Месец: новембар 2021.

Колико год се писало о Колубарској(Сувоборској) бици – ипак ће бити премало с обзиром на значај те српске победе. Колубарска битка је можда и најбриљантнија представа српског оружја свих времена; победа оних који су већ били прежаљени и пораз оних који су већ прославили. На тој се реци бечки аристократа покорио српском сељаку, од ког је потом безглаво бежао назад преко Дрине, да се не би охладио пре шампањца ког није стигао ни да отвори у поробљеном Београду. Колубара је тог децембра 1914. била аустроугарски Ахерон; река бола преко које се одлази у смрт. 

Пропаст је била на видику

Поразом у борбама на Дрини, српска војска се нашла у тешком положају и приморана је на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да су српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно уништило путеве, али које ће се касније показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због оскудевања у опреми.

На место команданта Прве армије, уместо рањеног Петра Бојовића долази генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника. Мишић је био пореклом из западне Србије(село Струганик) и добро је познавао терен, као и стање српске војске. Ипак, по наредби Врховне команде, Мишић је 16.11.1914. издао наредбу да се све снаге повуку дуж линије: десна обала Колубаре – десна обала Љига – северне падине Сувобора – Маљен. Наређено је да се сруше сви мостови преко набујале Колубаре.

Повући се и намамити непријатеља

Хладно време, лоше стање путева и набујалост Колубаре и Љига отежавали су аустроугарско напредовање и пружали прилику српској Врховној команди да стабилизује фронт и поврати поколебани морал војника. Српске војнике је требало нахранити, одморити и опремити, што је у датој ситуацији било веома тешко. Ситуација по Србију је била све гора: Аустроугари заузимају Ваљево и напредују са намером да заузму доминантне висове на десној обали Колубаре и Љига. Уверен да су ту само српске заштитнице, Поћорек наређује фронтални напад и приликом преласка на десну обалу Колубаре, Аустроугари су наишли на жесток отпор српске војске, због чега је Поћорек 18. новембра у борбу увео XV и XVI корпус, који су задржани у Ваљеву ради одмора. Наредних дана се Колубарска битка распламсала; огорчене борбе вођене су између српске и аустроугарске војске. Најтеже су вођене на положају Човке, доминантном вису на ушћу реке Љиг у Колубару. Фронт на Колубари је био предугачак за снагу српске војске. Врховна команда је желела да затвори и осигура све правце, што је слабило одбрамбену снагу и 25.11. пада Човка. Стање положаја на Сувобору је било критично и Мишић 28.11. наређује повлачење на положаје западно од Горњег Милановца. Овакав потез је изазвао узнемирење јавности и команде, али и пад престонице. Такође, непријатељ је прешао Дунав и заузео Смедерево, па је тако раширио фронт и ослабио део према Првој српској армији.

Колубарска битка – бој у ком су Срби прво победили себе

Горући проблеми српске армије полако су се решавали. Фронт Прве српске армије је скраћен, па је војска имала времена да се одмори и нахрани. 20.000 француских граната које су стигле преко Грчке, испрва су биле неодговарајуће српским топовима, па су надљудским напором преправљене у Крагујевцу, и са посветом НЕ ШТЕДИ! послате на фронт. Морал је такође порастао. Долазак 1.300 каплара, средњошколаца, који су завршили краткотрајну обуку у Скопљу, створио је варницу међу српским војницима. По свему судећи, ту варницу је у пламен претворио долазак краља Петра међу своје војнике:

“Децо моја!

Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!

Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!

Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.

Остали, напред!”

Остаће легенда да један десетар није могао да издржи и да је командовао јуриш. Било како било, Мишић је 2. децембра издао наређење својим дивизијама за противнапад. Своју одлуку је саопштио српској Врховној команди телефоном, када су трупе биле већ прикупљене на полазним положајима. Генерал Мишић је од Врховне команде затражио да у противнападу учествују и друге српске армије. Његова иницијатива је наишла у српској Врховној команди на одушевљен пријем.

Након параде – пропаст

Док су 3.12.1914. аустроугарске трупе парадирале у Београду, српска Прва армија започела је противнапад на Сувобору. Мишић је противнапад својих дивизија усмерио дуж пута који од Горњег Милановца води према Љигу. Противофанзива српске војске потпуно је изненадила аустроугарске трупе. Због отпора непријатеља који је покушао да се консолидује, Мишић је 5.12. усмерио напад гребеном према родном Струганику, Мионици и Ваљеву. Испоставиће се да је тиме Колубарска битка одлучена. Аустроугари су потучени код Ваљева 9.12. и па ослабљеност позадине непријатеља омогућава другим српским армијама да делују, пре свега на Космају. У аустроугарској Балканској војсци наступило је осипање редова и масовно дезертирање војника. Иако је Поћорек планирао да задржи Београд као мостобран за будуће операције, није га могао сачувати од незадрживе српске противофанзиве. Последњи аустроугарски војник је напустио Београд 15.12. када је српска војска трујмфално ушла у престоницу и завршила операцију.

Колубарска битка – врхунац српског војничког умећа

У току ове победоносне операције, српска војска је успела да зароби преко 42.000 аустроугарских војника и 300 официра, уз велике количине оружја и ратног материјала. Колубарска битка је показала да претходна победа на Церу није била случајност и аустроугарска Балканска армија је по други пут наглавачке избачена из Србије. У овој бици се показао врхунац пожртвовања и напора српског војника да одбрани своју кућу, њиву и шљиву, као и врхунац војничког генија Живојина Мишића, који је након битке унапређен у чин војводе.

У временима која су уследила, ова битка ће постати неисцрпна тема војним стручњацима, историчарима и уметницима. Поред бројних научних дела, битка је била инспирација за многе романе, међу којима се највише истиче други део Времена смрти Добрице Ћосића, који је послужио за сценарио једне од најпосећенијих представа Југословенског драмског позоришта – Колубарске битке. Вредан помена јесте и филм Талог, снимљен по истоименој приповеци Вељка Петровића, где један од јунака надахнуто приповеда о свом искуству у Колубарској бици. Мемоари Живојина Мишића доносе слику из угла творца ове победе. Када се све сабере, слика победе у овој бици је без и једне мрље осликана ратничким умећем, часним поступањем и пожртвовањем. Вечно сећање и дивљење је најмање што учесници ове битке заслужују од својих потомака.

Тортура политичке коректности у нашем друштвеном дискурсу представља једну од најканцерогенијих тековина увезених са лагера тзв. европских вредности. Срећемо је како на унутарполитичком, тако и на спољнополитичком нивоу. Један од најбољих примера диктатуре политичке коректности видели смо претходних година при обележавању Првог светског рата. Окончавање овог великог сукоба обележава се 11. новембра сваке године као Дан примирја у Првом светском рату. Свака иоле политички писмена особа лако може схватити да данашња консталација снага и односа у свету не одговара истини о епилогу Великог рата, те да се у контексту подилажења – данас моћним – пораженима и понижавања – данас небитних – победника, може узети и малопре споменути термин. Пре свега због историјске истине, а затим и све присутније ревизије којом се из ње брише јуначка улога Србије у том рату, српски народ због себе, своје прошлости и своје будућности, мора обележавати 11. новембар као Дан победе у Првом светском рату.

1914 – година крвавих и славних победа 

Месец дана након атентата у Сарајеву који је Немачкој био само повод да Аустро-угарску нахушка на Србију, почео је велики глобални обрачун чији је стварни узрок био жеља Немачког рајха и њених савезница за новом прерасподелом колонија и моћи у своју корист. У таквом сукобу, Србија је била једина држава која није уживала статус велике силе, те су очекивања била да ће она прва бити прегажена и избачена из рата. Аустроугарска офанзива под командом генерала Оскара фон Поћорека на Србију почела је у августу из правца Босне. Делови царске војске сачињени махом од мађарских и хрватских поданика, иза себе су оставили крваве злочине над цивилима, да би при сусрету са Другом српском армијом ђенерала Степе Степановића, доживели на Церу дебакл, као и читава офанзива. Последњи аустроугарски војник је протеран преко Дрине до 23.8.1914. а европска јавност је била изненађена и одушевљена српском победом.

Незавидан положај савезника бацио је притисак на Србију, те она покреће офанзиву у Срему, односно у Босни заједно са црногорском војском. Међутим, аустроугарске снаге су у две офанзиве током јесени заузеле читаву западну Србију, заједно са Београдом у ком је 3.12.1914. одржана аустроугарска војна парада. Истог дана, док се у Београду испијао окупаторски шампањац, почиње офанзива Прве српске армије под командом војног генија Живојина Мишића. У славној колубарској бици, нахрањени и мотивисани српски војник ће поново најурити непријатеља из отаџбине, а потом ће 15.12.1914. ући у ослобођени Београд. Тако је Србија тријумфално окончала прву ратну годину, али се суочила са оскудицом основних потрепштина, разарањем и епидемијама.

1915 –  најтежа година Првог светског рата

Након стабилозовања фронта, Србију је покосила епидемија пегавог тифуса. Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила; умрла су и 132 лекара од укупно 534. Ваљевска болница била је симбол страдања. Такође је снабдевање било недовољно и нередовно, а велики проблем је била и попуна људства, те је 1915. мобилисано све што је могло носити пушку. Размажени западни савезници су инсистирали да Србија пређе у офанзиву и гине за њихов рачун. Српска команда је издржала притисак савезника, али се у јесен 1915. суочила са Тројном непријатељском офанзивом. Под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, на Србију су ударили Аустроугари из Босне, Немци из Баната и Бугари са своје територије. Током ове офанзиве се истиче херојска одбрана Београда који је безобзирно бомбардован. Непријатељ је продирао са свих страна, па је крајем новембра 1915. једини могући правац одступања био преко албанских планина ка Јадранском мору.

Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године. Повлачење српских снага вршено је у три правца: ка Скадру, Љешу и Елбасану, одакле би их савезнички бродови евакуисали. Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је пут албанских планина, где су је чекали сметови неизвесности. Иза себе је оставила окупирану отаџбину.

1916 – српско васкрснуће

Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Након бугарских напада крајем лета, отпочела је савезничка офанзива у којој су Срби имали главну улогу: средином септембра су разбијени Бугари код Горничева, да би током октобра била извојевана херојска победа у бици на Кајмакчалану. Циклус ових операција тријумфално је окончан 19.11.1916. ослобођењем Битоља.

1917 – мрља у преломној години Првог светског рата

Солунски фронт се након ослобођења Битоља стабилизовао. У Србији је ситуација била доста тешка услед односа окупационих трупа и локалног становништва, а поготову је неповољан положај становништва на територијама под бугарском окупацијом. Због крвавог терора, а потом покушаја да се српска младеж мобилише у бугарску армију и гурне у борбу против своје браће, крајем фебруара 1917. године избија Топлички устанак. Вође устанка су биле војводе Коста Миловановић Пећанац и Коста Војновић. После почетних успеха и ослобађања читавог Јабланичког среза са градовима Куршумлија, Прокупље и Лебане, долази до несупоразума између вођа, као и са српском командом на Солунском фронту, па су окупационе власти сломиле отпор устаника уз одмазду над локалним становништвом.

Са друге стране, у Солуну се одиграо један значајан догађај који ће бацити једну велику мрљу на српску победу у Првом светском рату. За наводни атентат на регента Александра Карађорђевића оптужена је група официра и војника окупљена око пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Солунски процес, који заправо представља обрачун између српских центара моћи, одржан је пред Великим Војном судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године. На казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Љубе Вуловића, осуђени су и: пешадијски пуковник Радоје Лазић, генералштабни пуковник Милан Миловановић Пилац, пешадијски пуковник Чедомир Поповић, коњички потпуковник Владимир Туцовић, коњички потпуковник Велимир Вемић и пешадијски пуковник Богдан Раденковић. На временске казне осуђени су: поручник Дамјан Поповић и потпоручник Мухамед Мехмедбашић. На крају су стрељани само Димитријевић, Вуловић и Малобабић, док су остали помиловани. Тако је регент Александар остварио потпуну контролу у српском табору, али и нанео велику штету.

На општем плану, долази до великих преокрета: октобарска револуција из рата избацује Русију, али су априла 1917. у сукоб улашле Сједињене Америчке Државе.

1918 – Срби одлучују Први светски рат

Иако су током 1916. Срби однели велике победе на Солунском фронту, на коначни пробој је ова нестрпљива и отаџбине жељна војска чекала до 14.9.1918. када је у раним јутарњим часовима отпочела разорна паљба савезничке артиљерије дуж читавог фронта. Две српске армије под командом војвода Петра Бојовића и Степе Степановића налазиле су се наспрам бугарских положаја и следећег дана крећу у пробој. У бици на Добром Пољу истог дана српска војска пробија фронт и креће у муњевити продор кроз Стару Србију. Незадржив налет српске пешадије није успевала да стигне савезничка коњица, а услед великог пораза, Бугарска 30.9.1918. потписује капитулацију. Немачки цар Вилхелм II огорчено поручује Бугарима: „62000 српских војника одлучило је рат, СРАМОТА!“

Почетком октобра, јединице Прве армије ослобађају Врање и Лесковац, а потом побеђују пристигле немачке снаге из Румуније код Ниша. Првог дана новембра 1918. одушевљени грађани Београда дочекују ослободилачке јединице под командом војводе Петра Бојовића. Тако је читава предратна Краљевина Србија ослобођена од окупатора, а ред за ослобођење су чекале и пречанске српске земље, као и оних народа чији су синови били у непријатељским редовима. Тако је српска војска одушевљено дочекана у низу градова који ће ући у састав нове државе: Сарајеву, Бања Луци, Дубровнику, Подгорици, Новом Саду, Сплиту и многим другим. За Србију је рат завршен 13.11.1918. потписивањем споразумом са Мађарском, два дана након потписивања примирја на Западном фронту и дана ког би Срби требали звати – Дан победе.

Дан победе – полазна тачка за одбрану историјске истине

Након епске победе и стварања заједничке југословенске државе, долази до демобилизације српства јер се сматрало да су вековни циљеви остварени. Међутим, невоље које је донела нова држава ескалираће у наредном светском обрачуну, након ког ће уследети погубна комунистичка Титова владавина, као припрема терена за потпуно разарање државе у којој су сви Срби живели заједно. Крајем XX века, против Срба ће се поред вечитих супарника удружити и бивши савезници из оба светска рата, као и околни народи којима су Срби  након оба рата уступали место на страни победника. Распарчавање Југославије се наставило распарчавањем Србије, те се у том циљу настоји умањити њена историјска улога у Првом светском рату: бацајући на њу што већу одговорност, одузимајући јој при томе што више заслуга. Због тога обележавање победе у Првом светском рату уместо тзв. Даном примирја морамо обележавати као Дан победе, јер та је победа симбол части и поноса. А част и понос вам нико не може одузети док их се не одрекнете сами.