Када је на суђењу у јесен 1914. године упитан зашто је убио аустроугарског престолонаследника, Гаврило Принцип је одговорио: „Народ трпи што је потпуно осиротио, што га сматрају стоком… Ја сам сеоски син, знам како је на селу и зато сам хтео да се осветим и није ми жао.“
То што хоћемо да вам испричамо десило се оне године када оно Аустрија анексира и приграби, на жалост Србима, а на очи Турцима и Русима, две најлепше српске покрајине – Босну и Херцеговину.
Танасије Таса Миленковић (1852-1918), српски правник и књижевник
Српски устанци у Херцеговини и Босни (1875-1877) покренули су борбу за коначно ослобођење од османске власти, крунисану независношћу Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе на Берлинском конгресу (1878). Међутим, док су грађани две српске земље славили остварење вишедеценијских снова, аустроугарска војска је сходно договору великих сила прешла границу на Сави 29. јула и почела окупацију Босне и Херцеговине, још увек формално саставног дела Турске. Аустроугарска се није задовољила овим територијалним уступком и већ октобра наредне године склапа савезништво са Немачком, што је био само први корак ка стварању војног савеза који ће покренути Велики рат. Дан након овог чина, аустроугарски министар спољних послова, Ђула Андраши, нашао се у свечаној посети цару Францу Јозефу и том приликом му пре подношења оставке поручује: Сада је за Монархију пут према Истоку слободан.
Тако је још од 7. октобра 1879. постало питање када ће империјалне тежње Беча и Берлина довести до рата општих размера.
Андрашијев пут неминовно је водио преко српских земаља.
Дућан Морица Шилера на дан проглашења анексије Босне и Херцеговине.
Тачно двадесет девет година касније, 7. октобра 1908, настала је необична фотографија, данас лако доступна, али слабо позната. Изнад улаза у дућан на углу две улице примећују се различити натписи: на немачком је истакнуто име власника Морица Шилера, уз доступна пића (пиво, чај, рум, коњак и вино); изнад су непотпуне табле са китњастим арапским и готово клинастим хебрејским писмом. Недалеко од врата, неколико људи оријенталног изгледа знатижељно се окупило крај комада хартије, нејасне садржине насловљене крупном латиничном речју проглас.
Свега има у Сарајеву, месту настанка фотографије, изузев ћирилице.
Српско писмо спорадично је забрањивано током три деценије аустроугарске окупације, сузбијан је сваки облик националне мисли међу српским живљем западно од Дрине, свештеници и учитељи морали су имати одобрење страних власти, управу су чинили грађани из других делова монархије (Мађари, Немци, Чеси и други, од народа названи куфераши), а преко земаљског управника Босне и Херцеговине, Бенјамина Калаја, активно се радило на стварању босанске нације. Када се потоње настојање испоставило као неуспешно јер је наклоност према окупатору постојала искључиво код Хрвата, Беч почиње да заговара тезу о засебном бошњачком народу како би осујетио и оно мало српско-муслиманске сарадње.
Положај нашег народа у Босни и Херцеговини био је једва повољнији од поробљених сународника из Вардарске или Старе Србије.
Проглас од 7. октобра 1908. представљао је слаткоречиву царску обзнану анексије Босне и Херцеговине, пажљиво припремане готово пуних годину дана. Поступак Аустроугарске схваћен је као понижење свих Срба. Упркос томе што је дуго трајала, окупација се чинила „привременом мером“ која свакога часа може престати, док је анексија чинила српску наду о уједињењу пустим сновима. Читав Београд се тих дана налазио на ногама: организовани су протести на Позоришном тргу, народ је тражио оружје, а међу ватреним говорницима истакао се чувени Бранислав Нушић. Наводно је тадашњи престолонаследник, принц Ђорђе Карађорђевић, на једном скупу у општем заносу запалио заставу северног суседа.
Анексиона криза претила је да угрози крхки европски мир. Председници Владе, Петар Велимировић и Стојан Новаковић, знали су преко министра иностраних дела Милована Миловановића како Србија не може рачунати на подршку за рат неспремних сила, упркос томе што је међународно право било на њеној страни. Сложене дипломатске игре у којима су учествовале Русија, Француска и Уједињено Краљевство завршене су последњег дана марта следеће године. Београд је морао да одступи и прихвати постојеће стање.
Осећај горчине међу Србима био је још већи. Велики Петар Кочић је писао: У ропству се родих, у ропству живјех, и у ропству, вајме, умријех.
Слобода се чинила недостижном за све Србе између Дрине и Уне.
Годинама касније, једна грешка променила је токове повести, а нашој фотографији дала на значају.
Светском.
Дуж Апелове обале налазило се мноштво света, жељно да види тренутак у коме ће крај Миљацке проћи аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга Софија Хотек. Спремно их је чекала и група младића, по договору распоређена дуж улице. Један од њих, Недељко Чабриновић, баца бомбу на возило и рањава двојицу официра. Високе званице пролазе неповређено и настављају ка Вијећници где их дочекује градоначелник Фехим Ћурчић. Том приликом одиграла се трагикомична ситуација: први човек Сарајева очигледно није знао за неуспели покушај атентата, па је престолонаследника дочекао унапред припремљеним говором у коме истиче добродошлицу свих грађана. Фердинанд му оштро одговара како ју је већ осетио.
Након званичног пријема, престолонаследник одлучује да мимо протокола посети повређеног пуковника Ерика фон Мериција у болници. Направљен је фаталан превид. Возача Леополда Лојку нико није обавестио о промени путање и овај је враћајући се Апеловом обалом скренуо у улицу Франца Јозефа.
Управо на углу тих улица била је смештена радња Морица Шилера.
Испред ње се према каснијем полицијском записнику око 11:15 нашао деветнаестогодишњак из Обљаја код Грахова.
Аустроугарска ће месец дана касније кренути на крвави пут ка Истоку. Испоставило се да је то за њу био пут без повратка.
Преко Срба више се није могло.
Да ли се то икако дало прочитати на прогласу, хладног и несрећног октобра 1908. године?
