Његош мајица

Петар Петровић Његош мајица инспириана ликом и делом једног од највећих историјских личности у Срба.

У Његушима крај Цетиња, Радивоје Томов Петровић је 13.11.1813. започео свој овоземаљски живот. Природно урођено српство је током школовања прерасло у Радову саму суштину, захваљујући понајвише свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији. По жељи свога стрица и црногорског владике Петра И Петровића, млади Раде је након стричевог упокојења 1830. прихваћен за владара Црне Горе, потом се закалуђерио и понео име Петар, да би у Русији од императора Николаја И добио звање владике.

Управо уз помоћ Русије, млади црногорски владика се посветио учвршћивању своје власти што је био предуслов даљој изградњи црногорске државе. Након што је једном за свагда уништио утицај гувернадурске породице Радоњић, стекли су се услови за напредак државне структуре: стварањем Правитељствујушћег Сената, Гвардије и доношењем Закона отачаства, она поприма модерне облике државности. Збивши редове на унутрашњем плану, Црна Гора се тако могла окренути спољнополитичким изазовима, пре свега борби против Османског царства. У сукобима са херцеговачким и скадарским пашама, владарско умеће Петра ИИ се потврдило, уз душну помоћ православне и братске Русије. Уз Турке, велико оптерећење за Црну Гору бива и Аустрија, са којом је владика тежио што бољим односима, те је разграничење 1841. извршено уз велике црногорске уступке.

Србија матица српства, без ње никад ништа, довољно говори о његовој посвећености читавом српству, тежњама ка што бољим односима са српским кнежевима, пре свега Милошем, и жељом да црногорски добровољци помогну српске устанике у борби за Српску Војводину. Ипак, оно што ће Његоша учинити, како га је Иво Андрић формулисао, трагичним јунаком косовске мисли, пре свега јесте његово ванвременско књижевно стваралаштво.

Његошев поетски дар добијен од Бога, први је приметио његов учитељ, такође поета, Сима Милутиновић Сарајлија. Успешно учећи и усмеравајући младога Рада, Сарајлија је дочекао да га његов ученик у поетском смислу прерасте – а што је највећа признање за неког учитеља – и по мишљењу многих књижевних теоретичара, незаслужено гурне у страну.