно утицало да се определи за глумачки позив. Након средњих глумачких школа у Новом Саду и Нишу, пробао је да упише Позоришну академију у Београду. Пошто је одбијен, радио је разноразне послове све док 1954. из трећег покушаја није примљен. Брзо је почео да игра у Београдском драмском позоришту, али поред многих значајних имена није успео да се истакне. То ће допринети да се окрене филму, чиме ће југословенска и српска кинематографија добити свог најпродуктивнијег глумца.

            Бата и његов пут од „Песме са Кумбаре“ до „Валтера“

            Филмски деби је остварио 1955. године у филму „Песма са Кумбаре“ редитеља Радоша Новаковића. Глумачким умећем, изгледом који привлачи пажњу и специфичним гласом, врло брзо се наметнуо као неко чији телефон окрећу сви режисери у Југославији. Врло брзо је остварио сарадњу са режисером Вељком Булајићем у „Влаку без возног реда“ и „Рату“. Баш у то време, оженио се својом великом љубављу, Јулијаном – Лулом, која ће им родити сина Миљка и ћерку Јелену. Поред приватног живота, успехе је бележио и на филмском платну; шездесетих се намеће као главна звезда партизанских филмова. Иако су са историјског аспекта махом пропаганда, кинематографски су заиста били на високом нивоу. Бата Живојиновић је био заслужан за њихове успехе, играјући подједнако добро главне и споредне улоге, позитивце и негатице.

            Најзначајнија остварења тог периода јесу филмови „Козара“, „Три“, „Мост“, „Битка на Неретви“, „Валтер брани Сарајево“, „Сутјеска“, „Врхови Зеленгоре“ и „Повратак отписаних“. У већини њих је играо главне улоге, најчешће у тандему са Борисом Дворником или Љубишом Самарџићем. Посебну популарност донео му је филм „Валтер брани Сарајево“ Хајрудина Чибе Крвавца, која се проширила и на Кину. Постоји анегдота да је милион кинеских добровољаца било спремно да дође у бомбардовану Србију због Бате Живојиновића. Као неко ко је „са сто метака убио хиљаду Немаца“, стекао је повлашћен третман како од народа, тако и од државе.

            Бата Живојиновић у „црном таласу“ и комедијама

            Поред партизанских вестерна, Бата Живојиновић се опробао и у филмовима „црног таласа“, најчешће у улогама негативаца. Плодну сарадњу остварио је са Александром Сашом Петровићем. Играјући Мирту Класера у „Скупљачима перја“ и Коровјева у „Мајстору и Маргарити“ добија две Златне арене у Пули. Такође, сарађивао је и са Живојином Павловићем у филмовима „Повратак“ и „Хајка“, са Јованом Живковићем у „И бог створи кафанску певачицу“ и Миком Антићем у „Доручку са ђаволом“.

            Након „Партизанске ескадриле“, који је био његов последњи велики партизански филм, Бата прави заокрет у својој каријери. Окретање комедији многи филмски критичари су објаснили његовом жељом да пародира самог себе. Прву такву улогу је остварио као Пуфта у „Шестој брзини“, односно „Причама из мајсторске радионице“. Затим су уследила остварења „Мој тата на одређено време“, „Балкан експрес“, „У раљама живота“, „Тесна кожа“, „Како је пропао рокенрол“, „Бољи живот“, „Луде године“, „Хајде да се волимо“ и „Ћао инспекторе“. И поред фокусирања на комедију, играо је у низу озбиљних пројеката као што су „Доротеј“, „Игмански марш“, „Крај рата“, „Вук Караџић“, „Брисани простор“ и „Бој на Косову“.

            Бата као глумац и политичар

            Деведесете године су донеле распад СФР Југославије, а самим тим и распад многих пријатељстава. Пријатељство између Бате Живојиновића и Бориса Дворника било је веома познато у јавности, те је распад истог имао очигледну симболику. На изборима 1990. године, Бата је као кандидат Милошевићевог СПС-а постао народни посланик. Иако је био међу људима који су позивали на мир, Дворник га је оптужио да позива на убијање Хрвата. Када су се 2006. измирили, Дворник је све назвао „неспоразумом“, што потврђује Батину сумњу да је Дворник 1991. био изманипулисан. Бата је за посланика биран још четири пута: 1992, 1993, 1997. и 2000. године. Био је председник Комисије за представке и жалбе Народне Скупштине од 1992. године до 2000. године. У септембру 2002. је био кандидат СПС-а за председника на поништеним изборима, при чему је заузео шесто место.

            Иако политички ангажован, Бата је наставио да ређа добре улоге. Његов ауторитет у народу и СПС-у омогућио је заштиту филмовима чији су аутори били махом Батини политички противници. Тај ауторитет се посебно истакао приликом снимања филма „Лепа села лепо горе“, које се одигравало на самој ратној линији. Његово присуство је пружало осећај сигурности како филмској екипи, тако и тамошњем становништву. У том филму забележио је једну од својих најбољих улога. Сцена у којој је као Гвозден изговорио „Да се не љубимо“, сматра се једном од најбољих у историји наше кинематографије. Такође, учествовао је и у првом кинематографском пројекту Републике Српске, као Петар у серији „Голи живот“. Остаће упамћен и као Аранђел у непревазиђеним „Срећним људима“, као и у филмовима „Птице које не полете“ и „Лајање на звезде“.

            „Да се не љубимо“

            Након 2000. године, Бата је упркос годинама и здравственим проблемима наставио да снима. Улога је било мање него раније, биле су мање захтевне али ипак запажене. Последњу велику улогу одиграо је као Станислав у култном филму „Мртав ладан“, у ком је бриљирао са Милорадом Мандићем Мандом. Међутим, здравље га је све више мучило и Бата је 17. октобра 2006. године преживео срчани удар. Три године касније је имао гангрену коју је санирао на Куби, да би му се повратила на снимању филма „Лед“. После можданог удара претрпљеног 4. јула 2012. године, опорављао се у Селтерс Бањи код Младеновца. Преминуо је од последица више болести 22. маја 2016. године, у 83. години живота у болници Свети Сава у Београду. Сахрањен је 26. маја 2016. године, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

            Иза себе је оставио преко 400 филмских и телевизијских улога, те је до данас остао најпродуктивнији југословенски и српски глумац. Поред тога, освојио је и бројне награде, а велики број његових филмова спада у антологијске. Подједнако добро је играо позитивце и негативце, главне и споредне улоге, у филмовима свих жанрова. У његову част, екипа „Државног посла“ снимила је једну од својих најбољих епизода, у којој је стала читава његова каријера. Реплике које је за собом оставио као Пуфта, Гвозден, Боки, Мацола, Аранђел и Трокрилни, вечно ће остати у сећању публике.

У последњих двадесетак година створен је мит о опсади Сарајева, што истини никако не одговара. Сарајево је било подељени град, где су Муслимани започели рат убиствима српских цивила и војника ЈНА.

            „Некад падне надвојвода, некад стари сват“

            Ратни рецепт из Словеније и Хрватске се почетком 1992. године почео примењивати и у Босни и Херцеговини. У овој југословенској републици је ситуација била најкомпликованија. То је била Југославија у малом. Међунационална нетрпељивост која је дуго гурана под тепих, почетком деведесетих је потпуно избила на површину. Та нетрпељивост се претворила у буре барута, у које су стране силе убациле шибицу. Током 1991. вођени су преговори да Босна и Херцеговина остане у Југославији под веома повољним околностима. Ради избегавања рата у БиХ, у фебруару 1992. је одржана конференција у Лисабону, која је резултовала чувеним планом португалског дипломате Жозеа Кутиљера. Представници сва три народа постигли су споразум 18. марта 1992. године. Међутим, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, Алија Изетбеговић одустаје од потписа и креће ратним путем ка „јединственој“ БиХ.

Паралелно са преговорима, расписан је референдум о независности Босне и Херцеговине за 1. март 1992. године. Иако су представници Српске републике Босне и Херцеговине најавили бојкот, референдум је ипак одржан. Тог дана, испред цркве на Башчаршији убијен је у свадбеној поворци стари сват Никола Гардовић. Предратни криминалац, Рамиз Делалић Ћело, уместо казне је добио место команданта једне од потоњих бригада Армије БиХ. То је била прва жртва рата у БиХ, а у граду је завладао страх. Комшија са којим се делило добро и зло могао је бити највећи крвник. Иако је референдум био нерегуларан услед бојкота српског народа, Уједињене нације су одлучиле 6. априла да признају БиХ. То што је два дана раније Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију, њих много није погађало.

Добровољачка – страдање које се могло избећи

Сарајево је пре рата било симбол „братства и јединства“, чему сведочи прво место у бројности мешовитих бракова. Језгро града махом су чинили Муслимани, док су периферна и околна планинска подручја насељавали Срби. Према попису из 1991. Срба је било 157 000, те је по томе Сарајево било одмах иза Београда и Новог Сада. Сарајево је било центар 2. војне области Југословенске народне армије. Зграда Команде се налазила у Добровољачкој улици, између муслиманских насеља Бистрик и Башчаршија. Муслиманско становништво је све више испољавало мржњу према војсци, па се из војних објеката излазило само по потреби. Два војника убијена су 20. априла у кафићу преко пута зграде Команде, из чиста мира. Мржња је кулминирала у ноћи између 22. и 23. априла када су муслиманске паравојне формације извршиле напад на Команду 2. војне области. Напад је стао под претњом бомбардовања града.

Према договору, ЈНА се из БиХ требала повући до 19. маја, и то се односило на њене припаднике рођене изван БиХ. Генерал Милутин Кукањац је пре овог напада започео измештање снага ЈНА из Сарајева, како се не би поновиле ситуације из Словеније и Хрватске. У Лукавици и на Палама су измештене две трећине снага, док је преостала трећина обезбеђивала Команду, Дом армије, Војну болницу и Школски центар. Како се транспорт све теже одвијао због блокада, старешине су пожуривале Кукањца да извуче преостале снаге. Он је то окарактерисао као кукавички и малодушан потез, и одбио. Тако је преостале припаднике ЈНА, махом Србе, довео у веома опасну ситуацију. Око њих се стварао обруч новоформираних паравојних формација попут Патриотске лиге и Зелених беретки, као и Територијалне одбране и МУП-а БиХ.

„Зато сам ја ту да се то не догоди“

На Команду 2. војне области и Дом армије 2. маја у подне започет је снажан напад. Напад је текао са свих стана, а његови предводиоци били су махом бивши криминалци попут Јуке Празине, Рамиза Делалића и Исмета Бајрамовића. По објектима ЈНА је пуцано из најразличитијег наоружања, укључујући снајпере и експлозивна средства. Малобројни припадници ЈНА били су блокирани, искључена им је струја, вода и телефон, а беху и без хране. Кукањац наређује да се помогне војницима у Дому армије. Иако је то значило самоубиство, две групе у борбеним возилима су страдале извршавајући наређење. У покушају да помогне није успела ни група диверзаната из Војне болнице, која се сутра ујутру предала. Такође, нападнуто је возило са храном, а возач и официр су убијени. Напад је изненада престао у 20 часова и читава ноћ била је мирна.

Разлог томе јесте привођење Алије Изетбеговића на сарајевском аеродрому, који се са пратњом враћао из Лисабона. Након обустављања напада, Алија се следећег дана, 3. маја, са пратњом и генералом УНПРОФОР-а, Луисом Мекензијем, упутио ка Команди. Иако је напад прекинут, блокада није обустављена. Уследили су преговори око пуштања Алије Изетбеговића, као и око евакуације Команде, пуштања заробљених, извлачења мртвих и рањених. У време преговора, потпуковник Ратко Каталина донео је извештај о пресретнутим разговорима муслиманских команданата. Извештај је јасно указивао да Муслимани планирају да нападну колону ЈНА. Алија Изетбеговић је на то одговорио: „Зато сам ја ту да се то не догоди“. Генерал Кукањац је више веровао Алији, осведоченом преваранту, него својим безбедњацима. Након мукотрпних преговора договорено је извлачење свих војних и грађанских лица, заједно са оружјем и техником. Безбедност су гарантовале Европска заједница и снаге УН-а у Сарајеву.

Случај „Добровољачка“

Кратке припреме за извлачење завршене су око 18 часова. Добровољачка улица убрзо је била испуњена колоном возила. На челу се налазило возило УНПРОФОР-а са генералом Мекензијем, а иза њега су у истом возилу били генерал Кукањац и Изетбеговић. Добровољачка улица је водила даље ка Скендерији, а успут је колона два пута заустављана што је будило сумњу у срећан крај. Интервенцијом Изетбеговића, колона је пропуштена даље ка Грбавици. На Скендерији је испуњен услов УН-а да се Изетбеговић пусти ка Председништву и да генерал Кукањац пређе у возило на челу. Наставило се даље и код моста Врбања је установљено да је колона пресечана. У тројкама и десетинама, карактеристичним за сарајевско подземље, Муслимани су отворили ватру на колону, а потом изводили преживеле војнике из возила. Свлачили су их до паса, а потом им наредили да легну. Они који су се успротивили, били су ликвидирани дум-дум мецима.

Након што су добили информацију да је из Лукавице упућена борбена група, Добровољачка улица остала је без људи, пуна изрешетаних возила. Заробљеници су пребачени са друге стране Миљацке, уз добацивање „нана“ које су позивале на њихово убијање. Они су потом одведени у логор, а појединци су вођени као трофеји по барикадама, где су их Муслимани малтретирали. Посредством генерала Мекензија извршена је размена, те су рањеници и заробљеници из Добровољачке улице коначно напустили Сарајево. Случај „Добровољачка“ обухвата све страдале припаднике ЈНА у периоду априла и маја 1992. године. Њихов број износи 42 официра и војника, док је у самој Добровољачкој улици убијено 9 људи, укључујући и једну жену.

Добровољачка – злочин без казне

Када се Алија Изетбеговић 2. маја вратио из Лисабона, на сарајевском аеродрому га није сачекао нико од сарадника или „плавих шлемова“. Разлог томе јесте што је Алија тог дана потписао споразум у Лисабону који је разбеснео исламске фундаменталисте у његовом окружењеу. Они су свој бес искалили нападом на војне објекте, а потајно су се надали одмазди над Алијом. Иако је при успостављању везе са својима безочно слагао да је заробљен, према њему се понашало сасвим коректно. При том, његови сарадници нису ни знали да је Алија на наговор Цимермана одустао од споразума. Добровољачка улица данас носи име Хамдије Крешевљаковића, а сам догађај се 2. маја међу Бошњацима слави као „Дан одбране Сарајева и БиХ“.

Идејни творац овог масакра био је Ејуп Ганић, заменик Алије Изетбеговића. Поред њега су истакнуту улогу имали и Хасан Ефендић, Јусуф Пушина, Јован Дивјак, Драган Викић и Заим Бацковић. Нико од наведених није одговарао за злочине над војницима који никога нису нападали и који су се мирно повлачили. Ништа нису променили бројни докази, као ни то што су се неки од наведених јавно хвалили учешћем у овом злочину. Такође, велику одговорност за овај трагичан догађај сноси и генерал Кукањац који је оклевао са потпуним извлачењем. Упорно је игнорисао упозоравајуће извештаје и насупрот томе је више веровао Изетбеговићу, да би после одговорност пребацивао на војни врх у Београду. Сарајевске власти до данас спречавају било какво обележавање злочина на месту где се он догодио. Тиме показују свој однос према суживоту свих народа у БиХ, као и према истини над којом желе монопол. Република Српска овај злочин обележава 3. маја сваке године на Војничком гробљу у Миљевићима.

Када је бројчано и технички надмоћнији непријатељ напао караулу Кошаре, на путу су му стајали најбољи синови које је наша отаџбина тада имала. И то је можда кључни разлог успешне одбране овог дела границе. Потпоручник Предраг Леовац, један од Обилића последњег Косовског боја, свој млади живот је несебично дао зарад слободе наше отаџбине.

            Предраг Леовац, пљеваљски понос

            Предраг Леовац је рођен 20. децембра 1975. године у Пљевљима, од оца Мила и мајке Милице. Још као дете је испољавао особине због којих ће касније бити изузетно поштован и вољен међу колегама и војницима. У родним Пљевљима је завршио основну школу и гимназију; као одличан ђак и спортиста, Пеђа је био дете за пример и понос својих родитеља. Од малена је показивао интересовање за војнички позив, па је након гимназије уписао Војну академију у Београду, смер пешадија. Паралелно са студијама, Пеђа Леовац се активно бавио спортом. Трчао је Београдски маратон и полумаратон, али се највише истицао у борилачким вештинама. Учећи од Љубомира Врачаревића, Леовац је постао мајстор реалног аикида. Као један од најперспективнијих питомаца, Пеђа Леовац завршава Војну академију 1998. године.

Потпоручник Предраг Леовац

            Према сведочењу Предрага Булића, Пеђиног класића и нераздвојног друга, њихова жеља је била да након школовања буду упућени на Космет. Иако су знали шта се у јужној српској покрајини спрема, њихова жеља ће бити остварена. Са чином потпоручника, Предраг Леовац добија распоред у Приштинском корпусу, 125. моторизована бригада, 53. гранични батаљон Војске Југославије. Постављен је за командира нтервентног вода на караули Ћафа Прушит. Успео је да се наметно као врло одважан и способан млади официр. За веома кратко време је успео да се упозна са тереном читавог граничног подручја. Због својих година, карактера, способности и непосредног односа, младим војницима на редовном одслужењу војног рока уливао је осећај сигурности и поверења. Када су шиптарски терористи започели сукобе на југословенско-албанској граници, значај Леовчевог карактера и способности ће се најбоље показати.

Јачи и од рана

            Током 1998. године, на Косову и Метохији су шиптарски терористи подигли оружану побуну. Читава југословенско-албанска граница је била изложена жестоким борбама услед масовних покушаја терориста да убаце људство и наоружање на Косово и Метохију. На Свету Петку, 27. октобра 1998. године, Пеђа Леовац је био у редовној патроли дуж границе. Међутим, војни пас је ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Гелер је Пеђи поломио виличну кост на три дела и зауставио се испод леве плећке. Пушка му је одлетела из руку у дубину минског поља. Пеђа, иако тешко рањен, био је добољно прибран да смири војника који је кренуо да пуца из митраљеза мисливши да су нападнути. Сам је позвао помоћ, а док ју је чекао, на крвавом папиру је нацртао распоред мина.  Хеликоптером је пребачен прво за Приштину, а затим на Војномедицинску академију.

Након операције, његов отац Миле је тражио да се Пеђа опоравља код куће, како не би заузимао кревет другим рањеницима који су свакодневно пристизали. Опоравак је био веома тежак, хранио се углавном на сламчицу, те је због тога изгубио много килограма. Упркос убеђивањима мајке да је он своје одслужио, Пеђа је био нестрпљив да се врати међу своје војнике. Није постојала препрека која би га у томе спречила.

Отаџбина изнад свега – погибија на Кошарама

У фебруару 1999. године, иако недовољно опораљен и противно вољи родитеља, Пеђа се упутио за Ђаковицу.  Када га је током хладне зимске ноћи видео на вратима своје канцеларије, мајор Душко Шљиванчанин био је затечен. Због губитка килаже и ожиљака, Пеђа је изгледао непрепознатљиво. Након што је сазнао да му пушка није извучена, инсистирао је да то учини сам. Прво што је урадио јесте одлазак на минско поље где је претходно рањен, одакле је извукао пушку коју је по доласку задужио. Након што је почела НАТО агресија на СР Југославију, 9. априла је покренута велика непријатељска офанзива на караулу Кошаре. Са мајком се последњи пут чуо неколико дана раније, те јој је обећао да ће се на белом коњу вратити, ако преживи. Пеђа је са својим водом 10. априла поставио заседу шиптарској банди која је претходно напала караулу Морину. Следећег дана, упућен је на караулу Кошаре.

Ток дана добија свој последњи задатак – заузимање граничног камена Ц4. Схвативши ситуацију, инсистирао је да млади војници на одслужењу војног рока буду изостављени, те да у акцију пођу искусни резервисти. Иако је знао да је задатак једнак самоубиству, мирно је кренуо у његово извршење. Три дана је без хране и воде водио борбу за коту Ц4. У сукобима са шиптарским терористима у рејону карауле Кошаре, бива смртно погођен снајпером. Према речима очевидаца, преминуо је са осмехом на путу до болнице у Ђаковици. У команду, ради препознавања и одвожења кући у Пљевља, позван је Пеђин колега и пријатељ, Предраг Булић. Ово наређење је Булић назвао најгорим задатком у животу. Пеђини војници нису могли прихватити његову смрт. Једном од извора близу карауле, војници су дали његово име.

Предраг Леовац – Обилић последњег Косовског боја

Када је испред куће видео људе у униформама, Миле Леовац је одмах знао разлог њиховог доласка. Једино што је питао јесте да ли се Пеђа намучио. У годинама које су долазиле, Миле и Милица Леовац су собу свог сина претворили у својеврсан спомен музеј. Ту се чувају његове ствари из детињства, фотографије, униформе, пушка, застава и Орден за заслуге у области одбране и безбедности. У Пљевљима данас постоји Културни центар „Предраг Леовац“. Његово име носиле су пљеваљаска улица у којој је живео и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са његовим именом је скинута. По речима Мила Леовца, тада је његов син Пеђа сахрањен по други пут.

Иако га се држава Црна Гора одрекла, а Србија дуго прећуткивала, Пеђино дело остало је упамћено и поштовано, како у његовим родним Пљевљима, тако и у свим српским земљама. На државном нивоу се о херојима са Кошара и Паштрика почело говорити тек пре пар година. Његово име је незаобилазно када су књиге, емисије и документарни филмови о Кошарама у питању. Својим херојским делом вечно је задужио српски народ. Свој млади живот је дао како би одбранио част своје породице, официрског позива, српске униформе и својих војника. У свести будућих покољења, Пеђа Леовац биће упамћен као достојан наследник Милоша Обилића.

Бољег закључка нема од оне Његошеве: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“.