Услед османских репресија над српским становништвом, 1814. године је избила Хаџи Проданова буна. Милош је сматрао да су околности неповољне, те је након дистанцирања имао улогу у њеном гушењу заједно са Станојем Главашем. Заузврат је добио на управу Пожешку и Крагујевачку нахију.
Међутим, Сулејман-паша Скопљак је наставио са терором, те је убијен Станоје Главаш. Милош је у Београду гледао набијање Главаше главе на колац, свестан да он може бити следећи. У Такову на Цвети 1815. године, Милош се са крсташ барјаком у руци обратио збору: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!“ Србија је планула истим жаром као и 1804. године. Устаничка војска је извојевала победе код Палежа, Љубића и Дубља.
Међутим, Милош је знао да ратом дугорочно не може ништа, па се упустио у преговоре са Хуршид-пашом, а потом и са Марашли Али-пашом, седамдесетогодишњаком који је желео у миру да проведе своје последње дане. Он није захтевао разоружање Срба, већ само да се један његов одред пропусти до Београда. На састанку Милоша и Марашлије је постигнут усмени договор, да би на Марашлијин савет Милош од Порте тражио аутономију под сизиренством султана, признање наследног кнежевског достојанства, кнежеве по нахијама и исељавање турског живља из паланки и села.
Порта ће то 1815. прихватити и поставити Марашли Али-пашу за београдског везира. У току 1816. године је Порта издала седам фермана који су одређивали царине, слободу трговине, плаћање данка у Србији. Уместо оружаним средствима, уследиће дугогодишњи период дипломатске борбе, уз велику помоћ Руске империје.
Рецензије
Још нема коментара.