Нажалост, данас су прве асоцијације на српску мајку Цеца, Јеца и остале жене самопрокламоване елите. Користећи овај назив уз те жене долази до озбиљне увреде. Вређа се сам смисао мајке, српска историја и српска земља. Разговарајмо сада о том појму, размислимо ко је заправо српска мајка. Ко заслужује да носи тај назив? Да ли је српска мајка неко ко је зарадио новац од микрофона, неко ко се богато удао, неко чије се песме слушају под шатор? Да ли су српске мајке Цеца и Јеца или Роса Пантић? Да ли данашња омладина уопште зна ко је Роса? И зашто не? Како смо заборавили хероину Топличког устанка?
Српске мајке
Српске мајке су стуб породице. Те снажне жене имале су кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима. Оне су браниле своје огњиште, свој праг, парче отаџбине када се Велики рат свом жестином обрушио на Србију. То су жене које су, након солунске голготе српске војске, остале на својим огњиштима да чекају мушкарце (мужеве, браћу, очеве, синове), чувају, штите и бране породицу — децу и најстарије, оплакују и сахрањују, и да се носе са општом бедом која је захватила све слојеве становништва. Тада су жене орале, копале, сејале, жњеле, пластиле, радиле од јутра до мрака, често гоњене бајонетом и кундаком, само да би непријатељ што бољу жетву имао. Гајиле су стоку, криле и мучиле се, па често и главом плаћале, ако су хтеле сакупити и заштитити своју имовину. На кулук су ишле, камење вукле, џакове товариле и најтеже послове радиле, без икаквог признања од непријатеља, а уз то су још и порез плаћале. О храбрости и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је са српском војском прошао албанску голготу:
„Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом, у леђа пуцало из заседа и у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт… Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет.“
Ко је Роса Пантић?
У историјским читанкама, ратним дневницима, па и авантуристичким романима главни ликови су мушкарци, жене су увек на маргинама. Српске мајке су оне које су у Првом светском рату показале су да и храброст, одлучност и спремност да пођу у непознато. И то не смемо заборавити. Стога, ако бих појам српска мајка везивала уз неку личност онда би то била Роса Пантић. Нажалост, данас заборављена Роса Пантић, жена Вучка Пантића из села Лазаревац код Блаца, била је прави пример Српкиње. Током Топличког устанка 1917., у селу Блаце брачни пар Пантић је учествовао у свим борбама.
Росин и Вучков пут
Вучко је био човек елементарно писмен, наредник у чувеном 2. пешадијском пуку „Кнез Михаило“, познатијем под именом Гвоздени пук. Али, он је као и многи други људи из народа, далеко више видео, или осећао, па се и несебично жртвовао. И данас у Лазаревцу функционише „Вучков пут“, који је сам градио. Кад је Лазаревац после рата требало да добије школу, Вучко је за школу поклонио плац.
Он се одметнуо у шуму, 1916. у пролеће, као вук самотњак. Потом се састао Радисавом Тошићем. Обојица наредници Српске војске, у чувеном Гвозденом пуку, војници од заната, знали су да развију ланац јатака и да почну осмишљено да делују. Они су по народу да ширили приче о ослобођењу, о брзом повратку краља, владе и српске војске, на своју руку, верујући да Србија није пропала. А касније, кад је Коста Пећанац стигао са Солунског фронта Вучко и Радисав постају језгро Пећанчеве комитске чете. Крстарили су по планинама топличким од Видојевице и Црне чуке до Јастрепца, покривајући своја родна села Горњу Бејашницу у планини и топлички Лазаревац.
Бугари видевши да се Роса затекла сама у селу док јој се муж борио, запретише клањем тек рођеног сина Адама ако не наговори мужа да се преда. И Роса одлази да те претње пренесе Вучку. Њихов син остаде као залог да ће се Роса вратити са мужем или без њега. Њихова старија ћерка, Вукена, прича да јој је мајка казивала о томе. Вучко је тада рекао: „Нек Лазаревац изгори, ја се не враћам“. И Роса тад остане с мужем.
Вредан и способан, Вучко је створио убрзо јединицу од 1.500 четника, са 30 коњаника, нароужаних пушкама, а имао је још 800 без оружја, са вилама, мотикама, секирама. Напад на Блаце, уочи 5. марта, донео је доста губитака Вучку. Али, 6. марта увече, пошто му је био пристигао из правца Прокупља Коста Војиновић у помоћ, четници на челу са Вучком Пантићем и Костом Војиновићем, са Јеротијем Ђенадићем и Милошем Милошевићем, улазе у Блаце. Вучко је постављен за првог команданта Блаца, а одред, који је морао да маршује ка Лепенцу, предао је Ристивоју Башићу.
Развој Устанка је условио да Вучко опет преузме команду над Одредом од Ристивоја Башића, и са одредом Јеротија Ђенадића, на десној обали Расине, добро утврђен, спречи продор Аустријанаца ка Блацу. Касније, сведен на чету, вешто је измицао потерама.
Вучко је све више био као човек и четник ближи Кости Војиновићу. И он и Роса били су непосредно пред Војводину смрт у посети код њега доносећи му храну и лекове. Али, мало је година мировања било за овај сој људи. Други светски рат, далеко ширих размера и са још већим последицама, убрзо је дошао. Борба за будућу власт кроз грађански рат била је сурова.
Његов углед човека и четовође из Топличког устанка био је преко потребан Пећанцу, али се Вучко после смрти синовљеве није одазвао позиву. Партизанима је пак Вучко сметао као пример за углед и потенцијални противник, а сигурно непотребан сведок старих вредности, ако се освоји власт. Партизани су једног по једног носиоца Карађорђеве звезде, или истакнутог четовођу, или официра Солунца, ликвидирали и у току, и после завршеног рата. Међу првима је уперено прстом на Вучка. Одлука је пала: ликвидирати.
Роса Пантић у одбрани
Било је пролеће 1943. Два младића, прерушени партизани, Трајко Јовановић из Трбуња и Обрад Лазовић из Блаца, крену у Лазаревац на Вучка. План је скован, нађен сарадник у Вучковој фамилији. Уђу у двориште ова два младића. Затекну Вучка на дрвљанику. Роса је била на степеништу пред кућом. А Јелена, тринаестогодишња девојчица, на прагу, иза мајке. Док је један заговарао Вучка, онај други иза њега, нервозно осматрајући Росу, вади пиштољ и пуца Вучку у груди. Метак се заглавио у цеви. Вучко одскочи корак уназад, потегне секиром на младиће па их појури по дворишту. Роса која је све то пратила, цикне, и као у стара њена устаничка времена, потрчи за пушку, псујући: „Чекај мајку вам ништачку да вам ја продам коња и чезу…“
Вучко и Роса, још док су између два рата кућили раскућену кућу, и док су рађали децу, градећи онај објекат пред кућом, испланирали су били скривницу за оружје. И Роса потрчи ка амбару бодрећи Вучка да овима, који су дошли да га убију, не да предаха. Док се она дохвати пушке. Роса постаде опаснија од Вучка. Пуцањ на њу. Дете на прагу, погођено у ногу, врисне. Крв се огласила на степеништу. Онај рођак, спреман да одглуми рођака и пријатеља куће, уђе у двориште оставивши капију отворену. Младићи побегоше. Није се Вучко више бавио домаћинским пословима. Отишао је код Драже. Повлачећи се завршио је у Босни. Вучко Пантић је погинуо у Босни или умро од тифуса. А прича се да је сахрањен у порти цркве у Модричи.
Росин крај
Роса је, након Адама, родила још троје деце. Колико је била челичног срца, говори и каснији догађај током Другог светског рата када су партизани убили и њеног осамнаестогодишњег сина Вукосава. Младић опијен славом свога оца, и поред искључиве забране очеве, крене да се прикључи Пећанцу, и у борби код села Чубуре погине 1. фебруара 1942. године. Убиство је било зверско. Партизани су јој мучки убили сина, распоривши му грудни кош., а уместо срца ставили су камен. Два дана је младић био изложен у Соколском дому у Прокупљу. Роса је сама отишла по тело и однела га у родно село Лазаревац.
1945. сетили су се у Блацу Росе Пантић и њене кривице. Ухапсили су је, спровели у Блаце и затворили у један од подрума Стошовића кућа. Злогласни Станко Милосављевић – познатији као Станко Ресавац, који је патолошки убијао, и на своју руку, по њивама преко реке, сваке ноћи, код Језера – изведе, већ измучену, тучену и малтретирану Росу. Пут којим су одвођене жртве Станка Ресавца на стратиште код Језера водио је кроз двориште Бојка Смиљковића, родом из топличког Лазаревца, рођеног брата Росе Пантић. Она која је смрти гледала у очи целе 1917. године, која је хајдуковала не заостајући за Вучком, четовођом на гласу, која је рањеног Косту Војиновића наместила са својим Вучком у воденицу, једином могућем скровишту, идући кроз братовљево двориште не издржа да не завапи за помоћ:
– Бојко, брате, не дај ме…Убијена је 27.априла 1945. године. без суда, метком у потиљак, од стране комуниста.
Историја је записала да је Роса Пантић у устанку не једном бранила мужа, и одбранила, и њега и његову чету, и њега и њиховог рањеног Војводу. И те „кривице“ биле су јој опроштене. Ова последња није.
Данас у Народном музеју у Прокупљу стоје две велике фотографије, Роса међу истакнутим женама из Топличког устанка, и Вучко међу војводама и четовођама. Више о овој неустрашивој жени можете читати у књизи „Судбина жене у рату, Роса Пантић 1891-1945“ др Божице Младеновић.
Мајицу са ликом Росе Пантић можете поручити на линку.