Месец: март 2022.

Када је почело НАТО бомбардовање, Срби су се као ретко када ујединили. Пркосна песма народа и храбри отпор војске били су одговор на бомбе које је кукавички, из ваздуха слао „цивилизовани“ западни свет.

            Планирани хаос на Косову и Метохији

Распадом СФР Југославије, било је питање када ће албански екстремисти у јужној српској покрајини кренути у отворену оружану побуну. Док је трајао рат у Хрватској и БиХ, на Косову и Метохији је било релативно мирно, упркос предвиђањима безбедносних структура да је управо ту могла почети серија грађанских ратова у Југославији. У току читавог периода комунистичке владавине, на Косову и Метохији је спровођена антисрпска политика. Протераним српским колонистима је забрањен повратак, док су врата широм отворена становништву из Албаније. Иако су у време комунизма имали готово све привилегије, Албанци су 1968. и 1981. јасно истицали своје сепаратистичке намере. Паралелно са тим, вршен је страховит притисак и терор над косметским Србима, што су комунистичке власти увек прећуткивале.

Иако је неколицина дисидената указивала на проблеме на Косову, о томе се почело говорити тек појавом Слободана Милошевића, који се наметнуо као заштитник српског народа на Космету и тако градио своју популарност. Милошевић је успео да укине широка овлашћења српских покрајина и учини Србију јединственом републиком, па су се Албанци окренули политици бојкота. Под вођством Ибрахима Ругове, створена је паралелна структура власти и школства. Већ 1996. почињу први терористички напади албанских сепаратиста, углавном на полицајце и државне службенике албанске националности. Међутим, 1998. године долази до праве побуне тзв. Ослободилачке војске Косова, коју су САД окарактерисале као терористичку организацију, блиску Ал Каиди. Међутим, након ликвидације Адема Јашарија долази до веће хомогенизације међу Албанцима, који су до тада подржавали или ступали у ОВК добрим делом под присилом, а западна јавност мења свој став и антитерористичке акције МУП-а Србије назива „масакрима над цивилима“.

Наметнути рат

Током 1998. долази до отворене терористичке побуне. ОВК је вешто користила становништво као живи штит, па су снаге безбедности често биле приморане на разарања цивилних објеката. Услед жестоких борби, албанско становништво је бежало делом из оправданог страха, а делом под присилом ОВК. Западни медији су одмах пласирали слику о злочинима над недужним Албанцима. Нерачунајући појединачне злочине који су већином процесуирани, организованих злочина над Албанцима није било. Ипак, Ричард Холбрук се у селу Јуник састао са вођством ОВК, што је био јасан знак кога ће Американци помагати. ОВК је контролисала углавном села и варошице, док је градове блокирала. Њихове активности су праћене ликвидацијама и отмицама цивила српске националности, којима су касније вађени органи.

Након што су спречиле ОВК да дуготрајно заузме Ораховац, снаге безбедности су крајем јула 1998. прешле у антитерористичку офанзиву на нивоу читаве покрајине. Снаге безбедности су заузимале упориште за упориштем, док је ОВК бежала у шуме, водећи са собом таоце. Код Радоњићког језера су пронађена тела тридесет и девет људи, које су побили терористи под командом Рамуша Харадинаја. У селу Клечка код Липљана, снаге безбедности су током августа откриле крематоријум у ком су спаљиване жртве ОВК. До 28. септембра је успостављена контрола над читавом покрајином, а почеле су да стижу претње бомбардовањем од стране западних сила. Иако је Милошевић постигао споразум са Холбруком о доласку мисије ОЕБС-а и повлачењу дела безбедносних снага, Југославији су уведене нове економске санкције, а ОВК је злоупотребила повлачење и обновила своје терористичке акције.

Рамбује – окупација или НАТО бомбардовање

Многи су на терет Слободану Милошевићу стављали да је могао избећи рат и НАТО бомбардовање. Свако објективан је могао да закључи да су се рат и бомбардовање могли избећи једино безусловном предајом Космета. Ниједна суверена држава не би пристала на захтеве који су испостављени делегацији СР Југославије у Рамбујеу током фебруара 1999. године. Захтев да се стране трупе распоред широм СР Југославије и да се на Косову и Метохији након три године спроведе референдум говоре о томе да је коначни текст споразума у Рамбујеу намерно скројен да не буде прихваћен.

За то време је НАТО почео да окружује СР Југославију и припрема терен, док је као повод за агресију искориштена антитерористичка акција у селу Рачак током јануара. Иако је реч о терористима, мисија ОЕБС-а на челу са Вилијемом Вокером је ово окарактерисала као злочин над цивилима. Док је Холбрук и даље покушавао да убеди Милошевића да пристане на споразум, Медлин Олбрајт је то успела са вођама ОВК, којима је било толерисано што су одбили првобитни текст споразума. Последњу Холбрукову понуду је Милошевић одбио 23. марта, док је савезни премијер Момир Булатовић, саопштио грађанима у вечерњим сатима да се земља налази у стању непосредне ратне опасности. Без дозволе Савета безбедности Уједињених нација, НАТО је сутрадан, 24. марта отпочео своју другу агресију над српским народом. Међународно право је згажено, што западна јавност услед медијске сатанизације српског народа није могла, или није желела да види.

НАТО бомбардовање – међународно право на нишану

По правилу, свака велика пошаст је натерала српски народ на слогу; Србин тад не жели да комшији цркне крава већ је спреман да погине за њега. Талас јединства и солидарности је преплавио народ са првим ваздушним ударима по Србији и Црној Гори. Када је почело НАТО бомбардовање, морал и одзив мобилизацији били су на високом нивоу. Подела у народу за и против Милошевића била је замрзнута док је НАТО из ваздуха гађао своје циљеве. У почетку су гађани само војни објекти који су унапред напуштени, да би агресор прешао на цивилне објекте, мостове, школе, болнице, фабрике, рафинерије и ТВ станице.

Војска Југославија се показала као жилав противник вештим скривањем и покретљивошћу. Већ 27. марта долази до обарања невидљивог авиона Ф-117, поноса америчког ратног ваздухопловства. Народ је почео да се окупља на трговима и мостовима, исказујући пркос песмама и маштовитим паролама. Док је уједињени народ одговарао песмом, НАТО агресору је Војска Југославије одговорила веома храбром и одлучном борбом. Њене су трупе и техника у унутрашњости биле невидљиве, а јединице на границама суочене са две жестоке офанзиве. На Кошарама и Паштрику је заустављен надмоћнији и бројнији непријатеља. Хероји са Кошара, Паштрика и осталих бојишта су показали да су достојни наследници косовских ратника из 1389. и 1912. године. Међутим, НАТО је касетним бомбама искаљивао бес над цивилним становништвом. Малена Милица Ракић, путници воза из Грделичке клисуре, дечица Мурина и још 2 500 недужних грађана били су жртве НАТО агресора. НАТО је бомбардовао и колоне албанских избеглица, да би то западни медији приписали Србима.

Кумановски споразум и резолуција 1244

Услед великих разарања и цивилних жртава, као и претњи Мартија Ахтисарија тепих бомбардовањем, Милошевић је пристао на споразум. До тог момента су снаге Војске Југославије контролисале сваки педаљ своје отаџбине. Након преговора у Куманову, 9. јуна 1999. је потписан  Војно-технички споразум. Поред прекида непријатељства, предвиђао је повлачење ВЈ и полиције са Космета, долазак снага КФОР-а и разоружавање ОВК. Дан касније, Савет безбедности УН-а доноси Резолуцију 1244, која је гарантовала суверенитет СР Југославије над АП Косовом и Метохијом, а остављала је могућност повратка снага безбедности у ову покрајину. После 78 дана, НАТО бомбардовање је коначно престало.

Међутим, многи злонамерни или недовољно обавештени људи су годинама касније покушавали да овај догађај прикажу као капитулацију. Војска Југославија се заиста са великим разочарањем повукла са Косова и Метохије. Она није била војнички поражена: њени припадници се нису предали и били одведени у заробљеништво, што капитулација предвиђа. Током преговора је тражено да она преда сву технику, да се официрима остави пиштољ а сваком стотом војнику по пушка. То је одбијено и бомбардовање је продужено. Међутим, када је Војска Југославије почела да се повлачи са свом техником и наоружањем, снаге КФОР-а су биле шокиране оним што виде. Нажалост, готово одмах се видело да стране трупе неће разоружати ОВК, па је незаштићено српско становништво махом кренуло за војним колонама. Они који су остали, изабрали су страдалнички пут који траје и дан данас.

Последице НАТО бомбардовања

Данас можемо рећи да је тадашњи државни врх пружио свој максимум када је реч о Косову и Метохији. Далеко од тога да је Милошевићева власт била без мана, али тешко да би неки другачији потези суштински нешто променили. Наравно, ако изузмемо безусловну предају. У размери снага која је била један према бесконачно, Резолуција 1244 је била највише што се могло добити. Она је плаћена високом ценом. Погинуло је преко 2 500 грађана и 271 припадник снага безбедности, док 6 000 је рањено. Материјална штета је износила преко 100 милијарди долара. Војска Југославије је имала занемарљиве губитке, међутим коначан број страдалих од последица бомбардовања се никад неће сазнати. Услед обољења која изазива осиромашени уранијум, наши суграђни свакодневно умиру.

НИКАД ОПРОСТИТИ НАТО БОМБАРДОВАЊЕ

Оно што су Американци обећали ипак није било испуњено; читаво време су мирно посматрали насиље над косметским Србима, да би од 2008. године постали покровитељи самопроглашене мафијашке државе „Косово“. Такође, Американци су диктирали политичку ситауцију у СР Југославији након петооктобарских промена. О рату на Косову и агресији НАТО-а се ретко говорило, осим када је требало „суочити се са својом прошлошћу“ или пребацити кривицу на Милошевића. Ратни ветерани су били заборављени, наметани су НАТО наративи и Европска унија је била преча од очувања Косова и Метохије. Истина, у последњих десет година су се десиле промене набоље, али су оне најчешће биле козметичке природе. Више се причало о херојима рата на Косову, о страдању за време бомбардовања, међутим статус ратних ветерана је и даље катастрофалан, као и целокупна политика према Косову и Метохији.

Оно што радује јесте да младе генерације Срба све мање имају илузије које су наметане након 2000. године. Велику улогу у томе имају друштвене мреже као извор информација и разног садржаја који чува сећање на агресију НАТО пакта. Стицајем околности, бренд Традиционализам је свој први мотив под називом „Жао ми је“, објавио баш 24. марта 2019. године, тачно две деценије од почетка НАТО агресије. Од тада па убудуће, трудићемо се да на свој начин доприносимо неговању сећања на страхоте које је наш народ преживео током седамдесет и осам дана НАТО агресије. Ми никад нећемо заборавити, никад нећемо опростити!

Често се каже да Срби у миру изгубе све што стекну у рату, и у томе заиста има истине. Међутим, у временима славним, када се Србија ослобађала од вековног османског ропства, на њеном челу се налазио кнез Милош Обреновић, по многима најсветлији пример српског политичког умећа. У жељи за коначним ослобођењем, типичну српску бунтовност је заменио трговачки њух њеног вође који је разумео међународну ситауцију и унутрашњу природу Османског царства. Резултат тога јесте широка аутономија Кнежевине Србије, коју ће наследници кнеза Милоша претворити у потпуну независност.

Трговац стоком и Карађорђев војвода

Милош је рођен 18. марта 1780. године у селу Горња Добриња код Пожеге. Његовим родитељима, Теодору Михаиловићу и Вишњи Урошевић, био је то други брак. Вишња је претходно била удата за Обрена Мартиновића, са којим је имала троје деце. Милошу је рано преминуо отац, те је почео да служи код трговаца стоком. Млад, неожењен и способан, гонио је стоку по читавој Шумадији, Босни, Херцеговини, а стизао је и до Далмације и Венеције. Вишњини синови из првог брака, Милан и Јаков, довели су к себи мајку са њеном преосталом децом, па је Милош, захваљујући полубраћи, брзо напредовао од слуге до правог трговца.

Када је 1804. избила Српска револуција, руднички војвода Милан Обреновић је био један од организатора и Карађорђев сарадник. Милош, тада Теодоровић, је учешће у устанку узео као обичан борац. Међутим, након исказане храбрости и способности, Милош током 1805. добија звање војводе. Исте године се оженио Љубицом Вукомановић из села Царевићи на планини Рудник. Велико пожртвовање је показао у борбама за Ужице 1807. године, при чему бива рањен у груди. Супротно најцрњим очекивањима, Милош се након лечења у Београду релативно брзо опоравио од задобијених рана. Обишао је већину ратишта пратећи полубрата Милана, који је постао управитељ Ужичке нахије. Претпоставља се да је Милош почео да се потписује као Обреновић најкасније након Миланове тајанствене смрти у Букурешту 1810. године.

Вожд Милош Обреновић и Таковски устанак

После пропасти Српске револуције, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Његове поткупљивачке методе су тада издејствовале амнестију и положај обор-кнез Рудничке нахије. Услед османских репресија над српским становништвом, 1814. године је избила Хаџи Проданова буна. Милош је сматрао да су околности неповољне, те је након дистанцирања имао улогу у њеном гушењу заједно са Станојем Главашем. Заузврат је добио на управу Пожешку и Крагујевачку нахију. Међутим, Сулејман-паша Скопљак је наставио са терором, те је убијен Станоје Главаш. Милош је у Београду гледао набијање Главаше главе на колац и био је свестан да он може бити следећи.

На Цвети, 11. априла 1815. године по старом календару, подигнут је нови устанак. Србија је планула истим жаром као и 1804. године. Устаничка војска је извојевала победе код Палежа, Љубића и Дубља. Међутим, Милош је знао да ратом  дугорочно не може ништа. Упустио се у преговоре са Хуршид-пашом, а потом и са Марашли Али-пашом, седамдесетогодишњаком који је желео у миру да проведе своје последње дане. Он није захтевао разоружање Срба, већ само да се један његов одред пропусти до Београда. На састанку Милоша и Марашлије је постигнут усмени договор. Милош је од Порте тражио аутономију под сизиренством султана, признање наследног кнежевског достојанства, кнежеве по нахијама и исељавање турског живља из паланки и села. Порта ће то 1815. прихватити и поставити Марашли Али-пашу за београдског везира. У току 1816. године је Порта издала седам фермана који су одређивали царине, слободу трговине, плаћање данка у Србији.

Убиство Карађорђа

Кнез Милош се окренуо дуготрајној, исцрпљујућој дипломатској борби за коначно ослобођење. У томе се он ослањао на Русију, док је са друге стране истицао верност Порти. Усмени споразум Милоша и Марашлије је произвео двовлашће у Србији: паша је имао власт над Турцима у градовима, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти. Милош је брзо почео да гради своју апсолутну власт, па се са противницима обрачунавао под изговором да они желе нови устанак. Треба схватити контекст тадашњег времена; да би неки владар водио спољну политику, он мора имати унутрашњу ситуацију под својом контролом. Милош је противљење својој вољи гледао као на угрожавање његове дипломатске борбе.

Случај који ће обележити и Милошев и политички живот Србије у нарених сто годиина, јесте убиство Карађорђа. У жељи да подигне нов устанак, који му је у време прогонства био опсесија, Карађорђе се 1817. вратио у Србију. Састао се убрзо са кумом Вујицом Вулићевићем, и од њега је тражио састанак са такође кумом, кнезом Милошем. Милош је знао да Карађорђево присуство може угрозити његову дипломатску борбу, али и ауторитет међу Србима. Убиство је организовао Вујица Вулићевић, који се са Карађорђем састао 25. јула 1817. у селу Радовање код Велике Плане. Након гозбе, Карађорђа је на спавању убио Вујичин слуга, Никола Новаковић. Милош је о овоме обавестио Марашлију и саму Порту, те је Карађорђева глава била доказ његове верности. Иако је ово убиство било велика мрља у Милошевом животу, оно је омогућило да Србија мирним средствима настави да се бори за што већу аутономију.

Кнез Милош и дипломатска борба

            Иако Порта није одговарала на српске захтеве, Милош се мирно држао приликом хришћанских устанака на Балкану, сузбијајући сваки покушај да се они пренесу у Србију. Ђакова буна из 1825. против самог Милоша такође није имала успеха. Међутим, доласком Николаја I на власт, Русија је била све присутнија на Балкану ког је тресао устанак у Грчкој, те је 1828. године објавила рат Османском царству. Он је окончан потписивањем Једренског мира 26. априла 1829. године када је Порта бачена на колена. Грчка је добила статус вазалне кнежевине, повластице Влашке и Молдавије су потврђене, а Србији су гарантоване одредбе Акерманске конвенције, које су одређивале да Порта испуни према Србији обавезе прописане Букурешким миром из 1812. године. Наравно, Порта је избегавала да своје обавезе до краја испуни, те се српски кнез одлучио на непосредну акцију, на тзв. „политику бакшиша“ која је увек деловала.

Тако је 30. априла 1830. године на Светог Андреју, у Народној скупштини обнародован Хатишериф. Милош је добио наследно кнежевско достојанство и образован је Савет састављен од доживотних чланова. Османске власти се нису смеле мешати у српску унутрашњу управу, а муслимани су морали напустити Србију. На тај начин завршен је петнаестогодишњи процес постепене изградње аутономије. Међутим, Турци су врло споро примењивали одлуке Хатишерифа из 1830. године. Одуговлачило се са враћањем шест нахија и исељавањем спахија из земље. Користећи побуну ајана у Босни, кнез Милош је одлучио да изазове устанак у три крајинске нахије источне Србије. Ова енергична акција брзо је уродила плодом, те је Порта морала уступити Србији шест нахија, што је објављено у Народној скупштини у Крагујевцу 13. фебруара 1834. године. Муслимани су силом протерани из Србије, али им је Милош морао новчано надокнадити губитак имања.

            Кнез Милош и унутрашња политика

            Може се рећи да је кнез Милош државу изједначавао са својим личним добром и да је безобзирним мерама стекао огромно богатство. Тако је он успео да изгради српску управу на начелу централизма и патријархалног самодржавља, услед чега су избијале многе буне. Након Милетине буне, долази до проглашења Сретењског устава, који је израђен од стране Димитрија Давидовића и усвојен у Народној скупштини фебруара 1835. године. Устав је предвидео три носиоца извршне, судске и законодавне власти: кнеза, Скупштину и Државни савет. Кнежева власт је сведена на најмању меру и углавном је пренета на Државни савет, састављеног од шест министарстава.

Доношење овако либералног устава изазвало је незадовољство Аустрије, Русије и Османског царства. То је кнез Милош искористио како би априла исте године укинуо Устав и образовао комисију за израду новог Устава. Уставно питање је решено Уставом из 1838. године, познатим као „Турским уставом“, по ком је власт уз кнеза вршио Савет од 17 доживотних саветника, из чијих редова су се бирали министри. Устав није предвидео стварање Народне скупштине, што је значило да је самодржавље кнеза замењено самодржављем 17 саветника. Након што су у Савет ушли уставобранитељи Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Милета Радојковић и Матеја Ненадовић, Милош је прешао 1839. године у Земун, мада се вратио у земљу на подсицање руског и енглеског конзула. Ипак, након буне Јована Обреновића у априлу против уставобранитеља и „Турског устава“, Милош је јуна 1839. абдицирао у корист сина Милана и повукао се на своје имање у Влашкој.

Кнез Милош у изгнанству

            Након одласка са власти, Кнежевину Србију је задесио период унутрашњих сукоба и смене династија. За то време, Милош се налазио на својим имањима у Влашкој, која је купио захваљујући огромном богаству од монопола над трговином сољу. Одлуком великих сила, Милошу је као место боравка одређен Беч, где се убрзо сукобио са Метернихом. Кретање му је било ограничено у Бечу, док је изван њега могао ићи само у Чешку или Моравску. Једно време је у кући кнеза Милоша живео и Вук Стефановић Караџић са децом. Након збацивања са власти 1842. године, Милошу се у Бечу придружио и његов син Михаило. Кретање кнеза Милоша и Михаила по Бечу је пратила аустријска тајна полиција, али и агенти Кнежевине Србије.

Након што од Метерниха 1843. не добија сагласност да путује на сахрану своје супруге, Милоша почиње да кује планове о повратку у Србију. Организовао је једну побуну 1844. године која је брзо угушена, а током турбулетног периода 1848/49. је био веома активан. Одлазак Метерниха са власти је Милошу дао већу слободу, док је ситуација у Кнежевини Србији постајала све напетија у наредној деценији. Кнез Александар Карађорђевић се сукобио са Саветом, на чијем челу се нашао Тома Вучић Перишић. Тријумвират Тома Вучић Перишић-Илија Гарашанин-Миша Анастасијевић доноси октобра 1858. године Закон о Народној скупштини, да би изборе за њу у новембру финансирао лично Милош Обреновић. На Светоандрејској скупштини је једногласно затражена кнежева оставка, па је он пребегао Турцима у град и тиме фактички абдицирао. Скупштина је за новог кнеза поново изабрала Милоша Обреновића.

Друга владавина кнеза Милоша

            Повратак Милоша на власт изазвао је велико незадовољство Османлија и Аустрије, јер је то значило активирање Србије у спољној политици. Милош је упутио Порти захтеве који су се тицали остваривања пуне унутрашње независности: наследно право кнежевог достајанства и укидање Устава из 1838. године. То је заправо значило да кнез Милош наставља тамо где је стао 20 година раније и да се његова природа није изменила.

Због рата у Италији, Порта је осећајући тензије попустила и најзад 1860. године решила питање наследности кнежевског престола. У решавању уставног питања Милош није ни чекао одобрење Порте; одмах је почео са кршењем Устава и из Савета елиминисао све своје противнике. Његов велики противник Тома Вучић Перишић је ухапшен на сред улице, да би умро у болници под врло сумњивим околностима. Стари кнез је министре претворио у своје писаре, а полицију и војску узео у своје руке. Ово је изазвало огорчење либералне омладине и интелигенције, те се њихов сукоб са кнезом заоштрио. Кнез Милош је у својој другој владавини тражио подршку сеоских маса, те је његова владавина представља својеврсну реакцију села на бирократски систем. Ипак, друга владавина кнеза Милоша је примљена као привремена са обзиром на његову дубоку старост. Његова смрт 26. септембра 1860. је означила почетак епохе просвећеног апсолутизма Михаила Обреновића.

            Кнез Милош Обреновић и његов историјски значај            

Многи српски историчари су се сложили да је кнез Милош Обреновић највећи политички ум у историји Србије. Иако неписмен и необразован, кнез Милош је био човек изузетне интелигенције, који је трговачко умеће знао да примени у политичким надмудривањима. Способан да учи на туђим грешкама, храбар и лукав, кнез Милош је током дуготрајне дипломатске борбе за аутономију Србије показао како се у политици сабира два и два.

Остварујући своје политичке циљеве, није презао да елеминише било кога ко му се нађе на путу. Иако је положај искористио да се обогати, за потребе државе је често знао дубоко да завуче руку у сопствени џеп. Са друге стране, поред тога што је била аутократска, унутрашња политика је повољно утицала на развој просвете, културе и привреде. Међутим, убиство Карађорђа је бацило сенку на добар део његових заслуга и довело до тога да се у делу народа оцрни његова личност, што ће проузроковати поделу на Карађорђевиће и Обреновиће. Данас, када је та подела изгубила на актуелности, ваља истаћи да су кнез Милош и Карађорђе били две стране исте приче, без којих се не би стигло до независности 1878. године.

Потези које је Стефан Твртко Котроманић током своје владавине доносио јасно указују у ком правцу је желео да усмери свој владарски престиж,  али и престиж Босне као једне од српских средњовековних држава. У својој тенденцији да се на свакин начин удаљи од било чега што има везе са Србима, политичко Сарајево је посегло за личношћу краља Стефана Твртка Котроманића као средњовековном упоришту данашњег бошњачког националног идентитета. Овакви потези оскудевају у историјској заснованости јер је национални идентитет појам анахрон средњем веку, док је сама средњовековна Босна била једна од средњовековних српских држава која је у XII веку успела да се издвоји.

            Бан Твртко Котроманић

            Када је 1353. дошао на власт, Твртко је имао свега петнаест година, према чему можемо закључити да је рођен 1338. године. Његов отац је био кнез Владислав Котроманић, брат Стефана II који је бановао Босном од 1322. године. Њихова мајка је била Јелисавета, ћерка краља Драгутина, чиме је Твртко био у крвном сродству са Немањићима. По мајци Јелени, Твртко је био у сродству са хрватском феудалном породицом Шубића и вероватно је под њеним утицајем васпитаван као католик. Босна је у време Твртковог доласка на власт била вазал моћног угарског краља Лајоша I. Положај младог бана био је отежан великом снагом босанске властеле, чију је непослушност подстицало затезивање односа Твртка са својим угарским сениором. На основу свог брака са Јелисаветом, ћерком Стефана II, Лајош I је од Твртка потраживао Хум до Неретве, па је неискусни и слаби Твртко био приморан да му га преда. Период покорности Лајошу је трајао до 1363. године и за тај период Твртковог бановања нема поузданих извора. Највероватније због побуне, угарска војска је 1363. у два правца напала Босну, али су обе војске заустављене код Сокола, односно Сребреника. После ових победа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле на челу са његовим млађим братом Вуком. Твртко са мајком бежи у Дубровник, одакле се обраћа за помоћ мађарском краљу и уз његову помоћ се враћа на власт. Каснији Вукови покушаји да поново збаци брата били су безуспешни.

            Твртко Котроманић и Србија

            Након смрти цара Душана, Србијом је завладала феудална анархија и она се годинама све више појачавала. За то време је Твртко ојачао и био је спреман да се упусти у борбу између српских феудалаца. Ступио је у блиске односе са кнезом Лазарем Хребељановићем, са којим га је највише спајала заједничка опасност у лику жупана Николе Алтомановића. Непријатељства са њим су увелико трајала јер је Алтомановић помагао побуну против Твртка и нападао Дубровник у више наврата, а помагали су га Угарска и њен великаш Никола Горјански. Међутим, преговори Алтомановића са Млечанима су натерали Угарску да подржи савез Твртка и Лазара, па су они заједничким снагама поразили Алтомановића током 1373. године, при чему је Твртко заузео територије у долинама Дрине и Лима. Након тога, Твртко се сукобљава са Балшићима који су искористили Алтомановићев пад и заузели дубровачко залеђе, на које је претендовао и сам. Почетком 1377. Твртко заузима Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa да опљачка територију до Невесиња. Међутим, Ђурађ убрзо умире и Твртко успева да осигура власт над дубровачким залеђем, чиме је постао господар обале Јадрана између Котора и Дубровника.

            Краљ Стефан Твртко Котроманић

            Освајањима се унутар граница Тврткове државе нашао већи број земаља са православним становништвом и храмовима. Заузимањем Полимља, у Твртковом поседу се нашао манастир Милешева, код данашњег Пријепоља. У овом манастиру се налазио гроб Светог Саве, чији је култ међу Србима био већ раширен. У средњем веку је светородност била од изузетне важности за престиж једне династије. Због тога су се многи владари позивали на крвно сродство са светитељима или неким другим династијама које су биле светородне. У овом случају, Твртко се са потпуним правом позвао на Немањиће јер је мајка његовог оца била ћерка краља Драгутина. Поред тога, држава Немањића више није постојала и у томе је лежала могућност да се Твртко као њихов потомак наметне као изузетно важан политички фактор. Највероватније на Митровдан 1377. године, Твртко је крунисан за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, што је била његова најчешћа титулација. Додаје себи име Стефан, које су носили  сви владари из династије Немањић, а по немањићком узору покушава да уреди свој двор, јер је церемонијал у средњем веку био изузетно значајан. Од Дубровчана је почео да прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка, који су они до тог тренутка плаћали српским владарима, што представља гест признања Твртка као краља. Повеља Дубровчанима из 1378. године доказује да се Твртко крунисао у Милешеви, земљи својих прародитеља, а не у Милама крај Високог, како тврде историчари или псеудоисторичари из Босне и Херцеговине. Крунисање је веома битно по питању његове верске припадности, о чему извори дају магловиту слику. Сматра се да је васпитаван као католик под утицајем мајке, а постоје и извори где он поједине католичке свештенике назива духовним оцима. Међутим, многи српски историчари сматрају да је најкасније уочи крунисања постао православац, јер без тога оно не би било могуће. У прилог овим претпоставкама иду многи извори, поготово папски, као и радови хрватских историчара који Твртка називају „грчким шизматиком“, односно православцем.

            Краљ Стефан Твртко и Приморје

            Твртко је желео да Босна добије свој излаз на море и да не буде зависна од дубровачке луке. Он је 1382. године подигао град Нови у Боки Которској, као утврђено пристаниште. Дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град добија садашњи назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова који су почели да преносе со, долази до заоштравања односа са Дубровником, који је имао монопол над трговином сољу. Краљ Твртко I користи ситуацију након смрти Лајоша Великог 1382. и од своје сестре од стрица, угарске краљице Јелисавете, 1385. године добија Котор у ком се могло трговати сољу. Две године касније његову власт признаје Клис, седиште Шубића, под условом да Твртко потврди сва ранија права која је овај град уживао. Потом су освојени Врана и Омиш, а почетком 1388. и Книн. Након што је привремено био заузет османском опашношћу, краљ Стефан Твртко се вратио освајању у Далмацији. Прво му се 1390. покорио Сплит под одређеним условима, а исти пример су следили Трогир и Шибеник, острва Брач, Хвар и Корчула. Краљ Твртко је углавном потврђивао права која су ови градови имали под угарском влашћу. Једна од тековина његове власти у Далмацији јесте јачање православља. У градовима који су његову власт признали, долази до јачања и проширивања православних заједница, као и изградње православних храмова.

            Краљ Стефан Твртко и борбе са Османлијама

            Продори османских трупа из новооснованог Румелијског беглербеглука током осамдесетих година XIV века су све више угрожавали Босну и земље које су настале на рушевинама Душановог царства. Први упади су забележени 1386. године када је кнез Лазар победио Османлије код Плочника, да би се следећа велика борба одиграла 27. августа 1388. године код Билеће, између османских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином и одреда Краљевине Босне које су предводили војвода Влатко Вуковић и Радич Санковић. Босанска војска је тада потукла противника, док се Лала Шахин једва спасао бекством. Поред тога што се крунисао за краља Срба и баштинио традицију Немањића, пре свега треба истаћи практичне разлоге због чега је Твртко озбиљно схватио османску опасност и због тога прекинуо освајања у Далмацији. Свог најбољег војсковођу, Влатка Вуковића, поставио је на чело одреда који се запутио на Косово како би помогао војсци српских феудалаца на челу са кнезом Лазаром. Након Косовске битке 15. јуна 1389. године, краљу Твртку на великој победи честита канцелар Фирентинске републике, Колучо Салутати, у писмима током октобра исте године. Захваљујући овој преписци, западна Европа је упозната са овом великом битком и смрћу султана Мурата, који је био и остао једини пострадали османски султан на бојном пољу. Смрт султана Мурата је разлог због чега Салутати, као и византијски извори, говори о победи јер је у тадашњем односу снага и утицаја Мурат ипак био изнад кнеза Лазара. Иако Твртко лично није учествовао, учешће његове војске под командом Влатка Вуковића је било изузетно значајно и Босна се тако на неко време нашла изван домашаја османске моћи. Краљ Твртко се опет окренуо Далмацији и у време ширења власти на том подручју је преминуо 10. марта 1391. године.

            Твртко Котроманић као краљ новокомпоноване нације

            Избијањем рата у Босни и Херцеговини, босански муслимани су као свој симбол одредили љиљане са грба Котроманића. Већ тада се приступило позивању на нешто са чим данашњи Бошњаци немају никакве везе. Третирања Твртка као Бошњака наставиће се у наредним деценијама, а своју кандидатуру за његово присвајање истакли су и Хрвати који неретко својој деци дају име Твртко, док су поједине јединице Хрватског вијећа одбране у време рата носиле његово име. Његова мајка заиста потиче из хрватске феудалне породице, али то свакако не може бити пресудан фактор. Упркос својим специфичностима као државе, о Босни средњовековни историјски извори пишу као неспорно српској земљи. Као најзначајнији средњовековни владар те Босне, јавља се Твртко Котроманић који се у Милешеви, над гробом Светога Саве, крунише за краља Срба, Босне и Приморја, узима немањићко владарско име Стефан, а своје порекло и престиж везује за најзначајнију српску династију. Према томе, о бошњаштву или хрватству краља Стефана Твртка нема ни говора јер националног идентитета у данашњем смислу није било у средњем веку. Идентитификација у средњем веку се заснивала на сталешкој подели, па се ни српство у данашњем смислу такође не може везати за краља Стефана Твртка Котроманића. Међутим, не може се ни оспорити да је Босна од свог првог помена у историјским изворима била означена искључиво као једна од српских земаља, упркос својим специфичностима у односу на остале. Као назјначајнији владар такве Босне, Стефан Твртко Котроманић се профилисао позивајући се на крвну сродност са најзначајнијом српском династијом, што решава све дилеме ком историјском наслеђу он припада.

Када је Драган Стојковић Пикси преузео фудбалску репзрентацију Србије, од самог старта смо могли видети енергичнији и смисленији приступ играча у нашем националном дресу. Тако нешто не треба да чуди с обзиром какав ауторитет има Стојковић; у питању је шеста Звездина звезда, по многима последња аутентична десетка европског фудбала, један од најбољих српских фудбалера у историји и идол многих генерација у Србији и Јапану.

Пикси – фудбалско чудо из Паси Пољане

Тренутни селектор фудбалске репрзентације и велики фудбалски виртуоз је рођен 3. марта 1965. године у Паси Пољани код Ниша. Као дечак, врло брзо је прешао у ФК Раднички из Ниша, где је са шеснаест година потписао стипендијски уговор. Прикључен је првом тиму у лето 1981. године и потом дебитовао у Неготину против Хајдук Вељка. Прву такмичарску утакмицу за Раднички из Ниша је одиграо априла 1982. године против Вардара из Скопља, да би првенац постигао врло брзо и то у ремију против загребачког Динама. Следеће сезоне добија значајнију улогу у тиму, потписује први професионални уговор након што је постао пунолетан и врло брзо дебитује за А репрзентацију Југославије на утакмици са Француском у Београду. Добрим играма у Радничком постаје најтраженији фудбалер у Југославији. У дресу Радничког је забележио 70 утакмица и 8 погодака у мрежи ривала.

Драган Стојковић – Звездина звезда

Лета 1986. године Црвену Звезду напушта њен дугогодишњи нападач и идол навијача, Милко Ђуровски, који прелази у редове вечитог ривала. Био је то велики ударац за црвено-беле који су управо тада сковали дугогодишњи план да у свој тим, поред играча из сопствене школе, доведу и оне најбоље са територије читаве Југославије. Драган Стојковић је био звезда тог прелазног рока и за његов потпис су се највише борили београдски вечити ривали. На крају, у последњем тренутку потписује за Црвену Звезду, где је по сопственим речима једино желео да пређе. Од самог старта је био лидер на терену и фактички капитен, иако је капитенску траку тада носио искусни Бошко Ђуровски. Иако везни играч, прву сезону завршава као најефикаснији играч тима. Међутим, титулу осваја Вардар из Скопља. У сезони 1987/88. Стојковић се окитио титулом шампиона Југославије и поново бива најбољи стрелац екипе. Потез за памћење је извео у победи против Партизана од 3:2 у 81. вечитом дербију, када је директно из корнера савладао чувара мреже црно-белих, Бранислава Ђукановића. Следеће године се Звезда поново такмичила у Купу европских шампиона, где се у 1/8 финала сусрела са Миланом, ког је предводио холандски трио Гулит – Рајкард – Ван Бастен. У првој утакмици у Милану, Пикси је сјајним соло продором кроз одбрану италијанског клуба постигао један од најлепших голова у каријери. Ништа мање леп није био ни волеј на реванш утакмици у Београду. Међутим, обе утакмице су се завршиле резултатом 1:1 и пришло се извођењу пенала, после којих је Звезда испала, а Милан касније тријумфовао у овом такмичењу. Црено-бели сезону завршавају без трофеја, за шта су се искупили следеће године фуриозним освајањем дупле круне. Утакмица финала Купа маршала против Хајдука из Сплита била је његова последња у црвено-белом дресу. Одиграо је 159 утакмица и постигао 65 погодака, освојио је две титуле првака и један куп, а 1989. године је проглашен шестом Звездином звездом.

Олимпик Марсеј и године повреда

У лето 1990. године прешао је у француски Олимпик из Марсеља, тада један од најбољих клубова Европе, за рекордну суму новца у домаћем фудбалу. Испоставиће се да ће његову каријеру у француском клубу обележити финални сусрет Купа европских шампиона са – Црвеном Звездом. Иако је читаве сезоне имао проблема са повредама и поверењем тренера, нашао се на терену у продужецима и био је одређен за извођача једанаестерца. Међутим, Пикси је одбио да шутира пенал против бившег клуба који је те вечери постао европски клупски шампион. Наредну сезону је провео у редовима Вероне као позајмљени играч, где оставља солидан утисак и враћа се потом у Марсеј и учествује у освајању Лиге шампиона 1993. године. Иако није био у ситуацији да игра онако како зна, Пикси је остао у лепом сећању код навијача Марсеља и пре неколико година је у навијачкој анкети био изабран у идеални тим свих времена.

Пикси – бог фудбала у Јапану

У пролеће 1994. Стојковић је потписао уговор за тим из јапанске Џеј лиге,  Нагоја Грампус Ејт. Тренер Нагоје био је каснија тренерска легенда Арсен Венгер, а потом и славни енглески нападач Гери Линекер. За седам сезона у Нагоји, Пикси је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова. Проглашен је најбољим играчем Џеј лиге за сезону 1995. и од тада је стекао огромну популарност међу јапанским навијачима, посебно међу оним Нагојиним, захваљујући сјајним потезима, луцидним головима и дриблинзима, што тамошња публика до тада није имала прилике да види. Навијачи скандирали његово име сваки пут када постигне гол. Добио је улицу, а такође једна трибина и улаз број 10 на стадиону носе његово име, пошто је целу каријеру носио тај број на дресу. Чак је и Тојота произвела модел који носи његово име. У Нагоји завршава фудбалску каријеру 2001. године и тада су одигране две опроштајне утакмице. Први меч је одигран 7. октобра у Нагоји и састали су се домаћи тим и Црвена звезда, док је друга утакмица одиграна 29. октобра на нишком стадиону Чаир, где је Раднички дочекао Вардар, тим против ког је Пикси дебитовао априла 1982. године.

Пикси – капитен репрзентације

Дебитовао је за репрзентацију 12. новембра 1983. године против Француске (0:0) у Београду и након неког времена постаје стандардан играч. Следеће године са олимпијском репрзентацијом осваја бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. Исте године је учествовао и на Европском првенству у Француској, где је као тинејџер одиграо три утакмице и постигао гол против домаћина у поразу од 2:3. Један од лидера тима постаје код Ивице Осима и то се примећује већ током квалификација за Светско првенство у Италији 1990. године. Поново је био запажен против Француза, да би на крају Југославија као првопласирана отишла на светску смотру фудбала у Италији. Након проласка групне фазе, Југославија се у Верони састала са Шпанијом. Пикси тада култним лажњаком доноси предност плавима, а потом након изједначења, у продужецима постиже победоносни погодак из слободног удараца. У земљи у којој се већ наслућивао рат, завладала је еуфорија и по градовима широм Југославије (осим у Хрватској и Словенији) се славило до зоре. Међутим, и поред боље игре, Југославија је такмичење окончала после пенала против Марадонине Аргентине и заузела пето место. Иако се Југославија квалификовала на Европско првенство 1992. године, екипа чији је Пикси био део је дисквалификована и после много перипетија враћена  из Стокхолма. Уместо Југославије је отишла Данска и на крају освојила турнир. Након укидања санкција, Пикси је постао капитен и предводио је СР Југославију на Светском првенству у Француској 1998. и Европском првенству у Белгији и Холандији 2000. године. У оба случаја, „плави“ су догурали до четвртине финала и оба пута су елеминисани од Холандије. Након 84 утакмице и 15 голова, опростио се 2001. у сусрету са Јапаном.

Пикси – селектор победник

Након играчке каријере, Пикси се од 2001. до 2005. налазио на челу Фудбалског савеза Југославије, а потом од 2005. до 2007. на челу Црвене Звезде. Након председничке функције у Црвеној Звезди, Пикси одлази у Јапан где постаје тренер Нагоје. У трећој сезони као тренер Нагоје, 2010. године је донео прву титулу шампиона овом клубу и тако се заувек уписао у клупску историју. Након Нагоје, радио је као тренер у Кини, да би 3. марта 2021. године, на свој педесет и шести рођендан, преузео место селектора репрзентације Србије. Након што је много пута помињан као решење, Пикси је коначно сео на клупу наше репрзентације која је пре тога неславно испала од Шкотске у баражу за Европско првенство. Готово да је цела фудбалска јавност у Србији гледала у Пиксија као спас након година кукавичке игре и лоше атмосфере у тиму и око њега. Очекивања јавности су била оправдана након првих утакмица под Пиксијевом тренерском палицом. Одстрањени су играчи који су реметили атмосферу, придодати су неки млађи и пронађен је одговарајући систем игре који је са храброшћу и залагањем играча почео готово одмах да даје резултате. Иако је се неколико несрећних киксева Србија сама себи закомпликовала ситуацију, до краја квалификација је Србија имала шансу да се са моћним Португалом бори за прво место. Поготком Александра Митровића у Лисабону за 2:1 у последњим тренуцима меча, Србија је надиграла и победила Португал, те на тај начин у великом стилу обезбедила своје место на Светском првенству у Катару. Нама као навијачима једино преостаје да са нестрпљењем дочекамо мундијал и да пружимо највећу могућу подршку нашој репрзентацији на челу са селектором Драганом Стојковићем Пиксијем.