Објављено дана Оставите коментар

Добровољачка – злочин без казне

Добровољачка - злочин без казне

У последњих двадесетак година створен је мит о опсади Сарајева, што истини никако не одговара. Сарајево је било подељени град, где су Муслимани започели рат убиствима српских цивила и војника ЈНА.

            „Некад падне надвојвода, некад стари сват“

            Ратни рецепт из Словеније и Хрватске се почетком 1992. године почео примењивати и у Босни и Херцеговини. У овој југословенској републици је ситуација била најкомпликованија. То је била Југославија у малом. Међунационална нетрпељивост која је дуго гурана под тепих, почетком деведесетих је потпуно избила на површину. Та нетрпељивост се претворила у буре барута, у које су стране силе убациле шибицу. Током 1991. вођени су преговори да Босна и Херцеговина остане у Југославији под веома повољним околностима. Ради избегавања рата у БиХ, у фебруару 1992. је одржана конференција у Лисабону, која је резултовала чувеним планом португалског дипломате Жозеа Кутиљера. Представници сва три народа постигли су споразум 18. марта 1992. године. Међутим, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, Алија Изетбеговић одустаје од потписа и креће ратним путем ка „јединственој“ БиХ.

Паралелно са преговорима, расписан је референдум о независности Босне и Херцеговине за 1. март 1992. године. Иако су представници Српске републике Босне и Херцеговине најавили бојкот, референдум је ипак одржан. Тог дана, испред цркве на Башчаршији убијен је у свадбеној поворци стари сват Никола Гардовић. Предратни криминалац, Рамиз Делалић Ћело, уместо казне је добио место команданта једне од потоњих бригада Армије БиХ. То је била прва жртва рата у БиХ, а у граду је завладао страх. Комшија са којим се делило добро и зло могао је бити највећи крвник. Иако је референдум био нерегуларан услед бојкота српског народа, Уједињене нације су одлучиле 6. априла да признају БиХ. То што је два дана раније Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију, њих много није погађало.

Сахрана старог свата Николе Гардовића, прве жртве рата у БиХ
Сахрана старог свата Николе Гардовића, прве жртве рата у БиХ

Добровољачка – страдање које се могло избећи

Сарајево је пре рата било симбол „братства и јединства“, чему сведочи прво место у бројности мешовитих бракова. Језгро града махом су чинили Муслимани, док су периферна и околна планинска подручја насељавали Срби. Према попису из 1991. Срба је било 157 000, те је по томе Сарајево било одмах иза Београда и Новог Сада. Сарајево је било центар 2. војне области Југословенске народне армије. Зграда Команде се налазила у Добровољачкој улици, између муслиманских насеља Бистрик и Башчаршија. Муслиманско становништво је све више испољавало мржњу према војсци, па се из војних објеката излазило само по потреби. Два војника убијена су 20. априла у кафићу преко пута зграде Команде, из чиста мира. Мржња је кулминирала у ноћи између 22. и 23. априла када су муслиманске паравојне формације извршиле напад на Команду 2. војне области. Напад је стао под претњом бомбардовања града.

Према договору, ЈНА се из БиХ требала повући до 19. маја, и то се односило на њене припаднике рођене изван БиХ. Генерал Милутин Кукањац је пре овог напада започео измештање снага ЈНА из Сарајева, како се не би поновиле ситуације из Словеније и Хрватске. У Лукавици и на Палама су измештене две трећине снага, док је преостала трећина обезбеђивала Команду, Дом армије, Војну болницу и Школски центар. Како се транспорт све теже одвијао због блокада, старешине су пожуривале Кукањца да извуче преостале снаге. Он је то окарактерисао као кукавички и малодушан потез, и одбио. Тако је преостале припаднике ЈНА, махом Србе, довео у веома опасну ситуацију. Око њих се стварао обруч новоформираних паравојних формација попут Патриотске лиге и Зелених беретки, као и Територијалне одбране и МУП-а БиХ.

Припадници муслиманских паравојски, Сарајево 1992.
Припадници муслиманских паравојски, Сарајево 1992.

„Зато сам ја ту да се то не догоди“

На Команду 2. војне области и Дом армије 2. маја у подне започет је снажан напад. Напад је текао са свих стана, а његови предводиоци били су махом бивши криминалци попут Јуке Празине, Рамиза Делалића и Исмета Бајрамовића. По објектима ЈНА је пуцано из најразличитијег наоружања, укључујући снајпере и експлозивна средства. Малобројни припадници ЈНА били су блокирани, искључена им је струја, вода и телефон, а беху и без хране. Кукањац наређује да се помогне војницима у Дому армије. Иако је то значило самоубиство, две групе у борбеним возилима су страдале извршавајући наређење. У покушају да помогне није успела ни група диверзаната из Војне болнице, која се сутра ујутру предала. Такође, нападнуто је возило са храном, а возач и официр су убијени. Напад је изненада престао у 20 часова и читава ноћ била је мирна.

Разлог томе јесте привођење Алије Изетбеговића на сарајевском аеродрому, који се са пратњом враћао из Лисабона. Након обустављања напада, Алија се следећег дана, 3. маја, са пратњом и генералом УНПРОФОР-а, Луисом Мекензијем, упутио ка Команди. Иако је напад прекинут, блокада није обустављена. Уследили су преговори око пуштања Алије Изетбеговића, као и око евакуације Команде, пуштања заробљених, извлачења мртвих и рањених. У време преговора, потпуковник Ратко Каталина донео је извештај о пресретнутим разговорима муслиманских команданата. Извештај је јасно указивао да Муслимани планирају да нападну колону ЈНА. Алија Изетбеговић је на то одговорио: „Зато сам ја ту да се то не догоди“. Генерал Кукањац је више веровао Алији, осведоченом преваранту, него својим безбедњацима. Након мукотрпних преговора договорено је извлачење свих војних и грађанских лица, заједно са оружјем и техником. Безбедност су гарантовале Европска заједница и снаге УН-а у Сарајеву.

Алија Изетбеговић и генерал Милутин Кукањац током евакуације Команде 2. војне области
Алија Изетбеговић и генерал Милутин Кукањац током евакуације Команде 2. војне области

Случај „Добровољачка“

Кратке припреме за извлачење завршене су око 18 часова. Добровољачка улица убрзо је била испуњена колоном возила. На челу се налазило возило УНПРОФОР-а са генералом Мекензијем, а иза њега су у истом возилу били генерал Кукањац и Изетбеговић. Добровољачка улица је водила даље ка Скендерији, а успут је колона два пута заустављана што је будило сумњу у срећан крај. Интервенцијом Изетбеговића, колона је пропуштена даље ка Грбавици. На Скендерији је испуњен услов УН-а да се Изетбеговић пусти ка Председништву и да генерал Кукањац пређе у возило на челу. Наставило се даље и код моста Врбања је установљено да је колона пресечана. У тројкама и десетинама, карактеристичним за сарајевско подземље, Муслимани су отворили ватру на колону, а потом изводили преживеле војнике из возила. Свлачили су их до паса, а потом им наредили да легну. Они који су се успротивили, били су ликвидирани дум-дум мецима.

Након што су добили информацију да је из Лукавице упућена борбена група, Добровољачка улица остала је без људи, пуна изрешетаних возила. Заробљеници су пребачени са друге стране Миљацке, уз добацивање „нана“ које су позивале на њихово убијање. Они су потом одведени у логор, а појединци су вођени као трофеји по барикадама, где су их Муслимани малтретирали. Посредством генерала Мекензија извршена је размена, те су рањеници и заробљеници из Добровољачке улице коначно напустили Сарајево. Случај „Добровољачка“ обухвата све страдале припаднике ЈНА у периоду априла и маја 1992. године. Њихов број износи 42 официра и војника, док је у самој Добровољачкој улици убијено 9 људи, укључујући и једну жену.

Заробљени припадници војне полиције који су покушали да се пробију до Дома армије
Заробљени припадници војне полиције који су покушали да се пробију до Дома армије

Добровољачка – злочин без казне

Када се Алија Изетбеговић 2. маја вратио из Лисабона, на сарајевском аеродрому га није сачекао нико од сарадника или „плавих шлемова“. Разлог томе јесте што је Алија тог дана потписао споразум у Лисабону који је разбеснео исламске фундаменталисте у његовом окружењеу. Они су свој бес искалили нападом на војне објекте, а потајно су се надали одмазди над Алијом. Иако је при успостављању везе са својима безочно слагао да је заробљен, према њему се понашало сасвим коректно. При том, његови сарадници нису ни знали да је Алија на наговор Цимермана одустао од споразума. Добровољачка улица данас носи име Хамдије Крешевљаковића, а сам догађај се 2. маја међу Бошњацима слави као „Дан одбране Сарајева и БиХ“.

Идејни творац овог масакра био је Ејуп Ганић, заменик Алије Изетбеговића. Поред њега су истакнуту улогу имали и Хасан Ефендић, Јусуф Пушина, Јован Дивјак, Драган Викић и Заим Бацковић. Нико од наведених није одговарао за злочине над војницима који никога нису нападали и који су се мирно повлачили. Ништа нису променили бројни докази, као ни то што су се неки од наведених јавно хвалили учешћем у овом злочину. Такође, велику одговорност за овај трагичан догађај сноси и генерал Кукањац који је оклевао са потпуним извлачењем. Упорно је игнорисао упозоравајуће извештаје и насупрот томе је више веровао Изетбеговићу, да би после одговорност пребацивао на војни врх у Београду. Сарајевске власти до данас спречавају било какво обележавање злочина на месту где се он догодио. Тиме показују свој однос према суживоту свих народа у БиХ, као и према истини над којом желе монопол. Република Српска овај злочин обележава 3. маја сваке године на Војничком гробљу у Миљевићима.

Сарајево након напада на ЈНА током 2. и 3. маја 1992.
Сарајево након напада на ЈНА током 2. и 3. маја 1992.
Објављено дана Оставите коментар

Предраг Леовац – Обилић са Кошара

Предраг Леовац - Обилић са Кошара

Када је бројчано и технички надмоћнији непријатељ напао караулу Кошаре, на путу су му стајали најбољи синови које је наша отаџбина тада имала. И то је можда кључни разлог успешне одбране овог дела границе. Потпоручник Предраг Леовац, један од Обилића последњег Косовског боја, свој млади живот је несебично дао зарад слободе наше отаџбине.

            Предраг Леовац, пљеваљски понос

            Предраг Леовац је рођен 20. децембра 1975. године у Пљевљима, од оца Мила и мајке Милице. Још као дете је испољавао особине због којих ће касније бити изузетно поштован и вољен међу колегама и војницима. У родним Пљевљима је завршио основну школу и гимназију; као одличан ђак и спортиста, Пеђа је био дете за пример и понос својих родитеља. Од малена је показивао интересовање за војнички позив, па је након гимназије уписао Војну академију у Београду, смер пешадија. Паралелно са студијама, Пеђа Леовац се активно бавио спортом. Трчао је Београдски маратон и полумаратон, али се највише истицао у борилачким вештинама. Учећи од Љубомира Врачаревића, Леовац је постао мајстор реалног аикида. Као један од најперспективнијих питомаца, Пеђа Леовац завршава Војну академију 1998. године.

Предраг Леовац као кадет Војне академије испред манастира Високи Дечани
Предраг Леовац као кадет Војне академије испред манастира Високи Дечани

Потпоручник Предраг Леовац

            Према сведочењу Предрага Булића, Пеђиног класића и нераздвојног друга, њихова жеља је била да након школовања буду упућени на Космет. Иако су знали шта се у јужној српској покрајини спрема, њихова жеља ће бити остварена. Са чином потпоручника, Предраг Леовац добија распоред у Приштинском корпусу, 125. моторизована бригада, 53. гранични батаљон Војске Југославије. Постављен је за командира нтервентног вода на караули Ћафа Прушит. Успео је да се наметно као врло одважан и способан млади официр. За веома кратко време је успео да се упозна са тереном читавог граничног подручја. Због својих година, карактера, способности и непосредног односа, младим војницима на редовном одслужењу војног рока уливао је осећај сигурности и поверења. Када су шиптарски терористи започели сукобе на југословенско-албанској граници, значај Леовчевог карактера и способности ће се најбоље показати.

Предраг Леовац у свечаној униформи Војске Југославије
Предраг Леовац у свечаној униформи Војске Југославије

Јачи и од рана

            Током 1998. године, на Косову и Метохији су шиптарски терористи подигли оружану побуну. Читава југословенско-албанска граница је била изложена жестоким борбама услед масовних покушаја терориста да убаце људство и наоружање на Косово и Метохију. На Свету Петку, 27. октобра 1998. године, Пеђа Леовац је био у редовној патроли дуж границе. Међутим, војни пас је ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Гелер је Пеђи поломио виличну кост на три дела и зауставио се испод леве плећке. Пушка му је одлетела из руку у дубину минског поља. Пеђа, иако тешко рањен, био је добољно прибран да смири војника који је кренуо да пуца из митраљеза мисливши да су нападнути. Сам је позвао помоћ, а док ју је чекао, на крвавом папиру је нацртао распоред мина.  Хеликоптером је пребачен прво за Приштину, а затим на Војномедицинску академију.

Након операције, његов отац Миле је тражио да се Пеђа опоравља код куће, како не би заузимао кревет другим рањеницима који су свакодневно пристизали. Опоравак је био веома тежак, хранио се углавном на сламчицу, те је због тога изгубио много килограма. Упркос убеђивањима мајке да је он своје одслужио, Пеђа је био нестрпљив да се врати међу своје војнике. Није постојала препрека која би га у томе спречила.

Потпоручник Леовац код граничног камена Ц-4
Потпоручник Леовац код граничног камена Ц-4

Отаџбина изнад свега – погибија на Кошарама

У фебруару 1999. године, иако недовољно опораљен и противно вољи родитеља, Пеђа се упутио за Ђаковицу.  Када га је током хладне зимске ноћи видео на вратима своје канцеларије, мајор Душко Шљиванчанин био је затечен. Због губитка килаже и ожиљака, Пеђа је изгледао непрепознатљиво. Након што је сазнао да му пушка није извучена, инсистирао је да то учини сам. Прво што је урадио јесте одлазак на минско поље где је претходно рањен, одакле је извукао пушку коју је по доласку задужио. Након што је почела НАТО агресија на СР Југославију, 9. априла је покренута велика непријатељска офанзива на караулу Кошаре. Са мајком се последњи пут чуо неколико дана раније, те јој је обећао да ће се на белом коњу вратити, ако преживи. Пеђа је са својим водом 10. априла поставио заседу шиптарској банди која је претходно напала караулу Морину. Следећег дана, упућен је на караулу Кошаре.

Ток дана добија свој последњи задатак – заузимање граничног камена Ц4. Схвативши ситуацију, инсистирао је да млади војници на одслужењу војног рока буду изостављени, те да у акцију пођу искусни резервисти. Иако је знао да је задатак једнак самоубиству, мирно је кренуо у његово извршење. Три дана је без хране и воде водио борбу за коту Ц4. У сукобима са шиптарским терористима у рејону карауле Кошаре, бива смртно погођен снајпером. Према речима очевидаца, преминуо је са осмехом на путу до болнице у Ђаковици. У команду, ради препознавања и одвожења кући у Пљевља, позван је Пеђин колега и пријатељ, Предраг Булић. Ово наређење је Булић назвао најгорим задатком у животу. Пеђини војници нису могли прихватити његову смрт. Једном од извора близу карауле, војници су дали његово име.

До самог краја је испред свог стављао животе својих војника
До самог краја је испред свог стављао животе својих војника

Предраг Леовац – Обилић последњег Косовског боја

Када је испред куће видео људе у униформама, Миле Леовац је одмах знао разлог њиховог доласка. Једино што је питао јесте да ли се Пеђа намучио. У годинама које су долазиле, Миле и Милица Леовац су собу свог сина претворили у својеврсан спомен музеј. Ту се чувају његове ствари из детињства, фотографије, униформе, пушка, застава и Орден за заслуге у области одбране и безбедности. У Пљевљима данас постоји Културни центар „Предраг Леовац“. Његово име носиле су пљеваљаска улица у којој је живео и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са његовим именом је скинута. По речима Мила Леовца, тада је његов син Пеђа сахрањен по други пут.

Иако га се држава Црна Гора одрекла, а Србија дуго прећуткивала, Пеђино дело остало је упамћено и поштовано, како у његовим родним Пљевљима, тако и у свим српским земљама. На државном нивоу се о херојима са Кошара и Паштрика почело говорити тек пре пар година. Његово име је незаобилазно када су књиге, емисије и документарни филмови о Кошарама у питању. Својим херојским делом вечно је задужио српски народ. Свој млади живот је дао како би одбранио част своје породице, официрског позива, српске униформе и својих војника. У свести будућих покољења, Пеђа Леовац биће упамћен као достојан наследник Милоша Обилића.

Бољег закључка нема од оне Његошеве: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“.

Мурал у родним Пљевљима
Мурал у родним Пљевљима
Објављено дана Оставите коментар

Дража Михаиловић – трагичар слободарске мисли

У најтрагичнијем раздобљу по српски народ у XX веку, ђенерал Михаиловић бива један од људи који је спасавао што се спасти може. Због своје борбе против нацизма и комунизма, што је утицало на трагичност његове судбине, Дража Михаиловић се с правом сматра једним од највећих српских хероја.

            Школовање у ратовима

Драгољуб Михаиловић је рођен у Ивањици 14. априла 1893. године по старом календару. У родном граду је завршио основну школу и уписао гимназију. У Нижу војну школу Војне академије прелази 1910. године, завршавајући трећи и четврти разред на фронту уместо у школским клупама. Са остатком класе 1912. одлази на фронт у саставу IV пука другог позива Дринске дивизије. У рату се добро показао, па почетком 1913. године постаје наредник и бива одликован Сребрном медаљом за храброст. До краја рата са својим пуком боравио је на Паштрику, где је имао посла са арбанашким бандама. Након мира у Букурешту је унапређен у чин потпоручника и позван у Београд, ради завршавања школовања. Међутим, нови рат, овога пута светски, поново ће прекинути Михаиловићево школовање.

            На почетку рата бива упућен у Трећи прекобројни пешадијски пук првог позива Дринске дивизије. У његовом саставу прошао је сва ратишта, почевши од битке на Церу. Упркос сукобу са надређеним и појединим грешкама, Михаиловић је 7. јуна 1915. добио Златну медаљу за храброст. Међутим, исти разлози су утицали да не буде унапређен у чин поручника. Након Албанске голготе и опоравка, учествује августа 1916. у борбама на Горничеву, у саставу Вардарске дивизије. Рањен је у септембру исте године испод десног рамена и наредни период провео је на боловању. Пре коначног пробоја Солунског фронта добио је енглески Војни крст и орден Белог орла са мачевима IV реда. Прекомандован је Југословенску дивизију и 1. септембра 1918. бива унапређен у чин поручника. У пробоју фронта се Дражин пук истиче у борбама за Козјак. Ослобађајући отаџбину, Дража се истакао у рушењу моста код Криволака, а код Штипа га затичу вести о примирју са Бугарском.

Потпоручник Драгољуб Дража Михаиловић на Солунском Фронту
Потпоручник Драгољуб Дража Михаиловић на Солунском Фронту

            Дража Михаиловић у међуратном периоду

            Иако је Велики рат завршен, Арбанаси су се на Косову и Метохији поново бунили. Дража је служио у Призрену и учествовао у гушењу тамошњих немира. Након тога бива прекомандован у Краљеву гарду, из које убрзо, након инцидента у кафани „Слобода“, бива избачен. Бранећи колегу Стефана Бухоњицког који је наздрављао бољшевичкој револуцији, Дража је тада извадио пиштољ и ставио га на сто. Након притвора одлази у 28. пешадијски пук у Скопљу. Тамо се и оженио Јелицом Бранковић и фебруара 1921. добија сина Бранка. Исте године уписује Војну академију и прелази у Београд. Другог сина, Војислава, добија 1924, а ћерку Гордану две године касније. Потпуковник постаје 1930. и исте године на 6 месеци одлази у Француску, те одатле потиче наводно познанство са Де Голом. По повратку постаје начелник Штаба команде Краљев гарде. Имао је запажену улогу у организацији сахране краља Александра, као спроводник воза.

Као војни аташе је боравио у Бугарској и Чехословачкој. Тамо се бавио агитацијом и обавештајним радом, а из тог периода датирају оптужбе о наводној сарадњи са Совјетским Савезом. Командант 39. пука у Цељу постаје 1938. године. Као начелник Штаба утврђивања Дравске дивизије, добро је обављао свој посао. Међутим, сматрао је да је време тврђава прошло и залагао се за увежбавање герилске борбе. Због тога се сукобио са Миланом Недићем и завршио је у притвору. Премештен је на Војну академију, а потом је постављен за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је био ратоборан због немогућности модернизовања војске. Пред рат, одржавао је везе са Британцима, те је био веома антинемачки расположен. Пред приступ Југославије Тројном пакту, Дража се налазио на служби у Мостару.

Пуковник Драгољуб М. Михаиловић као војни изасланик у Чехословачкој 1937.
Пуковник Драгољуб М. Михаиловић као војни изасланик у Чехословачкој 1937.

Дража Михаиловић – први герилац на Балкану

Пуковника Михаиловића рат затиче као начелника Оперативног одељења Друге армије у Сарајеву. Почетак дејстава дочекује у Ђакову, где је из прве руке видео хрватску издају. Организовао је повлачење кроз Посавину, уз сталну немачку и хрватску претњу. Повлачење се окончало у рејону Добоја 15. априла 1941. и ту добија идеју да се издвоји из Друге армије и крене ка Дрини. Није прихватио капитулацију, већ је са својом борбеном групом и заставом 41. пешадијског пука постао једина активна јединица. Ова група је постала нуклеус будућег герилског покрета, првог на поробљеном Балкану. Иако су у Пољској још од 1939. постојале групе које нису прихватиле окупацију, њихова озбиљнија активност почела је тек три године касније. Због тога су Дражу за време рата, а и касније, многи сматрали „првим герилцом Европе“.

Са свега двадесетак људи, Дража највероватније 11. маја стиже на Равну гору, где је основан штаб. Организовању покрета отпора приступило се са великим ентузијазмом. Међутим, у Србији је завладала анархија. Уместо да се прикључи, Коста Пећанац се окренуо Немцима. Жандармерија је такође била лојална окупатору, иако је Дража имао благонаклон став и бројне личне контакте са њеним припадницима. Најзад, након напада на СССР, у Србији су се активирали и комунисти, према којима је Дража такође имао умерен однос. Како не би дошло до исхитрених акција и великих жртава, Дража се надао сарадњи са партизанима. Међутим, њихова активност и необазирање на жртве, прекинули су равногорско оклевање. Под командом потпуковника Веселина Мисите, Јадарски четнички одред је 31. августа 1941. ослободио Лозницу. То је био први ослобођени град у поробљеној Европи, где су Немци у овом рату први пут истакли белу заставу.

Од устанка до братоубилачког рата

Како се антифашистички устанак у Србији распламсавао, јаз између два антифашистичка покрета био је све већи. Обрачуни између четника и партизана били су све чешћи, те су предузети преговори ради смиривања ситуације. У Струганику су се Дража и Тито сусрели 19. септембра 1941. и договорена је само заједничка борба тамо где је могуће, као и расподела плена. Међутим, видело се да је сукоб на видику. Последњи покушај преговора се десио у селу Брајићи 26. октобра 1941. без икаквог успеха. Партизанска делегација са Титом на челу преноћила је у Дражином штабу, да би следећег дана кренула за Ужице, уз Дражино гарантовање безбедности. Самовољни и необавештени командант Пожеге, Вучко Игњатовић, направио је заседу и заробио партизанску делегацију. Ликвидацију Тита и осталих партизана спречио је лично Дража Михаиловић, од ког је Игњатовић телефоном тражио одобрење.

Питање је шта би се десило да је Дража погазио официрску реч и част. Овако, идеолошке разлике, међусобна нетрпељивост, партизанска стрељања „петоколонаша“ и самовоља одређених четничких команданата довели су до отвореног братоубилачког рата. Он је почео првог дана новембра 1941. самовољним нападом Вучка Игњатовића на Ужице, без дозволе и знања Драже Михаиловића. Игњатовићеви четници су лако потучени, уз десетине мртвих, што овај окршај ни по чему не разликује од претходних. Одлуком Тита, партизани су кренули у коначан обрачун, па је покренут партизански напад на Пожегу. Иако је под притиском савезника у Чачку потписано ново примирје, оно на терену неће заживети. Немачка казнена експедиција по Србији већ је била у току.

Дража Михаиловић – најтраженија српска глава

У Дивцима 11. новембра долази до преговора између Немаца и Драже. Иницијативу су имали Немци и једина тачка је била безусловна предаја војно-четничких одреда. Дражини мотив је био спашавање народа од немачких одмазди по мери 100 цивила за једног немачког војника. Међутим, овај сусрет је Дражи донео само компромитацију, што је комунистичка пропаганда вешто користила за време и после рата. Осим самовољних појединачних случајева, опште и званичне сарадње војно-четничких одреда и Немаца није било. Доказ томе јесте хајка на Дражу Михаиловића и судбина тројице преговарача из Диваца, који су страдали за свега неколико месеци. Иако је знао за потеру, Немци су га опколили 6. децембра у Струганику. Успео је да побегене тако што се Александар Мишић представио као Дража. Након што су схватили да су преварени, Немци су стрељали Мишића и Ивана Фрегла.

Немци су за њим расписали награду од 200 000 рајхсмарака у злату. Док се Дража тајно пребацивао у Црну Гору, већина четника у Србији се распршила по шумама, док се добар део њих легализовао. За то време, у Лондону је јануара 1942. формирана Слободана Јовановића. Дража Михаиловић је унапређен у чин дивизијског ђенерала, а у влади је преузео дужност министра војног. У Црној Гори је покушао да уједини све националне снаге у борби против комуниста, а потом и против окупатора, када околности за то буду повољне. Међутим, Дража је над четницима изван Србије имао само формалну команду, што их није спречавало да самостално делују. Њихова сарадња са окупатором или квислинзима отварала је простор комунистичкој пропаганди. Њихово понашање је било ближе Недићевим или Љотићевим формацијама у Србији, те се српски народ у НДХ највише окренуо партизанима. Можда и кључна Дражина грешка јесте то што се превише везао за простор Србије.

Немачка потерница за Михаиловићем која нуди 100.000 златих марака за његово хватање.
Немачка потерница за Михаиловићем која нуди 100.000 златих марака за његово хватање.

Дража Михаиловић – талац британског савезништва

Веза између Драже и југословенске владе у Лондону била је веома слаба. Британци су, може се рећи, држали монопол над њом, те се ништа без њих није могло урадити. У почетку су Британци помагали равногорски покрет, додуше стидљиво и скромно. Због приближавања СССР-у, Британци су све више усмеравали помоћ ка партизанима, да би она временом постала искључива. Један од кључних догађаја за окретање ка партизанима био је пораз четника на Неретви у марту 1943, захваљујући партизанско-немачком примирју. У западној пропаганди, Дража ће за веома кратко време проћи пут од „српског Робин Худа“ до издајника. После операције „Шварц“, чији је главни циљ било његово хватање, Дража Михаиловић се повлачи у Србију. Његову наду пробудила је капитулација Италије, чиме је заузео добар део градова као што су Рогатица, Вишеград и Фоча, а разоружао је и добар део италијанске војске.

Међутим, одлука западних савезника о искрцавању у Француској уместо на Балкану, била је судбоносна по четнике. Дефинитивном окретању ка партизанима допринеле су и британске војне мисије, које су уцењивале и потцењивале војно-четнички покрет. Право је чудо како се равногорци тада нису окренули Немцима. Са друге стране, партизани су због необазирања на цивилне жртве били прихватљивији савезник за Британце. Самим тим су извештаји британских мисија утицали на коначну и апсолутну фаворизацију партизана, што је озваничено на конференцији у Техерану. Иако су га напустиле британске мисије, Дража се и даље надао повољном исходу. Недић и Љотић, које је Дража гледао као издајнике, сматрали су да гине за Британце, док цену плаћа српски народ.

Драгољуб Михаиловић у британској униформи и са југословенском војничком капом 1943.

Драгољуб Михаиловић у британској униформи и са југословенском војничком капом 1943.

Савезник на терену, не и на папиру

У пролеће 1944. године почиње велика акција спасавања америчких пилота. Она је трајала до фебруара наредне године, иако је значила истовремено и напуштање четника. Упркос свему, Дража је у новембру 1944. године одбио понуду да напусти земљу. Услед напуштања западних савезника и критичног положаја у односу на партизане, Дражи највећи ударац задаје сам краљ Петар II. Он је 29. августа 1944. укинуо штаб Југословенске војске у отаџбини. Дража тада креће у коначну борбу против Немаца и покушава да заузима западну Србију до линије Београд-Крагујевац-Краљево. Почетком септембра Црвена армија прелази Дунав и ослобађа Кладово. Упркос свему, Дража Михаиловић им шаље делегацију на челу са пуковником Велимиром Пилетићем, која је ухапшена у Крајови и одведена у Москву. Међутим, четници су сарађивали са Црвеном армијом на појединим местима; у октобру 1944. заједно су ослободили Крушевац. Међутим, та сарадња се углавном завршавала хапшењем четника и изручењем комунистима.

При повлачењу четника са Равне Горе, код Мионице партизани заузимају целу комору и архиву Врховне команде ЈВуО, што ће много утицати на истраживање равногорског покрета. Под притиском Британаца,  12. септембра 1944. краљ Петар II наређује српском народу и војсци да се ставе под команду маршала Тита. Дража Михаиловић је за ово чуо у Драгању, што га је веома погодило, као и сам равногорски покрет. Велики део војске отказује послушност, а народ је све мање имао воље да се бори против партизана.

Дража са америчким официрима 1944.
Дража са америчким официрима 1944.

Голгота четника

Дража Михаиловић се јесени 1944. пребацио из Србије у Босну. Он је и даље наивно веровао да ће доћи до англоамеричке помоћи, а његов ауторитет и даље је опадао, нарочито током 1945 године. Након одвајања снага које су кренуле за Словенију,  Дража је одлучио да врати у Србију. „Босанска голгота“ представља дуги и исцрпљујући марш четника кроз Босну, док су им за петама биле јединице КНОЈ-а и Југословенске армије. Четници су 11. маја 1945. стигли на подручје Зеленгоре, где су их комунисти имали у шаци. Само мале групе четника су успеле да се извуку ка северној Босни и Србији, а Дража се склонио негде на Романији.

Након дужег скривања по источној Босни, Дража је ухапшен 13. марта 1946. у једној кући на путу Вардиште-Прибој. Званична верзија као кључну личност хапшења истиче Николу Калабића, али за то нема никаквих веродостојних доказа. Дража је наводно ухваћен у ноћи између 12. и 13. марта, код села Горње Раванце. Испитиван је у згради Управе државне безбедности за Југославију од 9. априла до 21. маја 1946. и потом је спроведен у касарну гарде на Топчидеру. Суђено му је од 10. јуна до 15. јула, а одбрану су чинили Драгиша Јоксимовић и Никола Ђоновић. Осуђен је за “издају земље и разбијање братства и јединства народа Југославије и распиривање националне и верске мржње” на казну смрти стрељањем, губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију имовине. Приложена је и молба за помиловање, која је наравно одбијена. Где је и када убијен Дража Михаиловић, до данас се не зна.

Драгољуб Михаиловић са официрима ОЗНЕ који су учествовали у његовом хапшењу
Дража са официрима ОЗНЕ који су учествовали у његовом хапшењу

„Велики је Србин био, убили су зато Дражу“

Након рата, држава је на Дражу гледала као на издајника, па је историјска наука тиме била оптерећена. Захваљујући историчарима попут Косте Николића, Бојана Димитријевића и Немање Девића, истина о Другом светском рату данас је све јаснија. Виши суд у Београду га је рехабилитовао 14. маја 2015. године. На тај начин се држава Србија решила комунистичког виђења историје, које се у народу свакако није дубље примило.Ђенерал Драгољуб Михаиловић је био несумњиви борац за слободу и никако оно за шта га највише оптужују – сарадник окупатора. Без стварне савезничке помоћи и скрупула да жртвује народ, у немогућим околностима дао је свој максимум. Свакако да није увек био у праву, али је зато бар све платио највећом ценом. Својом главом.

Објављено дана Оставите коментар

Априлски рат – прескупа цена проналаска душе

Други светски рат спада у највеће српске трагедије. Априлски рат је означио његов почетак на територији Југославије 6. априла 1941. године.

Тројни пакт – покушај избегавања трагедије

Пре него што је Хитлер напао Пољску у септембру 1939. године, Југославија се налазила у веома тешкој унутрашњој политичкој ситуацији. Иако је постигнут споразум Цветковић-Мачек, хрватско питање је и даље било извор нестабилности, заједно са економским и другим друштвено-политичким проблемима. Спољнополитичке околности су такође биле ненаклоњене Југославији: све суседне државе осим Грчке су приступиле Тројном пакту, док је Француска током 1940. прегажена немачким „блицкригом“. Немачка је покушавала да свом јату привуче и Југославију, док је Велика Британија рачунала на српску традицију из Првог светског рата и покушавала је да увуче Југославију у рат. Тиме она би привремено са себе скинула притисак борбе са Трећим рајхом.

У таквој ситуацији се кнез Павле невољно одлучио за приступање Тројном пакту, како би поштедео Југославију ратних разарања.  Након што је добио сагласност Крунског савета, кнез Павле је овластио Драгишу Цветковића и Александра Цинцар-Марковића да потпишу уговор о приступању Југославије Тројном пакту, што се десило 25. марта 1941. у дворцу Белведере у Бечу. Да ли би се Хитлер држао повољних одредби које је Југославија добила никада нећемо сазнати, јер су Британци одлучили „да гину до последњег Србина“.

            Мартовски пуч – рат и гроб

            У време док се кнез Павле ломио да ли да приступи Тројном пакту, из Лондона је добијао поруке да се Југославији такав потез неће опростити. Када је приступање озваничено, британски посланик Кембел је покренуо механизам државног удара. Британска влада је спонзорисала пуч ког су у ноћи између 26. и 27. марта 1941. извели официри ваздухопловства, Боривоје Мирковић и Душан Симовић.

У Београду и другим градовима су избиле велике демонстрације и улицама се орило „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“, „Живео краљ Петар“, „Пакт са Русијом“, „Пакт са Америком“ и друге пароле. Чиниоци демонстрација били су омладина, клер, интелектуалци, а касније и комунисти. На основу тога можемо закључити да је у нараду владало изразито антинемачко расположење, што су Британци и поједини антинемачки политички кругови каналисали за потребе пуча. Краљ је проглашен пунолетним и формирана је влада Душана Симовића у коју су ушли Влатко Мачек, Милан Грол, Слободан Јовановић и други. Међутим ова влада није знала шта даље након пуча, а Британци нису ништа конкретно учинили; Черчил је цинично изјавио да је „Југославија пронашла душу“. Цена тога је била катастрофална.

Демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту 27. марта 1941. године - Априлски рат
Демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту 27. марта 1941.

Априлски рат – штуке над Београдом

        Догађаји у Југославији су разбеснели Хитлера. Уверавања нове владе да је пуч био унутрашња ствар Југославије, те да пакт потписан у Бечу и даље важи, Хитлеру ништа није значило. Он је са великом мржњом и одлучношћу спремао Југославији сурову освету. За Немачку је преврат у Југославији представљао casus belli будући да су ударили на престиж Трећег Рајха и нанели му увреду. Тако је одлучено да се операција „Барбароса“, напад на Совјетски Савез одложи за пет недеља и да отпочне операција „Марита“, тачније освајање Грчке. Тиме би се освојило Солунско поље, из Бугарске би се кренуло ка Нишу и даље ка Београду који би се бомбардовао, а такође се од Италијана захтевало да ударе из Истре. Немци су требали да ударе са своје и територије југословенских суседа, док су унутар Југославије рачунали на хрватски и фолкдојчерски елемент.

У нападу на Југославију учешће су узеле 52 немачке, мађарске и италијанске дивизије, које су напале без објаве рата. Априлски рат је почео 6. априла 1941. када је сурово бомбардована „тврђава Београд“, иако је југословенска престоница проглашена отвореним градом. Немачко звезрско бомбардовање је за собом оставило преко 2 500 погинулих грађана и више хиљада срушених или оштећених објеката. Ненадокнадива штета овом народу јесте уништење Народне библиотеке. Приликом бомбардовања Београда, херојски отпор је пружен од стране елитног Шестог ловачког пука и противваздушне одбране, те је оборено четрдесетак немачких авиона. Ипак, овакво држање није помогло остатку војске да на осталим фронтовима не доживи катастрофу.

Београд након немачког бомбардовања у априлу 1941. године у току априлског рата
Београд након немачког бомбардовања у априлу 1941.

Априлски рат – држава коју нема ко да брани

           

Југословенска војна доктрина се заснивала на темељима француске војне доктрине и на искуствима из Балканских и Првог светског рата. Априлски рат је показао да је 600 000 југословенских војника лоше обучено и опремљено. Надмоћни непријатељ је на располагању имао око 870 000 до зуба наоружаних и добро покретних војника. Немачки главни удар уследио је из из Клагенфурта, Граца и Нађ Кањиже где се груписала 2. немачка армија. Њен је задатак био да продре до Загреба, Београда и Сарајева. Славко Кватерник је у Загребу 10. априла прогласио Независну Државу Хрватску. Мачек је два дана раније напустио југословенску владу и позвао чланство ХСС-а да буде одано новој хрватској влади. Тиме је на тај начин легитимно пренео влат на усташе. Одреди Грађанске и Сељачке заштите („заштитари“) почели су да хватају официре и војнике југословенске војске и успостављали нову усташку власт.

Други правац напада био је из Бугарске под командом фелдмаршала Вилхелма фон Листа. Он је врло брзо пробио југоисточни фронт генерала Милана Недића и пресекао везу између Грчке и Југославије. Овај слаб отпор југословенске војске је чак изненадио Хитлера. Ипак, чињеница је била да у одбрани земље народ није био уједињен, а да је војска била технички инфериорна. Када је немачка победа већ била готова ствар, границу Југославије су прешле и мађарске и бугарске трупе. Београд је пао већ 12. априла, а за то време је влада била у сталном бекству. Начелник штаба Врховне команде, Данило Калафатовић је по наређењу Душана Симовића ступио у везу са Немцима. За то време, краљ је са члановима владе из Никшића одлетео за Грчку. Немци су тражили безусловну капитулацију и она је потписана 17. априла у Београду, чиме је окончан Априлски рат.

Припадници југословенске краљевске војске у току Априлског рата.
Припадници југословенске краљевске војске у току Априлског рата.

Априлски рат и цена проналска душе

           

Након што се Априлски рат завршио, велики број југословенских војника и официра је заробљен и одведен у логоре. У „ропство“ су одвођени превасходно Срби, Словенци и Јевреји, а њихова цифра се кретала око 400 000 заробљеника. Немачка је након капитулације прогласила дебелацију, односно престанак постојања Краљевине Југославије, те је са својим савезницима приступила подели њене територије. Настале су геноцидне НДХ и Велика Албанија, а делове њене територије су окупирали или анектирали Немци, Италијани, Бугари и Мађари.

Српски народ се нашао под страховитим терором окупаторских и квислиншких снага, па ће убрзо ступити у оружану борбу. Група официра и војника на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем је одмах одбила капитулацију и кренула са организацијом герилске борбе. У Херецеговини је са првим вестима да је „Русија заратила“, подигнут четнички устанак против геноцидне НДХ. Након инвазије Трећег рајха на Совјетски Савез, по директиви Коминтерне су се активирали и комунисти. Наредних месеци ће Срби у редовима два антифашистичка покрета подићи први устанак у окупираној Европи. Нажалост, после устанка ће уследити крвави братоубилачки рат, који ће уз масовне жртве усташког геноцида, оставити трајне демографске и политичке последице по српски народ.

Предаја југословенских војника немачким снагама након капитулације.
Предаја југословенских војника немачким снагама након капитулације.
Објављено дана Оставите коментар

НАТО бомбардовање 1999. године

Када је почело НАТО бомбардовање, Срби су се као ретко када ујединили. Пркосна песма народа и храбри отпор војске били су одговор на бомбе које је кукавички, из ваздуха слао „цивилизовани“ западни свет.

            Планирани хаос на Косову и Метохији

Распадом СФР Југославије, било је питање када ће албански екстремисти у јужној српској покрајини кренути у отворену оружану побуну. Док је трајао рат у Хрватској и БиХ, на Косову и Метохији је било релативно мирно, упркос предвиђањима безбедносних структура да је управо ту могла почети серија грађанских ратова у Југославији. У току читавог периода комунистичке владавине, на Косову и Метохији је спровођена антисрпска политика. Протераним српским колонистима је забрањен повратак, док су врата широм отворена становништву из Албаније. Иако су у време комунизма имали готово све привилегије, Албанци су 1968. и 1981. јасно истицали своје сепаратистичке намере. Паралелно са тим, вршен је страховит притисак и терор над косметским Србима, што су комунистичке власти увек прећуткивале.

Иако је неколицина дисидената указивала на проблеме на Косову, о томе се почело говорити тек појавом Слободана Милошевића, који се наметнуо као заштитник српског народа на Космету и тако градио своју популарност. Милошевић је успео да укине широка овлашћења српских покрајина и учини Србију јединственом републиком, па су се Албанци окренули политици бојкота. Под вођством Ибрахима Ругове, створена је паралелна структура власти и школства. Већ 1996. почињу први терористички напади албанских сепаратиста, углавном на полицајце и државне службенике албанске националности. Међутим, 1998. године долази до праве побуне тзв. Ослободилачке војске Косова, коју су САД окарактерисале као терористичку организацију, блиску Ал Каиди. Међутим, након ликвидације Адема Јашарија долази до веће хомогенизације међу Албанцима, који су до тада подржавали или ступали у ОВК добрим делом под присилом, а западна јавност мења свој став и антитерористичке акције МУП-а Србије назива „масакрима над цивилима“.

Однос српске полиције према албанским цивилима. Косово и Метохија, 1998. година
Однос српске полиције према албанским цивилима. Косово и Метохија, 1998. година

Наметнути рат

Током 1998. долази до отворене терористичке побуне. ОВК је вешто користила становништво као живи штит, па су снаге безбедности често биле приморане на разарања цивилних објеката. Услед жестоких борби, албанско становништво је бежало делом из оправданог страха, а делом под присилом ОВК. Западни медији су одмах пласирали слику о злочинима над недужним Албанцима. Нерачунајући појединачне злочине који су већином процесуирани, организованих злочина над Албанцима није било. Ипак, Ричард Холбрук се у селу Јуник састао са вођством ОВК, што је био јасан знак кога ће Американци помагати. ОВК је контролисала углавном села и варошице, док је градове блокирала. Њихове активности су праћене ликвидацијама и отмицама цивила српске националности, којима су касније вађени органи.

Након што су спречиле ОВК да дуготрајно заузме Ораховац, снаге безбедности су крајем јула 1998. прешле у антитерористичку офанзиву на нивоу читаве покрајине. Снаге безбедности су заузимале упориште за упориштем, док је ОВК бежала у шуме, водећи са собом таоце. Код Радоњићког језера су пронађена тела тридесет и девет људи, које су побили терористи под командом Рамуша Харадинаја. У селу Клечка код Липљана, снаге безбедности су током августа откриле крематоријум у ком су спаљиване жртве ОВК. До 28. септембра је успостављена контрола над читавом покрајином, а почеле су да стижу претње бомбардовањем од стране западних сила. Иако је Милошевић постигао споразум са Холбруком о доласку мисије ОЕБС-а и повлачењу дела безбедносних снага, Југославији су уведене нове економске санкције, а ОВК је злоупотребила повлачење и обновила своје терористичке акције.

Нови Обилићи - припадници Војске Југославије 1998. године
Нови Обилићи – припадници Војске Југославије 1998. године

Рамбује – окупација или НАТО бомбардовање

Многи су на терет Слободану Милошевићу стављали да је могао избећи рат и НАТО бомбардовање. Свако објективан је могао да закључи да су се рат и бомбардовање могли избећи једино безусловном предајом Космета. Ниједна суверена држава не би пристала на захтеве који су испостављени делегацији СР Југославије у Рамбујеу током фебруара 1999. године. Захтев да се стране трупе распоред широм СР Југославије и да се на Косову и Метохији након три године спроведе референдум говоре о томе да је коначни текст споразума у Рамбујеу намерно скројен да не буде прихваћен.

За то време је НАТО почео да окружује СР Југославију и припрема терен, док је као повод за агресију искориштена антитерористичка акција у селу Рачак током јануара. Иако је реч о терористима, мисија ОЕБС-а на челу са Вилијемом Вокером је ово окарактерисала као злочин над цивилима. Док је Холбрук и даље покушавао да убеди Милошевића да пристане на споразум, Медлин Олбрајт је то успела са вођама ОВК, којима је било толерисано што су одбили првобитни текст споразума. Последњу Холбрукову понуду је Милошевић одбио 23. марта, док је савезни премијер Момир Булатовић, саопштио грађанима у вечерњим сатима да се земља налази у стању непосредне ратне опасности. Без дозволе Савета безбедности Уједињених нација, НАТО је сутрадан, 24. марта отпочео своју другу агресију над српским народом. Међународно право је згажено, што западна јавност услед медијске сатанизације српског народа није могла, или није желела да види.

Сасвим обична пролећна ноћ у Србији 1999. године
Сасвим обична пролећна ноћ у Србији 1999. године

НАТО бомбардовање – међународно право на нишану

По правилу, свака велика пошаст је натерала српски народ на слогу; Србин тад не жели да комшији цркне крава већ је спреман да погине за њега. Талас јединства и солидарности је преплавио народ са првим ваздушним ударима по Србији и Црној Гори. Када је почело НАТО бомбардовање, морал и одзив мобилизацији били су на високом нивоу. Подела у народу за и против Милошевића била је замрзнута док је НАТО из ваздуха гађао своје циљеве. У почетку су гађани само војни објекти који су унапред напуштени, да би агресор прешао на цивилне објекте, мостове, школе, болнице, фабрике, рафинерије и ТВ станице.

Војска Југославија се показала као жилав противник вештим скривањем и покретљивошћу. Већ 27. марта долази до обарања невидљивог авиона Ф-117, поноса америчког ратног ваздухопловства. Народ је почео да се окупља на трговима и мостовима, исказујући пркос песмама и маштовитим паролама. Док је уједињени народ одговарао песмом, НАТО агресору је Војска Југославије одговорила веома храбром и одлучном борбом. Њене су трупе и техника у унутрашњости биле невидљиве, а јединице на границама суочене са две жестоке офанзиве. На Кошарама и Паштрику је заустављен надмоћнији и бројнији непријатеља. Хероји са Кошара, Паштрика и осталих бојишта су показали да су достојни наследници косовских ратника из 1389. и 1912. године. Међутим, НАТО је касетним бомбама искаљивао бес над цивилним становништвом. Малена Милица Ракић, путници воза из Грделичке клисуре, дечица Мурина и још 2 500 недужних грађана били су жртве НАТО агресора. НАТО је бомбардовао и колоне албанских избеглица, да би то западни медији приписали Србима.

Пркос уједињеног српског народа НАТО бомбама
Пркос уједињеног српског народа НАТО бомбама

Кумановски споразум и резолуција 1244

Услед великих разарања и цивилних жртава, као и претњи Мартија Ахтисарија тепих бомбардовањем, Милошевић је пристао на споразум. До тог момента су снаге Војске Југославије контролисале сваки педаљ своје отаџбине. Након преговора у Куманову, 9. јуна 1999. је потписан  Војно-технички споразум. Поред прекида непријатељства, предвиђао је повлачење ВЈ и полиције са Космета, долазак снага КФОР-а и разоружавање ОВК. Дан касније, Савет безбедности УН-а доноси Резолуцију 1244, која је гарантовала суверенитет СР Југославије над АП Косовом и Метохијом, а остављала је могућност повратка снага безбедности у ову покрајину. После 78 дана, НАТО бомбардовање је коначно престало.

Међутим, многи злонамерни или недовољно обавештени људи су годинама касније покушавали да овај догађај прикажу као капитулацију. Војска Југославија се заиста са великим разочарањем повукла са Косова и Метохије. Она није била војнички поражена: њени припадници се нису предали и били одведени у заробљеништво, што капитулација предвиђа. Током преговора је тражено да она преда сву технику, да се официрима остави пиштољ а сваком стотом војнику по пушка. То је одбијено и бомбардовање је продужено. Међутим, када је Војска Југославије почела да се повлачи са свом техником и наоружањем, снаге КФОР-а су биле шокиране оним што виде. Нажалост, готово одмах се видело да стране трупе неће разоружати ОВК, па је незаштићено српско становништво махом кренуло за војним колонама. Они који су остали, изабрали су страдалнички пут који траје и дан данас.

Повлачење непоражене војске са Косова и Метохије
Повлачење непоражене војске са Косова и Метохије

Последице НАТО бомбардовања

Данас можемо рећи да је тадашњи државни врх пружио свој максимум када је реч о Косову и Метохији. Далеко од тога да је Милошевићева власт била без мана, али тешко да би неки другачији потези суштински нешто променили. Наравно, ако изузмемо безусловну предају. У размери снага која је била један према бесконачно, Резолуција 1244 је била највише што се могло добити. Она је плаћена високом ценом. Погинуло је преко 2 500 грађана и 271 припадник снага безбедности, док 6 000 је рањено. Материјална штета је износила преко 100 милијарди долара. Војска Југославије је имала занемарљиве губитке, међутим коначан број страдалих од последица бомбардовања се никад неће сазнати. Услед обољења која изазива осиромашени уранијум, наши суграђни свакодневно умиру.

НИКАД ОПРОСТИТИ НАТО БОМБАРДОВАЊЕ

Оно што су Американци обећали ипак није било испуњено; читаво време су мирно посматрали насиље над косметским Србима, да би од 2008. године постали покровитељи самопроглашене мафијашке државе „Косово“. Такође, Американци су диктирали политичку ситауцију у СР Југославији након петооктобарских промена. О рату на Косову и агресији НАТО-а се ретко говорило, осим када је требало „суочити се са својом прошлошћу“ или пребацити кривицу на Милошевића. Ратни ветерани су били заборављени, наметани су НАТО наративи и Европска унија је била преча од очувања Косова и Метохије. Истина, у последњих десет година су се десиле промене набоље, али су оне најчешће биле козметичке природе. Више се причало о херојима рата на Косову, о страдању за време бомбардовања, међутим статус ратних ветерана је и даље катастрофалан, као и целокупна политика према Косову и Метохији.

Оно што радује јесте да младе генерације Срба све мање имају илузије које су наметане након 2000. године. Велику улогу у томе имају друштвене мреже као извор информација и разног садржаја који чува сећање на агресију НАТО пакта. Стицајем околности, бренд Традиционализам је свој први мотив под називом „Жао ми је“, објавио баш 24. марта 2019. године, тачно две деценије од почетка НАТО агресије. Од тада па убудуће, трудићемо се да на свој начин доприносимо неговању сећања на страхоте које је наш народ преживео током седамдесет и осам дана НАТО агресије. Ми никад нећемо заборавити, никад нећемо опростити!

Објављено дана Оставите коментар

Кнез Милош Обреновић – највећи српски политички ум

Често се каже да Срби у миру изгубе све што стекну у рату, и у томе заиста има истине. Међутим, у временима славним, када се Србија ослобађала од вековног османског ропства, на њеном челу се налазио кнез Милош Обреновић, по многима најсветлији пример српског политичког умећа. У жељи за коначним ослобођењем, типичну српску бунтовност је заменио трговачки њух њеног вође који је разумео међународну ситауцију и унутрашњу природу Османског царства. Резултат тога јесте широка аутономија Кнежевине Србије, коју ће наследници кнеза Милоша претворити у потпуну независност.

Трговац стоком и Карађорђев војвода

Милош је рођен 18. марта 1780. године у селу Горња Добриња код Пожеге. Његовим родитељима, Теодору Михаиловићу и Вишњи Урошевић, био је то други брак. Вишња је претходно била удата за Обрена Мартиновића, са којим је имала троје деце. Милошу је рано преминуо отац, те је почео да служи код трговаца стоком. Млад, неожењен и способан, гонио је стоку по читавој Шумадији, Босни, Херцеговини, а стизао је и до Далмације и Венеције. Вишњини синови из првог брака, Милан и Јаков, довели су к себи мајку са њеном преосталом децом, па је Милош, захваљујући полубраћи, брзо напредовао од слуге до правог трговца.

Када је 1804. избила Српска револуција, руднички војвода Милан Обреновић је био један од организатора и Карађорђев сарадник. Милош, тада Теодоровић, је учешће у устанку узео као обичан борац. Међутим, након исказане храбрости и способности, Милош током 1805. добија звање војводе. Исте године се оженио Љубицом Вукомановић из села Царевићи на планини Рудник. Велико пожртвовање је показао у борбама за Ужице 1807. године, при чему бива рањен у груди. Супротно најцрњим очекивањима, Милош се након лечења у Београду релативно брзо опоравио од задобијених рана. Обишао је већину ратишта пратећи полубрата Милана, који је постао управитељ Ужичке нахије. Претпоставља се да је Милош почео да се потписује као Обреновић најкасније након Миланове тајанствене смрти у Букурешту 1810. године.

Вожд Милош Обреновић и Таковски устанак

После пропасти Српске револуције, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Његове поткупљивачке методе су тада издејствовале амнестију и положај обор-кнез Рудничке нахије. Услед османских репресија над српским становништвом, 1814. године је избила Хаџи Проданова буна. Милош је сматрао да су околности неповољне, те је након дистанцирања имао улогу у њеном гушењу заједно са Станојем Главашем. Заузврат је добио на управу Пожешку и Крагујевачку нахију. Међутим, Сулејман-паша Скопљак је наставио са терором, те је убијен Станоје Главаш. Милош је у Београду гледао набијање Главаше главе на колац и био је свестан да он може бити следећи.

На Цвети, 11. априла 1815. године по старом календару, подигнут је нови устанак. Србија је планула истим жаром као и 1804. године. Устаничка војска је извојевала победе код Палежа, Љубића и Дубља. Међутим, Милош је знао да ратом  дугорочно не може ништа. Упустио се у преговоре са Хуршид-пашом, а потом и са Марашли Али-пашом, седамдесетогодишњаком који је желео у миру да проведе своје последње дане. Он није захтевао разоружање Срба, већ само да се један његов одред пропусти до Београда. На састанку Милоша и Марашлије је постигнут усмени договор. Милош је од Порте тражио аутономију под сизиренством султана, признање наследног кнежевског достојанства, кнежеве по нахијама и исељавање турског живља из паланки и села. Порта ће то 1815. прихватити и поставити Марашли Али-пашу за београдског везира. У току 1816. године је Порта издала седам фермана који су одређивали царине, слободу трговине, плаћање данка у Србији.

Паја Јовановић - Таковски устанак
Паја Јовановић – Таковски устанак

Убиство Карађорђа

Кнез Милош се окренуо дуготрајној, исцрпљујућој дипломатској борби за коначно ослобођење. У томе се он ослањао на Русију, док је са друге стране истицао верност Порти. Усмени споразум Милоша и Марашлије је произвео двовлашће у Србији: паша је имао власт над Турцима у градовима, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти. Милош је брзо почео да гради своју апсолутну власт, па се са противницима обрачунавао под изговором да они желе нови устанак. Треба схватити контекст тадашњег времена; да би неки владар водио спољну политику, он мора имати унутрашњу ситуацију под својом контролом. Милош је противљење својој вољи гледао као на угрожавање његове дипломатске борбе.

Случај који ће обележити и Милошев и политички живот Србије у нарених сто годиина, јесте убиство Карађорђа. У жељи да подигне нов устанак, који му је у време прогонства био опсесија, Карађорђе се 1817. вратио у Србију. Састао се убрзо са кумом Вујицом Вулићевићем, и од њега је тражио састанак са такође кумом, кнезом Милошем. Милош је знао да Карађорђево присуство може угрозити његову дипломатску борбу, али и ауторитет међу Србима. Убиство је организовао Вујица Вулићевић, који се са Карађорђем састао 25. јула 1817. у селу Радовање код Велике Плане. Након гозбе, Карађорђа је на спавању убио Вујичин слуга, Никола Новаковић. Милош је о овоме обавестио Марашлију и саму Порту, те је Карађорђева глава била доказ његове верности. Иако је ово убиство било велика мрља у Милошевом животу, оно је омогућило да Србија мирним средствима настави да се бори за што већу аутономију.

Кнез Милош и дипломатска борба

            Иако Порта није одговарала на српске захтеве, Милош се мирно држао приликом хришћанских устанака на Балкану, сузбијајући сваки покушај да се они пренесу у Србију. Ђакова буна из 1825. против самог Милоша такође није имала успеха. Међутим, доласком Николаја I на власт, Русија је била све присутнија на Балкану ког је тресао устанак у Грчкој, те је 1828. године објавила рат Османском царству. Он је окончан потписивањем Једренског мира 26. априла 1829. године када је Порта бачена на колена. Грчка је добила статус вазалне кнежевине, повластице Влашке и Молдавије су потврђене, а Србији су гарантоване одредбе Акерманске конвенције, које су одређивале да Порта испуни према Србији обавезе прописане Букурешким миром из 1812. године. Наравно, Порта је избегавала да своје обавезе до краја испуни, те се српски кнез одлучио на непосредну акцију, на тзв. „политику бакшиша“ која је увек деловала.

Тако је 30. априла 1830. године на Светог Андреју, у Народној скупштини обнародован Хатишериф. Милош је добио наследно кнежевско достојанство и образован је Савет састављен од доживотних чланова. Османске власти се нису смеле мешати у српску унутрашњу управу, а муслимани су морали напустити Србију. На тај начин завршен је петнаестогодишњи процес постепене изградње аутономије. Међутим, Турци су врло споро примењивали одлуке Хатишерифа из 1830. године. Одуговлачило се са враћањем шест нахија и исељавањем спахија из земље. Користећи побуну ајана у Босни, кнез Милош је одлучио да изазове устанак у три крајинске нахије источне Србије. Ова енергична акција брзо је уродила плодом, те је Порта морала уступити Србији шест нахија, што је објављено у Народној скупштини у Крагујевцу 13. фебруара 1834. године. Муслимани су силом протерани из Србије, али им је Милош морао новчано надокнадити губитак имања.

            Кнез Милош и унутрашња политика

            Може се рећи да је кнез Милош државу изједначавао са својим личним добром и да је безобзирним мерама стекао огромно богатство. Тако је он успео да изгради српску управу на начелу централизма и патријархалног самодржавља, услед чега су избијале многе буне. Након Милетине буне, долази до проглашења Сретењског устава, који је израђен од стране Димитрија Давидовића и усвојен у Народној скупштини фебруара 1835. године. Устав је предвидео три носиоца извршне, судске и законодавне власти: кнеза, Скупштину и Државни савет. Кнежева власт је сведена на најмању меру и углавном је пренета на Државни савет, састављеног од шест министарстава.

Доношење овако либералног устава изазвало је незадовољство Аустрије, Русије и Османског царства. То је кнез Милош искористио како би априла исте године укинуо Устав и образовао комисију за израду новог Устава. Уставно питање је решено Уставом из 1838. године, познатим као „Турским уставом“, по ком је власт уз кнеза вршио Савет од 17 доживотних саветника, из чијих редова су се бирали министри. Устав није предвидео стварање Народне скупштине, што је значило да је самодржавље кнеза замењено самодржављем 17 саветника. Након што су у Савет ушли уставобранитељи Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Милета Радојковић и Матеја Ненадовић, Милош је прешао 1839. године у Земун, мада се вратио у земљу на подсицање руског и енглеског конзула. Ипак, након буне Јована Обреновића у априлу против уставобранитеља и „Турског устава“, Милош је јуна 1839. абдицирао у корист сина Милана и повукао се на своје имање у Влашкој.

Кнез Милош Обреновић, господар Обреновић
Кнез Милош Обреновић, господар Обреновић

Кнез Милош у изгнанству

            Након одласка са власти, Кнежевину Србију је задесио период унутрашњих сукоба и смене династија. За то време, Милош се налазио на својим имањима у Влашкој, која је купио захваљујући огромном богаству од монопола над трговином сољу. Одлуком великих сила, Милошу је као место боравка одређен Беч, где се убрзо сукобио са Метернихом. Кретање му је било ограничено у Бечу, док је изван њега могао ићи само у Чешку или Моравску. Једно време је у кући кнеза Милоша живео и Вук Стефановић Караџић са децом. Након збацивања са власти 1842. године, Милошу се у Бечу придружио и његов син Михаило. Кретање кнеза Милоша и Михаила по Бечу је пратила аустријска тајна полиција, али и агенти Кнежевине Србије.

Након што од Метерниха 1843. не добија сагласност да путује на сахрану своје супруге, Милоша почиње да кује планове о повратку у Србију. Организовао је једну побуну 1844. године која је брзо угушена, а током турбулетног периода 1848/49. је био веома активан. Одлазак Метерниха са власти је Милошу дао већу слободу, док је ситуација у Кнежевини Србији постајала све напетија у наредној деценији. Кнез Александар Карађорђевић се сукобио са Саветом, на чијем челу се нашао Тома Вучић Перишић. Тријумвират Тома Вучић Перишић-Илија Гарашанин-Миша Анастасијевић доноси октобра 1858. године Закон о Народној скупштини, да би изборе за њу у новембру финансирао лично Милош Обреновић. На Светоандрејској скупштини је једногласно затражена кнежева оставка, па је он пребегао Турцима у град и тиме фактички абдицирао. Скупштина је за новог кнеза поново изабрала Милоша Обреновића.

Кнез Милош у Бечу 1848. године
Кнез Милош у Бечу 1848. године

Друга владавина кнеза Милоша

            Повратак Милоша на власт изазвао је велико незадовољство Османлија и Аустрије, јер је то значило активирање Србије у спољној политици. Милош је упутио Порти захтеве који су се тицали остваривања пуне унутрашње независности: наследно право кнежевог достајанства и укидање Устава из 1838. године. То је заправо значило да кнез Милош наставља тамо где је стао 20 година раније и да се његова природа није изменила.

Због рата у Италији, Порта је осећајући тензије попустила и најзад 1860. године решила питање наследности кнежевског престола. У решавању уставног питања Милош није ни чекао одобрење Порте; одмах је почео са кршењем Устава и из Савета елиминисао све своје противнике. Његов велики противник Тома Вучић Перишић је ухапшен на сред улице, да би умро у болници под врло сумњивим околностима. Стари кнез је министре претворио у своје писаре, а полицију и војску узео у своје руке. Ово је изазвало огорчење либералне омладине и интелигенције, те се њихов сукоб са кнезом заоштрио. Кнез Милош је у својој другој владавини тражио подршку сеоских маса, те је његова владавина представља својеврсну реакцију села на бирократски систем. Ипак, друга владавина кнеза Милоша је примљена као привремена са обзиром на његову дубоку старост. Његова смрт 26. септембра 1860. је означила почетак епохе просвећеног апсолутизма Михаила Обреновића.

            Кнез Милош Обреновић и његов историјски значај            

Многи српски историчари су се сложили да је кнез Милош Обреновић највећи политички ум у историји Србије. Иако неписмен и необразован, кнез Милош је био човек изузетне интелигенције, који је трговачко умеће знао да примени у политичким надмудривањима. Способан да учи на туђим грешкама, храбар и лукав, кнез Милош је током дуготрајне дипломатске борбе за аутономију Србије показао како се у политици сабира два и два.

Остварујући своје политичке циљеве, није презао да елеминише било кога ко му се нађе на путу. Иако је положај искористио да се обогати, за потребе државе је често знао дубоко да завуче руку у сопствени џеп. Са друге стране, поред тога што је била аутократска, унутрашња политика је повољно утицала на развој просвете, културе и привреде. Међутим, убиство Карађорђа је бацило сенку на добар део његових заслуга и довело до тога да се у делу народа оцрни његова личност, што ће проузроковати поделу на Карађорђевиће и Обреновиће. Данас, када је та подела изгубила на актуелности, ваља истаћи да су кнез Милош и Карађорђе били две стране исте приче, без којих се не би стигло до независности 1878. године.

Објављено дана Оставите коментар

Стефан Твртко Котроманић – Краљ Срба, Босне и Приморја

Потези које је Стефан Твртко Котроманић током своје владавине доносио јасно указују у ком правцу је желео да усмери свој владарски престиж,  али и престиж Босне као једне од српских средњовековних држава. У својој тенденцији да се на свакин начин удаљи од било чега што има везе са Србима, политичко Сарајево је посегло за личношћу краља Стефана Твртка Котроманића као средњовековном упоришту данашњег бошњачког националног идентитета. Овакви потези оскудевају у историјској заснованости јер је национални идентитет појам анахрон средњем веку, док је сама средњовековна Босна била једна од средњовековних српских држава која је у XII веку успела да се издвоји.

            Бан Твртко Котроманић

            Када је 1353. дошао на власт, Твртко је имао свега петнаест година, према чему можемо закључити да је рођен 1338. године. Његов отац је био кнез Владислав Котроманић, брат Стефана II који је бановао Босном од 1322. године. Њихова мајка је била Јелисавета, ћерка краља Драгутина, чиме је Твртко био у крвном сродству са Немањићима. По мајци Јелени, Твртко је био у сродству са хрватском феудалном породицом Шубића и вероватно је под њеним утицајем васпитаван као католик. Босна је у време Твртковог доласка на власт била вазал моћног угарског краља Лајоша I. Положај младог бана био је отежан великом снагом босанске властеле, чију је непослушност подстицало затезивање односа Твртка са својим угарским сениором. На основу свог брака са Јелисаветом, ћерком Стефана II, Лајош I је од Твртка потраживао Хум до Неретве, па је неискусни и слаби Твртко био приморан да му га преда. Период покорности Лајошу је трајао до 1363. године и за тај период Твртковог бановања нема поузданих извора. Највероватније због побуне, угарска војска је 1363. у два правца напала Босну, али су обе војске заустављене код Сокола, односно Сребреника. После ових победа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле на челу са његовим млађим братом Вуком. Твртко са мајком бежи у Дубровник, одакле се обраћа за помоћ мађарском краљу и уз његову помоћ се враћа на власт. Каснији Вукови покушаји да поново збаци брата били су безуспешни.

            Твртко Котроманић и Србија

            Након смрти цара Душана, Србијом је завладала феудална анархија и она се годинама све више појачавала. За то време је Твртко ојачао и био је спреман да се упусти у борбу између српских феудалаца. Ступио је у блиске односе са кнезом Лазарем Хребељановићем, са којим га је највише спајала заједничка опасност у лику жупана Николе Алтомановића. Непријатељства са њим су увелико трајала јер је Алтомановић помагао побуну против Твртка и нападао Дубровник у више наврата, а помагали су га Угарска и њен великаш Никола Горјански. Међутим, преговори Алтомановића са Млечанима су натерали Угарску да подржи савез Твртка и Лазара, па су они заједничким снагама поразили Алтомановића током 1373. године, при чему је Твртко заузео територије у долинама Дрине и Лима. Након тога, Твртко се сукобљава са Балшићима који су искористили Алтомановићев пад и заузели дубровачко залеђе, на које је претендовао и сам. Почетком 1377. Твртко заузима Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa да опљачка територију до Невесиња. Међутим, Ђурађ убрзо умире и Твртко успева да осигура власт над дубровачким залеђем, чиме је постао господар обале Јадрана између Котора и Дубровника.

            Краљ Стефан Твртко Котроманић

            Освајањима се унутар граница Тврткове државе нашао већи број земаља са православним становништвом и храмовима. Заузимањем Полимља, у Твртковом поседу се нашао манастир Милешева, код данашњег Пријепоља. У овом манастиру се налазио гроб Светог Саве, чији је култ међу Србима био већ раширен. У средњем веку је светородност била од изузетне важности за престиж једне династије. Због тога су се многи владари позивали на крвно сродство са светитељима или неким другим династијама које су биле светородне. У овом случају, Твртко се са потпуним правом позвао на Немањиће јер је мајка његовог оца била ћерка краља Драгутина. Поред тога, држава Немањића више није постојала и у томе је лежала могућност да се Твртко као њихов потомак наметне као изузетно важан политички фактор. Највероватније на Митровдан 1377. године, Твртко је крунисан за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, што је била његова најчешћа титулација. Додаје себи име Стефан, које су носили  сви владари из династије Немањић, а по немањићком узору покушава да уреди свој двор, јер је церемонијал у средњем веку био изузетно значајан. Од Дубровчана је почео да прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка, који су они до тог тренутка плаћали српским владарима, што представља гест признања Твртка као краља. Повеља Дубровчанима из 1378. године доказује да се Твртко крунисао у Милешеви, земљи својих прародитеља, а не у Милама крај Високог, како тврде историчари или псеудоисторичари из Босне и Херцеговине. Крунисање је веома битно по питању његове верске припадности, о чему извори дају магловиту слику. Сматра се да је васпитаван као католик под утицајем мајке, а постоје и извори где он поједине католичке свештенике назива духовним оцима. Међутим, многи српски историчари сматрају да је најкасније уочи крунисања постао православац, јер без тога оно не би било могуће. У прилог овим претпоставкама иду многи извори, поготово папски, као и радови хрватских историчара који Твртка називају „грчким шизматиком“, односно православцем.

Твртко Котроманић фреска

            Краљ Стефан Твртко и Приморје

            Твртко је желео да Босна добије свој излаз на море и да не буде зависна од дубровачке луке. Он је 1382. године подигао град Нови у Боки Которској, као утврђено пристаниште. Дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град добија садашњи назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова који су почели да преносе со, долази до заоштравања односа са Дубровником, који је имао монопол над трговином сољу. Краљ Твртко I користи ситуацију након смрти Лајоша Великог 1382. и од своје сестре од стрица, угарске краљице Јелисавете, 1385. године добија Котор у ком се могло трговати сољу. Две године касније његову власт признаје Клис, седиште Шубића, под условом да Твртко потврди сва ранија права која је овај град уживао. Потом су освојени Врана и Омиш, а почетком 1388. и Книн. Након што је привремено био заузет османском опашношћу, краљ Стефан Твртко се вратио освајању у Далмацији. Прво му се 1390. покорио Сплит под одређеним условима, а исти пример су следили Трогир и Шибеник, острва Брач, Хвар и Корчула. Краљ Твртко је углавном потврђивао права која су ови градови имали под угарском влашћу. Једна од тековина његове власти у Далмацији јесте јачање православља. У градовима који су његову власт признали, долази до јачања и проширивања православних заједница, као и изградње православних храмова.

Твртко Котроманић споменик

            Краљ Стефан Твртко и борбе са Османлијама

            Продори османских трупа из новооснованог Румелијског беглербеглука током осамдесетих година XIV века су све више угрожавали Босну и земље које су настале на рушевинама Душановог царства. Први упади су забележени 1386. године када је кнез Лазар победио Османлије код Плочника, да би се следећа велика борба одиграла 27. августа 1388. године код Билеће, између османских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином и одреда Краљевине Босне које су предводили војвода Влатко Вуковић и Радич Санковић. Босанска војска је тада потукла противника, док се Лала Шахин једва спасао бекством. Поред тога што се крунисао за краља Срба и баштинио традицију Немањића, пре свега треба истаћи практичне разлоге због чега је Твртко озбиљно схватио османску опасност и због тога прекинуо освајања у Далмацији. Свог најбољег војсковођу, Влатка Вуковића, поставио је на чело одреда који се запутио на Косово како би помогао војсци српских феудалаца на челу са кнезом Лазаром. Након Косовске битке 15. јуна 1389. године, краљу Твртку на великој победи честита канцелар Фирентинске републике, Колучо Салутати, у писмима током октобра исте године. Захваљујући овој преписци, западна Европа је упозната са овом великом битком и смрћу султана Мурата, који је био и остао једини пострадали османски султан на бојном пољу. Смрт султана Мурата је разлог због чега Салутати, као и византијски извори, говори о победи јер је у тадашњем односу снага и утицаја Мурат ипак био изнад кнеза Лазара. Иако Твртко лично није учествовао, учешће његове војске под командом Влатка Вуковића је било изузетно значајно и Босна се тако на неко време нашла изван домашаја османске моћи. Краљ Твртко се опет окренуо Далмацији и у време ширења власти на том подручју је преминуо 10. марта 1391. године.

Твртко Котроманић дукат

            Твртко Котроманић као краљ новокомпоноване нације

            Избијањем рата у Босни и Херцеговини, босански муслимани су као свој симбол одредили љиљане са грба Котроманића. Већ тада се приступило позивању на нешто са чим данашњи Бошњаци немају никакве везе. Третирања Твртка као Бошњака наставиће се у наредним деценијама, а своју кандидатуру за његово присвајање истакли су и Хрвати који неретко својој деци дају име Твртко, док су поједине јединице Хрватског вијећа одбране у време рата носиле његово име. Његова мајка заиста потиче из хрватске феудалне породице, али то свакако не може бити пресудан фактор. Упркос својим специфичностима као државе, о Босни средњовековни историјски извори пишу као неспорно српској земљи. Као најзначајнији средњовековни владар те Босне, јавља се Твртко Котроманић који се у Милешеви, над гробом Светога Саве, крунише за краља Срба, Босне и Приморја, узима немањићко владарско име Стефан, а своје порекло и престиж везује за најзначајнију српску династију. Према томе, о бошњаштву или хрватству краља Стефана Твртка нема ни говора јер националног идентитета у данашњем смислу није било у средњем веку. Идентитификација у средњем веку се заснивала на сталешкој подели, па се ни српство у данашњем смислу такође не може везати за краља Стефана Твртка Котроманића. Међутим, не може се ни оспорити да је Босна од свог првог помена у историјским изворима била означена искључиво као једна од српских земаља, упркос својим специфичностима у односу на остале. Као назјначајнији владар такве Босне, Стефан Твртко Котроманић се профилисао позивајући се на крвну сродност са најзначајнијом српском династијом, што решава све дилеме ком историјском наслеђу он припада.

Објављено дана Оставите коментар

Драган Стојковић Пикси – портрет фудбалског победника

Када је Драган Стојковић Пикси преузео фудбалску репзрентацију Србије, од самог старта смо могли видети енергичнији и смисленији приступ играча у нашем националном дресу. Тако нешто не треба да чуди с обзиром какав ауторитет има Стојковић; у питању је шеста Звездина звезда, по многима последња аутентична десетка европског фудбала, један од најбољих српских фудбалера у историји и идол многих генерација у Србији и Јапану.

Пикси – фудбалско чудо из Паси Пољане

Тренутни селектор фудбалске репрзентације и велики фудбалски виртуоз је рођен 3. марта 1965. године у Паси Пољани код Ниша. Као дечак, врло брзо је прешао у ФК Раднички из Ниша, где је са шеснаест година потписао стипендијски уговор. Прикључен је првом тиму у лето 1981. године и потом дебитовао у Неготину против Хајдук Вељка. Прву такмичарску утакмицу за Раднички из Ниша је одиграо априла 1982. године против Вардара из Скопља, да би првенац постигао врло брзо и то у ремију против загребачког Динама. Следеће сезоне добија значајнију улогу у тиму, потписује први професионални уговор након што је постао пунолетан и врло брзо дебитује за А репрзентацију Југославије на утакмици са Француском у Београду. Добрим играма у Радничком постаје најтраженији фудбалер у Југославији. У дресу Радничког је забележио 70 утакмица и 8 погодака у мрежи ривала.

Драган Стојковић – Звездина звезда

Лета 1986. године Црвену Звезду напушта њен дугогодишњи нападач и идол навијача, Милко Ђуровски, који прелази у редове вечитог ривала. Био је то велики ударац за црвено-беле који су управо тада сковали дугогодишњи план да у свој тим, поред играча из сопствене школе, доведу и оне најбоље са територије читаве Југославије. Драган Стојковић је био звезда тог прелазног рока и за његов потпис су се највише борили београдски вечити ривали. На крају, у последњем тренутку потписује за Црвену Звезду, где је по сопственим речима једино желео да пређе. Од самог старта је био лидер на терену и фактички капитен, иако је капитенску траку тада носио искусни Бошко Ђуровски. Иако везни играч, прву сезону завршава као најефикаснији играч тима. Међутим, титулу осваја Вардар из Скопља. У сезони 1987/88. Стојковић се окитио титулом шампиона Југославије и поново бива најбољи стрелац екипе. Потез за памћење је извео у победи против Партизана од 3:2 у 81. вечитом дербију, када је директно из корнера савладао чувара мреже црно-белих, Бранислава Ђукановића. Следеће године се Звезда поново такмичила у Купу европских шампиона, где се у 1/8 финала сусрела са Миланом, ког је предводио холандски трио Гулит – Рајкард – Ван Бастен. У првој утакмици у Милану, Пикси је сјајним соло продором кроз одбрану италијанског клуба постигао један од најлепших голова у каријери. Ништа мање леп није био ни волеј на реванш утакмици у Београду. Међутим, обе утакмице су се завршиле резултатом 1:1 и пришло се извођењу пенала, после којих је Звезда испала, а Милан касније тријумфовао у овом такмичењу. Црено-бели сезону завршавају без трофеја, за шта су се искупили следеће године фуриозним освајањем дупле круне. Утакмица финала Купа маршала против Хајдука из Сплита била је његова последња у црвено-белом дресу. Одиграо је 159 утакмица и постигао 65 погодака, освојио је две титуле првака и један куп, а 1989. године је проглашен шестом Звездином звездом.

http://www.crvenazvezdafk.com/upload/ClubStar/Images/2014_11/P.jpg

Олимпик Марсеј и године повреда

У лето 1990. године прешао је у француски Олимпик из Марсеља, тада један од најбољих клубова Европе, за рекордну суму новца у домаћем фудбалу. Испоставиће се да ће његову каријеру у француском клубу обележити финални сусрет Купа европских шампиона са – Црвеном Звездом. Иако је читаве сезоне имао проблема са повредама и поверењем тренера, нашао се на терену у продужецима и био је одређен за извођача једанаестерца. Међутим, Пикси је одбио да шутира пенал против бившег клуба који је те вечери постао европски клупски шампион. Наредну сезону је провео у редовима Вероне као позајмљени играч, где оставља солидан утисак и враћа се потом у Марсеј и учествује у освајању Лиге шампиона 1993. године. Иако није био у ситуацији да игра онако како зна, Пикси је остао у лепом сећању код навијача Марсеља и пре неколико година је у навијачкој анкети био изабран у идеални тим свих времена.

Пикси – бог фудбала у Јапану

У пролеће 1994. Стојковић је потписао уговор за тим из јапанске Џеј лиге,  Нагоја Грампус Ејт. Тренер Нагоје био је каснија тренерска легенда Арсен Венгер, а потом и славни енглески нападач Гери Линекер. За седам сезона у Нагоји, Пикси је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова. Проглашен је најбољим играчем Џеј лиге за сезону 1995. и од тада је стекао огромну популарност међу јапанским навијачима, посебно међу оним Нагојиним, захваљујући сјајним потезима, луцидним головима и дриблинзима, што тамошња публика до тада није имала прилике да види. Навијачи скандирали његово име сваки пут када постигне гол. Добио је улицу, а такође једна трибина и улаз број 10 на стадиону носе његово име, пошто је целу каријеру носио тај број на дресу. Чак је и Тојота произвела модел који носи његово име. У Нагоји завршава фудбалску каријеру 2001. године и тада су одигране две опроштајне утакмице. Први меч је одигран 7. октобра у Нагоји и састали су се домаћи тим и Црвена звезда, док је друга утакмица одиграна 29. октобра на нишком стадиону Чаир, где је Раднички дочекао Вардар, тим против ког је Пикси дебитовао априла 1982. године.

Пикси – капитен репрзентације

Дебитовао је за репрзентацију 12. новембра 1983. године против Француске (0:0) у Београду и након неког времена постаје стандардан играч. Следеће године са олимпијском репрзентацијом осваја бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. Исте године је учествовао и на Европском првенству у Француској, где је као тинејџер одиграо три утакмице и постигао гол против домаћина у поразу од 2:3. Један од лидера тима постаје код Ивице Осима и то се примећује већ током квалификација за Светско првенство у Италији 1990. године. Поново је био запажен против Француза, да би на крају Југославија као првопласирана отишла на светску смотру фудбала у Италији. Након проласка групне фазе, Југославија се у Верони састала са Шпанијом. Пикси тада култним лажњаком доноси предност плавима, а потом након изједначења, у продужецима постиже победоносни погодак из слободног удараца. У земљи у којој се већ наслућивао рат, завладала је еуфорија и по градовима широм Југославије (осим у Хрватској и Словенији) се славило до зоре. Међутим, и поред боље игре, Југославија је такмичење окончала после пенала против Марадонине Аргентине и заузела пето место. Иако се Југославија квалификовала на Европско првенство 1992. године, екипа чији је Пикси био део је дисквалификована и после много перипетија враћена  из Стокхолма. Уместо Југославије је отишла Данска и на крају освојила турнир. Након укидања санкција, Пикси је постао капитен и предводио је СР Југославију на Светском првенству у Француској 1998. и Европском првенству у Белгији и Холандији 2000. године. У оба случаја, „плави“ су догурали до четвртине финала и оба пута су елеминисани од Холандије. Након 84 утакмице и 15 голова, опростио се 2001. у сусрету са Јапаном.

Dule Savić: "Reprezentacivci, borite se kao junaci sa Košara zbog  godišnjice zločinačke NATO akcije" - Telegraf.rs

Пикси – селектор победник

Након играчке каријере, Пикси се од 2001. до 2005. налазио на челу Фудбалског савеза Југославије, а потом од 2005. до 2007. на челу Црвене Звезде. Након председничке функције у Црвеној Звезди, Пикси одлази у Јапан где постаје тренер Нагоје. У трећој сезони као тренер Нагоје, 2010. године је донео прву титулу шампиона овом клубу и тако се заувек уписао у клупску историју. Након Нагоје, радио је као тренер у Кини, да би 3. марта 2021. године, на свој педесет и шести рођендан, преузео место селектора репрзентације Србије. Након што је много пута помињан као решење, Пикси је коначно сео на клупу наше репрзентације која је пре тога неславно испала од Шкотске у баражу за Европско првенство. Готово да је цела фудбалска јавност у Србији гледала у Пиксија као спас након година кукавичке игре и лоше атмосфере у тиму и око њега. Очекивања јавности су била оправдана након првих утакмица под Пиксијевом тренерском палицом. Одстрањени су играчи који су реметили атмосферу, придодати су неки млађи и пронађен је одговарајући систем игре који је са храброшћу и залагањем играча почео готово одмах да даје резултате. Иако је се неколико несрећних киксева Србија сама себи закомпликовала ситуацију, до краја квалификација је Србија имала шансу да се са моћним Португалом бори за прво место. Поготком Александра Митровића у Лисабону за 2:1 у последњим тренуцима меча, Србија је надиграла и победила Португал, те на тај начин у великом стилу обезбедила своје место на Светском првенству у Катару. Нама као навијачима једино преостаје да са нестрпљењем дочекамо мундијал и да пружимо највећу могућу подршку нашој репрзентацији на челу са селектором Драганом Стојковићем Пиксијем.

https://nova.rs/wp-content/uploads/2021/11/14/1636926578-Selektor-Dragan-Stojkovic-Piksi-Foto-TV-Nova-S-750x425.jpg

Објављено дана Оставите коментар

Светозар Милетић – Србин и грађанин

Вероватно да не постоји значајнији политички представник Срба у Хабзбуршкој монархији током друге половине XIX века. Међу Србима је Светозар Милетић ширио идеје грађанског либерализма и националне еманципације. Због свог политичког ангажмана, Светозар Милетић се нашао на удару угарских власти због чега ће бити утамничен. То ће утицати да га многи с разлогом посматрају као апсолутно идеалну личност, али слика о Светозару Милетићу није тако једноставна, што свакако не може умањити чињеницу да се ради о једној од најмаркантнијих историјских личности у Срба.

Порекло Светозара Милетића

 Светозар Милетић је рођен 22. фебруара 1826. године у Мошорину, у Шајкашкој области. О његовом пореклу се распреда доста недоказивих прича. Најчешћа је она у којој Александар Сандић сматра да Милетић вуче порекло од Милете Завишића, граничара који се из Костајнице доселио у Шајкашку. Светозаров деда Аврам Милетић је први о ком постоје званични подаци. Његов средњи син Сима се оженио Теодосијом Тодом Рајић из Баваништа. Сима и Тода су 1826. године добили сина чије је крштено име било Аврам, али је на мајчино инсистирање постао Светозар. Иако је била сеоска домаћица, мајка Тода је била страствени читалац и поклоник српске културе. Чак је Светозару и његовој сестри Драгињи дала имена по ликовима из романа Милована Видаковића.

Светозар Милетић – славенофил у Пожуну

Завршио је немачку школу у Тителу са одличним успехом. По савету очевог пријатеља, новосадског адвоката Арона Малетина, Милетић је уписан у Српску гимназију у Новом Саду. У то време новосадска српска гимназија је својим ђацима пружала могућност да без пријемног испита могу да упишу другу гимназију, академију или универзитет. Директор гимназије, Јован Хаџић, каже да је Светозар Милетић најбољи ђак који је ту гимназију похађао. Надареног Милетића су стипендирали многи имућни Срби, као и владика Јосиф Рајачић. Евангелистички лицеј у Пожуну уписује 1844. године и тамо се упознаје са српским посланицима на Угарском сабору. Надареном Светозару школовање није одузимало превише времена и труда, па се додатно образовао изучавајући језике и културе – читао је у оригиналу чешке, словачке, пољске и руске писце. Значајан утицај на Светозара Милетића имао је Људевит Штур, његов професор и најзначајнији словачки национални радник. Милетић постаје уредник студентског часописа „Славјанка“, председава српским ђачким покретом „Слобода“ и уређује рукописни часопис „Српски соко“. По завршетку друге године, Милетић одлази у Пешту да студира мађарска права. Он се томе није претерано радовао, пошто су та права била застарела, базирана на феудалним односима. Након револуције ће се определити за аустријско право.

Светозар Милетић

Светозар Милетић и Пролеће народа

Милетића је револуционарна 1848. затекла у Пожуну. Његове мађарске колеге су га оптужиле да је издајник и да жели да Руси освоје Угарску. Српска омладина у Пожуну пратила је рад Диете у Пожуну, као и новосадску делегацију која је изнела српске захтеве у 16 тачака. Сазнали су и за Кошутову изјаву по којој у Угарској постоји само један народ, што је био разлог да се Срби организују и оружјем бране своја национална права. Милетић се тада у име пожунске омладине састао са српском омладином у Бечу и договорио је новосадску омладинску скупштину. Из Пожуна се вратио у Шајкашку и одмах по повратку је отишао у Чуруг и Надаљ, где је агитовао против одласка граничарских јединица  на фронт у Италију. Војне власти у Чуругу намеравале су да га ухапсе, али га је народ одбранио од њих. Међутим, није успео да спречи одлазак граничара, али је своје агитовање наставио у Срему. Новосадска скупштина одржана је 20. априла 1848. и на њој је Милетић водио главну реч. После је преко Сремских Карловаца отишао у Београд, где је покушао да утиче на српску владу да крене у рат против Турака и тако започне општи устанак на Балкану. Српска влада на ово није могла да пристане. Након тога се вратио у Карловце и присуствовао је Мајској скупштини. Милетић је постао заменик у Одбору за посебне намене, па му је поверено да носи поверљиве поруке војним командантима. У Београд је одлазио да би сакупио добровољце, а постао је члан Главног одбора.  Патријарх Рајачић га је марта 1849. послао у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања. Потпуно разочаран неуспехом, из Загреба је отишао у Мошорин и више се није активно укључивао у политичка збивања. Захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића, октобра 1849. је наставио студије права у Бечу и положио докторат.

Политички успон Светозара Милетића

Укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната долази до поновног политичког ангажмана Светозара Милетића. Почетком јануара 1861. Године, Милетић је у чувеном Туцинданском чланку предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране независне Угарске. Овај текст је испрва унео пометњу међу Србима, али га је потом млада либерална грађанска интелигенција прихватила у наредних десетак година. Као носилац либерално-националних идеја, Милетић се оштро супротстављао конзервативним и клерикалним круговима на Српским црквено-народним саборима. Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће. Његовом заслугом боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га након годину дана суспендује са овог места. Постаје председник Српске читаонице и под њеним окриљем се оснива Српско народно позориште. Почасни члан Матице српске постаје такође 1861. и бива веома ангажован при њеном пресељењу из Пеште у Нови Сад током 1864. године. Као власник и издавач, 1866. године покреће најзначајнији и најутицајнији политички лист код Срба у Хабзбуршкој монархији – „Заставу“. Милетић је био дугогодишњи уредник „Заставе“, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова. По други пут је биран за градоначелника 1867. године, али је као и првог пута смењен након годину дана. Више пута је изабран као посланик на Угарском сабору, а промену у његовој политици ће донети Аустро-угарска нагодба из 1868. године. У нашој историографији широко је распрострањено уверење да је Светозар Милетић од самог почетка своје борбе био у конфликту са мађарским политичарима. То није истина, јер се Милетић залагао за пуну независност Угарске од Беча и за решавање народносног питања унутар саме независне Угарске. До сукоба долази окретањем мађарских либерала ка договору са Бечом.

Српска народна слободоумна странка

Под Милетићевим руководством се 1869. оснива Српска народна слободоумна странка, која је била прва права организована странка код Срба у Хабзбуршкој монархији. Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Милетићев либерализам је био грађански, а национализам еманципаторски и самоодбрамбени, заснован на равноправности народа и супротан шовинизму. Сви захтеви странке су формулисани у пет тачака: национално питање у Угарској; развој уставности и грађанских слобода у Угарској и њен однос према Аустрији; државност Хрватске; Словени у аустријском делу државе; Источно питање. Пошто је у Новом Саду владала ванредна управа, конференција странке одржана је у Великом Бечкереку, 28. јануара. У дворани Магистрата окупило се око 300 српских политичара из разних делова Угарске. На основу Милетићевог нацрта, формулисан је Програм за кандидате и посланике на идућем Угарском сабору 1869. године. Одлуке усвојене у Бечкереку представљале су програм Српске народне слободоумне странке – Бечкеречки програм.

Светозар Милетић слика у боји

Светозар Милетић и Кнежевина Србија

Милетић је имао огромна очекивања од Кнежевине Србије: очекивали су да Србија ослободи српски народ под Турцима у Старој Србији и у Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао у виду апсолутистичке власти кнеза Михаила Обреновића. Сматрао је да само модерна, демократска и либерална Србија која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Кнез Михаило је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставе“. У Београду су наоружани људи тукли по јавним локалима Милетићеве присталице и раширена је пропаганда против њега. Након убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим и српски клерикалци из Војводине су оптуживали Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкашке и банатских граничара.  Намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да обеси Милетића.

Тамновање и болест

Због његовог вређања хрватског бана Евина Рауха у „Застави“, Милетић је осуђен на годину дана затвора у Вацу. Био је затворен 1870/1871. године, пуних годину дана. По повратку из вацке тамнице дочекан је врло свечано у свим српским срединама. Популарност му је била на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појавио, био је слављен, уз огорчење угарске владе. Змај је тада певао о њему: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик“. Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, влада Калмана Тисе је решила да му трајно стане на пут. У ноћи између 4. и 5. јула 1876. године Милетић је ухапшен и одмах превежен у Будимпешту, под изговором да је починио тешку издају. Суђење је отпочело тек септембра 1878. године, а главни аргументи против Милетића, ког је заступао др Михаило Полит Десанчић, су били његови текстови у „Застави“ и изјаве лажних сведока и провокатора. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију у трајању од шест година. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напуштали, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Ипак Милетић је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем стању. Нервна болест се периодично испољавала након ослобођења. У августу 1882. године Милетић је потонуо у најтежи облик обољења и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу, одакле излази 1890. године. Након овога Светозар Милетић више није био свесна и рационална особа и након две деценије тешког боловања, преминуо је 4. фебруара 1901. године у Вршцу.

Светозар Милетић – симбол Новог Сада

Данас се на помен Светозара Милетића махом мисли на његов споменик на Тргу слободе у Новом Саду. Позитивно страна ове приче је то што се за његово име везује најпознатије састајалиште у Новом Саду, чиме се Милетић заиста учврстио као један од његових симбола. Међутим, са друге стране, то показује колико се међу српским народом, поготово изван Војводине, мало зна о Светозару Милетићу. Интересовање за њега после дуже времена је пробудио филм Дарка Бајића, „Име народа“. Међутим, у њему је представљена идеализована и доста нетачна слика, како Милетића, тако и његовог окружења, али уметничке слободе у играним филмовима нису никаква реткост. Проблем је такође и осуђивање појединих сегмената његове политике, пре свега упорних покушаја политичког приближавања Мађарима и Хрватима. Међутим, треба схватити контекст ондашњег времена и ситуацију у којој се српски народ налазио. Тиме закључујемо да Светозар Милетић није имао много избора и да је политичке одлуке доносио у најбољој намери за српски народ на подручју Хабзбуршке монархије. Уместо осуда, паметније би било да се запитамо због чега ништа нисмо научили из његових грешака.

Светозар Милетић споменик Нови Сад
Објављено дана Оставите коментар

Сердар Јанко Вукотић – Творац чуда код Мојковца

Да је подвиг на Мојковцу у зиму 1916. једина ствар учињена за његова живота, био би довољан разлог да се сердар Јанко Вукотић може посматрати као једна од најзначајнијих српских личности на подручју Црне Горе. Захваљујући њему и његовој храбројс војсци, кравави Божић код Мојковца је омогућио каснији Васкрс српске војске на Кајмакчалану, пробој фронта и уједињење српског народа у једну државу, чији је присталица и сам био.

Сердарска породица Вукотић

Рођен је на 18. Фебруара 1866. године на Чеву код Цетиња,  као осмо, најмлађе дете. Његова мајка, Марица Мрваљевић, била је родом из села Томић, а отац, сердар Станко Вукотић, био је члан Сената и Великога суда. Станко Вукотић је био у сродству са оцем кнегиње, касније краљице Милене Петровић, која је била ћерка Петра Вукотића. Према томе, сердар Јанко Вукотић је био њен братанац. Основно школовање је започео у родном месту 1872, да би га због ослободилачких ратова завршио тек 1882. године. Нижу гимназију је учио на Цетињу, а након опредељења за војни позив одлази у Италију, где у Модени завршава пешадијску официрску и подофицирску школу. На крају школвања био је други у рангу, па је тиме постао један од првих школованих официра Књажевине Црне Горе. Иако у сродству са владарском породицом, постепено је напредовао у војној хијерархији, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава која ће касније вешто примењивати.

Успон Јанка Вукотића

По повратку на Цетиње, најпре служи у тамошњој пешадијској јединици са чином поручника, а 1888. прелази у Министарство војно. Унапређен је 1892. и тада из Министарства прелази на место команданта гарде књаза Николе Петровића. Годину дана је командовао Пешадијском подофицирском школом, која је основана на јесен 1895. године. До 1902. године, Јанко Вукотић ће стицати искуство на различитим положајима, да би га потом књаз Никола  унапредио у чин бригадног генерала, односно бригадира. Наредне 1903. је постављен за начелника Општег одељења Министарства војног. Као начелник се залагао за отварање Пешадијске официрска школе у Цетињу и Артиљеријске официрске школе у Никшићу што је остварено 1903, као и за реорганизацију Народне војске која је бројала 11 бригада са 56 батаљона. У модернизацији црногорске војске, велику улогу је имала Руска империја донирајући значајна новчана и војна средства. Почетком 1905. постао је члан Државног савета, а убрзо ће доћи и до промена у државном уређењу Црне Горе.

Сердар Јанко Вукотић

Коначно сердар

Први црногорски Устав је књаз Никола најавио у познатој Лучинданској прокламацији 31. октобра 1905. године. На изборима за Уставотворну скупштину изабрани су све сами државни посланици, а на чело владе стао је Лазар Мијушковић. Министар војни у првој парламентарној влади Црне Горе био је Јанко Вукотић. Од 1906. био је заступник председника владе. Неколико месеци је командовао Никшићком бригадом, био је управитељ Катунско-ријечке области и командант Катунске бригаде. Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. је изазвала велику кризу на Балкану. Као књажев изасланик, бригадир Јанко Вукотић је отпутовао за Београд, а затим је одатле са Стојаном Новаковићем и Николом Пашићем отишао у Цариград, где је изнео противан став Црне Горе о анексији. Међутим, она је ипак прихваћена под притиском Руске империје, која након рата са Јапаном није била спремна да заоштри односе са Аустро-угарском. Члан Државног савета поново је постао 1909. године, а неколико месеци пре проглашења Краљевине Црне Горе, био је командант Колашинске бригаде. Тада је постао судија у Великом војном суду и члан Комисије за погранична питања са Турском.

Велику улогу је имао 1911. приликом арнаутске побуне против османске власти, па је као владин изасланик послат да чува црногорску границу, где је истовремено помагао побуњенике, слао им оружје и прихватао њихову избеглу нејач. Као најпопуларнији и најспособнији војник у Црној Гори, поштован од стране и присталица и противника безусловног уједињења са Србијом, Јанко Вукотић уочи Балканских ратова добија чин сердара, односно војсковође. Као генерал-ађутант краља Николе је учествовао у завршним припремама Црне Горе за ослободилачки рат против Османског царства.

Сердар Јанко Вукотић

Сердар Јанко Вукотић и Балкански ратови

Црна Гора је прва међу балканским савезницима објавила рат Османском царству. Сердар Јанко Вукотић је командовао Источним одредом црногорске војске, који је октобра 1912. за двадесетак дана, муњевитом брзином ослободио предео од Мојковца и Бијелог Поља, преко Берана, Рожаја и Пећи до Дечана и Ђаковице. У том рату су се две српске војске први пут заједно бориле код Пећи и Ђаковице. Њихово спајање представља један од најсентименталнијих призора у српској историји. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима”, извештавао је тада сердар Јанко Вукотић црногорског краља Николу. Тиме је окончано ослобађање Метохије и испуњен вековни сан о ком је певано у песми „Онамо, намо“.

Након испуњавања задатка, са две бригаде Источног одреда 18. новембра 1912. стиже на фронт око Скадра. Тада је постао начелник Врховне команде црногорске војске. Црногорској војсци се придружују снаге Краљевине Србије, те оне заједнички образују Приморски корпус под командом генерала Петра Бојовића. Јануара и фебруара 1913. Јанко Вукотић је учествовао у заузимању Великог Бардањола у близини Скадра. Упркос противљењу Аустро-угарске и Велике Британије које је узроковало повлачење генерала Бојовића, црногорске снаге су 23. априла 1913. тријумфално ушле у Скадар. Јанко Вукотић је требао да постане војни, а Петар Пламенац цивилни гувернер, међутим велике силе су решиле да град с околним подручјем уђе у нову државу Албанију, па се остварило упозорење руског императора Николаја II да ће црногорске жртве при заузимању Скадра бити узалудне. У току Другог балканског рата, сердар Јанко је командовао Дечанском дивизијом од 13.000 војника и официра, која је упућена у помоћ Првој српској армији, нападнутој од стране Бугара на Брегалници.

Као реакција на напуштање Скадра, влада бригадира Митра Мартиновића је поднела оставку 4. маја 1913. године. Три дана касније, сердар Јанко Вукотић постаје нови председник Владе и министар војни. До краја децембра 1915. године се Јанко Вукотић налазио на чело три црногорске владе. У чин дивизијара бива унапређен 1. фебруара 1914. године.

Сердар Јанко Вукотић

Сердар Јанко – командант Санџачке војске

Када је Аустроугарска објавила рат Србији, сердар Јанко се налазио на лечењу у Италији. Пошто је примио вест, одмах се вратио на Цетиње. Краљевина Црна Гора се прва придружила Краљевини Србији, иако су Централне силе покушале на све начине да раздвоје Београд и Цетиње. У то време сердар Јанко је обављао функцију министра војног, начелника Штаба црногорске војске, и команданта Херцеговачког одреда, на фронту према Херцеговини где је у августу 1914. потукао аустроугарску војску код Грахова. По доласку српске војне мисије, када су генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић преузели Врховну команду, сердар Јанко формира најјачу формацију у црногорској војсци – Санџачку војску. Она је заједно са Дринским одредом под командом Митра Мартиновића, најчешће оперисала у садејству са Ужичком војском, а посебно се истакла у септембру 1914. када је у заједничкој офанзиви стигла до Јахорине и Романије. Истурени делови Санџачке војске су чак ушли у Пале и Соколац. Према истраживањима академика Драгољуба Живојиновића, након пропасти офанзиве и пораза на Гласинцу, Јанко Вукотић и Митар Мартиновић су угрожавали војску Краљевине Србије тако што су се црногорске снаге повлачиле без икаквог реда и дисциплине. Иза овога стоји наређење краља Николе који је оправдано страховао да не дође до побуне у војсци, чиме би се Црна Гора ујединила са Србијом, а династија Петровић била збачена. Међутим, неспоразуми су брзо превазиђени, па је Санџачка војска чврсто бранила положаје на десној обали Дрине и имала велике заслуге током битака на Дрини и Колубари.

Крвави Божић код Мојковца

Србија је 7. децембра 1914. прогласила доношење Нишке декларације, којом је сасвим отворено, као свој први циљ истакла ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Црногорска влада је била заобиђена приликом састављања Декларације што је још више јачало неповерење краља Николе, који је желео да очува самосталност Црне Горе. За разлику од народа и војске, принчеви Данило и Петар су били симпатизери Централних сила, што је све допринело прекиду чврсте сарадње са Србијом. У периоду затишја, Црногорска војска је у јуну 1915. организовала акцију заузимања Скадра. За боље разумевање ове акције важно је знати чињеницу да је Црна Гора у Први светски рат ушла без ратног циља, само са идејом да се порази Аустроугарска и да се у рату помогне Русији и Србији. Изговор за ширење на дуго жељени Скадар је било арнаутско пљачкање савезничке помоћи која је преко Јадранског мора стизала у Црну Гору. Краљ Никола се није обазирао на упозорења Италије и Велике Британије, те је Скадар заузет. Међутим, Антанта је Црној Гори увела санкције, па је ионако рђаво снабдевање због лошег географског положаја прекинуто. Једино је Краљевина Србија упркос прекиду сарадње, редовно исплаћивала 50.000 златних динара дневно за издржавање црногорске војске. Оваквом развоју ситуације битно су допринеле гласине да краљ Никола преговара са Централним силама. Као што су знале да се удаље, Србија и Црна Гора су исто тако знале да се зближе, баш онда када је то најпотребније. То ће показати славна епопеја код Мојковца.

Приликом Макензенове тројне офанзиве, Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића је држала фронт од 500 километара, штитећи повлачење српске војске преко Црне Горе и северне Албаније. Од 6. јануара 1916. године су у рејону Мојковца вођене велике борбе, у којима је црногорска војска под командом сердара Јанка учинила извандредан напор: „пушком и бадњаком“ је зауставила надмоћнијег непријатеља и заштитила одступање српске војске. При одступању српске војске, регент Александар се сусрео са сердаром Јанком и одликовао га. Након пораза принца Петра на Ловћену 12. јануара 1916. је пало Цетиње, а влада је прешла у Подгорицу. Краљ Никола се упустио у преговоре како би склопио сепаратни мир са Аустро-Угарском. Капитулација је прихваћена 16. јануара 1916. године, а потом је уследила војна окупација и краљ је напустио земљу. Иако је испрва планирао да настави отпор, сердар Јанко је распустио војску сматрајући да их је краљ Никола издао.

Сердар Јанко Вукотић мојковачка битка

Сердар Јанко Вукотић након заробљеништва

Црна Гора је тада по први пут у својој историји капитулирала и то је Вукотић доживео као најдубљу личну трагедију. Са 49 година је преко ноћи остарио и био на самрти. Међутим, успео је да преживи и аустроугарска војска га је заробила. Многи официри, као и чиновници, учитељи, свештеници и виђенији људи који су били претња по аустроугарске намере, интернирани су ван Црне Горе и већина је завршила по аустроугарским логорима и затворима. Јанко Вукотић је променио више логора у Аустроугарској, да би на крају завршио у Бјеловару, где је започео писање „Успомена из три рата“. Након победе у Првом светском рату, сердар Јанко Вукотић се вратио у родни крај. Због тешког здравственог стања није учествовао у Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори, одржаној у Подгорици од 24. до 26. новембра 1918. године. Скупштина је донела одлуку о збацивању краља Николе са престола и уједињењу Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом, што је сердар Јанко подржавао. Након поправљања здравственог стања, сердар Јанко је 1919. ступио у војску Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Налазио се на челу неколико армијских и дивизијских области, а стекао је и чин армијског генерала. Убрзо након што је постао члан Војног савета, сердар Јанко је умро 4. фебруара 1927. у Београду. Као један од најодликованијих официра, сахрањен је 6. фебруара о државном трошку на Новом гробљу у Београду, тик уз гробницу Николе Пашића. Опело је чинодејствовао патријарх Димитрије у Саборној цркви, присуствовао је и краљ Александар I Карађорђевић. Сахрани су, осим породице, присуствовали чланови владе, официри и војници, многи грађани и студенти из Црне Горе. Треба рећи да су и његова деца наставила очевим стопама. Син Вукашин је у време ратова био мали, али је између два рата био ађутант краља Александра. Ћерка Василија је у време Балканских ратова била болничарка, а током Првог светског рата је оца пратила као ордонанс до самог распуштања црногорске војске. Не штедећи себе, сердар Јанко није штедео ни сопствену децу у борби за слободу.

Сердар Јанко Вукотић данас

Након Другог светског рата је име Јанка Вукотића, попут многих значајних Срба из Црне Горе, потискивано од стране комунистичких власти. Поготово се то може видети при именовању касарни Југословенске народне армије; сваки истакнути члан партизанског покрета је без обзира на свој значај имао предност над сердаром Јанком Вукотићем. Народ је са друге стране чувао сећање на свог сердара, што се може приметити по бројним његовим портретима приликом Антибирократске револуције у Црној Гори 1989. године. Доласком Момира Булатовића на чело Црне Горе се о сердару Јанку поново почело говорити и на званичном нивоу. У Мојковцу, на Тари, му је 1996. године подигнут споменик поводом 80. годишњице Мојковачке битке. Његово име је било присутно у свим преломним догађајима везаних за историју Црне Горе: приликом протеста против НАТО агресије; током кампање за заједничку државу приликом референдума о независности Црне Горе; у време величанствених литија током 2020. године. Данас се амбасада Републике Србије у Црној Гори налази кући Јанка Вукотића, сердаровог унука и имењака. Та чињеница говори колико историја и свест једног народа може да се промени у само три генерације. У то ниједан војник под командом сердара Јанка код Мојковца не би поверовао. Остао би у рову и погинуо за свог сународника из Србије. Због тога ми не смемо да поверујемо да је ово крај историје и да Црна Гора опет неће бити у јединственој српској држави. Генерације стасале у величанственим литијама такву шансу неће пропустити.