Категорија: Драгољуб Мандић

Често се каже да Срби у миру изгубе све што стекну у рату, и у томе заиста има истине. Међутим, у временима славним, када се Србија ослобађала од вековног османског ропства, на њеном челу се налазио кнез Милош Обреновић, по многима најсветлији пример српског политичког умећа. У жељи за коначним ослобођењем, типичну српску бунтовност је заменио трговачки њух њеног вође који је разумео међународну ситауцију и унутрашњу природу Османског царства. Резултат тога јесте широка аутономија Кнежевине Србије, коју ће наследници кнеза Милоша претворити у потпуну независност.

Трговац стоком и Карађорђев војвода

Милош је рођен 18. марта 1780. године у селу Горња Добриња код Пожеге. Његовим родитељима, Теодору Михаиловићу и Вишњи Урошевић, био је то други брак. Вишња је претходно била удата за Обрена Мартиновића, са којим је имала троје деце. Милошу је рано преминуо отац, те је почео да служи код трговаца стоком. Млад, неожењен и способан, гонио је стоку по читавој Шумадији, Босни, Херцеговини, а стизао је и до Далмације и Венеције. Вишњини синови из првог брака, Милан и Јаков, довели су к себи мајку са њеном преосталом децом, па је Милош, захваљујући полубраћи, брзо напредовао од слуге до правог трговца.

Када је 1804. избила Српска револуција, руднички војвода Милан Обреновић је био један од организатора и Карађорђев сарадник. Милош, тада Теодоровић, је учешће у устанку узео као обичан борац. Међутим, након исказане храбрости и способности, Милош током 1805. добија звање војводе. Исте године се оженио Љубицом Вукомановић из села Царевићи на планини Рудник. Велико пожртвовање је показао у борбама за Ужице 1807. године, при чему бива рањен у груди. Супротно најцрњим очекивањима, Милош се након лечења у Београду релативно брзо опоравио од задобијених рана. Обишао је већину ратишта пратећи полубрата Милана, који је постао управитељ Ужичке нахије. Претпоставља се да је Милош почео да се потписује као Обреновић најкасније након Миланове тајанствене смрти у Букурешту 1810. године.

Вожд Милош Обреновић и Таковски устанак

После пропасти Српске револуције, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Његове поткупљивачке методе су тада издејствовале амнестију и положај обор-кнез Рудничке нахије. Услед османских репресија над српским становништвом, 1814. године је избила Хаџи Проданова буна. Милош је сматрао да су околности неповољне, те је након дистанцирања имао улогу у њеном гушењу заједно са Станојем Главашем. Заузврат је добио на управу Пожешку и Крагујевачку нахију. Међутим, Сулејман-паша Скопљак је наставио са терором, те је убијен Станоје Главаш. Милош је у Београду гледао набијање Главаше главе на колац и био је свестан да он може бити следећи.

На Цвети, 11. априла 1815. године по старом календару, подигнут је нови устанак. Србија је планула истим жаром као и 1804. године. Устаничка војска је извојевала победе код Палежа, Љубића и Дубља. Међутим, Милош је знао да ратом  дугорочно не може ништа. Упустио се у преговоре са Хуршид-пашом, а потом и са Марашли Али-пашом, седамдесетогодишњаком који је желео у миру да проведе своје последње дане. Он није захтевао разоружање Срба, већ само да се један његов одред пропусти до Београда. На састанку Милоша и Марашлије је постигнут усмени договор. Милош је од Порте тражио аутономију под сизиренством султана, признање наследног кнежевског достојанства, кнежеве по нахијама и исељавање турског живља из паланки и села. Порта ће то 1815. прихватити и поставити Марашли Али-пашу за београдског везира. У току 1816. године је Порта издала седам фермана који су одређивали царине, слободу трговине, плаћање данка у Србији.

Убиство Карађорђа

Кнез Милош се окренуо дуготрајној, исцрпљујућој дипломатској борби за коначно ослобођење. У томе се он ослањао на Русију, док је са друге стране истицао верност Порти. Усмени споразум Милоша и Марашлије је произвео двовлашће у Србији: паша је имао власт над Турцима у градовима, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти. Милош је брзо почео да гради своју апсолутну власт, па се са противницима обрачунавао под изговором да они желе нови устанак. Треба схватити контекст тадашњег времена; да би неки владар водио спољну политику, он мора имати унутрашњу ситуацију под својом контролом. Милош је противљење својој вољи гледао као на угрожавање његове дипломатске борбе.

Случај који ће обележити и Милошев и политички живот Србије у нарених сто годиина, јесте убиство Карађорђа. У жељи да подигне нов устанак, који му је у време прогонства био опсесија, Карађорђе се 1817. вратио у Србију. Састао се убрзо са кумом Вујицом Вулићевићем, и од њега је тражио састанак са такође кумом, кнезом Милошем. Милош је знао да Карађорђево присуство може угрозити његову дипломатску борбу, али и ауторитет међу Србима. Убиство је организовао Вујица Вулићевић, који се са Карађорђем састао 25. јула 1817. у селу Радовање код Велике Плане. Након гозбе, Карађорђа је на спавању убио Вујичин слуга, Никола Новаковић. Милош је о овоме обавестио Марашлију и саму Порту, те је Карађорђева глава била доказ његове верности. Иако је ово убиство било велика мрља у Милошевом животу, оно је омогућило да Србија мирним средствима настави да се бори за што већу аутономију.

Кнез Милош и дипломатска борба

            Иако Порта није одговарала на српске захтеве, Милош се мирно држао приликом хришћанских устанака на Балкану, сузбијајући сваки покушај да се они пренесу у Србију. Ђакова буна из 1825. против самог Милоша такође није имала успеха. Међутим, доласком Николаја I на власт, Русија је била све присутнија на Балкану ког је тресао устанак у Грчкој, те је 1828. године објавила рат Османском царству. Он је окончан потписивањем Једренског мира 26. априла 1829. године када је Порта бачена на колена. Грчка је добила статус вазалне кнежевине, повластице Влашке и Молдавије су потврђене, а Србији су гарантоване одредбе Акерманске конвенције, које су одређивале да Порта испуни према Србији обавезе прописане Букурешким миром из 1812. године. Наравно, Порта је избегавала да своје обавезе до краја испуни, те се српски кнез одлучио на непосредну акцију, на тзв. „политику бакшиша“ која је увек деловала.

Тако је 30. априла 1830. године на Светог Андреју, у Народној скупштини обнародован Хатишериф. Милош је добио наследно кнежевско достојанство и образован је Савет састављен од доживотних чланова. Османске власти се нису смеле мешати у српску унутрашњу управу, а муслимани су морали напустити Србију. На тај начин завршен је петнаестогодишњи процес постепене изградње аутономије. Међутим, Турци су врло споро примењивали одлуке Хатишерифа из 1830. године. Одуговлачило се са враћањем шест нахија и исељавањем спахија из земље. Користећи побуну ајана у Босни, кнез Милош је одлучио да изазове устанак у три крајинске нахије источне Србије. Ова енергична акција брзо је уродила плодом, те је Порта морала уступити Србији шест нахија, што је објављено у Народној скупштини у Крагујевцу 13. фебруара 1834. године. Муслимани су силом протерани из Србије, али им је Милош морао новчано надокнадити губитак имања.

            Кнез Милош и унутрашња политика

            Може се рећи да је кнез Милош државу изједначавао са својим личним добром и да је безобзирним мерама стекао огромно богатство. Тако је он успео да изгради српску управу на начелу централизма и патријархалног самодржавља, услед чега су избијале многе буне. Након Милетине буне, долази до проглашења Сретењског устава, који је израђен од стране Димитрија Давидовића и усвојен у Народној скупштини фебруара 1835. године. Устав је предвидео три носиоца извршне, судске и законодавне власти: кнеза, Скупштину и Државни савет. Кнежева власт је сведена на најмању меру и углавном је пренета на Државни савет, састављеног од шест министарстава.

Доношење овако либералног устава изазвало је незадовољство Аустрије, Русије и Османског царства. То је кнез Милош искористио како би априла исте године укинуо Устав и образовао комисију за израду новог Устава. Уставно питање је решено Уставом из 1838. године, познатим као „Турским уставом“, по ком је власт уз кнеза вршио Савет од 17 доживотних саветника, из чијих редова су се бирали министри. Устав није предвидео стварање Народне скупштине, што је значило да је самодржавље кнеза замењено самодржављем 17 саветника. Након што су у Савет ушли уставобранитељи Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Милета Радојковић и Матеја Ненадовић, Милош је прешао 1839. године у Земун, мада се вратио у земљу на подсицање руског и енглеског конзула. Ипак, након буне Јована Обреновића у априлу против уставобранитеља и „Турског устава“, Милош је јуна 1839. абдицирао у корист сина Милана и повукао се на своје имање у Влашкој.

Кнез Милош у изгнанству

            Након одласка са власти, Кнежевину Србију је задесио период унутрашњих сукоба и смене династија. За то време, Милош се налазио на својим имањима у Влашкој, која је купио захваљујући огромном богаству од монопола над трговином сољу. Одлуком великих сила, Милошу је као место боравка одређен Беч, где се убрзо сукобио са Метернихом. Кретање му је било ограничено у Бечу, док је изван њега могао ићи само у Чешку или Моравску. Једно време је у кући кнеза Милоша живео и Вук Стефановић Караџић са децом. Након збацивања са власти 1842. године, Милошу се у Бечу придружио и његов син Михаило. Кретање кнеза Милоша и Михаила по Бечу је пратила аустријска тајна полиција, али и агенти Кнежевине Србије.

Након што од Метерниха 1843. не добија сагласност да путује на сахрану своје супруге, Милоша почиње да кује планове о повратку у Србију. Организовао је једну побуну 1844. године која је брзо угушена, а током турбулетног периода 1848/49. је био веома активан. Одлазак Метерниха са власти је Милошу дао већу слободу, док је ситуација у Кнежевини Србији постајала све напетија у наредној деценији. Кнез Александар Карађорђевић се сукобио са Саветом, на чијем челу се нашао Тома Вучић Перишић. Тријумвират Тома Вучић Перишић-Илија Гарашанин-Миша Анастасијевић доноси октобра 1858. године Закон о Народној скупштини, да би изборе за њу у новембру финансирао лично Милош Обреновић. На Светоандрејској скупштини је једногласно затражена кнежева оставка, па је он пребегао Турцима у град и тиме фактички абдицирао. Скупштина је за новог кнеза поново изабрала Милоша Обреновића.

Друга владавина кнеза Милоша

            Повратак Милоша на власт изазвао је велико незадовољство Османлија и Аустрије, јер је то значило активирање Србије у спољној политици. Милош је упутио Порти захтеве који су се тицали остваривања пуне унутрашње независности: наследно право кнежевог достајанства и укидање Устава из 1838. године. То је заправо значило да кнез Милош наставља тамо где је стао 20 година раније и да се његова природа није изменила.

Због рата у Италији, Порта је осећајући тензије попустила и најзад 1860. године решила питање наследности кнежевског престола. У решавању уставног питања Милош није ни чекао одобрење Порте; одмах је почео са кршењем Устава и из Савета елиминисао све своје противнике. Његов велики противник Тома Вучић Перишић је ухапшен на сред улице, да би умро у болници под врло сумњивим околностима. Стари кнез је министре претворио у своје писаре, а полицију и војску узео у своје руке. Ово је изазвало огорчење либералне омладине и интелигенције, те се њихов сукоб са кнезом заоштрио. Кнез Милош је у својој другој владавини тражио подршку сеоских маса, те је његова владавина представља својеврсну реакцију села на бирократски систем. Ипак, друга владавина кнеза Милоша је примљена као привремена са обзиром на његову дубоку старост. Његова смрт 26. септембра 1860. је означила почетак епохе просвећеног апсолутизма Михаила Обреновића.

            Кнез Милош Обреновић и његов историјски значај            

Многи српски историчари су се сложили да је кнез Милош Обреновић највећи политички ум у историји Србије. Иако неписмен и необразован, кнез Милош је био човек изузетне интелигенције, који је трговачко умеће знао да примени у политичким надмудривањима. Способан да учи на туђим грешкама, храбар и лукав, кнез Милош је током дуготрајне дипломатске борбе за аутономију Србије показао како се у политици сабира два и два.

Остварујући своје политичке циљеве, није презао да елеминише било кога ко му се нађе на путу. Иако је положај искористио да се обогати, за потребе државе је често знао дубоко да завуче руку у сопствени џеп. Са друге стране, поред тога што је била аутократска, унутрашња политика је повољно утицала на развој просвете, културе и привреде. Међутим, убиство Карађорђа је бацило сенку на добар део његових заслуга и довело до тога да се у делу народа оцрни његова личност, што ће проузроковати поделу на Карађорђевиће и Обреновиће. Данас, када је та подела изгубила на актуелности, ваља истаћи да су кнез Милош и Карађорђе били две стране исте приче, без којих се не би стигло до независности 1878. године.

Потези које је Стефан Твртко Котроманић током своје владавине доносио јасно указују у ком правцу је желео да усмери свој владарски престиж,  али и престиж Босне као једне од српских средњовековних држава. У својој тенденцији да се на свакин начин удаљи од било чега што има везе са Србима, политичко Сарајево је посегло за личношћу краља Стефана Твртка Котроманића као средњовековном упоришту данашњег бошњачког националног идентитета. Овакви потези оскудевају у историјској заснованости јер је национални идентитет појам анахрон средњем веку, док је сама средњовековна Босна била једна од средњовековних српских држава која је у XII веку успела да се издвоји.

            Бан Твртко Котроманић

            Када је 1353. дошао на власт, Твртко је имао свега петнаест година, према чему можемо закључити да је рођен 1338. године. Његов отац је био кнез Владислав Котроманић, брат Стефана II који је бановао Босном од 1322. године. Њихова мајка је била Јелисавета, ћерка краља Драгутина, чиме је Твртко био у крвном сродству са Немањићима. По мајци Јелени, Твртко је био у сродству са хрватском феудалном породицом Шубића и вероватно је под њеним утицајем васпитаван као католик. Босна је у време Твртковог доласка на власт била вазал моћног угарског краља Лајоша I. Положај младог бана био је отежан великом снагом босанске властеле, чију је непослушност подстицало затезивање односа Твртка са својим угарским сениором. На основу свог брака са Јелисаветом, ћерком Стефана II, Лајош I је од Твртка потраживао Хум до Неретве, па је неискусни и слаби Твртко био приморан да му га преда. Период покорности Лајошу је трајао до 1363. године и за тај период Твртковог бановања нема поузданих извора. Највероватније због побуне, угарска војска је 1363. у два правца напала Босну, али су обе војске заустављене код Сокола, односно Сребреника. После ових победа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле на челу са његовим млађим братом Вуком. Твртко са мајком бежи у Дубровник, одакле се обраћа за помоћ мађарском краљу и уз његову помоћ се враћа на власт. Каснији Вукови покушаји да поново збаци брата били су безуспешни.

            Твртко Котроманић и Србија

            Након смрти цара Душана, Србијом је завладала феудална анархија и она се годинама све више појачавала. За то време је Твртко ојачао и био је спреман да се упусти у борбу између српских феудалаца. Ступио је у блиске односе са кнезом Лазарем Хребељановићем, са којим га је највише спајала заједничка опасност у лику жупана Николе Алтомановића. Непријатељства са њим су увелико трајала јер је Алтомановић помагао побуну против Твртка и нападао Дубровник у више наврата, а помагали су га Угарска и њен великаш Никола Горјански. Међутим, преговори Алтомановића са Млечанима су натерали Угарску да подржи савез Твртка и Лазара, па су они заједничким снагама поразили Алтомановића током 1373. године, при чему је Твртко заузео територије у долинама Дрине и Лима. Након тога, Твртко се сукобљава са Балшићима који су искористили Алтомановићев пад и заузели дубровачко залеђе, на које је претендовао и сам. Почетком 1377. Твртко заузима Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa да опљачка територију до Невесиња. Међутим, Ђурађ убрзо умире и Твртко успева да осигура власт над дубровачким залеђем, чиме је постао господар обале Јадрана између Котора и Дубровника.

            Краљ Стефан Твртко Котроманић

            Освајањима се унутар граница Тврткове државе нашао већи број земаља са православним становништвом и храмовима. Заузимањем Полимља, у Твртковом поседу се нашао манастир Милешева, код данашњег Пријепоља. У овом манастиру се налазио гроб Светог Саве, чији је култ међу Србима био већ раширен. У средњем веку је светородност била од изузетне важности за престиж једне династије. Због тога су се многи владари позивали на крвно сродство са светитељима или неким другим династијама које су биле светородне. У овом случају, Твртко се са потпуним правом позвао на Немањиће јер је мајка његовог оца била ћерка краља Драгутина. Поред тога, држава Немањића више није постојала и у томе је лежала могућност да се Твртко као њихов потомак наметне као изузетно важан политички фактор. Највероватније на Митровдан 1377. године, Твртко је крунисан за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, што је била његова најчешћа титулација. Додаје себи име Стефан, које су носили  сви владари из династије Немањић, а по немањићком узору покушава да уреди свој двор, јер је церемонијал у средњем веку био изузетно значајан. Од Дубровчана је почео да прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка, који су они до тог тренутка плаћали српским владарима, што представља гест признања Твртка као краља. Повеља Дубровчанима из 1378. године доказује да се Твртко крунисао у Милешеви, земљи својих прародитеља, а не у Милама крај Високог, како тврде историчари или псеудоисторичари из Босне и Херцеговине. Крунисање је веома битно по питању његове верске припадности, о чему извори дају магловиту слику. Сматра се да је васпитаван као католик под утицајем мајке, а постоје и извори где он поједине католичке свештенике назива духовним оцима. Међутим, многи српски историчари сматрају да је најкасније уочи крунисања постао православац, јер без тога оно не би било могуће. У прилог овим претпоставкама иду многи извори, поготово папски, као и радови хрватских историчара који Твртка називају „грчким шизматиком“, односно православцем.

            Краљ Стефан Твртко и Приморје

            Твртко је желео да Босна добије свој излаз на море и да не буде зависна од дубровачке луке. Он је 1382. године подигао град Нови у Боки Которској, као утврђено пристаниште. Дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град добија садашњи назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова који су почели да преносе со, долази до заоштравања односа са Дубровником, који је имао монопол над трговином сољу. Краљ Твртко I користи ситуацију након смрти Лајоша Великог 1382. и од своје сестре од стрица, угарске краљице Јелисавете, 1385. године добија Котор у ком се могло трговати сољу. Две године касније његову власт признаје Клис, седиште Шубића, под условом да Твртко потврди сва ранија права која је овај град уживао. Потом су освојени Врана и Омиш, а почетком 1388. и Книн. Након што је привремено био заузет османском опашношћу, краљ Стефан Твртко се вратио освајању у Далмацији. Прво му се 1390. покорио Сплит под одређеним условима, а исти пример су следили Трогир и Шибеник, острва Брач, Хвар и Корчула. Краљ Твртко је углавном потврђивао права која су ови градови имали под угарском влашћу. Једна од тековина његове власти у Далмацији јесте јачање православља. У градовима који су његову власт признали, долази до јачања и проширивања православних заједница, као и изградње православних храмова.

            Краљ Стефан Твртко и борбе са Османлијама

            Продори османских трупа из новооснованог Румелијског беглербеглука током осамдесетих година XIV века су све више угрожавали Босну и земље које су настале на рушевинама Душановог царства. Први упади су забележени 1386. године када је кнез Лазар победио Османлије код Плочника, да би се следећа велика борба одиграла 27. августа 1388. године код Билеће, између османских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином и одреда Краљевине Босне које су предводили војвода Влатко Вуковић и Радич Санковић. Босанска војска је тада потукла противника, док се Лала Шахин једва спасао бекством. Поред тога што се крунисао за краља Срба и баштинио традицију Немањића, пре свега треба истаћи практичне разлоге због чега је Твртко озбиљно схватио османску опасност и због тога прекинуо освајања у Далмацији. Свог најбољег војсковођу, Влатка Вуковића, поставио је на чело одреда који се запутио на Косово како би помогао војсци српских феудалаца на челу са кнезом Лазаром. Након Косовске битке 15. јуна 1389. године, краљу Твртку на великој победи честита канцелар Фирентинске републике, Колучо Салутати, у писмима током октобра исте године. Захваљујући овој преписци, западна Европа је упозната са овом великом битком и смрћу султана Мурата, који је био и остао једини пострадали османски султан на бојном пољу. Смрт султана Мурата је разлог због чега Салутати, као и византијски извори, говори о победи јер је у тадашњем односу снага и утицаја Мурат ипак био изнад кнеза Лазара. Иако Твртко лично није учествовао, учешће његове војске под командом Влатка Вуковића је било изузетно значајно и Босна се тако на неко време нашла изван домашаја османске моћи. Краљ Твртко се опет окренуо Далмацији и у време ширења власти на том подручју је преминуо 10. марта 1391. године.

            Твртко Котроманић као краљ новокомпоноване нације

            Избијањем рата у Босни и Херцеговини, босански муслимани су као свој симбол одредили љиљане са грба Котроманића. Већ тада се приступило позивању на нешто са чим данашњи Бошњаци немају никакве везе. Третирања Твртка као Бошњака наставиће се у наредним деценијама, а своју кандидатуру за његово присвајање истакли су и Хрвати који неретко својој деци дају име Твртко, док су поједине јединице Хрватског вијећа одбране у време рата носиле његово име. Његова мајка заиста потиче из хрватске феудалне породице, али то свакако не може бити пресудан фактор. Упркос својим специфичностима као државе, о Босни средњовековни историјски извори пишу као неспорно српској земљи. Као најзначајнији средњовековни владар те Босне, јавља се Твртко Котроманић који се у Милешеви, над гробом Светога Саве, крунише за краља Срба, Босне и Приморја, узима немањићко владарско име Стефан, а своје порекло и престиж везује за најзначајнију српску династију. Према томе, о бошњаштву или хрватству краља Стефана Твртка нема ни говора јер националног идентитета у данашњем смислу није било у средњем веку. Идентитификација у средњем веку се заснивала на сталешкој подели, па се ни српство у данашњем смислу такође не може везати за краља Стефана Твртка Котроманића. Међутим, не може се ни оспорити да је Босна од свог првог помена у историјским изворима била означена искључиво као једна од српских земаља, упркос својим специфичностима у односу на остале. Као назјначајнији владар такве Босне, Стефан Твртко Котроманић се профилисао позивајући се на крвну сродност са најзначајнијом српском династијом, што решава све дилеме ком историјском наслеђу он припада.

Када је Драган Стојковић Пикси преузео фудбалску репзрентацију Србије, од самог старта смо могли видети енергичнији и смисленији приступ играча у нашем националном дресу. Тако нешто не треба да чуди с обзиром какав ауторитет има Стојковић; у питању је шеста Звездина звезда, по многима последња аутентична десетка европског фудбала, један од најбољих српских фудбалера у историји и идол многих генерација у Србији и Јапану.

Пикси – фудбалско чудо из Паси Пољане

Тренутни селектор фудбалске репрзентације и велики фудбалски виртуоз је рођен 3. марта 1965. године у Паси Пољани код Ниша. Као дечак, врло брзо је прешао у ФК Раднички из Ниша, где је са шеснаест година потписао стипендијски уговор. Прикључен је првом тиму у лето 1981. године и потом дебитовао у Неготину против Хајдук Вељка. Прву такмичарску утакмицу за Раднички из Ниша је одиграо априла 1982. године против Вардара из Скопља, да би првенац постигао врло брзо и то у ремију против загребачког Динама. Следеће сезоне добија значајнију улогу у тиму, потписује први професионални уговор након што је постао пунолетан и врло брзо дебитује за А репрзентацију Југославије на утакмици са Француском у Београду. Добрим играма у Радничком постаје најтраженији фудбалер у Југославији. У дресу Радничког је забележио 70 утакмица и 8 погодака у мрежи ривала.

Драган Стојковић – Звездина звезда

Лета 1986. године Црвену Звезду напушта њен дугогодишњи нападач и идол навијача, Милко Ђуровски, који прелази у редове вечитог ривала. Био је то велики ударац за црвено-беле који су управо тада сковали дугогодишњи план да у свој тим, поред играча из сопствене школе, доведу и оне најбоље са територије читаве Југославије. Драган Стојковић је био звезда тог прелазног рока и за његов потпис су се највише борили београдски вечити ривали. На крају, у последњем тренутку потписује за Црвену Звезду, где је по сопственим речима једино желео да пређе. Од самог старта је био лидер на терену и фактички капитен, иако је капитенску траку тада носио искусни Бошко Ђуровски. Иако везни играч, прву сезону завршава као најефикаснији играч тима. Међутим, титулу осваја Вардар из Скопља. У сезони 1987/88. Стојковић се окитио титулом шампиона Југославије и поново бива најбољи стрелац екипе. Потез за памћење је извео у победи против Партизана од 3:2 у 81. вечитом дербију, када је директно из корнера савладао чувара мреже црно-белих, Бранислава Ђукановића. Следеће године се Звезда поново такмичила у Купу европских шампиона, где се у 1/8 финала сусрела са Миланом, ког је предводио холандски трио Гулит – Рајкард – Ван Бастен. У првој утакмици у Милану, Пикси је сјајним соло продором кроз одбрану италијанског клуба постигао један од најлепших голова у каријери. Ништа мање леп није био ни волеј на реванш утакмици у Београду. Међутим, обе утакмице су се завршиле резултатом 1:1 и пришло се извођењу пенала, после којих је Звезда испала, а Милан касније тријумфовао у овом такмичењу. Црено-бели сезону завршавају без трофеја, за шта су се искупили следеће године фуриозним освајањем дупле круне. Утакмица финала Купа маршала против Хајдука из Сплита била је његова последња у црвено-белом дресу. Одиграо је 159 утакмица и постигао 65 погодака, освојио је две титуле првака и један куп, а 1989. године је проглашен шестом Звездином звездом.

Олимпик Марсеј и године повреда

У лето 1990. године прешао је у француски Олимпик из Марсеља, тада један од најбољих клубова Европе, за рекордну суму новца у домаћем фудбалу. Испоставиће се да ће његову каријеру у француском клубу обележити финални сусрет Купа европских шампиона са – Црвеном Звездом. Иако је читаве сезоне имао проблема са повредама и поверењем тренера, нашао се на терену у продужецима и био је одређен за извођача једанаестерца. Међутим, Пикси је одбио да шутира пенал против бившег клуба који је те вечери постао европски клупски шампион. Наредну сезону је провео у редовима Вероне као позајмљени играч, где оставља солидан утисак и враћа се потом у Марсеј и учествује у освајању Лиге шампиона 1993. године. Иако није био у ситуацији да игра онако како зна, Пикси је остао у лепом сећању код навијача Марсеља и пре неколико година је у навијачкој анкети био изабран у идеални тим свих времена.

Пикси – бог фудбала у Јапану

У пролеће 1994. Стојковић је потписао уговор за тим из јапанске Џеј лиге,  Нагоја Грампус Ејт. Тренер Нагоје био је каснија тренерска легенда Арсен Венгер, а потом и славни енглески нападач Гери Линекер. За седам сезона у Нагоји, Пикси је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова. Проглашен је најбољим играчем Џеј лиге за сезону 1995. и од тада је стекао огромну популарност међу јапанским навијачима, посебно међу оним Нагојиним, захваљујући сјајним потезима, луцидним головима и дриблинзима, што тамошња публика до тада није имала прилике да види. Навијачи скандирали његово име сваки пут када постигне гол. Добио је улицу, а такође једна трибина и улаз број 10 на стадиону носе његово име, пошто је целу каријеру носио тај број на дресу. Чак је и Тојота произвела модел који носи његово име. У Нагоји завршава фудбалску каријеру 2001. године и тада су одигране две опроштајне утакмице. Први меч је одигран 7. октобра у Нагоји и састали су се домаћи тим и Црвена звезда, док је друга утакмица одиграна 29. октобра на нишком стадиону Чаир, где је Раднички дочекао Вардар, тим против ког је Пикси дебитовао априла 1982. године.

Пикси – капитен репрзентације

Дебитовао је за репрзентацију 12. новембра 1983. године против Француске (0:0) у Београду и након неког времена постаје стандардан играч. Следеће године са олимпијском репрзентацијом осваја бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. Исте године је учествовао и на Европском првенству у Француској, где је као тинејџер одиграо три утакмице и постигао гол против домаћина у поразу од 2:3. Један од лидера тима постаје код Ивице Осима и то се примећује већ током квалификација за Светско првенство у Италији 1990. године. Поново је био запажен против Француза, да би на крају Југославија као првопласирана отишла на светску смотру фудбала у Италији. Након проласка групне фазе, Југославија се у Верони састала са Шпанијом. Пикси тада култним лажњаком доноси предност плавима, а потом након изједначења, у продужецима постиже победоносни погодак из слободног удараца. У земљи у којој се већ наслућивао рат, завладала је еуфорија и по градовима широм Југославије (осим у Хрватској и Словенији) се славило до зоре. Међутим, и поред боље игре, Југославија је такмичење окончала после пенала против Марадонине Аргентине и заузела пето место. Иако се Југославија квалификовала на Европско првенство 1992. године, екипа чији је Пикси био део је дисквалификована и после много перипетија враћена  из Стокхолма. Уместо Југославије је отишла Данска и на крају освојила турнир. Након укидања санкција, Пикси је постао капитен и предводио је СР Југославију на Светском првенству у Француској 1998. и Европском првенству у Белгији и Холандији 2000. године. У оба случаја, „плави“ су догурали до четвртине финала и оба пута су елеминисани од Холандије. Након 84 утакмице и 15 голова, опростио се 2001. у сусрету са Јапаном.

Пикси – селектор победник

Након играчке каријере, Пикси се од 2001. до 2005. налазио на челу Фудбалског савеза Југославије, а потом од 2005. до 2007. на челу Црвене Звезде. Након председничке функције у Црвеној Звезди, Пикси одлази у Јапан где постаје тренер Нагоје. У трећој сезони као тренер Нагоје, 2010. године је донео прву титулу шампиона овом клубу и тако се заувек уписао у клупску историју. Након Нагоје, радио је као тренер у Кини, да би 3. марта 2021. године, на свој педесет и шести рођендан, преузео место селектора репрзентације Србије. Након што је много пута помињан као решење, Пикси је коначно сео на клупу наше репрзентације која је пре тога неславно испала од Шкотске у баражу за Европско првенство. Готово да је цела фудбалска јавност у Србији гледала у Пиксија као спас након година кукавичке игре и лоше атмосфере у тиму и око њега. Очекивања јавности су била оправдана након првих утакмица под Пиксијевом тренерском палицом. Одстрањени су играчи који су реметили атмосферу, придодати су неки млађи и пронађен је одговарајући систем игре који је са храброшћу и залагањем играча почео готово одмах да даје резултате. Иако је се неколико несрећних киксева Србија сама себи закомпликовала ситуацију, до краја квалификација је Србија имала шансу да се са моћним Португалом бори за прво место. Поготком Александра Митровића у Лисабону за 2:1 у последњим тренуцима меча, Србија је надиграла и победила Португал, те на тај начин у великом стилу обезбедила своје место на Светском првенству у Катару. Нама као навијачима једино преостаје да са нестрпљењем дочекамо мундијал и да пружимо највећу могућу подршку нашој репрзентацији на челу са селектором Драганом Стојковићем Пиксијем.

Вероватно да не постоји значајнији политички представник Срба у Хабзбуршкој монархији током друге половине XIX века. Међу Србима је Светозар Милетић ширио идеје грађанског либерализма и националне еманципације. Због свог политичког ангажмана, Светозар Милетић се нашао на удару угарских власти због чега ће бити утамничен. То ће утицати да га многи с разлогом посматрају као апсолутно идеалну личност, али слика о Светозару Милетићу није тако једноставна, што свакако не може умањити чињеницу да се ради о једној од најмаркантнијих историјских личности у Срба.

Порекло Светозара Милетића

 Светозар Милетић је рођен 22. фебруара 1826. године у Мошорину, у Шајкашкој области. О његовом пореклу се распреда доста недоказивих прича. Најчешћа је она у којој Александар Сандић сматра да Милетић вуче порекло од Милете Завишића, граничара који се из Костајнице доселио у Шајкашку. Светозаров деда Аврам Милетић је први о ком постоје званични подаци. Његов средњи син Сима се оженио Теодосијом Тодом Рајић из Баваништа. Сима и Тода су 1826. године добили сина чије је крштено име било Аврам, али је на мајчино инсистирање постао Светозар. Иако је била сеоска домаћица, мајка Тода је била страствени читалац и поклоник српске културе. Чак је Светозару и његовој сестри Драгињи дала имена по ликовима из романа Милована Видаковића.

Светозар Милетић – славенофил у Пожуну

Завршио је немачку школу у Тителу са одличним успехом. По савету очевог пријатеља, новосадског адвоката Арона Малетина, Милетић је уписан у Српску гимназију у Новом Саду. У то време новосадска српска гимназија је својим ђацима пружала могућност да без пријемног испита могу да упишу другу гимназију, академију или универзитет. Директор гимназије, Јован Хаџић, каже да је Светозар Милетић најбољи ђак који је ту гимназију похађао. Надареног Милетића су стипендирали многи имућни Срби, као и владика Јосиф Рајачић. Евангелистички лицеј у Пожуну уписује 1844. године и тамо се упознаје са српским посланицима на Угарском сабору. Надареном Светозару школовање није одузимало превише времена и труда, па се додатно образовао изучавајући језике и културе – читао је у оригиналу чешке, словачке, пољске и руске писце. Значајан утицај на Светозара Милетића имао је Људевит Штур, његов професор и најзначајнији словачки национални радник. Милетић постаје уредник студентског часописа „Славјанка“, председава српским ђачким покретом „Слобода“ и уређује рукописни часопис „Српски соко“. По завршетку друге године, Милетић одлази у Пешту да студира мађарска права. Он се томе није претерано радовао, пошто су та права била застарела, базирана на феудалним односима. Након револуције ће се определити за аустријско право.

Светозар Милетић и Пролеће народа

Милетића је револуционарна 1848. затекла у Пожуну. Његове мађарске колеге су га оптужиле да је издајник и да жели да Руси освоје Угарску. Српска омладина у Пожуну пратила је рад Диете у Пожуну, као и новосадску делегацију која је изнела српске захтеве у 16 тачака. Сазнали су и за Кошутову изјаву по којој у Угарској постоји само један народ, што је био разлог да се Срби организују и оружјем бране своја национална права. Милетић се тада у име пожунске омладине састао са српском омладином у Бечу и договорио је новосадску омладинску скупштину. Из Пожуна се вратио у Шајкашку и одмах по повратку је отишао у Чуруг и Надаљ, где је агитовао против одласка граничарских јединица  на фронт у Италију. Војне власти у Чуругу намеравале су да га ухапсе, али га је народ одбранио од њих. Међутим, није успео да спречи одлазак граничара, али је своје агитовање наставио у Срему. Новосадска скупштина одржана је 20. априла 1848. и на њој је Милетић водио главну реч. После је преко Сремских Карловаца отишао у Београд, где је покушао да утиче на српску владу да крене у рат против Турака и тако започне општи устанак на Балкану. Српска влада на ово није могла да пристане. Након тога се вратио у Карловце и присуствовао је Мајској скупштини. Милетић је постао заменик у Одбору за посебне намене, па му је поверено да носи поверљиве поруке војним командантима. У Београд је одлазио да би сакупио добровољце, а постао је члан Главног одбора.  Патријарх Рајачић га је марта 1849. послао у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања. Потпуно разочаран неуспехом, из Загреба је отишао у Мошорин и више се није активно укључивао у политичка збивања. Захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића, октобра 1849. је наставио студије права у Бечу и положио докторат.

Политички успон Светозара Милетића

Укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната долази до поновног политичког ангажмана Светозара Милетића. Почетком јануара 1861. Године, Милетић је у чувеном Туцинданском чланку предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране независне Угарске. Овај текст је испрва унео пометњу међу Србима, али га је потом млада либерална грађанска интелигенција прихватила у наредних десетак година. Као носилац либерално-националних идеја, Милетић се оштро супротстављао конзервативним и клерикалним круговима на Српским црквено-народним саборима. Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће. Његовом заслугом боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га након годину дана суспендује са овог места. Постаје председник Српске читаонице и под њеним окриљем се оснива Српско народно позориште. Почасни члан Матице српске постаје такође 1861. и бива веома ангажован при њеном пресељењу из Пеште у Нови Сад током 1864. године. Као власник и издавач, 1866. године покреће најзначајнији и најутицајнији политички лист код Срба у Хабзбуршкој монархији – „Заставу“. Милетић је био дугогодишњи уредник „Заставе“, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али је као и првог пута смењен након годину дана. Више пута је изабран као посланик на Угарском сабору, а промену у његовој политици ће донети Аустро-угарска нагодба из 1868. године. У нашој историографији широко је распрострањено уверење да је Светозар Милетић од самог почетка своје борбе био у конфликту са мађарским политичарима. То није истина, јер се Милетић залагао за пуну независност Угарске од Беча и за решавање народносног питања унутар саме независне Угарске. До сукоба долази окретањем мађарских либерала ка договору са Бечом.

Српска народна слободоумна странка

Под Милетићевим руководством се 1869. оснива Српска народна слободоумна странка, која је била прва права организована странка код Срба у Хабзбуршкој монархији. Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Милетићев либерализам је био грађански, а национализам еманципаторски и самоодбрамбени, заснован на равноправности народа и супротан шовинизму. Сви захтеви странке су формулисани у пет тачака: национално питање у Угарској; развој уставности и грађанских слобода у Угарској и њен однос према Аустрији; државност Хрватске; Словени у аустријском делу државе; Источно питање. Пошто је у Новом Саду владала ванредна управа, конференција странке одржана је у Великом Бечкереку, 28. јануара. У дворани Магистрата окупило се око 300 српских политичара из разних делова Угарске. На основу Милетићевог нацрта, формулисан је Програм за кандидате и посланике на идућем Угарском сабору 1869. године. Одлуке усвојене у Бечкереку представљале су програм Српске народне слободоумне странке – Бечкеречки програм.

Светозар Милетић и Кнежевина Србија

Милетић је имао огромна очекивања од Кнежевине Србије: очекивали су да Србија ослободи српски народ под Турцима у Старој Србији и у Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао у виду апсолутистичке власти кнеза Михаила Обреновића. Сматрао је да само модерна, демократска и либерална Србија која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Кнез Михаило је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставе“. У Београду су наоружани људи тукли по јавним локалима Милетићеве присталице и раширена је пропаганда против њега. Након убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим и српски клерикалци из Војводине су оптуживали Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкашке и банатских граничара.  Намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да обеси Милетића.

Тамновање и болест

Због његовог вређања хрватског бана Евина Рауха у „Застави“, Милетић је осуђен на годину дана затвора у Вацу. Био је затворен 1870/1871. године, пуних годину дана. По повратку из вацке тамнице дочекан је врло свечано у свим српским срединама. Популарност му је била на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појавио, био је слављен, уз огорчење угарске владе. Змај је тада певао о њему: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик“. Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, влада Калмана Тисе је решила да му трајно стане на пут. У ноћи између 4. и 5. јула 1876. године Милетић је ухапшен и одмах превежен у Будимпешту, под изговором да је починио тешку издају. Суђење је отпочело тек септембра 1878. године, а главни аргументи против Милетића, ког је заступао др Михаило Полит Десанчић, су били његови текстови у „Застави“ и изјаве лажних сведока и провокатора. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију у трајању од шест година. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напуштали, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Ипак Милетић је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем стању. Нервна болест се периодично испољавала након ослобођења. У августу 1882. године Милетић је потонуо у најтежи облик обољења и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу, одакле излази 1890. године. Након овога Светозар Милетић више није био свесна и рационална особа и након две деценије тешког боловања, преминуо је 4. фебруара 1901. године у Вршцу.

Светозар Милетић – симбол Новог Сада

Данас се на помен Светозара Милетића махом мисли на његов споменик на Тргу слободе у Новом Саду. Позитивно страна ове приче је то што се за његово име везује најпознатије састајалиште у Новом Саду, чиме се Милетић заиста учврстио као један од његових симбола. Међутим, са друге стране, то показује колико се међу српским народом, поготово изван Војводине, мало зна о Светозару Милетићу. Интересовање за њега после дуже времена је пробудио филм Дарка Бајића, „Име народа“. Међутим, у њему је представљена идеализована и доста нетачна слика, како Милетића, тако и његовог окружења, али уметничке слободе у играним филмовима нису никаква реткост. Проблем је такође и осуђивање појединих сегмената његове политике, пре свега упорних покушаја политичког приближавања Мађарима и Хрватима. Међутим, треба схватити контекст ондашњег времена и ситуацију у којој се српски народ налазио. Тиме закључујемо да Светозар Милетић није имао много избора и да је политичке одлуке доносио у најбољој намери за српски народ на подручју Хабзбуршке монархије. Уместо осуда, паметније би било да се запитамо због чега ништа нисмо научили из његових грешака.

Да је подвиг на Мојковцу у зиму 1916. једина ствар учињена за његова живота, био би довољан разлог да се сердар Јанко Вукотић може посматрати као једна од најзначајнијих српских личности на подручју Црне Горе. Захваљујући њему и његовој храбројс војсци, кравави Божић код Мојковца је омогућио каснији Васкрс српске војске на Кајмакчалану, пробој фронта и уједињење српског народа у једну државу, чији је присталица и сам био.

Сердарска породица Вукотић

Рођен је на 18. Фебруара 1866. године на Чеву код Цетиња,  као осмо, најмлађе дете. Његова мајка, Марица Мрваљевић, била је родом из села Томић, а отац, сердар Станко Вукотић, био је члан Сената и Великога суда. Станко Вукотић је био у сродству са оцем кнегиње, касније краљице Милене Петровић, која је била ћерка Петра Вукотића. Према томе, сердар Јанко Вукотић је био њен братанац. Основно школовање је започео у родном месту 1872, да би га због ослободилачких ратова завршио тек 1882. године. Нижу гимназију је учио на Цетињу, а након опредељења за војни позив одлази у Италију, где у Модени завршава пешадијску официрску и подофицирску школу. На крају школвања био је други у рангу, па је тиме постао један од првих школованих официра Књажевине Црне Горе. Иако у сродству са владарском породицом, постепено је напредовао у војној хијерархији, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава која ће касније вешто примењивати.

Успон Јанка Вукотића

По повратку на Цетиње, најпре служи у тамошњој пешадијској јединици са чином поручника, а 1888. прелази у Министарство војно. Унапређен је 1892. и тада из Министарства прелази на место команданта гарде књаза Николе Петровића. Годину дана је командовао Пешадијском подофицирском школом, која је основана на јесен 1895. године. До 1902. године, Јанко Вукотић ће стицати искуство на различитим положајима, да би га потом књаз Никола  унапредио у чин бригадног генерала, односно бригадира. Наредне 1903. је постављен за начелника Општег одељења Министарства војног. Као начелник се залагао за отварање Пешадијске официрска школе у Цетињу и Артиљеријске официрске школе у Никшићу што је остварено 1903, као и за реорганизацију Народне војске која је бројала 11 бригада са 56 батаљона. У модернизацији црногорске војске, велику улогу је имала Руска империја донирајући значајна новчана и војна средства. Почетком 1905. постао је члан Државног савета, а убрзо ће доћи и до промена у државном уређењу Црне Горе.

Коначно сердар

Први црногорски Устав је књаз Никола најавио у познатој Лучинданској прокламацији 31. октобра 1905. године. На изборима за Уставотворну скупштину изабрани су све сами државни посланици, а на чело владе стао је Лазар Мијушковић. Министар војни у првој парламентарној влади Црне Горе био је Јанко Вукотић. Од 1906. био је заступник председника владе. Неколико месеци је командовао Никшићком бригадом, био је управитељ Катунско-ријечке области и командант Катунске бригаде. Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. је изазвала велику кризу на Балкану. Као књажев изасланик, бригадир Јанко Вукотић је отпутовао за Београд, а затим је одатле са Стојаном Новаковићем и Николом Пашићем отишао у Цариград, где је изнео противан став Црне Горе о анексији. Међутим, она је ипак прихваћена под притиском Руске империје, која након рата са Јапаном није била спремна да заоштри односе са Аустро-угарском. Члан Државног савета поново је постао 1909. године, а неколико месеци пре проглашења Краљевине Црне Горе, био је командант Колашинске бригаде. Тада је постао судија у Великом војном суду и члан Комисије за погранична питања са Турском.

Велику улогу је имао 1911. приликом арнаутске побуне против османске власти, па је као владин изасланик послат да чува црногорску границу, где је истовремено помагао побуњенике, слао им оружје и прихватао њихову избеглу нејач. Као најпопуларнији и најспособнији војник у Црној Гори, поштован од стране и присталица и противника безусловног уједињења са Србијом, Јанко Вукотић уочи Балканских ратова добија чин сердара, односно војсковође. Као генерал-ађутант краља Николе је учествовао у завршним припремама Црне Горе за ослободилачки рат против Османског царства.

Сердар Јанко Вукотић и Балкански ратови

Црна Гора је прва међу балканским савезницима објавила рат Османском царству. Сердар Јанко Вукотић је командовао Источним одредом црногорске војске, који је октобра 1912. за двадесетак дана, муњевитом брзином ослободио предео од Мојковца и Бијелог Поља, преко Берана, Рожаја и Пећи до Дечана и Ђаковице. У том рату су се две српске војске први пут заједно бориле код Пећи и Ђаковице. Њихово спајање представља један од најсентименталнијих призора у српској историји. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима”, извештавао је тада сердар Јанко Вукотић црногорског краља Николу. Тиме је окончано ослобађање Метохије и испуњен вековни сан о ком је певано у песми „Онамо, намо“.

Након испуњавања задатка, са две бригаде Источног одреда 18. новембра 1912. стиже на фронт око Скадра. Тада је постао начелник Врховне команде црногорске војске. Црногорској војсци се придружују снаге Краљевине Србије, те оне заједнички образују Приморски корпус под командом генерала Петра Бојовића. Јануара и фебруара 1913. Јанко Вукотић је учествовао у заузимању Великог Бардањола у близини Скадра. Упркос противљењу Аустро-угарске и Велике Британије које је узроковало повлачење генерала Бојовића, црногорске снаге су 23. априла 1913. тријумфално ушле у Скадар. Јанко Вукотић је требао да постане војни, а Петар Пламенац цивилни гувернер, међутим велике силе су решиле да град с околним подручјем уђе у нову државу Албанију, па се остварило упозорење руског императора Николаја II да ће црногорске жртве при заузимању Скадра бити узалудне. У току Другог балканског рата, сердар Јанко је командовао Дечанском дивизијом од 13.000 војника и официра, која је упућена у помоћ Првој српској армији, нападнутој од стране Бугара на Брегалници.

Као реакција на напуштање Скадра, влада бригадира Митра Мартиновића је поднела оставку 4. маја 1913. године. Три дана касније, сердар Јанко Вукотић постаје нови председник Владе и министар војни. До краја децембра 1915. године се Јанко Вукотић налазио на чело три црногорске владе. У чин дивизијара бива унапређен 1. фебруара 1914. године.

Сердар Јанко – командант Санџачке војске

Када је Аустроугарска објавила рат Србији, сердар Јанко се налазио на лечењу у Италији. Пошто је примио вест, одмах се вратио на Цетиње. Краљевина Црна Гора се прва придружила Краљевини Србији, иако су Централне силе покушале на све начине да раздвоје Београд и Цетиње. У то време сердар Јанко је обављао функцију министра војног, начелника Штаба црногорске војске, и команданта Херцеговачког одреда, на фронту према Херцеговини где је у августу 1914. потукао аустроугарску војску код Грахова. По доласку српске војне мисије, када су генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић преузели Врховну команду, сердар Јанко формира најјачу формацију у црногорској војсци – Санџачку војску. Она је заједно са Дринским одредом под командом Митра Мартиновића, најчешће оперисала у садејству са Ужичком војском, а посебно се истакла у септембру 1914. када је у заједничкој офанзиви стигла до Јахорине и Романије. Истурени делови Санџачке војске су чак ушли у Пале и Соколац. Према истраживањима академика Драгољуба Живојиновића, након пропасти офанзиве и пораза на Гласинцу, Јанко Вукотић и Митар Мартиновић су угрожавали војску Краљевине Србије тако што су се црногорске снаге повлачиле без икаквог реда и дисциплине. Иза овога стоји наређење краља Николе који је оправдано страховао да не дође до побуне у војсци, чиме би се Црна Гора ујединила са Србијом, а династија Петровић била збачена. Међутим, неспоразуми су брзо превазиђени, па је Санџачка војска чврсто бранила положаје на десној обали Дрине и имала велике заслуге током битака на Дрини и Колубари.

Крвави Божић код Мојковца

Србија је 7. децембра 1914. прогласила доношење Нишке декларације, којом је сасвим отворено, као свој први циљ истакла ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Црногорска влада је била заобиђена приликом састављања Декларације што је још више јачало неповерење краља Николе, који је желео да очува самосталност Црне Горе. За разлику од народа и војске, принчеви Данило и Петар су били симпатизери Централних сила, што је све допринело прекиду чврсте сарадње са Србијом. У периоду затишја, Црногорска војска је у јуну 1915. организовала акцију заузимања Скадра. За боље разумевање ове акције важно је знати чињеницу да је Црна Гора у Први светски рат ушла без ратног циља, само са идејом да се порази Аустроугарска и да се у рату помогне Русији и Србији. Изговор за ширење на дуго жељени Скадар је било арнаутско пљачкање савезничке помоћи која је преко Јадранског мора стизала у Црну Гору. Краљ Никола се није обазирао на упозорења Италије и Велике Британије, те је Скадар заузет. Међутим, Антанта је Црној Гори увела санкције, па је ионако рђаво снабдевање због лошег географског положаја прекинуто. Једино је Краљевина Србија упркос прекиду сарадње, редовно исплаћивала 50.000 златних динара дневно за издржавање црногорске војске. Оваквом развоју ситуације битно су допринеле гласине да краљ Никола преговара са Централним силама. Као што су знале да се удаље, Србија и Црна Гора су исто тако знале да се зближе, баш онда када је то најпотребније. То ће показати славна епопеја код Мојковца.

Приликом Макензенове тројне офанзиве, Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића је држала фронт од 500 километара, штитећи повлачење српске војске преко Црне Горе и северне Албаније. Од 6. јануара 1916. године су у рејону Мојковца вођене велике борбе, у којима је црногорска војска под командом сердара Јанка учинила извандредан напор: „пушком и бадњаком“ је зауставила надмоћнијег непријатеља и заштитила одступање српске војске. При одступању српске војске, регент Александар се сусрео са сердаром Јанком и одликовао га. Након пораза принца Петра на Ловћену 12. јануара 1916. је пало Цетиње, а влада је прешла у Подгорицу. Краљ Никола се упустио у преговоре како би склопио сепаратни мир са Аустро-Угарском. Капитулација је прихваћена 16. јануара 1916. године, а потом је уследила војна окупација и краљ је напустио земљу. Иако је испрва планирао да настави отпор, сердар Јанко је распустио војску сматрајући да их је краљ Никола издао.

Сердар Јанко Вукотић након заробљеништва

Црна Гора је тада по први пут у својој историји капитулирала и то је Вукотић доживео као најдубљу личну трагедију. Са 49 година је преко ноћи остарио и био на самрти. Међутим, успео је да преживи и аустроугарска војска га је заробила. Многи официри, као и чиновници, учитељи, свештеници и виђенији људи који су били претња по аустроугарске намере, интернирани су ван Црне Горе и већина је завршила по аустроугарским логорима и затворима. Јанко Вукотић је променио више логора у Аустроугарској, да би на крају завршио у Бјеловару, где је започео писање „Успомена из три рата“. Након победе у Првом светском рату, сердар Јанко Вукотић се вратио у родни крај. Због тешког здравственог стања није учествовао у Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори, одржаној у Подгорици од 24. до 26. новембра 1918. године. Скупштина је донела одлуку о збацивању краља Николе са престола и уједињењу Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом, што је сердар Јанко подржавао. Након поправљања здравственог стања, сердар Јанко је 1919. ступио у војску Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Налазио се на челу неколико армијских и дивизијских области, а стекао је и чин армијског генерала. Убрзо након што је постао члан Војног савета, сердар Јанко је умро 4. фебруара 1927. у Београду. Као један од најодликованијих официра, сахрањен је 6. фебруара о државном трошку на Новом гробљу у Београду, тик уз гробницу Николе Пашића. Опело је чинодејствовао патријарх Димитрије у Саборној цркви, присуствовао је и краљ Александар I Карађорђевић. Сахрани су, осим породице, присуствовали чланови владе, официри и војници, многи грађани и студенти из Црне Горе. Треба рећи да су и његова деца наставила очевим стопама. Син Вукашин је у време ратова био мали, али је између два рата био ађутант краља Александра. Ћерка Василија је у време Балканских ратова била болничарка, а током Првог светског рата је оца пратила као ордонанс до самог распуштања црногорске војске. Не штедећи себе, сердар Јанко није штедео ни сопствену децу у борби за слободу.

Сердар Јанко Вукотић данас

Након Другог светског рата је име Јанка Вукотића, попут многих значајних Срба из Црне Горе, потискивано од стране комунистичких власти. Поготово се то може видети при именовању касарни Југословенске народне армије; сваки истакнути члан партизанског покрета је без обзира на свој значај имао предност над сердаром Јанком Вукотићем. Народ је са друге стране чувао сећање на свог сердара, што се може приметити по бројним његовим портретима приликом Антибирократске револуције у Црној Гори 1989. године. Доласком Момира Булатовића на чело Црне Горе се о сердару Јанку поново почело говорити и на званичном нивоу. У Мојковцу, на Тари, му је 1996. године подигнут споменик поводом 80. годишњице Мојковачке битке. Његово име је било присутно у свим преломним догађајима везаних за историју Црне Горе: приликом протеста против НАТО агресије; током кампање за заједничку државу приликом референдума о независности Црне Горе; у време величанствених литија током 2020. године. Данас се амбасада Републике Србије у Црној Гори налази кући Јанка Вукотића, сердаровог унука и имењака. Та чињеница говори колико историја и свест једног народа може да се промени у само три генерације. У то ниједан војник под командом сердара Јанка код Мојковца не би поверовао. Остао би у рову и погинуо за свог сународника из Србије. Због тога ми не смемо да поверујемо да је ово крај историје и да Црна Гора опет неће бити у јединственој српској држави. Генерације стасале у величанственим литијама такву шансу неће пропустити.

Када га најмудрија српска глава онога доба – Петар II Петровић Његош – назове „оцем Србије“, онда то довољно говори какав је значај имао вожд Карађорђе. Његово име спада у најужи круг фундаменталних имена српске историје, чија су дела утицала на њен ток и представљала путоказ за будуће генерације. Српска револуција која је започета под његовим вођством, била је корак ка коначном ослобођењу после ког се није могло назад и темељ онога што ће завршни чин имати на Берлинском конгресу 1878. године.

Непознато порекло Ђорђа Петровића

О пореклу и години рођења Ђорђа Петровића не постоје поуздани подаци. Засигурно је да његова породица вуче корен из Црне Горе, иако постоје дилеме са ког је тачно подручја. Када је реч о његовом рођењу, постоје многа нагађања домаћих и страних истраживача и она се крећу у временском распону од 1752. до 1767. године. До тачног датума је покушано да се дође на основу прича о небеским знамењима која су пратила његово рођење, као и наводног Карађорђевог прослављања Ђурђица као дана рођења и имендана. Подељена су мишљења и око тога да ли је Петар, односно Петроније, био Карађорђев отац или очух. Оно што је сигурно, јесте да је рођен у Вишевцу. Породица је била изузетно сиромашна, па је чак село уместо Петронија плаћало главарину спахији и потом га због тога протерало. Ђорђе је покушао да побегне од немаштине служећи многе богате Србе и Турке. Био је изразито висок, тамније пути и косе. Према Вуку Караџићу, пискав глас се није најбоље слагао уз његову физичку појаву. Био је строге и преке нарави, не презајући да убије било кога због најмањег преступа. Међу карактеристикама његове личности јесу аутентичне узречице „којекуде“ и псовка „по души те“. 

Фрајкор Карађорђе 

Оженио се Јеленом Јовановић и претпоставља се да ју је отео јер је њени родитељи нису дали за сиротана. Одређени историчари сматрају да је Ђорђе убио неког Турчина који је покушао да отме Јелену, па је због тога са породицом прешао у Срем. Приликом бекства, Ђорђе је био приморан да убије Петронија који је почео да их убеђује да одустану и самим тим их доводио у смртну опасност. Како Сима Милутиновић Сарајлија каже, оцеубиство је било „гнусно, али неопходно“. Строгост и прека нарав је помогла да се пребаце у Срем, а Петронија је спасла од срамоте и поновног ропства. Када је избио аустријско-турски рат 1787. године, Карађорђе се прикључио аустријским фрајкорима и под командом пуковника Михаила Михаљевића и капетан Радича Петровића је ратовао код Пожеге, Карановца и Чачка. У овим борбама је стекао чин подофицира и неколико одликовања, као и богато ратничко искуство које ће применити касније као вођа устанка. Међутим, рат је стао када је потписан Свиштовски мир 1791. године. Нови османски султан Селим III, увидео је да су царству преко потребне реформе, а њих је у Смедеревском санџаку спроводио нови Хаџи Мустафа-паша. Како би Срби били умирени, проглашена је амнестија и ферманима је потврђена кнежинска самоуправа. Због коректних односа са Србима, Хаџи Мустафа-паша је у народу прозван „српском мајком“. 

Карађорђе – врховни вожд српски

Услед повољних околности, Карађорђе се вратио у Србију. Као трговац стоком се скрасио са породицом у Тополи. Тргујући преко граница Аустрије, стекао је значајан иметак: фонд коза и оваца је достизао број од пар хиљада, као и неколико стотина говеда. Међутим, релативно добар живот у Смедеревском санџаку је кратко трајао. Услед различитих околности, Порта је 1798. ферманом дозволила повратак јањичарима у Смедеревски санџак одакле су били протерани, да би њихове вође, дахије, извршиле 1801. године атентат на Хаџи Мустафу-пашу. Његовим смакнућем, дахије су као одметници од султана преузеле власт над санџаком, поделивши га на четири дела. Уследиће тешки намети и страховити терор над српском рајом, па се број одметника у шуму повећавао. Видевши куда ово води, српски кнежеви су почели да се окупљају, углавном по свадбама и весељима, како би прикрили своју конспирацију. Међутим, крајем 1803. је у руке дахијама пало писмо које је Алекса Ненадовић послао команданту Земуна, мајору Митезеру. Узнемирене дахије су 4. фебруара 1804. организовале сечу кнезова, а међу погубљенима су били чувени кнежеви Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Захваљујући опрезности и томе што није био први на удару, Карађорђе се спасао тако што није ноћивао у свом конаку и спремљеном заседом за Турке. Овај догађај је за дахије имао супротне последице од жељених. Кнежеви су се окупили у Орашцу на Сретење, тада 14. фебруара 1804. године како би се подигла буна против дахија. Сви су били сложни у томе да терору мора доћи крај, само је било питање ко ће стати на чело буне. Иако је Карађорђе уверавао да због своје преке нарави и строгоће може доћи до раздора међу устаницима, управо су то биле особине које вожд, по мишљењу осталих кнежева, треба да има. Карађорђе је проглашен врховним вождом српским, и српска револуција је започета истог дана паљењем турских ханова. Ханови су паљени ноћу, како би се ватра јаче видела, истовремено храбрећи Србе и плашећи Турке.

Карађорђев устанак

Због начина вођења српске револуције, Његош ће га у „Горском вијенцу“ упоредити са највећим војним умовима онога доба: Наполеоном, Суворовим, Кутузовим, Блихером и Велингтоном. За разлику од професионалних, добро опремљених и увежбаних европских армија, устаничка војска се састојала од сељака и појединих хајдучких чета. Када се на то дода оскудица новца, ратног материјала и писмених људи међу устаницима, јасно је какав је подвиг представљао Карађорђев устанак. Као добар организатор, Карађорђе је знао да мора мотивисати народ и његове главаре да се не плаше, а потом да од њих створи дисциплиновану војну силу. У томе је пресудна била његова прека нарав и бескрупулозност, при чему најбоље сведочи чињеница да је због силовања погубио рођеног брата Маринка. Такође, налазио је начине да убеди поједине српске главаре да је боље да се плаше њега него Турака.

Почетни успеси устаника били су велики, дахије су биле блокиране у Београду и Срби су држали 10 од 12 нахија, али за даљи развој била је неопходна помоћ са стране. Стога су Срби на преговорима са београдским пашом у Земуну 10. маја 1804. тражили кнежинску самоуправу и протеривање дахија из земље. Ове идеје су прихваћене на Порти, због страха од аустријске интервенције, тако да је у Београд стигао изасланик из Цариграда, Бећир-паша, а дахије су напустиле Београд и кренуле у правцу Видина. Међутим, тамо их је сустигао и погубио Миленко Стојковић. Након што Бећир-паша није прихватио да писмено загарантује српске захтеве, револуција је настављена. Током 1805. је ослобођен Карановац; извојеване су 1806. победе на Мишару и Делиграду; Београд је ослобођен 1807. године.

Карађорђе – отац Србије

Иако је српска револуција започета као побуна против дахијског терора, њен снажни замах је учинио да се иде до коначног ослобођења. На то је пресудно утицао улазак Руске империје у рат са Османским царством 1806. године. Иако је сарадња српских и руских снага привремено прекинуто Тилзитским миром, она је настављене 1809. обновом руско-турског непријатељства и Карађорђе одбија мировни план Хуршид-паше. Лично предводи војску у победама код Сјенице и Сувог Дола близу Бијелог Поља. Ступа тада у непосредну везу са Црном Гором, али се она није придружила устанку притиснута борбама против Француза у Боки Которској. Неусаглашеност устаничких дејстава у више праваца, довела је до пораза на Чегру код Ниша и херојске погибије Стевана Синђелића. У српским редовима је завладала паника, али је у последњем тренутку офанзива генерала Багратиона спасла устанак. Након Шенбрунског мира, Карађорђе је покушао да заинтересује Наполеона, а потом и Аустрију да се интезивније укључе у решавање српског питања.

На подручју ослобођене Србије, аграрном револуцијом је укинут тимарски систем и сељак је постао власник земље коју обрађује. Уследио је процес изградње нове државне управе на ослобођеној територији. На почетку устанка постојала је патријархална демократија српског села која се испољавала кроз народне скупштине, које подсећају на сеоске и кнежинске зборове. На предлог Русије 1805. створен је Правитељствујушчи совјет сербски са надлежностима владе, имао је 12 представника из исто толико нахија, који су 1811. подељени на попечитеље и Вилајетски суд. Започето је са доношењем првих уставних закона у устаничкој Србији. У њу долази Доситеј Обрадовић који постаје министар просвете, школство се шири по селима и варошима, а 1808. се оснива Велика школа. Председник Совјета, прота Матеја Ненадовић, почиње први да бележи и чува документе који ће бити кључни за српску историографију.

 Карађорђе је тежио ка апсолутној власти као неприкосновени вођа устанка, док су се томе супротстављале истакнуте војводе попут Миленка Стојковића и Петра Добрњца, које је подржавао шеф руске мисије, Константин Родофиникин, што је много штетило српско-руским односима. За компромис и доношење устава су се залагали чланови Совјета, прота Матеја Ненадовић и Божидар Грујовић, међутим Карађорђе на крају новим уставним променама обезбеђује себи апсолутну власт и протерује Стојковића и Добрњца, што ће се на војном плану и те како осетити.

Карађорђе након слома устанка

Притиснута Наполеоном, Русија са Османским царством 1812. потписује мир у Букурешту. Чланом VIII тога уговора, Србија је добила ограничену аутономију под влашћу султана и унутрашњу самоуправу, са турским гарнизонима по градовима. Руси о овоме нису обавестили Србе, па су они то сазнали од Хуршид-паше који је инсистирао да Срби плате заостали данак и буду раја као некад. Тако нешто је скупштина у Крагујевцу из 1813. одлучно одбила и тражила је од Порте широку аутономију, српског кнеза и земаљски суд. Османлије су одговориле силном војском која је из више праваца кренула на Србију. До 7.октобра 1813. су Турци поново загосподарили Србијом коју је захватио страховити терор. Сам Карађорђе је услед болести и великог притиска напустио Србију и прешао у Земун, а потом у манастир Фенек. 

Вести из Србије су утицале на његово нервно растројство; није могао да опрости сам себи што је народ оставио на милост и немилост Турцима. На овако нешто су утицали и гласови да је издајник, док су избегле старешине сматрале да је он главни кривац за пораз. Током полузаточеништва у Петроварадину и Грацу, Карађође је тражио од аустријских власти да му обезбеде пасош како би отишао у Русију, док су Турци од захтевали његово изручење. Након Бечког конгреса и коначног пораза Наполеона, Карађорђе је са неколико стотина Срба прешао у Русију и настанио се у Хотину. У Русији је покушавао да издејствује аудијенцију код руског императора Александра I, наводно са писмом у ком император гарантује да ће поново покренути српско питање. Након што је до њиховог сусрета дошло, Карађорђе је наводно то писмо предао императору, али о његовом постојању нема никаквих доказа. За то време, Русија се потпуно окренула Карађорђевом куму Милошу Обреновићу, који је у Србији подигао другачију, прагматичнију буну која је услед повољних околности имала бољих резултата.

Карађорђева смрт

У Одеси је од стране грчке заједнице у Руској империји створена тајна организација под именом Хетерија. Њен циљ је био велики хришћански устанак против Османског и обнављање Ромејског царства. Њен вођа је био Александар Ипсиланти, Фанариот и ађутант императора Александра I. Карађорђе се наводно 1816. придружио Хетерији преко свог писара, Наума Крнара. У жељи да подигне нов устанак, који му је у време прогонства био опсесија, Карађорђе се 1817. код Рама пребацио тајно у Србију. Састао се убрзо са другим кумом, Вујицом Вулићевићем, и од њега је тражио састанак са кнезом Милошем. Међутим, како је Милош повео борбу за независност путем дуготрајних дипломатских преговора праћених подмићивањем османских везира, Карађорђев долазак ради новог устанка је био претња и по преговоре, али и по Милошев ауторитет. Милош је знао да је Карађорђе члан Хетерије, али је такође знао да она баш нема чврсту подршку Русије. Као најбоље решење за излаз из ове ситуације Милош је одредио да се Карађорђе убије. Убиство је организовао такође кум, Вујица Вулићевић, који се са Карађорђем састао 25. јула 1817. у селу Радовање код Велике Плане. Након гозбе, Карађорђа је на спавању убио Вујичин слуга, Никола Новаковић, док се он сам крио испод јастука како убиство не би гледао. Милош је о свом плану обавестио београдског везира, Марашли Али-пашу, како би истакао своју верност постигнутом договору којим је окончан Други српски устанак. Из истог разлога, Карађорђева глава је послата у Цариград. На месту где је убијен и првобитно сахрањен, подигнута је црква Светог архангела Гаврила, а народ јој је дао надимак Захвалница. Данас вожд Карађорђе почива у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу.

Карађорђе – фундамент српске историје

Иако је сам за живота показивао строгост и суровост зарад остварења револуционарних циљева, испоставиће се да је због истих морао и сам бити жртвован. Иако за убиство личности оваквог значаја не постоји никакво оправдање, потребно је разумети и становиште кнеза Милоша јер у историји ништа није црно-бело. Питање је колико би још српских глава морало пасти да није пала Карађорђева. Починиоци овог убиства су свакако платили тешком судбином; Вујица Вулићевић је био омражен у народу, да би потом умро у крајњој беди од тешке болести; Никола Новаковић је наводно полудео и удавио се у реци; свима је познато какву је судбину доживела династија Обреновић. Карађорђево убиство је имало далекосежне последице. Милош је одбио Ипсилантијеву понуду да учествује у општем балканском устанку, а када се он коначно десио и потом пропао, испоставиће се да је Милошева процена била тачна. Иако је наставио да на свој начин води Србију ка што већем степену аутономије са жељом да се она једног дана претвори у коначну независност, у народу се развила дубока подељеност на Карађорђевиће и Обреновиће, која ће интезивно трајати готово читав један век. Међутим, битно је да као народ схватимо да су обе династије, као и њихови родоначелници, радили најбоље што умеју за ову земљу, и да су се тековине њихових владавина најчешће надграђивале. Ако тако будемо посматрали историју Србије у XIX веку, нека то значи бар мало више слоге међу Србима у овом сада. Нека онда, једног дана, читава Србија буде пуна црних Ђорђа – све црњих од црњег!

Иако је реч о писцу који својим значајем улази у круг најзначајнијих српских писаца XX века, животна прича какву је имао Борислав Пекић, може се описати једном речју – бунтом. Доследан себи и својим идеалима, Пекић jе сопствено политичко деловање платиo робијом у комунистичким затворима, емигрантским животом и блиским сусретима са полицијским пендрецима приликом обнављања вишестраначког живота у Србији. Са друге стране, Борислав Пекић је по много чему био испред свог времена, што може потврдити свако ко је са разумевањем читао његова књижевна дела. 

Бунт у генима Борислава Пекића 

Борислав Пекић је рођен 4. фебруара 1930. године у Подгорици, у породици високог државног службеника Војислава Пекића, пореклом са Дурмитора. Због природе његовог посла, породица се селила у Стари и Нови Бечеј, Мркоњић Град и Книн, да би се потом скрасила на Цетињу. Међутим, ни ту се неће дуго задржати; пропашћу Краљевине Југославије у Априлском рату, у Црној Гори је успостављена марионетска антисрпска држава од стране италијанских окупатора. Неприхватајући новокомпоновану црногорску нацију, Војиславу Пекићу је наређено да напусти Црну Гору, те са породицом одлази у Баваниште поред Панчева. Тако је млади Борислав имао прилику да живи на територији под директном нацистичком управом, која ће га једном приликом чак и ухапсити, због чега ће Пекић, према својим речима, сва будућа хапшења схватати мање озбиљно. На то неће дуго чекати: породица се 1945. сели у ослобођени Београд, где млади гимназијалац Пекић приступа илегалном Савезу демократске омладине Југославије – СДОЈ, опоненту владајућем СКОЈ-у. Управо ће од стране скојеваца доживети тортуру у Трећој мушкој гимназији, пролазећи кроз „топлог зеца“, карактеристичног за малтретирање голооточана. Потом је 1948. године ухапшен, да би уследило неправедно суђење, где је Пекић осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на 8, а потом на 15 година робије и губитак грађанских права, као неко ко „чврсто стоји на линији Милана Грола“. То показује да је слобода донета од стране комуниста, важила само за истомишљенике.

Борислав Пекић на робији

Уследио је период Пекићевог живота описан у тротомном делу „Године које су појели скакавци“. Робијао је у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш, у веома тешким условима, од 1949. до 1953. године, када је 29. новембра помилован. Иза решетака затвора у Сремској Митровици боравила су и имена попут Драгија Стојадиновића, Саве Банковића и Драгољуба Јовановића. Највећег непријатеља за Пекића у затвору представљало је време, односно његова празнина, што ће веома утицати на Пекићево понашање након изласка на слободу. Поред тога, присутно је било цинкарење међу затвореницима, исхрана је била оскудна, а затворске ћелије нису имале кревете и грејање, па су затвореници зиме проводили на поду, „као сардине“ збијени једни уз друге. Сам Пекић је због оваквих затворских услова зарадио трајну болест плућа коју је вукао читавог живота. Међутим, када је помилован, на површину је испливао његов бунт из једног веома бизарног разлога, који опет показује његов непоколебљиви карактер. Наиме, приликом претреса, одузети су му сви списи и пенкало. Списи су након цензуре враћени, не и пенкало. На излазним вратима је одбијао да оде на слободу без свог пенкала, одбијајући сва остала која су му нудили.

Књижевник Борислав Пекић 

Прве постзатворске године Борислава Пекића су биле тешке услед привикавања на „даровану слободу“. Уписује 1954. студије експерименталне психологије, заједно са генерацијом пуном будућих значајних имена као што су Душан Макавејев, Владета Јеротић и Слободан Селенић. Упркос максималној просечној оцени, студије је напустио на трећој години због неморалности једног професора, што поново осликава његов карактер. Убрзо се оженио архитектом Љиљаном Глишић, да би потом започела његова књижевна каријера. Првих година под псеудонимима ради као драматург и сценариста. Најуспешније остварење јесте сценарио за филм „Дан четрнаести“ који је приказан и у Кану. Међутим, убрзо се посветио књижевној каријери и 1965. године објављује свој први роман „Време чуда“. Занимљиво, иако је овај изузетни роман лишен свих мана карактеристичних за дебитантско дело, пред крај живота га је сматрао „моралном погрешком“ и планирао нову верзију. Међутим, паралелно са писањем, био је изразито опозиционо активан: бранио је на суду Миодрага Булатовића и Брану Црнчевића, а подржао је, иако им није припадао, и студентске демонстрације 1968. године, због чега му је одузет пасош. Ипак, и од њих је имао стваралачке користи јер је 1970. објавио роман „Ходочашће Арсенија Његована“, овенчаног НИН-овом наградом. Уследиће емигрантски дани у Лондону, где је отишао након што му је враћен пасош. У Југославији је проглашен непожељним, а штампање његових дела је забрањено.

Емигрантски дани Борислава Пекића

У емиграцији је Пекић стекао услове за потпуну посвећеност писању. Иако је у Југославији физички био одсутан, књижевно је био веома присутан. Упркос забранама, 1975. је објављена новела „Успење и суноврат Икара Губелкијана“, посвећена Пекићевом пријатељу Филипу Давиду. Две године касније, објављен је роман „Како упокојити вампира“, која на сложен и разноврсан начин приказује природу тоталитарних режима. Исте године је објављена још једна новела – „Одбрана и последњи дани“, коју је Пекић посветио свом куму и такође страдалнику, Драгославу Михаиловићу. У Лондону је коначно завршио први од седам томова „Златног руна“, које је објављено 1978. године. Ово седмотомно монументално дело је кроз породицу Његован приказало Балкан у вишевековном временском периоду. За целокупно дело, 1987. је добио Његошеву награду. „Ако први стихови Вијенца одају моје зебње, стих са краја Луче – ‘Воскресењем смрт си поразио’- враћа моје наде“, део је Пекићеве беседе приликом доделе награде на Цетињу. Осамдесетих година долази до Пекићеве преоријентације у стваралаштву. Уместо прошлости, Пекић се окреће апокалиптичним сликама будућности: хорор-трилер „Беснило“ је објављен 1983. и постаје бестселер; потом 1984. излази антрополошки роман „1999“, за кога критичари кажу да је то роман о „години која нам се догодила“; последњи роман из ове трилогије – „Атлантида“, објављен је 1988. и за њу је Пекић добио Горанову награду. Поред тога, објављена су и три тома мемоарске прозе – „Године које су појели скакавци“(1987, 1989, 1990), као и новелистички готски венац „Нови Јерусалим“(1989), публицистичка књига „Писма из туђине“(1987) и есејистичка проза „Сентиментална повест Британског царства“(1992).

Политика и последње године

Последње године Борислава Пекића обележава повратак политике у његов живот приликом обнове вишестраначког живота у Србији. Уз интелектуалце као што су Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Никола Милошевић и Драгољуб Мићуновић, Пекић је био један од главних актера обнављања Демократске странке. Ова странка је у том моменту била нешто сасвим друго у односу на њено данашње стање. Њен програм би се могао описати управо Пекићевим речима: „Демократија и нација – да! Демократија или нација – не!“ 

Демократска странка је покушала да се супротстави Слободану Милошевићеву на првим парламентарним  изборима 1990. године, али је завршила на трећем месту. Био је потпредседник странке и члан Главног одбора, уредник обновљеног листа „Демократија“ и кандидат ДС-а у изборној јединици у Раковици, где је на крају победио др Војислав Шешељ. Активно је учествовао у опозиционим демонстрацијама током 1990. и 1991. године, при чему га нису заобилазили пендреци милиције. Поред страначког живота, био је члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића и дописни члан САНУ-а. Ипак, у јеку политичке борбе, при повратку у Лондон ће изгубити борбу коју је читавог живота водио са болешћу зарађеном у затвору. Умире од рака плућа 3. јула .1992. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Политика је тако, на ни мало нежан начин, обележила почетак и крај живота овог великог писца.

Борислав Пекић – живот после смрти

Иако ће странка којој је Пекић припадао доћи на власт скоро деценију након његове смрти, Пекићеве политичке идеје остаће неостварене. Неће бити остварене ни када Демократска странка падне са власти. Уместо тога, наступиће борба око тога коме то припада Пекић, да би потом наново уследило његово запостављање, чим би се покупили одређени политички поени. Готово сигурно би се и сам Пекић зачудио ко се све отима око његовог имена: присвајају га разне невладине организације, политичке странке и новокомпоноване нације попут црногорске. Питање је како би Пекић реаговао на поступке своје породице која је пристала да се његова дела штампају као класик црногорске националне књижевности, као и да питање његовог споменика буде део страначких игара. Његово књижевно и политичко деловање је кривотворила и америчка амбасада са рекламом „Ви сте свет“. Међутим, постоје и они којима се није допало како је то Пекић заиста размишљао и говорио, па су мурал са његовим ликом у Цетињској улици оскрнавили натписом: „Смрт четницима!“ И заиста, никога не би требало да зачуди ако се појави неко ко ће Пекића сматрати фашистом, с обзиром да и даље постоје људи који са фашизмом изједначавају покрет отпора Драже Михаиловића, као и било шта што има везе са српским патриотизмом, па макар и грађанским када је у питању Борислав Пекић.

Међутим, одређене околности су позитивно допринеле када је у питању актуелизација овог српског писца. У години јубиларне деведесете годишњице Пекићевог рођења, све нас је погодила ситуација око вируса Covid-19. Међутим, ако се икако може пронаћи нека позитивна ствар у тој ситуацији, онда је то поновно избијање романа „Беснило“ у жижу интересовања, при чему се поново схватило колико је његово перо било испред свог времена. Међутим, иако је јубилеј обележен скромно на нивоу читаве културе, те  године је објављена књига др Срђана Цветковића „Борислав Пекић: живот бунтовника“, као и збирка уметничке прозе „Пре времена чуда“(приредио Вуле Журић) и зборник есеја „Океан Пекић“(приредио Михаило Пантић). Наведене публикације представљају корисно штиво за упознавање са Пекићем, без чега читање његових дела може бити изузетно тешко. Међутим, још теже је описати осећај задовољства када се савлада такав интелектуални подухват, какав је читање неког Пекићевог дела.

Тортура политичке коректности у нашем друштвеном дискурсу представља једну од најканцерогенијих тековина увезених са лагера тзв. европских вредности. Срећемо је како на унутарполитичком, тако и на спољнополитичком нивоу. Један од најбољих примера диктатуре политичке коректности видели смо претходних година при обележавању Првог светског рата. Окончавање овог великог сукоба обележава се 11. новембра сваке године као Дан примирја у Првом светском рату. Свака иоле политички писмена особа лако може схватити да данашња консталација снага и односа у свету не одговара истини о епилогу Великог рата, те да се у контексту подилажења – данас моћним – пораженима и понижавања – данас небитних – победника, може узети и малопре споменути термин. Пре свега због историјске истине, а затим и све присутније ревизије којом се из ње брише јуначка улога Србије у том рату, српски народ због себе, своје прошлости и своје будућности, мора обележавати 11. новембар као Дан победе у Првом светском рату.

1914 – година крвавих и славних победа 

Месец дана након атентата у Сарајеву који је Немачкој био само повод да Аустро-угарску нахушка на Србију, почео је велики глобални обрачун чији је стварни узрок био жеља Немачког рајха и њених савезница за новом прерасподелом колонија и моћи у своју корист. У таквом сукобу, Србија је била једина држава која није уживала статус велике силе, те су очекивања била да ће она прва бити прегажена и избачена из рата. Аустроугарска офанзива под командом генерала Оскара фон Поћорека на Србију почела је у августу из правца Босне. Делови царске војске сачињени махом од мађарских и хрватских поданика, иза себе су оставили крваве злочине над цивилима, да би при сусрету са Другом српском армијом ђенерала Степе Степановића, доживели на Церу дебакл, као и читава офанзива. Последњи аустроугарски војник је протеран преко Дрине до 23.8.1914. а европска јавност је била изненађена и одушевљена српском победом.

Незавидан положај савезника бацио је притисак на Србију, те она покреће офанзиву у Срему, односно у Босни заједно са црногорском војском. Међутим, аустроугарске снаге су у две офанзиве током јесени заузеле читаву западну Србију, заједно са Београдом у ком је 3.12.1914. одржана аустроугарска војна парада. Истог дана, док се у Београду испијао окупаторски шампањац, почиње офанзива Прве српске армије под командом војног генија Живојина Мишића. У славној колубарској бици, нахрањени и мотивисани српски војник ће поново најурити непријатеља из отаџбине, а потом ће 15.12.1914. ући у ослобођени Београд. Тако је Србија тријумфално окончала прву ратну годину, али се суочила са оскудицом основних потрепштина, разарањем и епидемијама.

1915 –  најтежа година Првог светског рата

Након стабилозовања фронта, Србију је покосила епидемија пегавог тифуса. Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила; умрла су и 132 лекара од укупно 534. Ваљевска болница била је симбол страдања. Такође је снабдевање било недовољно и нередовно, а велики проблем је била и попуна људства, те је 1915. мобилисано све што је могло носити пушку. Размажени западни савезници су инсистирали да Србија пређе у офанзиву и гине за њихов рачун. Српска команда је издржала притисак савезника, али се у јесен 1915. суочила са Тројном непријатељском офанзивом. Под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, на Србију су ударили Аустроугари из Босне, Немци из Баната и Бугари са своје територије. Током ове офанзиве се истиче херојска одбрана Београда који је безобзирно бомбардован. Непријатељ је продирао са свих страна, па је крајем новембра 1915. једини могући правац одступања био преко албанских планина ка Јадранском мору.

Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године. Повлачење српских снага вршено је у три правца: ка Скадру, Љешу и Елбасану, одакле би их савезнички бродови евакуисали. Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је пут албанских планина, где су је чекали сметови неизвесности. Иза себе је оставила окупирану отаџбину.

1916 – српско васкрснуће

Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Након бугарских напада крајем лета, отпочела је савезничка офанзива у којој су Срби имали главну улогу: средином септембра су разбијени Бугари код Горничева, да би током октобра била извојевана херојска победа у бици на Кајмакчалану. Циклус ових операција тријумфално је окончан 19.11.1916. ослобођењем Битоља.

1917 – мрља у преломној години Првог светског рата

Солунски фронт се након ослобођења Битоља стабилизовао. У Србији је ситуација била доста тешка услед односа окупационих трупа и локалног становништва, а поготову је неповољан положај становништва на територијама под бугарском окупацијом. Због крвавог терора, а потом покушаја да се српска младеж мобилише у бугарску армију и гурне у борбу против своје браће, крајем фебруара 1917. године избија Топлички устанак. Вође устанка су биле војводе Коста Миловановић Пећанац и Коста Војновић. После почетних успеха и ослобађања читавог Јабланичког среза са градовима Куршумлија, Прокупље и Лебане, долази до несупоразума између вођа, као и са српском командом на Солунском фронту, па су окупационе власти сломиле отпор устаника уз одмазду над локалним становништвом.

Са друге стране, у Солуну се одиграо један значајан догађај који ће бацити једну велику мрљу на српску победу у Првом светском рату. За наводни атентат на регента Александра Карађорђевића оптужена је група официра и војника окупљена око пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Солунски процес, који заправо представља обрачун између српских центара моћи, одржан је пред Великим Војном судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године. На казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Љубе Вуловића, осуђени су и: пешадијски пуковник Радоје Лазић, генералштабни пуковник Милан Миловановић Пилац, пешадијски пуковник Чедомир Поповић, коњички потпуковник Владимир Туцовић, коњички потпуковник Велимир Вемић и пешадијски пуковник Богдан Раденковић. На временске казне осуђени су: поручник Дамјан Поповић и потпоручник Мухамед Мехмедбашић. На крају су стрељани само Димитријевић, Вуловић и Малобабић, док су остали помиловани. Тако је регент Александар остварио потпуну контролу у српском табору, али и нанео велику штету.

На општем плану, долази до великих преокрета: октобарска револуција из рата избацује Русију, али су априла 1917. у сукоб улашле Сједињене Америчке Државе.

1918 – Срби одлучују Први светски рат

Иако су током 1916. Срби однели велике победе на Солунском фронту, на коначни пробој је ова нестрпљива и отаџбине жељна војска чекала до 14.9.1918. када је у раним јутарњим часовима отпочела разорна паљба савезничке артиљерије дуж читавог фронта. Две српске армије под командом војвода Петра Бојовића и Степе Степановића налазиле су се наспрам бугарских положаја и следећег дана крећу у пробој. У бици на Добром Пољу истог дана српска војска пробија фронт и креће у муњевити продор кроз Стару Србију. Незадржив налет српске пешадије није успевала да стигне савезничка коњица, а услед великог пораза, Бугарска 30.9.1918. потписује капитулацију. Немачки цар Вилхелм II огорчено поручује Бугарима: „62000 српских војника одлучило је рат, СРАМОТА!“

Почетком октобра, јединице Прве армије ослобађају Врање и Лесковац, а потом побеђују пристигле немачке снаге из Румуније код Ниша. Првог дана новембра 1918. одушевљени грађани Београда дочекују ослободилачке јединице под командом војводе Петра Бојовића. Тако је читава предратна Краљевина Србија ослобођена од окупатора, а ред за ослобођење су чекале и пречанске српске земље, као и оних народа чији су синови били у непријатељским редовима. Тако је српска војска одушевљено дочекана у низу градова који ће ући у састав нове државе: Сарајеву, Бања Луци, Дубровнику, Подгорици, Новом Саду, Сплиту и многим другим. За Србију је рат завршен 13.11.1918. потписивањем споразумом са Мађарском, два дана након потписивања примирја на Западном фронту и дана ког би Срби требали звати – Дан победе.

Дан победе – полазна тачка за одбрану историјске истине

Након епске победе и стварања заједничке југословенске државе, долази до демобилизације српства јер се сматрало да су вековни циљеви остварени. Међутим, невоље које је донела нова држава ескалираће у наредном светском обрачуну, након ког ће уследети погубна комунистичка Титова владавина, као припрема терена за потпуно разарање државе у којој су сви Срби живели заједно. Крајем XX века, против Срба ће се поред вечитих супарника удружити и бивши савезници из оба светска рата, као и околни народи којима су Срби  након оба рата уступали место на страни победника. Распарчавање Југославије се наставило распарчавањем Србије, те се у том циљу настоји умањити њена историјска улога у Првом светском рату: бацајући на њу што већу одговорност, одузимајући јој при томе што више заслуга. Због тога обележавање победе у Првом светском рату уместо тзв. Даном примирја морамо обележавати као Дан победе, јер та је победа симбол части и поноса. А част и понос вам нико не може одузети док их се не одрекнете сами.

Први светски рат беше једна од ретких ситуација у ком су се Србија и српски народ нашли међу главним улогама на позорници светске историје. Након првих победа извојеваних за савезничку страну, усамљена Србија се нашла на удару тројне офанзиве из 1915. и њена је војска, како би по сваку цену избегла пораз и наставила рат, напустила своју отаџбину. Театрално посматрање ситауције од стране непријатеља, довело је до уверења да је српску војску прогутао снег албанских планина, који ће својим топљењем испљунути њене лешеве. Испоставило се да је непријатељ тиме пљунуо на своју ратну срећу. Кајмакчалан је место где ће тога постати свестан. Испоставиће се – прекасно.

Изгнанство у победу

Након великих победа забележених током прве године рата, Србија се суочила са њиховом ценом. Владала је оскудица хране, ратног и санитетског материјала, а на сваком кораку била је присутна смрт; уз велики број погинулих и рањених, рат је као смртоносни кусур донео и епидемију пегавог тифуса, а са њом и смрт хиљадама људи иза борбених линија. У тако хаотичној ситуацији по Србију, Аустроугарска и Немачка под командом фелдмаршала Августа фон Макензена, кренуле су у јесен 1915. године у нови напад. Србија, свесна снаге непријатеља, желела је по сваку цену да се повеже са савезницима у Грчкој, те је због тога вардарска долина била кључна. Ипак, тада се десило оно чега се српска команда највише плашила – Бугари, након две године, поново забијају нож у леђа. 

Захваљујући херојском отпору црногорске војске код Мојковца, као и споразуму српске владе са албанским премијером Есад-пашом Топтанијем који је гарантовао пролаз, велика српска избегличка колона, на челу са краљем Петром и државним врхом, кренула је ка јадранској обали. Након стравичног марша и многих жртава остављених крај пута, српска војска се, упркос великим перипетијама и захваљујући ултиматуму руског цара, нашла на француским и италијанским бродовима који су је почетком 1916. безбедно пребацили на грчко острво Крф. За то време, немачка команда је објавила светској јавности: „Пошто српска војска више не постоји, осим бедних остатака који су се разбежали у албанске планине где ће наћи смрт, све даље операције су прекинуте и више се неће давати коминикеји са балканског ратишта.“

Оваквом саопштењу придружила су се многа саопштења сличне садржине и из Аустроугарске и Бугарске. Међутим, Централне силе биће демантоване на бојном пољу за свега неколико месеци.

Глад за отаџбином јача од глади за хлебом

Иако је Солунском фронту, на захтев Британаца намењен дефанзиван карактер, општа клима на ратиштима током 1916. је довела до промене мишљења: Французи су код Вердена зауставили немачку офанзиву, док је руски генерал Алексеј Брусилов својом офанзивом избацио из строја преко милион аустроугарских војника. Ови догађаји доводе до активације савезничких снага на Солунском фронту и на офанзивном плану, као и до уласка Румуније у рат током августа 1916.

Иако у Плавој гробници и на острву Видо имамо сведочанства о каквом се стању српска војска налазила, она се ипак врло брзо опоравила. Глад за хлебом врло брзо је заменила глад за отаџбином. Бројчано стање је поправљено доласком добровољаца – Срба из Америке и Срба пречана који су се на руском фронту предали првом приликом. Извршена је формацијска реорганизација и наоружавање француским оружјем и модерном артиљеријом, чиме је ватрена моћ вишеструко увећана, надокнађујући при том претрпљене губитке у људству. У новим француским униформама и шлемовима са угравираним српским грбом, војска богата искуством и мотивацијом током јула 1916. године добија свој борбени распоред. Пристајући у солунској луци, присутни француски војници формирали шпалир својим савезницима и клицали њиховој земљи. Доласком на линију фронта војске у чије се постојање више није веровало, довешће до пометње у бугарском табору, што ће резултовати њиховом августовском офанзивом у правцу Солуна. Офанзива ће своју пропаст доживети када јој на пут стане Друга српска армија на челу са војводом Степом Степановићем.

Српска војска је нестрпљиво чекала прилику за обрачун са непријатељем. Прилика је била близу.

Кајмакчалан – капија поробљене отаџбине коју треба развалити

На солунском бојишту у јесен 1916. године је савезничка команда на челу са француским генералом Морисом Сарајом одлучила да покрене офанзивна дејства. Српској војсци која је што пре желела да се врати у отаџбину, придружио се из Француске и војвода Живојин Мишић. Преузима команду над Првом армијом, те са њом одлази у сектор Горничева, где се налазила исцрпљена Трећа армија. Ове снаге ће дванаестог дана септембра извршити напад у правцу Горничево-Битољ. Међутим, напредовање ка Битољу није било могуће док се не неутралишу бугарске снаге позициониране на планини Ниџи. Био је то стеновит терен, без икаквих природних заклона, са изузетним значајем за оног ко контролише ову планину. Поготово се истиче њен врх Свети Илија – Кајмакчалан. Са тог високог положаја познатог и као кота 2525, могло се контролисати читаво подручје, о чему говори посвећеност бугарских трупа његовом утврђивању: Кајмакчалан је опасан бројним редовима ровова и бодљикавих жица. На крају крајева, овај врх је био још већег симболичног значаја: Бугари су га у част свог цара преименовали у Борисов град и са тог положаја бранили снове о Великој Бугарској; за Србе је Кајмакчалан био Капија слободе. Ако желе назад у отаџбину, та капија је морала бити разваљена.

Иако је овај врх током већег дела године прекривен снегом и маглом, септембра 1916. је читав овај терен био прекривен крвљу. У борбама до 16. септембра, након разорних паљби савезничке артиљерије, пре свега рововских топова, српске снаге су борбом прса у прса успеле да заузму Кајмакчалан. У овом нападу се нарочито истакла Дринска дивизија и  према очевицима, то је била борба у којој се уместо пуцњаве из ватреног оружја, највише чуло заривање ножа у месо и ескплозије ручних граната. Можда и најверодостојнији опис ових борби у свом делу Живот човека на Балкану даје Станислав Краков, који је као припадник 17. пешадијског пука Дринске дивизије био у њима рањен. Међутим, Кајмакчалан се у српским рукама нашао свега десет дана: Бугари се због стратешког и симболичког значаја нису предавали и послали су велика појачања, која су 26. септембра за свега неколико сати повратиле изгубљене положаје. У бугарским редовима владало је мишљење да су њихови пропусти били разлог успеха претходног напада војске за коју су веровали да више не постоји, те да се тако нешто више не може поновити. Морал бугарске војске поново је порастао присуством у Борисовом граду.

Војевање за Кајмакчалан – друго полувереме

Са друге стране, српски редови били су десетковани бугарским контранападом, али се од циља није одустајало. На прве линије стиже и регент Александар Карађорђевић, што ће поправити пољуљани морал. У новом нападу, главну улогу ће добити најелитнија јединица српске војске – Добровољачки четнички одред. Ову диверзантску јединицу прекаљених ратника водио је војвода Војин Поповић Вук, а потврду њеној репутацији даје и богати ратни пут, започет још из времена четовања у Старој Србији. Још једном ће је потврдити 30. септембра: након двочасовне артиљеријске припреме, Кајмакчаланом се проломило громогласно: „УРААА!“ Док су четници у незадрживом јуришу зубима кидали бодљикаве жице – а велики број њих је на жицама остао – и упадали у непријатељске ровове, бугарски војници су бацали оружје и дали се у бег са речима: „Бежите живи, долазе мртви!“ 

Бугарска линија је пробијена, а на врху Кајмакчалана је истакнут српски барјак. Као историчар коме позив налаже обавезу непристрасности, и као неко ко сваком приликом избегава патетику, не могу да суздржим сузе пред призорима где српски војник у току борбених дејстава скида шлем и пада на колена, љубећи при том земљу своје отаџбине или где након завршених борби видимо сцену где српски војник у наручју држи погинулог брата. Међутим, морало се наставити даље како се Бугари не би поново вратили на овај врх. На идентичан начин је 2. октобра заузета Сива стена, те је кроз Капију слободе био отворен пут ка Битољу. Српске снаге су у Битољ ушле 19. новембра, чиме је ослобођен први град краљевине Србије након што ју је њена војска напустила годину дана раније. Тиме је тријумфално окончана ова операција, у којој су српској војсци велику помоћ пружиле руске и француске колонијалне трупе. 

Кајмакчалан – место где се из крви родила слобода

Цена ове победе заиста је била велика. Иако је број мртвих – око четири и по хиљаде српсих војника – био мањи у односу на неке раније битке, то не умањује стравичност ових борби. У прилог томе иде чињеница да је Добровољачки четнички одред који је поднео највећи терет ових борби, изгубио четири петине свог људства. Бугарски губици у људству су били такође велики, међутим губитак Кајмакчалана је у стратешком и симболичком смислу за њих био погубан: њихове линије су се повукле десетинама километара на север, а губитак Борисовог града симболички је уништио морал војске и снове о Великој Бугарској. До краја рата, Бугарска ће се налазити на вештачком дисању.

Овом победом је завршена прва фаза српског офанзивног војевања на Солунском фронту. Уследиле су калкулације и игре великих сила које су стале на пут жељи српских војника да наставе пут у дубину отаџбине, а доћи ће и до Солунског процеса који ће бацити велику мрљу како на ову, тако и на читаву победу у Првом светском рату. Међутим, из крви која је проливена на Кајмакчалану, после две године родиће се слобода. Та слобода плаћена је хиљадама мртвих, а кости оних који су слободу својим животима платили у овој бици, налазе се данас у спомен-капели Светог Петра, на Кајмакчалану – врху који није највиши на свету, али је сигурно најближи небесима.