Роса Пантић мајица

Роса Пантић мајица инспирисана заборављеном српском мајком и истакнутком хероином топличког устанка и жена Вучка Пантића.

У историјским читанкама, ратним дневницима, па и авантуристичким романима главни ликови су мушкарци, жене су увек на маргинама. Српске мајке су оне које су у Првом светском рату показале су да и храброст, одлучност и спремност да пођу у непознато. И то не смемо заборавити. Стога, ако бих појам српска мајка везивала уз неку личност онда би то била Роса Пантић. Нажалост, данас заборављена Роса Пантић, жена Вучка Пантића из села Лазаревац код Блаца, била је прави пример Српкиње. Током Топличког устанка 1917., у селу Блаце брачни пар Пантић је учествовао у свим борбама.

1945. сетили су се у Блацу Росе Пантић и њене кривице. Ухапсили су је, спровели у Блаце и затворили у један од подрума Стошовића кућа. Злогласни Станко Милосављевић – познатији као Станко Ресавац, који је патолошки убијао, и на своју руку, по њивама преко реке, сваке ноћи, код Језера – изведе, већ измучену, тучену и малтретирану Росу. Пут којим су одвођене жртве Станка Ресавца на стратиште код Језера водио је кроз двориште Бојка Смиљковића, родом из топличког Лазаревца, рођеног брата Росе Пантић. Она која је смрти гледала у очи целе 1917. године, која је хајдуковала не заостајући за Вучком, четовођом на гласу, која је рањеног Косту Војиновића наместила са својим Вучком у воденицу, једином могућем скровишту, идући кроз братовљево двориште не издржа да не завапи за помоћ:

– Бојко, брате, не дај ме…Убијена је 27.априла 1945. године. без суда, метком у потиљак, од стране комуниста.

Историја је записала да је Роса Пантић у устанку не једном бранила мужа, и одбранила, и њега и његову чету, и њега и њиховог рањеног Војводу. И те „кривице“ биле су јој опроштене. Ова последња није.

Данас у Народном музеју у Прокупљу стоје две велике фотографије, Роса међу истакнутим женама из Топличког устанка, и Вучко међу војводама и четовођама. Више о овој неустрашивој жени можете читати у књизи „Судбина жене у рату, Роса Пантић 1891-1945“ др Божице Младеновић.