ЕВО МЕНЕ, ЕТО ВАС, РАТ ТУРЦИМА

Услед османских репресија над српским становништвом, 1814. године је избила Хаџи Проданова буна. Милош је сматрао да су околности неповољне, те је након дистанцирања имао улогу у њеном гушењу заједно са Станојем Главашем. Заузврат је добио на управу Пожешку и Крагујевачку нахију.

Међутим, Сулејман-паша Скопљак је наставио са терором, те је убијен Станоје Главаш. Милош је у Београду гледао набијање Главаше главе на колац, свестан да он може бити следећи. У Такову на Цвети 1815. године, Милош се са крсташ барјаком у руци обратио збору: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!“ Србија је планула истим жаром као и 1804. године. Устаничка војска је извојевала победе код Палежа, Љубића и Дубља.

Међутим, Милош је знао да ратом дугорочно не може ништа, па се упустио у преговоре са Хуршид-пашом, а потом и са Марашли Али-пашом, седамдесетогодишњаком који је желео у миру да проведе своје последње дане. Он није захтевао разоружање Срба, већ само да се један његов одред пропусти до Београда. На састанку Милоша и Марашлије је постигнут усмени договор, да би на Марашлијин савет Милош од Порте тражио аутономију под сизиренством султана, признање наследног кнежевског достојанства, кнежеве по нахијама и исељавање турског живља из паланки и села.

Порта ће то 1815. прихватити и поставити Марашли Али-пашу за београдског везира. У току 1816. године је Порта издала седам фермана који су одређивали царине, слободу трговине, плаћање данка у Србији. Уместо оружаним средствима, уследиће дугогодишњи период дипломатске борбе, уз велику помоћ Руске империје.

Драгутин Матић – Око Соколово

Драгутин Матић – Око соколово дукс са капуљачом