Објављено дана Оставите коментар

Сви наши Мундијали – године учествовања

Када је почетком јула 1992. ФИФА одлучила да организацију последњег Светског првенства у двадесетом столећу додели Француској – званично због заслуга Жила Римеа, незванично ради смиривања све већих друштвених тензија у тој земљи – никоме у Југославији више није било до фудбала.

Заједничка држава увелико се распа(да)ла, а оно што је од ње остало и понело назив Савезна Република Југославија постаје предмет строгих санкција.

Резолуцијом 757 Савета безбедности Организације уједињених нација земља је претпоследњег мајског дана потпуно изопштена из свих токова – тринаест чланица овог тела гласало је у корист међународног остракизма, само су Кина и Зимбабве остали уздржани – што су међу првима на својој кожи осетили фудбалери.

Пет дана касније ФИФА и УЕФА одлучују да се доследно придржавају политичке одлуке, што је довело до тога да „Плави“ буду избачени са Европског првенства у Шведској.

Такав поступак имаће далекосежне последице: другопласирана екипа Данске отишла је у суседну земљу и остварила највећи успех освајањем златне медаље (истина, без прве звезде Михаела Лаудрупа који је због сукоба са селектором одбио да игра, мада ће овдашња јавност веровати како играч Барселоне није желео до трона Старог континента на непоштен начин), врло добро селектирани тимови Црвене звезде и Партизана бивају принуђени да продају највеће асове и уместо борбе за европске трофеје играју „ТВ лигу шампиона“ широм СРЈ, док сама репрезентација све до 23. децембра 1994. и дуела са Бразилом у Порто Алегреу не игра чак ни пријатељске утакмице.

Национални тим тако неће наступити ни у квалификацијама за СП у САД 1994. односно ЕП 1996. у Енглеској.

Политика је по завршетку оружаног сукоба у Босни и Херцеговини најзад попустила пред фудбалом, па се наша репрезентација најзад нашла на путу ка Француској. Нимало лаком.

Против аутсајдера са Фарских острва (3:1 и 8:1) и Малте (6:0 и 5:0) није било никаквих проблема, оба пута савладан је и актуелни европски вицепрвак Чешка (1:0 и 2:1), али се неочекивани реми са Словацима у Братислави (1:1), уз само један освојен бод из двомеча са старим ривалима Шпанцима (0:2 и 1:1), испречио на путу ка првој позицији.

Југославију је на жребу за бараж погледала срећа када су куглице одлучиле да њен супарник буде Мађарска. Северни суседи у последњем колу квалификација гостовали су Финској, директном ривалу за друго место од кога су имали један бод вишка. Домаћин води све до 91. минута, када неспретном реакцијом и аутоголом Тепија Моиланена мађарски тим осваја бод вредан доигравања за завршни турнир. Ипак, била је то само бледа сенка некадашње „Лаке коњице“ и убедљиво најслабија екипа против које смо могли играти (избегнути су, примера ради, Италијани и Хрвати).

У Будимпешти (1:7) и Београду (5:0) голеада за испраћај на велико такмичење.

Велика очекивања нису донела и велике резултате. Против слабијих ривала победе су остварене (само) минималним резултатом, захваљујући умешности дефанзиваца: Иранцима је пресудио Синиша Михајловић из слободног ударца, а Американцима Слободан Комљеновић после једног одбитка из прекида. Несумњиво најбољи наступ виђен је у другом колу. Сат времена доминације момака у плавим дресовима крунисали су погоци Предрага Мијатовића и Драгана Стојковића. Центаршут првог навео је немачког голмана Кепкеа да истрчи и нехотице промаши лопту; други се просто нашао на правом месту у право време: Ковачевић убацује оштру лопту, чувар мреже „Панцера“ несмотрено је испушта из руку и омогућује Пиксију да постане (за сада) једини играч нашег тима који се уписао међу стрелце на два различита СП.

Број изгледних прилика по Југославију био је толики да се Немачкој смешила катастрофа.

А онда, као да су два тима у самој завршници одлучила да оправдају стереотипе који их прате – једни играју до краја, други губе добијено.

Снажан ударац Михаела Тарната из слободњака Михајловић скреће у сопствену мрежу. Оливер Бироф, две године раније херој нације у финалу ЕП, главом доноси изједначење (2:2).

Меч је обележио и Михин дуел са Јенсом Јеремисом. На уношење у фацу пргави леви бек нашег тима одговара ни мање ни више него пљувањем у уста противничком играчу. Касније ће се правдати како га је овај неодољиво подсећао на Немце из филмова са тематиком из Другог светског рата, уз опаску како му је „само фалио СС шлем.“

Захваљујући слабијој гол-разлици завршили смо као други и за ривала у осмини финала добили Холандију. Игра поново није била на нивоу, па су „Лале“ на полувреме отишле са голом вишка који је постигао Денис Бергкамп.

Предах је очигледно пријао нашем тиму који за мање од десет минута умало долази до потпуног преокрета. Дефанзивац Комљеновић поново се добро сналази у офанзиви и после Пиксијевог центаршута на другу стативу смешта лопту иза Ван дер Сарових леђа. Груба игра Холанђана убрзо долази до изражаја када Стам фаулира Југовића у казненом простору. Шпанац Аранда без оклевања показује на белу тачку.

Човек који је месец дана раније донео Лигу шампиона мадридском Реалу после 32 године, баца читаву нацију у очај. Мијатовић снажним ударцем погађа пречку и нехотице враћа ствари на старо. Југославија наставља са безидејном игром која само пуком срећом није кажњена пре 90. минута у коме питање победника решава Едгар Давидс снажним ударцем ван шеснаестерца.

Да је побеђена Немачка, играли бисмо са селекцијом Мексика. Затим би комедијант случај удесио да у борби за полуфинале идемо на мегдан Хрватима.

Многи су сањали пречку из Тулуза, неки сусрет бивших саиграча у Лиону, али је болна и вероватно најближа истини чињеница да су водеће звезде нашег тима своје снове могле остварити на такмичењима у првој половини те деценије, са којих су, ни криви ни дужни, били суспендовани.

Овако, поделили су судбину својих суграђана којима је сурови сплет околности наменио улогу изгубљене генерације.

Квалификације за први Мундијал у овом веку биле су очајне. Током првог дела квалификација побеђени су само Луксембург (2:0) и Фарска острва (0:6), против Швајцарске и Словеније оба пута било је по 1:1 уз примљене голове у завршници меча. Руси су нам узели меру у Београду (0:1) и бод у Москви (1:1). Нада да можемо макар до баража почела је да тиња захваљујући тријумфу у Берну (1:2), али свега четири дана касније нови реми са Словенцима (1:1) гаси све математичке шансе за одлазак на Далеки исток.

Током квалификационог циклуса промењена су чак три селектора, мада га је крају заправо привела комисија Бошков-Савићевић-Ћурковић. Катастрофално вођење екипе сликовито је показао меч са Русима, када селектор Милован Ђорић покушава да стигне резултатски заостатак мењајући нападаче везистима…

Нове неуспешне квалификације, овога пута за ЕП 2004, навеле су челнике савеза да на место селектора врате Илију Петковића, човека који је започео пут ка Јапану и Јужној Кореји 2002, али га је самоиницијативно прекинуо прихватањем понуде из Шангаја.

Државна заједница Србија и Црна Гора нашла се у групи са изразитим фаворитом Шпанијом, незгодном Босном и Херцеговином, те Белгијом, Литванијом и Сан Марином од којих се није много очекивало.

Догодио се успех.

Захваљујући чињеници да је екипа за преко 900 минута игре остала непоражена и примила један једини гол, и то на гостовању Шпанији (1:1), многи су „Плаве“ видели као потенцијално изненађење идућег лета у Немачкој.

Са друге стране, еуфорична јавност као да није примећивала како је само Сан Марино примио више од два гола (0:3 и 5:0), те да прво место није обезбеђено искључиво захваљујући нашим добрим резултатима, него и киксевима Шпаније која није савладала БиХ (оба пута 1:1, на домаћем терену „Фурија“ је изједначила тек у позној надокнади времена), чак ни Литванију у гостима (0:0). Да су од те три неочекивано лоше утакмице добили макар две, Шпанци би завршили као први.

Срећа нам је окренула леђа већ крајем 2005. године. На жребу смо као најлошије рангирани тим из Европе били смештени у посебан шешир који је за ривале доносио Аргентину, Бразил или Мексико. Када је „Гаучосима“ придружена Холандија, џелат са претходна два такмичења (1998. и 2000), шансе за одлазак у нокаут фазу постале су значајно мање. „Група смрти“ употпуњена је Обалом Слоноваче, дебитантом на чијем је челу био Дидије Дрогба.

Повреда Мирка Вучинића дала је селектору могућност да позове замену и Петковић се одлучио да екипи прикључи сина Душана који се ипак повлачи након новинарских притисака. Тим путује у Немачку са играчем мање и веома нарушеном атмосфером.

Уводни сусрет одигран је у Лајпцигу и решен већ после петнаестак минута игре поготком вихорног Арјена Робена који користи пропуст до тада непогрешиве одбране. Пролазак даље зависио је од исхода меча са Аргентином. Уместо било какве борбе, виђено је понижавање нашег тима у Гелзенкирхену, почашћеног са чак шест погодака. Медији поспрдно Илију Петковића, до тада популарног Петка, крштавају као „Шестка“. Са афричким тимом играло се за част и после првог дела меча деловало је како ће она бити одбрањена, захваљујући головима Николе Жигића и Саше Илића. Но, поклоњени пенали услед двоструког „рукомета“ Милана Дудића унутар властитог казненог простора и распад игре доносе још један пораз (3:2).

Завршили смо као последњи од 32 учесника, једини са двоцифреним бројем примљених голова.

Химна „Хеј Словени“ последњи пут интонирана је у Минхену 21. јуна 2006. године. Омражена до те мере да су јој звиждали сопствени грађани. Сви осим Ивана Ергића.

Представљала је непостојећу државу пошто су се Србија и Црна Гора раздружиле референдумском вољом 21. маја. Данима пре утакмице са „Лалама“ биле су то две независне државе.

Јединствен пример у историји Мундијала.

Пут ка Јужној Африци био је фуриозан. Предвођени Радомиром Антићем, играчи су обезбедили први наступ самосталне Србије међу најбољим светским репрезентацијама. Иза нас остала је Француска, истини за вољу не тако убедљива као претходних година, сасвим солидни учесници ЕП 2008. Аустрија и Румунија, те отписане Литванија и Фарска острва. Поверење нације било је на историјском максимуму и поново се на таласима еуфорије много очекивало.

Историјска једанаесторка која се у црвено-плаво-белој опреми нашла на стадиону Лофтус Версфелд против Гане била је: Владимир Стојковић – Бранислав Ивановић, Немања Видић, Александар Луковић, Александар Коларов – Милош Красић, Дејан Станковић, Ненад Милијаш, Милан Јовановић – Марко Пантелић, Никола Жигић.

Солидна партија остаје у сенци играња руком Здравка Кузмановића. Гањани користе поклон и победом од 1:0 упућују наш тим да се против моћне Немачке бори за осмину финала.

Унапред прежаљени, „Орлови“ долазе до великог тријумфа историјским поготком Милана Јовановића, на крилима одбрањеног пенала Владимира Стојковића.

Идеална прилика пропуштена је против Аустралије. Прво полувреме одиграно врхунски, али су недостајали голови. Почетак другог кошмаран: Кејхил и Холман доносе два гола предности прежаљеним „Кенгурима“. Марко Пантелић даје гол и поставља коначан резултат (1:2), који је можда могао бити другачији да се уругвајски судија Ларионда одлучио да Кејхилово играње руком санкционише пеналом за Србију.

Срећа није била на нашој страни.

После пропуштеног Мундијала у Бразилу 2014, делом захваљујући јаким конкурентима у виду Белгије и Хрватске, делом и чудним одлукама селектора Синише Михајловића, тим се поново нашао на смотри најбољих у Русији.

Колико је претходна квалификациона група била јака, толико се нова није одликовала изразитим фаворитом, пошто су главни супарници били Аустрија, Велс и Ирска, екипе приближног квалитета.

Предвођени Славољубом Муслином завршили смо на првој позицији, али то није било довољно да он сачува посао до наредног лета. Смењен је под никада до краја објашњеним околностима, иако се у јавности помињао само разлог непозивања Сергеја Милинковић-Савића у национални тим.

Замена је пронађена у лику његовог помоћника Младена Крстајића коме је то био деби на месту шефа стручног штаба.

Популарни Крле стартовао је победом над Костариком (1:0), потом у трилер утакмици изгубио од Швајцарске (1:2), након преокрета режираног од стране играча албанског порекла, Гранит Џака и Џердан Шаћири, а коме су кумовале лоше одлуке самог селектора. Последњи меч против Бразила завршен је поразом (0:2), уз коначан утисак да је нада унапред била изгубљена.

Србија је тако наставила низ пуких учешћа на Мундијалима и није прекинула сан о осмини финала дуг преко две деценије.

Објављено дана Оставите коментар

Сви наши Мундијали – године успона

Репрезентативни фудбал дуго је био везан искључиво за Летње олимпијске игре. На првом модерном такмичењу 1896. у Атини представљао је један од тзв. демонстрационих спортова, тако да победнику, репрезентацији Данске, златне медаље нису биле ни додељене. Наредна два турнира освојиле су селекције Уједињеног Краљевства (1900, Париз) и Канаде (1904, Сент Луис), мада су их заправо представљали фудбалски клубови Аптон парк из Лондона и Галт из Онтарија.

Лондон (1908) и Стокхолм (1912) најзад доносе надметање играча окупљених под националном, а не клупском заставом и поредак је на оба такмичења био истоветан: злато – Уједињено Краљевство, сребро – Данска, бронза – Холандија.

Замах репрезентативног фудбала накратко омета Први светски рат услед кога 1916. године није било ЛОИ; претходно, парадоксално, додељених главном виновнику сукоба – Немачкој, тачније Берлину. Ове земље и њених савезника неће бити ни на првим поратним Играма у Антверпену (Белгија), на којима је селекција новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одиграла прву репрезентативну утакмицу у историји.

Противник нашег националног тима била је Чехословачка, међу главним фаворитима за освајање најсјајнијег одличја. Један од пионира фудбала у нас, Јован Ружић, оставио је сведочанство о сусрету пре утакмице, током кога су се чехословачки играчи готово извињавали што на путу ка злату морају избацити „словенску браћу”. Меч је окончан поразом од чак 7:0 и тим од једанаест играча (без резерви!) морао се убрзо вратити кући. Остаће забележена и анегдота да се великан Бранислав Нушић, иначе начелник у министарству просвете, противио давању пара за „једанаест младића који трче за лоптом”, уз опаску како би уместо њих било исплативије послати фолклорно друштво да нас представља.

Чехословаци су, очекивано, дошли до финала, али су га напустили након четрдесет минута игре, незадовољни пристрасним суђењем и односом организатора. Незапамћени скандал решен је њиховим директним избацивањем са турнира, додељивањем злата Белгији и организовањем меча за друго место (?!) између Шпаније, победника додатног турнира поражених четвртфиналиста, односно Холандије, претходно елиминисане у полуфиналу.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, упркос свим тешкоћама, забележила је наступе и на следећа два турнира, поново без запаженог учинка. Штавише, у Паризу смо 1924. елиминисани истим резултатом као и на претходном такмичењу, а супарник нам је био моћни Уругвај који се на крају и домогао златне медаље. Четири године доцније у Амстердаму поново смо елиминисани на првој препреци. Бољи је био Португал (2:1), а част да постигне први олимпијски погодак припала је Мирку Боначићу, фудбалеру сплитског Хајдука. Наш ривал није далеко догурао, поражен је већ у наредном сусрету од Египта, а овај од Аргентине, потоњег финалисте. Злато је одбранила уругвајска репрезентација.

Најава Американаца да фудбала неће бити на ЛОИ у Лос Анђелесу 1932. услед слабе популарности у тој земљи, проблем са неуједначеним бројем учесника (варирао од 2 до 22, само 1900. и 1904. исти број тимова), сукоби ФИФА и МОК око правила да на Играма смеју наступати једино аматери и све већа масовност најважније споредне ствари на свету, навели су челнике светске фудбалске федерације да током самог турнира у престоници Холандије (28. маја) договоре оснивање засебног такмичења које ће окупљати најбоље репрезентације, без икаквих ограничења. Годину дана касније, на састанку у Барселони одлучено је да домаћин првог СП буде Уругвај – актуелни и двоструки олимпијски првак, те земља која је 1930. требало да обележи пун век независности.

Иако пун ентузијазма, организатор је муку мучио са учесницима који први и једини пут нису играли никакве квалификације. Како су уругвајски такмаци за домаћинство биле европске земље – Италија, Мађарска, Холандија, Шведска и Шпанија – прорадио је понос и ниједна од њих није желела да се одазове позиву. Додатне невоље стварала је чињеница да су четири британска савеза напустила ФИФА па се ни на њих није могло рачунати. Упркос првобитним плановима да максималан број селекција буде тридесет, окупило се готово упола мање – свега тринаест. Чак је и крајњи рок за пристанак на учешће (28. фебруар) пробијен, па се током маја председник ФИФА Жил Риме отиснуо на путовање по Европи да тражи заинтересоване – само два месеца пре почетка!

На крају, учешће је поред домаћина потврдило шест јужноамеричких екипа: Аргентина, Боливија, Бразил, Парагвај, Перу и Чиле. Придружио им се по један представник Северне (САД) и Средње Америке (Мексико), уз европску четворку окупљену у последњи час (Белгија, Југославија, Румунија и Француска).

Све израженији политички сукоби водећих народа, Срба и Хрвата, почели су да се преносе и на спорт. Техничко питање пресељења седишта фудбалског савеза из Загреба у Београд довело је до оштрог противљења, убрзо и бојкота репрезентације од стране рвата. Интересовање за учешће на СП у Уругвају свакако је постојало, али стање у савезу, далек пут и неизвесна завршница првенства били су јаки адути у рукама противника ове помало авантуристичке замисли. На крају, пресудило је познанство Жила Римеа и др Михајла Андрејевића Андрејке, секретара југословенског фудбалског савеза, као и прилично смела, али визионарска свест о рађању великог такмичења на коме ће и само учешће бити ствар престижа у деценијама које долазе.

Нови селектор Бошко Симоновић због одустанка хрватских фудбалера није имао превише избора, његове узданице били су првотимци београдских клубова БСК (8), Југославија (3) и Соко (2), један играч новосадске Војводине и чак тројица интернационалаца: двојац ФК Сет – Иван Бек и Љубиша Стефановић, односно Бранислав Секулић који је наступао за Клуб Франс. На том првенству само је још Перу имао играча из иностранства, био је то Хулио Лорес из мексичке Некаксе.

После путовања возом до Марсеља и двонедељне пловидбе бродом „Флорида”, југословенска репрезентација стигла је у Монтевидео 6. јула, тачно недељу дана пре почетка такмичења.

Приликом приспећа у Рио де Жанеиро, дан уочи искрцавања у уругвајску престоницу, југословенска делегација сазнала је да ће њени ривали у оквиру групе 2 бити Бразил и Боливија. Даље је пролазио само најбољи тим.

Иако је Бразил био фаворит уочи ове утакмице, вреди поменути да чак 18 од 22 фудбалера није имало ниједан наступ за национални тим! Разлог њихове мешовите поставе лежао је у сукобу унутар тамошњег савеза, тако да су на СП послати искључиво играчи клубова из Рио де Жанеира. Наша репрезентација такође је кубурила са искуством, пошто су само капитен Милутин Ивковић, Милорад Арсенијевић и Благоје Марјановић имали двоцифрен број наступа у дресу са националним грбом.

Историјска утакмица одиграна је 14. јула на стадиону „Централ парк”, а Југославија је на терен изашла у саставу: Милован Јакшић – Милутин Ивковић, Драган Михајловић, Љубиша Стефановић – Милорад Арсенијевић, Момчило Ђокић – Иван Бек, Благоје Марјановић, Бранислав Секулић, Ђорђе Вујадиновић, Александар Тирнанић.

После пола сата одличне игре наш тим водио је резултатом 2:0! Голове су постигли Тирнанић и Бек. У наставку је пропуштена неколицина шанси, а неизвесност је поготком вратио Прегињо пола часа пре краја. Ипак, меч је завршен победом од 2:1 и за пролазак у наредну фазу био је довољан чак и бод против нејаке Боливије.

Три дана касније забележен је још један тријумф, овога пута над слабијим противником који је на домишљат начин покушао да се додвори домаћој публици. Једанаест Боливијаца на терен је изашло са дресовима који су поређани давали натпис „Живео Уругвај” (шп. Viva Uruguay), али им то није било од нарочите помоћи. Наша селекција побрала је све симпатије након сусрета са омраженим Бразилом. Упркос томе што су мреже у првом полувремену мировале, током другог дела меча,  ношена подршком са трибина, наша селекција долази до убедљиве победе од 4:0, головима Бека (2), Марјановића и Вујадиновића.

Четири дана уочи полуфиналних утакмица приређен је жреб на коме су се нашли победници група. Уз Југославију били су то Аргентина, САД и Уругвај. Нашем тиму је на извлачењу одређен најтежи могући двобој – са старим познаником из Париза.

Стадион „Сентенарио”, изграђен у част стогодишњице уругвајске независности, био је поприште одсудне битке. Пред око 80.000 гледалаца Уругвај и Југославија борили су се за прво финале СП. Чудо се догодило већ у петом минуту када је Секулић донео предност гостујућем тиму. Мук и зебња на националном стадиону вероватно су били још већи када је недуго затим аутсајдер постигао и други погодак преко капитена Ивковића. Тада на сцену ступа бразилски судија Рего и поништава га због наводног офсајда. Цеа је у 18. минуту изједначио, а само 120 секунди касније потигнут је један од најбизарнијих голова у историји СП. Лопта напушта игралиште, но полицајац је враћа крилном играчу Иријартеу који додаје Анселму. Мрежа се затресла, а Рего показује на центар. Југословенски репрезентативци протестују, али без успеха. Психолошки пад доводи до још једног примљеног гола и заостатка на полувремену. Предах је био веома буран, појединци су захтевали да не буде изласка на терен, али се на крају одустало од чехословачког сценарија, вероватно у страху од драконске казне ФИФА.

Наставак је донео прави потоп југословенског тима који на крају губи са (пре)високих 6:1 и остаје без снова о освајању такмичења. Шта се даље дешавало није сасвим извесно, пошто су се Југославија и САД (поражене истим резултатом од Аргентине) према једној верзији сусреле у мечу за треће место и победа је припала нашем тиму (3:1). Ипак, ФИФА 56 година касније није утврдила истинитост ових навода, па је треће место доделила селекцији САД јер је за један погодак имала бољу гол-разлику.

Играчи су по повратку дочекани као јунаци на београдској железничкој станици, новине су још од тријумфа над Бразилом писале хвалоспеве на рачун селектора Симоновића и његових играча. Ондашња „Политика”
проглашавала је Југославију незваничним прваком Европе и смештала је у први разред светских селекција.

Да је еуфорични рачун очигледно прављен без крчмара, врло брзо су показале квалификације за СП у Италији (1934) и Француској (1938) на која се Краљевина Југославија није пласирала.

Звучи познато?

Прво такмичење после Другог светског рата одржано је у Бразилу. Ова земља пријавила се да буде организатор СП 1942, али је почетак сукоба у Пољској септембра 1939. омео све планове. ФИФА је требало да се одлучи између њих и – Немаца. О турниру 1946. није се ни размишљало.

Како су ратна разарања мимоишла Јужну Америку, логично је било да она по други пут угости најбоље светске екипе. Њих је као и на претходна два такмичења било шеснаест, а нова, социјалистичка Југославија нашла се у пробраном друштву и тако постала прва земља која је под два различита имена (Краљевина и Федеративна Народна Република Југославија) наступила на овом такмичењу.

Такође, по први пут преброђене су квалификације и то не без узбуђења. Израел је лако пао у обе утакмице (6:0 и 5:2), али су муке задавали Французи, против којих је у Београду и Паризу резултат био истоветан – 1:1. Правила су налагала играње тзв. мајсторице на неутралном терену, па је Фиренца угостила две репрезентације децембра 1949.

Југославија долази до предности преко Првослава Михајловића у 5. минуту, али је убрзо уследило изједначење и поново се јавио резултат 1:1. Но, драма је уследила у самој завршници. Французи постижу водећи погодак седам минута пре краја, а већ у следећем нападу судија је приморан да свира једанаестерац за Југославију. Михајловић тресе мрежу и обезбеђује продужетке. Наставак игре донео је опрезну игру, међутим, свега пет минута пре краја Жељко Чајковски даје гол и води нас на друго СП.

Жреб није био благонаклон према Југословенима. Сместио их је у групу са Швајцарском, Мексиком и Бразилом, а у наредну фазу поново су ишли само најбољи тимови. После релативно лаких и убедљивих победа над европском (3:0) и средњоамеричком (4:1) репрезентацијом уследио је кључни меч против домаћина. Бразил је имао победу из сусрета са Мексиком (4:0), али се потпуно неочекивано оклизнуо против Швајцарске (2:2), па су Југославији одговарали победа и реми. Необичан пех Рајка Митића дао је предност бразилском тиму.

Наиме, приликом изласка на терен, ас Црвене звезде неопрезно је у тунелу ударио главом о металну конструкцију истог и задобио посекотину због које му се морала указати помоћ. Наш састав почео је меч са играчем мање, а вешти Бразилци то користе и већ у 4. минуту долазе до предности. Током остатка меча екипе су биле равноправне у бројчаном и сваком другом смислу, али је нови гол Зизиња у 69. минуту ставио тачку на солидан наступ Југославије.

Бразил је прошао даље и у новој групи – било је ово једино СП без класичног финала – почео силовито, али завршио неславно, поразом од Уругваја у последњем колу (1:2).

Био им је довољан само један бод за титулу светског првака пред готово 200.000 разочараних душа.

Шампионат у Швајцарској обележила су три куриозитета.

Први је био тај да смо на завршни турнир отишли захваљујући четири победе над Израелом и Грчком од по 1:0.

Други се тицао формата самог такмичења. Шеснаест тимова било је распоређено у четири групе од по четири тима, али је ФИФА одлучила да закомпликује ствар жребањем парова првог кола у свакој групи понаособ. У наредном колу међусобно би се сусрели победници првих утакмица, а исто је важило и за поражене. Тако је сваки тим суштински играо са два од три противника из (само на папиру) исте групе. Једно у низу „генијалних” правила било је и то да се у случају нерешеног исхода играју продужеци, па ако победника нема ни после 120 минута игре, актере тек онда следује бод.

Стари знанци Французи поражени су у првом мечу голом Милоша Милутиновића (1:0), па нам је на мегдан у другом колу дошао још један нови-стари ривал – Бразил. Како је светски вицепрвак демолирао Мексико (5:0), рачуница је била јасна по наш тим: победа доноси прво место, реми друго. Завршило се, гле чуда, нерешено, па су оба тима без превише муке отишла у четвртфинале.

Југославија је у овом делу такмичења имала тежак посао пред собом, пошто се група укрштала са оном у којој су играли Мађари и Немци, потоњи судеоници финала.

Математика је поново одиграла своје. У случају да два тима заврше са истим бројем бодова, правила су налагала играње још једне утакмице. Западна Немачка је победила Турску (4:1) и у финалу пре финала релативно лако изгубила од Мађарске (3:8). Будући да су Турци после пораза у првом колу растурили отписаног дебитанта из Јужне Кореје (7:0), Немце је следовала мајсторица против њих и глатко су је добили (7:2). Захваљујући суманутим прописима – нема замерке читаоцима који су потпуно збуњени тадашњим „иновацијама” ФИФА – ови бодови су се рачунали, тако да је Западна Немачка уместо голог опстанка изборила прво место, пре Мађарске са максималним учинком.

Трећи куриозитет јесте тај да су Западна Немачка и Југославија тада започеле одмеравање снага у истој, четвртфиналној фази и то ће се протегнути и на наредна два турнира!

Сусрет у Женеви завршио се без успеха по „Плаве”. Надмоћни Немци релативно лако су изашли на крај са нашим тимом и после аутогола Ивице Хорвата односно поготка Хелмута Рана пласирали се у полуфинале.

Касније се испоставило да су Немци смишљено препустили тријумф до тада непобедивим Мађарима и лакшим путем преко Турака дошли до првог места, искористивши чудан и никада више поновљен систем такмичења. Поред Југославије, без проблема су елиминисали Аустрију. Са друге стране, Мађарска је за ривале имала Бразил и Уругвај, а те утакмице обиловале су грубим стартовима и тучама, до те мере да је дуел са „Кариокама” остао упамћен као „Битка у Берну”, што их је довољно ослабило пред кључни сусрет.

Исти град сведочиће историјском паду мађарске „Лаке коњице” пред „Панцерима”, али то је сасвим д(р)уга прича.

Ривали у квалификацијама за СП 1958. били су нам суседи, Грци и Румуни. Нисмо се прославили на гостовањима, освојивши по бод у Атини и Букурешту, но победе на домаћем терену биле су довољне за трећи узастопни одлазак међу фудбалску елиту.

Група није била превише захтевна, али је југословенска репрезентација од готовог направила вересију и то против знатно слабијих тимова. Најпре је против Шкотске освојен само бод (1:1), потом је савладана Француска (3:2), да би у важној утакмици која је одлучивала о коначном поретку наша селекција примила гол у последњим тренуцима од слабашног Парагваја (3:3). Уместо да у четврфиналу за противника играмо са Северном Ирском и у готово извесном полуфиналу чекамо моћни Бразил, прво место олако је препуштено Французима.

Хелмут Ран поново је био кобан. Голом у уводној фази утакмице решио је питање победника и фрустриране Југословене послао кући, да тамо сањају реванш.

Ко чека, тај и дочека.

(крај првог дела)

Објављено дана Оставите коментар

Сви наши Мундијали – године посртања (2.део)

Почетак шездесетих година прошлог века врло лако је могао бити овенчан златним медаљама са три велика репрезентативна такмичења. После сребрних медаља на ЛОИ у Лондону (1948), Хелсинкију (1952) и Мелбурну (1956), југословенска репрезентација најзад је победом над Данском (3:1) освојила олимпијско злато у Риму 1960. године.

Неколико недеља раније, пропуштена је прилика да се тријумфује на првом Европском првенству одржаном у Француској. Спектакуларна победа над домаћином (5:4) омогућила је борбу за трофеј против Совјетског Савеза. Источноевропска селекција славила је тек после продужетака (1:2) и оставила наш тим без славља.

Два лета касније, Мундијал се играо у Чилеу, земљи која је до домаћинства дошла захваљујући, а не упркос природној непогоди. Обнова инфраструктуре након разорног земљотреса из 1960. пружила је прилику да се турнир игра широм земље на новим стадионима и ФИФА је по трећи пут поверила организацију некој јужноамеричкој држави.

Југославија се пласирала на ово такмичење после два круга квалификација. Помало парадоксално, први је био тежи од другог. Најпре је елиминисана Пољска, захваљујући победи код куће (2:1) и ремију на страни (1:1). Уследио је двомеч против Јужне Кореје у коме се питање победника и путника на СП није доводило у питање. Убедљив београдски тријумф (5:1) пратила је и победа у Сеулу (1:3), па се наш национални тим први и једини пут пласирао на Мундијал преко неког тима ван европског континента.

Вољом жреба, први супарник на далеком југу био је Совјетски Савез. Упркос жељи да се реванширамо за пораз у Паризу, до тога није дошло (0:2) и турнир је почео прилично неповољно. Статус фаворита потврђен је у преостале две утакмице, победама против Уругваја (3:1, упркос раном вођству ривала и касније играчу мање за наш тим) и аутсајдера Колумбије (5:0).

Четвртфинале је по традицији донело сусрет са Западном Немачком. Играло се отворено, прилика је било на обе стране, а Немци су замало дошли до вођства на самом почетку када је Уве Зелер погодио стативу. Тренутак одлуке десио се пет минута пре истека регуларног времена: одлични Милан Галић пробио је по десној страни, убацио лопту у срце немачког шеснаестерца, на коју налеће дефанзивац Петар Радаковић и силовито је шаље у противничку мрежу. Тим голом најзад је враћено Немцима за две узастопне елиминације.

Југославија се нашла у полуфиналу Мундијала.

Један неочекиван исход пореметио је претходне планове. Наиме, наш тим је полуфиналну утакмицу, као и четвртфиналну са Немачком, требало да игра на стадиону у престоници Сантијагу; међутим, изненађујући тријумф домаћина над Совјетским Савезом донео је промене у распореду, па је Чилеу уступљен национални стадион, а Југославија бива послата у приморски град Виња дел Мар, да тамо укрсти копља са чехословачком селекцијом.

Умор после исцрпљујуће утакмице, непланирано путовање, а можда и нама својствено опуштање довели су до пораза.

Прво полувреме завршено је без погодака, али већ на старту другог Чехословаци долазе до предности преко Јозефа Кадрабе. Двадесет минута пре краја фаворизована југословенска екипа долази до изједначења. Стрелац је Дражан Јерковић, првотимац загребачког Динама, испоставиће се и један од шесторице најбољих голгетера овог турнира.

Уместо да Југославија преокрене и дође до првог, историјског финала, и то преко ривала који је обележио њене фудбалске почетке, испречио се Адолф Шерер. Прво је потпуно неометан примио пас саиграча Кадрабе и савладао Милутина Шошкића у дуелу један на један, а потом искористио поклоњени пенал и у 85. минуту решио питање победника – 3:1.

Пропуштена је велика прилика.

Кроз три дана одиграна је и утакмица за треће место. Утучени после пораза, Плави су одиграли испод очекиваног нивоа и примљеним голом у 90. минуту завршили такмичење као (тек) четвртопласирани тим.

Иако се, као и после Уругваја 1930, чинило да ће Југославија на крилима овог успеха на следећем такмичењу направити корак више и наћи се у финалном сусрету, уследило је разочарање.

Наша селекција није се пласирала на наредна два Светска првенства.

Одличан почетак квалификација за Мундијал 1966. који се одржавао у Енглеској, колевци фудбала, није наговештавао неславан крај. Низ победа над Луксембургом (3:1) и Француском (1:0) прекинуо је неочекиван пораз од Норвешке (3:0) која је и у последњем колу успела да остане непоражена против нашег тима (1:1). Неуспеси у сусретима са скандинавском екипом коштали су нас учешћа на завршном турниру.

Ни следећи квалификациони циклус није био успешнији, иако је група била релативно лака. Убедљиви тријумфи над Финском (9:1 и 5:1) нису били довољни јер су бодови изгубљени на гостовању Белгији (3:0), а ни против главног конкурента, репрезентације Шпаније, нисмо били бољи – у Београду реми (0:0), а у Барселони пораз (2:1). На крају су уместо фаворизованих Шпанаца и Југословена, тада европских вицепрвака, Белгијанци отишли у Мексико.

Уследиле су кратке, али изузетно узбудљиве квалификације које су водиле на пут у Западну Немачку 1974. године. Све је почело у Лас Палмасу, где је Југославија губила, па после преокрета дуго водила, да би у последњим тренуцима Шпанија изједначила (2:2). Грчка је побеђена минималним резултатом (1:0) на домаћем терену, против Шпаније поново је било нерешено (0:0). Крајем 1973. савладана је Грчка усред Атине (2:4) па се Југославија нашла на деоби првог места са репрезентацијом Шпаније.

За фебруар наредне године заказана је мајсторица у Франкфурту, а њу је чувеним поготком у раној фази решио Јосип Каталински. Прекинут је дванаестогодишњи пост.

Уводни део такмичења завршен је готово беспрекорно. На отварању турнира подељени су бодови са актуелним светским прваком Бразилом (0:0), убедљиво је савладан Заир (9:0) и тако поновљен рекорд када је реч о најубедљивијим победама (држали га Мађари истоветним тријумфом над Јужном Корејом 1954, на Мундијалу 1982. савладаће Ел Салвадор резултатом 10:1), те одиграно нерешено (1:1) против врло добре шкотске екипе.

Уследила је друга фаза, нова група чији би победник отишао у финале. Осокољени добрим наступима и резултатима, доживели смо – дебакл. Прво нам је меру узео домаћин, Западна Немачка (2:0), потом на том турниру феноменална Пољска (2:1), напослетку, после преокрета, чак и селекција Шведске (2:1). Југославија се вратила кући без борбе за медаљу, а ово такмичење пратиће и бројне контроверзе, од оних да је у екипи дошло до сукоба око премија, преко приче о ривалству произвођача спортске опреме, „Адидаса” и „Пуме” који су нудили новац играчима да носе баш њихове копачке, све до најбизарније приче од свих: како је утакмица против Немаца заправо намерно изгубљена, све у склопу отписа југословенских државних дугова!

Како год, селекција предвођена Францом Бекенбауером и Гердом Милером постала је светски првак.

Топло-хладно систем је настављен, па „Плави” нису заиграли у Аргентини 1978. године. Остварена је само једна квалификациона победа и то у Румунији, на утакмици која је обиловала головима (4:6), тек у трећем колу. Пораз од ове репрезентације у Београду (0:2) и неуспех против Шпанаца (2:0) на гостујућем терену, учинили су да сусрет са „Црвеном фуријом” код куће буде одлучујући. Уместо победе, догодио се пораз (0:1) и погодак који се дуго памтио: приликом измене, шпански репрезентативац Хуанито непристојно је гестикулирао према београдској публици показујући средњи прст, да би му неко из разјарене масе узвратио флашицом ракије. Директ у главу.

Шпанија никако није могла да нас мимоиђе. Била је домаћин Светског првенства 1982. и за разлику од претходних, прилично мучних квалификација, Југославија се најзад релативно убедљиво пласирала на Мундијал. Данска, Луксембург и Грчка савладани су оба пута, код куће и на страни, од Италије смо поражени у Торину (2:0), док је у Београду било нерешено (1:1). Сасвим довољно за седми наступ на великом такмичењу.

Вољом жреба завршили смо у групи која није захтевала много квалитета за пролазак даље. Међутим, поново се испоставило да најгоре пролазимо када се од нас највише очекује.

Против Северне Ирске меч је завршен без голова, а обележио га је деби Нормана Вајтсајда, који се на терену нашао са свега 17 година и 41. Овај рекорд још увек није оборен. Друга утакмица одиграна је против домаћина Шпаније и почела врло добро, голом Ивана Гудеља за наш тим. После тога, све креће низбрдо по „Плаве”.

Судија Соренсен из Данске поклања „Фурији” једанаестерац, иако је фаул сасвим очигледно направљен ван казненог простора. Стрелац изједначујућег поготка, тек после другог покушаја, бива омражени Хуанито. У другом делу меча примљен је и други гол, тако да се дуел у Валенсији поново завршава неславно по Југословене (2:1). Трећи сусрет окончан је победом над Хондурасом, голом Владимира Петровића Пижона са беле тачке пред сам крај, али то, испоставиће се, није било довољно за пролазак даље.

Сутрадан је одиграна утакмица између Шпаније и Северне Ирске, гости побеђују (0:1), таман толико да обе репрезентације прођу даље и избаце Југославију са турнира. Због овог, али и неких других макар прећутно договорених исхода, ФИФА већ од следећег Мундијала уводи праксу да сусрети у оквиру последњег кола групне фазе морају бити одиграни не само истог дана, него и у истом термину.

А југословенског тима, сада по већ добро устаљеној традицији, неће бити на том такмичењу. „Плави” су били бољи само од Луксембурга; против Бугарске и Француске није се могло више од једног освојеног бода код куће и пораза на страни. Меру нам је узела чак и екипа Источне Немачке усред Београда (1:2), а старији љубитељи фудбала сигурно се сећају култног тренутка са почетка другог полувремена: коментатор Владанко Стојаковић чита саставе и свој посао не прекида чак ни у часу када Андреас Том постиже водећи гол за госте. Напротив, онако узгред изговара „И тамо добра одбрана нашег голмана Љуковчана”, наставља са низањем имена и бројева играча, све док га гласни звиждуци незадовољних навијача и оглашавање званичног спикера не опомену да је пропустио веома значајан тренутак.

Тако је пропуштена прилика да буду део такмичења које је обележио шоу аргентинског аса, Дијега Арманда Марадоне, „Божја рука” и слалом против Енглеске, на концу и освојен Златни глобус.

Но, путеви ће им се убрзо укрстити…

Неуспешни покушаји да се домогнемо СП 1986. и ЕП 1988. надокнађени су врхунским партијама на путу ка Мундијалу 1990. године. Први пут још од квалификација за СП 1974. виза је изборена без иједног пораза. Кипар и Норвешка савладани су оба пута, Шкотима и Французима препуштен је по бод у гостима, док на домаћем терену ни једни ни други нису имали шта да траже.

Баш када је о домаћем терену реч, национални тим је све утакмице одиграо на различитим игралиштима: два пута у Београду (стадиони Партизана и Црвене звезде), по једном у Загребу („Максимир”) и Сарајеву („Кошево”).

Братство и јединство одавно су били окрњени. Овога пута нашли су се пред распадом.

Југославија је пред Светско првенство одиграла три припремне утакмице и остварила неочекивано лоше резултате. У мартовском термину мршавих 0:0 против Пољске, док су непосредни ривали уочи пута у Италију, Шпанија и Холандија, нанели поразе (0:1 и 0:2), на утакмицама одиграним у Љубљани и Загребу. Случајно или не, домаћинство је поверено републикама које су на таласу национализма после првих обновљених вишестраначких избора полако али сигурно истицале жељу за државном независношћу. Тако је завршницу сезоне 1989/90. обележио сукоб уочи првенствене утакмице Динамо Загреб – Црвена звезда, а без инцидената није прошло ни на мечу са „Лалама”. Загрепчани су звиждали химни и навијали за госте, до те мере отворено да је приликом интонирања свечаних песама камера ухватила Драгана Стојковића Пиксија и Дејана Савићевића како се у неверици смеју ономе што виде на трибинама, ветерана Сафета Сушића како одмахује главом.

„Хеј Словени” певали су само голман Томислав Ивковић и штопер Фарук Хаџибегић, чија је реченица упућена саиграчима током фотографисања најбоље описивала читаву ситуацију:

„Има нас једанаест против двадесет хиљада, хајде!”

Актуелни европски прваци холанђани нису могли да верују одакле им толико навијача у страној земљи. Вероватно није било пријатно објашњавати им разлоге необичне наклоности максимирске публике.

Од Југославије се пуно очекивало, био је то спој искуства и младости која се три године раније на чилеанском тлу окитила светским златом у омладинској конкуренцији.

Први ривал била је Западна Немачка, вицепрвак са претходног турнира и један од фаворита за висок пласман. На стадиону „Сан Сиро” – резултатски потоп, пораз (4:1) и значајно смањене шансе за пролазак даље. До данас је пролазност тимова који изгубе уводну утакмицу на Мундијалу остала мања од 20%. Атмосфера у домовини се погоршала, новине се обрушавају на репрезентативце и стручни штаб предвођен Ивицом Осимом.

Квалитет ипак није могао да не дође до изражаја. Колумбија је савладана мимималним резултатом, поготком Давора Јозића; против Уједињених Арапских Емирата поправљена негативна гол-разлика (4:1) и заказан дуел са Шпанијом у осмини финала.

Стари знанци из седамдесетих и осамдесетих година имали су мотив да продуже успешне партије на Мундијалу после завршене групне фазе без пораза. Уосталом, имали су разлог више за оптимизам – тачно месец дана раније поготком Емилија Бутрагења савладали су нас у већ помињаној пријатељској утакмици.

Повели смо петнаестак минута пре истека регуларног дела. Златко Вујовић је у шеснаестерцу пронашао Срећка Катанеца, овај главом пребацио лопту на супротни угао петерца до Драгана Стојковића који уместо ударца из прве прави лажњак, вара чувара Васкеза и голмана Зубизарету. Лопта је у голу, коментатор Милорад Ђурковић у екстази, посрнула и разједињена нација на ногама.

Радост није дуготрајна, Шпанци узвраћају преко Салинаса и воде утакмицу у продужетке. Тек што су почели, незаустављивог Савићевића обара један шпански дефанзивац. Пикси изводи слободњак, пребацује живи зид и шаље неодлучног Зубизарету да по други пут вади лопту из мреже. Овога пута одбрана није попустила и славље је могло да почне. Југославија се нашла међу осам најбољих светских тимова.

О утакмици са „Гаучосима” писало се и говорило нашироко. Атмосфера је у Верони је тог 30. јуна била паклена, што због фудбалских величина на терену и ватрених навијача на трибинама, што због високе температуре која је достизала и 40 степени. Аргентинци, светски прваци, до предности долазе после пола часа игре након што је Рефик Шабанаџовић добио други жути картон. Обавеза чувања Марадоне ни бољима од њега не би представљала лак задатак.

Сама игра није била нарочито лоша и Југословени су имали прилику да, иако бројчано слабији, оборе на плећа фаворизованог ривала. Најбољу прилику пропушта Савићевић током продужетака, промашивши читав гол из петерца.

Лакше је било дати него промашити…

Приступа се извођењу једанаестераца.

Први пуца Серизуела, прецизно у десни угао.

1:0.

Стојковић жонглира лопту, потом вара Гојкочеу који скаче у леву страну, лопта префињеним ударцем Нишлије иде десно. Превисоко. Погођена је пречка. Пикси прекрива лице белим дресом. Већ следећег часа бодри саиграче.

1:0.

Буручага намешта лопту тако да не гледа у голмана Ивковића. Све се поновило као приликом претходног пенала. Једина разлика – лопта не погађа пречку него милује мрежу.

2:0.

Просинечки је смирен. Муче га неравнине на месту са кога се шутира. Намешта лопту, благо застаје и погађа доњи десни угао. Гојкочеа се поново бацио у леву страну.

2:1.

Ка лопти иде Марадона. У Аргентини је божанство. Напуљ му се клања и спреман је да навија за њега против рођене земље. Корак је нервозан, убрзан, ни сам не зна где гледа. На човека у жутом дресу не сме. Томислав Ивковић му је те сезоне у 1/16 финала Купа УЕФА одбранио пенал. Кладили су се и Аргентинац је морао да му плати стотину долара.

„Знам где ћеш да шутираш и где иде лопта.”

Марадона и даље не сме да гледа. Шутира, боље речено додаје лопту у голманов доњи десни угао.

Баш тамо где је показала Ивковићева рука која је сада високо уздигнута ка публици па небесима.

Југославија је у животу.

2:1.

Савићевић хвата лопту, намешта је без превише муке. Хвата кратак залет и погађа. Опуштено. Геније.

2:2.

Ивковић не зна где ће. Десно. Лево. Десно. Лопта иде лево, али право у стативу. Све се преокренуло.

Југославија има полуфинале у својим рукама.

2:2.

Брновић се уплашио. Нема друге. Онакав слабашан ударац зауставио би и петогодишњак, а не голман светског првака. Пропуштена је велика прилика.

2:2.

Децоти као Брновић. Неспретно захвата лопту, али јаче од претходника. Завршава у голмановом доњем десном углу који су готово сви играчи гађали тога дана, као у некаквом заносу.

3:2.

Хаџибегић окренутих леђа намешта лопту. Одлучује да шутира у леву голманову страну, не по земљи, не превисоко. Такви пенали су најризичнији јер их голмани често бране ако ударац није јак.

Сарајлија који је храбрио саиграче када су наспрам себе имали хиљаде супарника није се прославио.

3:2.

Осим није смео да гледа пенале, препустио је играчима избор извођача. Демократски, баш у години обновљеног вишестраначја.

Аргентина је наставила да се тетура ка финалу у коме ће јој Немачка задати нокаут.

Југославија почиње своје путовање ка амбису.

Дејан Којић 18.11.2022.

(крај другог дела)