Месец: септембар 2021.

Ко је био Војвода Момчило Ђујић?

Ко је био најопеванији четнички Војвода Момчило Ђујић? Чија се то кокарда на Динари сјаји?
Реч је о Војводи Момчилу Ђујићу – легенди Динаре, чија су дела далеко од легенде. Он је свештеник који је скинуо своју мантију како би сачувао српски народ од усташких и комунистичких канџи. У наставку текста увидећете зашто је важно чувати традицију и никада не заборавити историју и предаке који су своје животе дали за Отаџбину.

Момчило Ђујић, од оца Радета и мајке Љубице, рођен је 27. фебруара 1907. године,  у Далматинском селу Потољу покрај Книна. Како потиче из веома патријархалне породице, у чијем дому се славило име Божје, вера православна и националост српска, било је природно да Момчило крене пут Богословије у Сремским Карловцима. Дане у богословији проводио је откривајући своје песничке таленте, које ће овековечити у збирци песама „Емилијаде“, која је позитивно оцењена како од стране критичара, тако и од стране публике. Након завршетка богословије и одслужења војног рока, Момчило ступа у брак са Зорком Добријевић из Книнског Поља, која ће га наградити са троје деце – два сина и једном ћерком. Надахнут вером, Момчило бива рукоположен у чин презвитера и постављен за пароха у Стрмици 1933. године. Млади свештеник, страствен и предан вери и народу, својим ватреним проповедима све више привлачи народ и окупља га око цркве. Био је харизматичан и вешт говорник, те је оправдано понео надимак Поп Ватра. Његов рад убрзо прелази границе црквеног живота, и Момчило постаје организатор и предводник националних, културних и хуманитарних дешавања, и полако корача у свет политике.

Међутим, када су Хитлерове трупе ушле у Југославију уследили су црни дани за српски народ, нарочито онај на Тромеђи Далмације, Лике и Босне. Поп Ђујић се склонио у Кистиње, анектирану зону под италијанском влашћу, где је заједно са другим честитим Србима основао одбор за прихватање и збрињњавање избеглог народа. Када је дошло до устанка на Тромеђи, млади свештеник вођен правдом и вером у Бога губи стрпљење за злочине над недужним српским становништвом и прихвата се оружја. Захваљујући храбрим српским борцима, убрзо се српска застава вијорила на Тромеђи, али борби није било краја јер је вребала нова опасност – комунизам. Српски народ је сада био потиснут са три стране – од окупатора, усташа, и комуниста. Али није било места предаји. 

Шта се оно на Динари сјаји?

Масивна лепотица, Динара, не само што својим бескрајним пашњацима и шумама краси границу између БиХ и Хрватске, већ има и велики историјски значај.
Наиме, након атентата краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, Ђујић је осетио да ће доћи до мешкољења између српског и хрватског народа у книнском пределу, те је искористио свој утицај у народу и самоиницијативно почео да организује четничке одреде у околини Книна. Војвода Ђујић, тада још као свештеник, служио је литургију једне недеље, на којој су донели мало заклано дете. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете, а потом скинуо своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Погубни потези Комунистичке партије ради освајања власти довешће до конференције српских бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године. На конференцији је одлучено о формирању Динарске четничке дивизије, у чији ће састав ући: пук ,,Гаврило Принцип“ (Бос. Грахово и околина), пук ,,Краљ Александар“ (Петровац – Дрвар), пук ,,Краљ Петар“ (Срб – Тисковац), пук ,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села), пук ,,Вожд Карађорђе“ (Грачац и околина), пук ,,Онисим Поповић“ (Косово – Дрниш –Врлика). Динарска четничка дивизија оформљена је 1942. године од локалног српског становништва, на челу са једногласно изабраним војводом Момчилом Ђујићем. Дивизија је службено носила назив Добровољачка антикомунистичка милиција. Циљ Динарске четничке дивизије био је „успостављање српске националне државе“ у којој ће „живети искључиво православно становништво“. Војвода је ишао од јединице до јединице, од села до села и својим ватреним говорима будио народ. Око себе је окупио око 3400 добровољаца. 

Момчило Ђујић предводио је српске борце под командом Ђенерала Драже све до краја рата. Међутим, комунисти су осетили да им Војвода неће допустити да остваре своје похлепне намере, те му у фебруару 1942. године када се враћао из Дрвара у Стрмицу, праве заседу са намером да га убију. Проницљиви Војвода избегао је заседу и поново показао мудрост српских бораца.

На хиљаде бораца Динарске четничке дивизије оставило је своје животе на бранику Отаџбине, али српски народ сачуван је од истребљења и усташке и комунистичке пошасти. 

У Крајини више Момо нема комуниста

На крају рата 1945. године, Динарска дивизија се повукла у Италију. Преживели борци су се из Италије упутили у Америку, Енглеску, Италију, Аустралију, где су се и настанили. Четнички Војвода је свој мир пронашао у Америци 1949. године. Војвода ни након завршетка рата не заборавља свој народ, те са својим саборцима оснива покрет српских четника „Равна гора“ 1957. године. Југословенске власти су у више наврата тражиле изручење Војводе Момчила Ђујића, али су захтеви сваки пут били одбијени. Тадашњи председник Републике Српске, Биљана Плавшић, 21. маја 1998. године доделила је Ђујићу заслужени Орден Карађорђеве звезде првог реда. Момчило се никада није вратио у родни крај, али његова душа никада није напустила Србију и њен народ.

Книн, сестро, Книн

У априлу 1941. године, током Другог светског рата, Италијани су окупирали српски историјски град Книн. Град је касније припао Независној Држави Хрватској (НДХ), али је био под италијанском влашћу, која је штитила Динарску четничку дивизију под командом Војводе Момчила Ђујића.
Након капитулације Италије 1943. године, Книн је заузет од стране Немаца. Њихов гарнизон, заједно са Ђујићевим снагама, савладао је Осми далматински ударни корпус у „книнској операцији“ 1944. године, чиме је освојен Книн.
Године 1991. проглашена је Република Српска Крајина, са престоницом у Книну. У војној операцији познатој под именом „Олуја“, 5. августа 1995. године Хрвати су заузели Книн, стављајући га под контролу Републике Хрватске, извршавајући масовно прочишћавање већинског српског становништва са тог простора. У Србији и Републици Српској 4. август се обележава као дан жалости.
У Книну и даље живи српско становништво, али су Срби данас у мањини. Подељеност и сукоби међу српским и хрватским становништвом и даље трају, иако се одвијају ван очију јавности. Србима у Републици Српској Крајини није нимало лако, јер се свакодневно боре са провокацијама и терором од стране Хрвата. 

Град Книн и Србе у Крајини можете подржати куповином одеће са мотивом Книна, и Војводе Момчила Ђујића. Не смемо заборавити браћу у окупираним српским земљама!   

Рекли су о Војводи Ђујићу

Писмо Ђенерала Драже Михајловића Војводи Ђујићу: 

Драги брате Војводо,

У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отаџбину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своје јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четничке Динарске дивизије.
У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваше јединице под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине.

Братски Вас поздравља Ваш

Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал
24. јула 1942. г. слободне српске планине
Брату Војводи Момчилу Ђујићу
Свештенику – Положај

Владика Николај Велимировић сматра се једним од најцењенијих и најмудријих Срба.
Проучавао је лик и дела великих Срба попут Његоша и Доситеја, али и војводе Момчила Ђујића. Како лепе речи нису довољне да нахвале лик и дело Војводе Ђујића, владика Николај је Војводи посветио следеће стихове:  

,,Ој Момчило, све ти здраво било!
Момчила си старог надмасио.
Твоја слава и твоје јунаштво,
гласиће се док буде гусала
и док буде пјевачкијех грла.“

Владика Николај Велимировић 

 „Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камоли да будем патријарх“

На питање једног новинара шта би он урадио на месту србског патријарха Војвода је одговорио: 

 „Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камоли да будем патријарх. Скинуо сам мантију, узео митраљез, јер нисам могао да гледам на моје очи да мој народ и децу кољу усташки кољачи.“ (Канада, 1990. године) 

Најхваљенији четнички Војвода – Момчило Ђујић, преминуо је 11. септембра 1999. године у својој кући у Сан Дијегу, у Сједињним Америчким Државама.

Порука Војводе Ђујића Србима: 

,,Срби треба да стоје и остану тврдо у вери својих предака и у Божјем закону – по коме се у рату не убија неборачко становништво ни најљућих душмана; не раскопава ничије огњиште, не руше ничији храмови, не насрће ни на чију част и образ: не тероришу они који су пали у ропство; не чини ништа чиме би се срамотио и понижавао слободарски српски народ, који се вазда у свим ратовима држао часно, поносно и витешки. И херојски у сукобима с онима који су насртали на његову част, образ, слободу и имовину. Такав је вазда био српски народ, такав треба да буде и остане и у наше дане, јер се и у најтежим данима и борбама може и треба да буде човек достојан Божјег имена и части и поноса свога народа.“

Дакле, како је Момчило Ђујић говорио: „само је један Бог, један Христос, један Свети Сава, једна српска црква, један српски народ“. Све док траје борба српског народа у окупираним српским земљама треба се водити речима великог Војводе.

Остајте достојни 

Можда за себе тврди да није достојан титуле свештеника или патријарха, али је зато достојан вечног поштовања и сећања српскога народа.

Морамо остати достојни својих предака који су животе дали за свој народ. С вером у Бога!

Његош, као једна од највећих историјских личности у Срба, читав свој живот и стваралаштво је посветио косовском завету. Мера његове посвећености, еквивалентна је мери утицаја на данашње генерације чија је икона постао, спремних да се супротставе „истраги“ Његоша у Црној Гори и испуњењу Његошевог завета.

Литије – нови бунт

Литије које су се десиле, пре свега у Црној Гори, а потом и у осталим српским крајевима, историјски су догађај првог реда. И то ће време пред нама потврдити! 

Српска Спарта је у тим тренуцима, као у неким давним временима, поново стала на чело читавог српства. Лично, у српство Црне Горе никада нисам сумњао, али ни сањао нисам да оно у тим тренуцима има толику снагу. Већинска, она његошевска Црна Гора, ради одбране својих светиња стала је под дуго потискивану тробојку. Као и српство, и његови носиоци кроз векове у Црној Гори, доживели су препород који траје и у моментима писања овог текста. Друштвене мреже беху преплављене објавама посвећених Марку Миљнову, краљу Николи, сердару Јанку Вукотићу, Момиру Булатовићу, првом српском светитељу Јовану Владимиру и многим другима, док се на самим литијама често могао видети лик, чути песма или парола некога од њих. Ипак, без обзира колико дело осталих по српство беше значајно, икона новог српског бунта – као што је антиглобалистима за то послужио Че Гевара – некако природно, сам од себе, постао је владика Петар II Петровић Његош. 

Његошево главаровање 

У Његушима крај Цетиња, Радивоје Томов Петровић је 13.11.1813. започео свој овоземаљски живот. Природно урођено српство је током школовања прерасло у Радову саму суштину, захваљујући понајвише свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији. По жељи свога стрица и црногорског владике Петра I Петровића, млади Раде је након стричевог упокојења 1830. прихваћен за владара Црне Горе, потом се закалуђерио и понео име Петар, да би у Русији од императора Николаја I добио звање владике. 

Управо уз помоћ Русије, млади црногорски владика се посветио учвршћивању своје власти што је био предуслов даљој изградњи црногорске државе. Након што је једном за свагда уништио утицај гувернадурске породице Радоњић, стекли су се услови за напредак државне структуре: стварањем Правитељствујушћег Сената, Гвардије и доношењем Закона отачаства, она поприма модерне облике државности. Збивши редове на унутрашњем плану, Црна Гора се тако могла окренути спољнополитичким изазовима, пре свега борби против Османског царства. У сукобима са херцеговачким и скадарским пашама, владарско умеће Петра II се потврдило, уз душну помоћ православне и братске Русије. Уз Турке, велико оптерећење за Црну Гору бива и Аустрија, са којом је владика тежио што бољим односима, те је разграничење 1841. извршено уз велике црногорске уступке. 

Србија матица српства, без ње никад ништа, довољно говори о његовој посвећености читавом српству, тежњама ка што бољим односима са српским кнежевима, пре свега Милошем, и жељом да црногорски добровољци помогну српске устанике у борби за Српску Војводину. Ипак, оно што ће Његоша учинити, како га је Иво Андрић формулисао, трагичним јунаком косовске мисли, пре свега јесте његово ванвременско књижевно стваралаштво.

Његош – највећи српски песник

Његошев поетски дар добијен од Бога, први је приметио његов учитељ, такође поета, Сима Милутиновић Сарајлија. Успешно учећи и усмеравајући младога Рада, Сарајлија је дочекао да га његов ученик у поетском смислу прерасте – а што је највећа признање за неког учитеља – и по мишљењу многих књижевних теоретичара, незаслужено гурне у страну. 

Пут ка звању највећег српског песника започео је Гласом каменштака 1833. године, наговестивши монументална дела српске књижевности која ће уследити. Средином четрдесетих година 19. века његови државнички успеси, који можда и нису већи од осталих господара из породице Његош, падају у други план: у Београду 1845. излази прво издање првог од три најзначајнија дела – Луча микрокозма. Овим филозофско-религијским делом се опевава душа, вођена искром божанственом, трагајући за узроцима човековог пада са неба и лепотом божанства. Песник описује космичҝe и рајске пределе као и Сатанину побуну против Богa која је довела до изгнанства човека на Земљу. 

Затим у Бечу 1847. штампа се његов најчувенији спев – Горски вијенац. Дело је посвећено праху оца Србије – вожду Карађорђу Петровићу и његовом устанку. Пишући га народним језиком, Његош тако уз Ђуру Даничића и Бранка Радичевића кључно доприноси победи Вуковој језичкој реформи. У делу се приказује црногорска историја од средњега века до владавине владике Данила, провлачећи српство кроз читав његов ток; три најчешће споменуте речи јесу Бог, Косово и Србин. Уз истрагу потурица, данас сматраном идејном клицом наводних геноцидних особина у Срба, ово дело представљ трн у оку данашњим монтенегринима, а пре свега Цетињанима, подсећајући их на порекло својих ђедова, чијим су одрицањем постали копилад. 

Последње од своја три највећа дела – Лажни цар Шћепан Мали, угледаће светлост дана у Трсту 1851. Дело састављено од предговора и пет дјествија представља владавину лажног руског цара Петра III, од његовог доласка на Цетиње 1767. па све до погибије 1774. Иако је његова владавина у Црној Гори била изузетно важна, у Његошевом делу је он представљен као варалица и страшљивац. Ироничном сликом историјске свакодневнице приказан је однос народа и црногорских великаша према њему, као и пометња коју је појава Шћепана Малог изазвала код руских, млетачких и турских власти. Таква слика, признаћемо, ни данас се, осим у нијансама, није променила. 

Написавши ова три дела, као да се препустио Божјој вољи и туберколози од које је боловао од 1849. Након повратка са путовања Европом, на Цетињу се његово стање погоршало. Његов кратки овоземаљски живот окончао се одласком у бесмртност 31.10.1851. године, само две седмице пре његовог 38. рођендана. Први световни господар рода Његошева, књаз Данило, испунио је стричев завет и његове посмртне остатке пренео 1855. у заветну цркву на Ловћену.

„Истрага“ Његошева

Управо ће са тог места, гажењем Његошевог завета, кренути први покушаји насилног одвајање Црне Горе из српског етничког корпуса. Први покушај од стране аустроугарских окупаторских власти 1916. био је стравичан, али безуспешан. Његошеве кости враћене су заслугама краља Александра и патријарха Гаврила Дожића у обновљену ловћенску цркву 1925. Иако је наводно тада патријарх осујетио намеру Ивана Мештровића, да под покровитељством самог краља, на Ловћену уместо цркве начини пагански храм, та идеја ће се реализовати 1974. под покровитељством бившег аустроугарског војника, тада председника свих народа и народности. 

Чинило се да је највећа препрека савладана и да брисање српства из Црне Горе има отворен пут, све до 1989. и доласка тројице младих и лијепих. Ипак, враћање Црне Горе својој природи није дуго потрајало; најмлађи и најспособнији члан поменутог тријумвирата, је по цену безусловног опстанка на власти и личног богаћења, одлучио да још агресивније настави путем раздвајања Црне Горе и српства, а самим тим и Његоша. И чинило се успешним: разбијање државне заједнице 2006; признавање тзв. Косова две године касније; придруживање Црне Горе свом крвнику НАТО-у… За то време српство је ћутало, све до децембра 2019. и изгласавања безбожничког квазизакона о слободи вероисповести.

Његошев завет – стари светоназор нових генерација

Слободарске литије које су уследиле, вратиле су Црну Гору на чело српства, самим тим и Његоша. Уз његовог наследника по значају за српство у Црној Гори, сада већ блаженопочившег митрополита Амфилохија, Његош је постао симбол тог величанственог покрета, првенствено његове апсолутне већине, односно српске младежи. Барјаци и одећа са његовим ликом преплавиле су улице српских градова. Међу младима се сада све чешће цитирају његове речи, потражња у књижарама за Његошевим делима је енормно порасла, а друштвене мреже преплављене Његошевим стваралаштвом, притом не девалвирајући његову вредност. 

На самом крају, вратио бих се горепоменутом бившем аустроугарском војнику, односно бившем председнику свих народа и народности. Одлазећи својим пријатељима и родбини, често смо могли приметити како им зидове и полице краси његов лик, упркос злочиначкој заоставштини која се временом све више открива. Ипак, генерацијама тако сервиране свести полако пролази време, па ми, њихови наследници, исте грешке не смемо поновити: превазиђене идоле и идеале морамо бацити на сметлиште историје; пре свега бацити слику бившег аустроугарског војника у канту за ђубре. Сасвим природним наметањем Његоша као новог симбола младих и родољубивих генерација, не морамо бринути чији ће портрети красити наше животне просторе. Инспирисани његовим делом, моћи ћемо да закорачимо даље, за српство исправним путем. Ако желимо да Његош поново буде спокојан и са небеса на нас поносно гледа, тај пут ће се тријумфално окончати на Ловћену, поновним испуњењем Његошевог завета и враћањем његове капеле где јој је место.

И зато – догодине на Ловћену!