Милунка Савић мајица

Милунка Савић мајица Традиционализам доступна у свим величинама. Мотиви инспирисани богатом српском историјом, културом и традицијом.

Милунка Савић bila била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“ и уједно и жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је чак девет пута, а због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“. Ни као млађу удаја је није занимала, те се 1912. године регистровала у војсци под именом Милун Савић.

У Балканским ратовима борила се преобучена у мушкарца, а њен стварни пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана касније. Истакла се и у Колубарској бици и у бици на Кајмакчалану. Када је 1920. године демобилисана, Милунка није имала где да станује, па је 16 дана спавала на станици „Прокоп“, тражећи смештај. Без школе и самоука, петнаест година је радила најтеже послове – као куварица, болничарка и контролор у фабрици војних униформи.

Удала се 1922. године, за осам година млађег мужа, са којим је добила ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, своју сестру од ујака и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Нажалост, брак јој није потрајао. За заслуге у рату, од државе је добила посед у селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и обрађивала имање. У потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда са три кћерке, са искљученом струјом, док је ноћу прела вуну.

На иницијативу њених сабораца, 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора у банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Иако јој је нуђено да оде у Француску и тамо прима војну пензију, Милунка је остала у Београду, где је касније ишколовала и одгајила укуоно тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села. Старост је провела у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима у свом једнособном стану на Вождовцу коју јој је 1972. доделио град Београд. Ту је и умрла штрикајући у својој фотељи у 81. години на данашњи дан 5. октобра 1973. године.

milunka